АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

ДУХОВНИК ОТАЦ ВЕНЕДИКТ – ГРУЗИН
(умро 1862)
 
Родно место оца Венедикта је било Шорапани у Имеретинском царству. Његов отац је био сеоски свештеник, по презимену Киотишвили. Отац Венедикт је добио домаће образовање од оца, и сам је касније служио као сеоски свештеник. Његов рођени брат се налазио у свити последњег имеретинског цара Соломона II и када је овај побегао у Турску, оба брата Киотишвили су се нашла уз њега. Пошто је цар умро, отац Венедикт је отишао у Јерусалим, где је био удостојен да служи литургију при Гробу Господњем.
Из Јерусалима је отац Венедикт отпловио на Свету Гору где се придружио братству Пантелејмонског манастира. Било је то 1816. год. Овде је отац Венедикт, из разлога који само он зна, сакрио да је у свештеничком чину. У то време манастир су тек градили и он је радио заједно са осталим радницима. Један монах који је био у Јерусалиму у исто време када је тамо био и отац Венедикт, неочекивано га је видео и препознао. Пришавши игуману, оцу Сави, рекао му је: – „Како ви то поступате са свештеником, терајући га да ради најгрубље радове? Ја сам га видео како служи при Гробу Господњем?“ Отац Сава се веома изненадио, одмах га позвао и замолио да каже сву истину. Смирени јереј је признао. Тада је отац Сава одредио за њега епитимију: да четрдесет дана пали сва неугасива кандила у свим параклисима манастира.
Ускоро је отац Венедикт чуо за строг типик манастира Дионисијата и, желећи подвиге, отишао у тај манастир где се постригао у схиму. Да би се поучио у светоотачким списима, он је узимао грузинске књиге из Иверског манастира. Али, није се дуго подвизавао у тој обитељи: због грчког устанка нагрнули су онамо турски војници. Једном, отац Венедикт се затекао у Кареји. Тамо су га видели неки војници и ступили са њим у разговор. Вероватно су ти Турци били из области Батума, где живи мноштво Грузина муслимана, јер су знали грузински. Као потомци православних Грузина они су се добро понашали према оцу Венедикту. То су приметили монаси Иверског манастира и предложили оцу Венедикту да пређе к њима. Манастир му је одредио веома поштовано послушање: да управља параклисом Божје Матере у коме се налази чудотворна икона Царице Небеске Портаитиса („Вратарка“). На ову дужност се увек одређивао најпобожнији од јеромонаха. Отац Венедикт је уз то био и усрдни испосник: понедељком, средом и петком он ништа није ни јео ни пио. На том послушању он се налазио све до доласка младића Василија у Свету Гору, то јест до 1834. год.
Део прихода добијених од поклоника увек је био даван на употребу јеромонаха који је управљао параклисом. Отац Венедикт је сав новац који се скупио за дуго време предао манастиру. У знак признања за његову жртву манастир му је предложио на избор једну од две келије: светог пророка Илије или светог Василија Великог. У жељи за животом у молитвеном тиховању, отац Венедикт је изабрао прву, која стоји на брегу насупрот манастира и има прекрасан поглед на све четири стране. У тој келији је желео да молитвено тихује патријарх Григорије V кога су 1821. год. на први дан Ускрса Турци обесили у Цариграду. У њу је прешао отац Венедикт са својим учеником Василијем и тамо живео све до своје смрти – 28 година.
Његов унутрашњи живот нико није знао. Познато је само да је све дневно правило испуњавао на бројаници. Уторком, четвртком, суботом и недељом он је обавезно служио литургију. У манастир је ишао на бденије само на Ускрс, на Божић и на Успеније, а после бденија се враћао у своју келију да одслужи литургију. На дан празника светог пророка Илије из манастира су му доносили слатко и кафу, чиме је он служио госте који би му дошли на празник.
Знаменити старац, отац Иларион Грузин био је духовни син оца Венедикта. Он је, као и сви савремени старци Свете Горе, високо ценио духовне дарове и искуство у духовном руководству старца Венедикта.
Старац се преставио у Господу 9. марта 1862. године, у петак треће недеље свете четрдесетнице.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.