АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

СТАРАЦ ГЕОРГИЈЕ – ГРК
(умро 1873)
 
Григорије даскал (учитељ) родио се 1799. год. Његови родитељи су били имућни трговци. У својој седамнаестој години упутио се на Свету Гору. Овде се најпре придружио једном старцу који је живео у патријаршијској келији преподобног Антонија, што је данас Андрејевски скит (Сарај). Ту је проживео три године а затим је прешао у келију преподобног Јефтимија при Русику, ка духовнику, оцу Максиму с којим је проживео годину дана. У то време почео је грчки устанак и он је отишао у Мореју, где је ступио у богословију. Затим је у Атини студирао философију, богословију и друге науке. Када је устанак завршен кренуо је био на Свету Гору, али су овде још увек били Турци, па је зато остао у Солуну и у академији која је тада отворена, провео још две године. На крају, 1835, после четрнаест година, вратио се на Свету Гору. Дошао је у Русик и ускоро примио постриг и расофор; проживевши три године прешао је у скит Мале Ане у колибу и тамо живео четири године. Одакле се преселио на Капсалу где је живео седам година. У то време је примио постриг у схиму у Хиландарској келији Патерица, код познатог старца Неофита из пећине преподобног Атанасија. Да би био ближе свом старцу, отац Георгије је прешао у келију на Вигли где је живео до смрти. Та његова келија је била сасвим проста. Изнутра је личила на шталу, и била је сиромашна као и одећа коју је носио старац.
(Ево одговора на нека питања оца Пантелејмона, који је старца посетио око 1870. г.):
– „Живети у келији изван манастира је веома добро; само мора се држати умно-срдачна молитва, остављајући при том све остало правило по књигама изузев у случају потребе да се ум мало одмори.
Када се ум исцрпи од напрегнутости у молитвеном стању, треба га мало олакшати, прочитати једну катизму, или нешто друго што оживљава дух, док се не одмори, а онда опет прионути на молитву. Али треба знати да се плод рађа у молитви, а од самог правила човек не може стећи смирење, плач, умиљење, љубав, па остаје бесплодан. Јер, много читање одвлачи ум, а молитва га скупља. Само, у молитви треба чувати уздржање, смирење, љубав према братији и подвиг умни и делатни – у томе је залог успеха. Ако би се човек подвизавао молитвом и трудио се да буде на услузи другима, али истовремено не би имао смирење и љубав, узалудни су сви његови подвизи и напори. Живећи у келији треба се напрезати ради свега, и унутрашње и спољашње.“
За поуку братији која му је долазила, старац је рекао: – „Ако неко долази да чује реч Божју, или уопште ако долази због поуке души, такве увек треба примати јер време које жртвујемо на разговор са њима није бачено. Господ ће га надокнадити. Али ако они долазе од дуга времена да празнослове, да размотре манастирске послове, такве треба одбијати од себе. Ава Исак Сирјанин говори да таквима треба рећи: „ја имам усвојено правило и ако га не испуним, настаје ми смутња у души, зато те молим, оче, будући да је дошао час мог правила, потруди се мало са мном.“ Ако он покаже намеру да оде, онда га задржи и принуди да са тобом стоји и тада своје правило продужи два или три пута више од обичног, па те следећи пут више неће узнемиравати.
– За трпезом треба јести онолико да би, устајући, могао да се молиш, јер се од сувишне хране помрачује ум, напада те лењост, и човек не може да се преда усредсређеној молитви. Од многе хране разгара се телесна борба. А вино, у случају телесне немоћи, одрасли може да пије две или три чаше дневно. На путу или када се ради тежак посао, може се јести до сита, а када се налазиш у свом тиховању, треба се уздржавати.
– Од молитве се стиче плач, умиљење и остале врлине. Свети оци молитву овако деле: најпре славословље, затим благодарност, на трећем месту исповедање, на четвртом молбе. Ја говорим три пута: „Слава Теби Непостижни, Свемогући, Благи Творче свега!“ Затим благодарим говорећи: „благодарим Ти, Боже мој, за сва добра дела која Си ми учинио од младости моје све до овог часа, за оно што знам и за оно што не знам и за све остало“. Овако три пута. Даље се исповедам, али ово више и чешће: „прогневих Те, Благи Господе, свим мојим гресима“… Затим молим за помоћ, за милост, за учвршћење у подвизима и против непријатељских искушења, а највише за милост.
– Молитва Исусова може да замени сва правила и молитве!
– Ава Макарије Велики је говорио: „кад би неко живео од Адама па све до последњег дана, и када би му живот био испуњен и највишим подвизима, као Антонија Великог и осталих светих, чак и тада скоро ништа не би учинио достојно оне славе, која нас очекује у бесконачном царству славе!“
– Када бисмо живели и шездесет година у овом свету, или и више, у најстрожим подвизима, то све не би ништа значило у поређењу с блаженством. Овај свет је у сваком случају као један миг, а будућем нема краја. Апостол Павле говори да нас Господ спасава по благодати, а не по делима (Рим. 11, 16); али ми смо дужни да испуњавамо заповести зато што је вера без дела мртва (Јак. 2, 20), а добра дела је оживљавају. Господ хоће да се ми раздвојимо од греха, и спреман је да нам Својом благодаћу у томе помогне. Заповести су нам дате зато да бисмо одсецали грех. На пример: девство је велика врлина, а блуд је грех; али ако се не будемо подвизавали, уздржавали, молили се и чинили све остало, грех ће нас победити и ми ћемо упасти у блуд. Такође: гордост је велики грех а смирење је велика врлина; али ако се не будемо подвизавали, нећемо достићи смирење, исто као ни остале врлине, а и грех нећемо избећи. Свете заповести су нам и дате зато да бисмо, подвизавајући се, победили грех. Треба волети сву братију, волети и оне који нас вређају и оне који нам досађују, и никада се ни на кога не љутити. Учитељи монаха, свети оци, овако говоре: један сат се молити умом, онда други сат читати књиге отаца: Добротољубље, Евергетинос, светог Јована Лествичника, светог Исака Сирјанина и друге о трезвености ума, јер читањем отаца човек као да добија снагу; после тога бавити се срдачном молитвом и пребивати у њој што је могуће дуже. Од ње и долази плод: плач, умиљење, смирење, љубав и остале врлине.
– Свети оци одређују за први час толико и толико бројаница, за друга богослужења толико и толико; тако је могуће, измеривши за колико времена се то може обавити, одредити себи то време и бавити се умно срдачном молитвом. Почетник може да држи бројанице у рукама, зато што га оне на неки начин држе у будном стању, а без њих лако подлеже лењости или сањивости. Дарове од Бога не тражите и не молите. Он зна када и шта треба да да. Благодат Светог Духа Господ даје и сада, за живота, другима приликом смрти, а трећима после смрти; наше је да се често држимо молитве. Они који се труде а не добијају ништа, не треба да сумњају и посустају; и они ће добити награду за свој усиљени рад. Ко од Бога тражи дарове, навлачи на себе гнев Божји! Да би се срце отворило, потребне су године. Промене се стално дешавају, долазе тешки тренуци, но потрпимо, јер знамо да ће доћи и време утехе. Ако човек за време молитве види светлост или нешто слично, не треба на то да обраћа пажњу јер се непријатељ претвара и у анђела светлости, па и више од тога“.
Од непрестане удубљености у себе и сталног пребивања у срдачној молитви старац је увек главу држао сагнуту, тако да се подбрадак наслањао на груди. Чак и за време разговора није мењао свој уобичајени положај. Ретко би, при неком јачем изразу, или приликом питања, којим је понекад завршавао свој говор, као да испитује да ли смо разумели што је речено, он за кратко подизао главу.
Године 1871. десило ми се да посетим старца Григорија заједно са једним блиским познаником, мирским човеком, који је услед свог породичног стања имао особита питања за старца, на која је овај одговарао: – „Понекад нам болест долази и због греха, а понекад по благости Божјој, да бисмо кроз њу стекли вечно блаженство. Строго пазите да не примите никакав ђаволски прилог; ђаво се непрестано труди да у наш ум убаци помисли о неком незаконитом делу, на пример, при погледу на туђу лепоту и слично: а то зато што Господ осуђује и саму жељу, говорећи да је свако ко је са жељом погледао на жену већ учинио прељубу у срцу свом с њом. Ако неко каже у себи: „млад сам, испунићу све своје жеље и похоте, а кајаћу се после“ – па на тај начин згреши – таквог човека Господ неће удостојити покајања и може му пресећи живот. Чувајте се и очајања; ако би се десило да заглибите у неки грех, макар и смртни, и тада одмах трчите Богу с покајањем и одмах се исповедите с надом у милост Божију. Таквом човеку, ако пада, Господ прима покајање. Ако човек и испуњава све врлине, а смирење нема, изгубиће и врлине. Господ хоће да обављамо врлине, и да будемо смирени; а ако неко поседује врлине па се њима горди, само зато ће изгубити награду за своје врлине. Апостол Павле говори да смо ми дужни чувати и остваривати јеванђелске заповести, а у случају сагрешења увек кајати се, плакати и снисходити, и тада нас спасава Господ, али благодаћу, а не по дугу. Ако неко не испуњава заповести, ни Господ га неће спасти. Такође, ко се у својим сагрешењима не покаје, неће се удостојити милости. Господ хоће да ми будемо чисти. Ма шта ми чинили у овоме свету, све је сујетно; али то што се сада трудите и путујете по светим местима, то ће са вама бити заувек!
– Ако монах који живи у пустињи своје време проводи у богоугодним подвизима, и у исто време има велике материјалне потребе, па се нађе дародавац који би му помагао да се због материјалног стања не одстрани од подвига и богомислија, у таквом случају Господ дели заслуге пустињака, дајући половину дародавцу. Онај ко дели милостињу нека зна да он дели Божије дарове, и да ће више њему бити удељено него онима којима удељује!“
(Из друге беседе са старцем): – „За све врлине смирење је неопходно, као креч при изградњи куће: само камење ће се распасти, а са кречом чврсто стоји. Камен је врлина, а креч је смирење, кров је међутим љубав. Немојмо да мислимо да нас Господ спасава за наше постове, метаније, бденија и остало; не, Господ нас спасава по благодати Својој.
При молитвеном тиховању у келији, мора се имати мало рукодеље, јер рукодеље сабира ум почетника; али то се даје само због немоћи, или због неискуства; већина Светих отаца не одобрава употребу рукодеља и сматра бољим и вишим пребивање без рукодеља и изван сваке бриге. Један је ава рекао: – „Не знам како то људи, приступајући молитвеном тиховању, могу даноноћно да се баве рукодељем? Ја једва да изађем да донесем воде, па и то недалеко, и никога за то време не видим, а ум ми се већ растроји, тако да, вративши се у келију, не могу пред Бога да станем са истом мишљу са којом сам се до тада молио.“ Преподобни Давид солунски говори: – „Онај ко живи у пустињи мора се оградити двема врлинама – смирењем и уздржањем. Уздржање се састоји у томе да не једеш до ситости, јер ако будеш јео до ситости, помрачиће се ум, па нећеш моћи ни читати, ни молити се, ни стећи духовно разумевање. Боље је да оно што би могао да поједеш одједном поделиш на два пута, и да се тако једући, ни један ни други пут не преситиш.“ – Говори се у Евергетиносу да су неки постили по два дана, неки сваки други дан, али су им оци овако саветовали: Онима који посте два или три дана, да једу сваки други дан; а онима који посте сваки други дан, да свакодневно једу; али свакоме од њих да никада не једу до ситости!“ Питали смо старца: – „Како се са чистом молитвом стоји пред Богом?“ Старац је хтео да исприча о правилу, али је питао: – „Колико ти имаш људи?“ Рекох – „четири“. Тада је старац одговорио: – „Када има много људи, то је немогуће; а кад човек живи сам и кад се подвизава, могуће је, но и тада су потребне године. Може се живети с ученицима, али излазити свега једном или два дана у недељи ради разговора, а остало време пребивати у тиховању, и не излазити чак ни у трпезу. На тај начин се још може и успети!“
Поводом посета још је рекао: – „Ава Исак Сирин је имао духовног брата, код кога је одлазио. А тај је непрестано држао затворена врата и примао је себи само оне који су долазиди свака два месеца или ређе, али су долазили ради поуке; а ако би неко дошао само зато да би прекратио време, таквог није пуштао. Јер врлински човек никада нема празно време; него или чита, или се моли, или се бави рукодељем, или се одмара – једном речју ниједно време не бива празним!“
О искушењима и застрашивањима старац је говорио: – „Да, ђаволи често долазе, урлају, дижу буку, шта све не раде. Чак прилазе вратима, куцају говорећи: – „Диевхон“[1] (молитвама), а молитву до краја не изговарају; али ни тада ја ни на шта не обраћам пажњу“ – „Ја никако не желим да се рвем с искушењима која долазе од људи, па сам мислио да одем у пустињу, кад ето шта се све тамо може претрпети од ђавола“. На то је старац рекао: – „Да би се живело у пустињи треба имати дубоко смирење и уздржање, и то ђаволима не дозвољава да ти пакосте. А ако се нешто и деси, Господ у таквим околностима неће допустити искушења већа од наших снага. Краће речено, ма шта, ђаво чинио, не обраћај никакву пажњу!“
О онима који нам наносе бол старац је говорио: – „Волети, волети треба непријатеље своје, оне који нас клевећу, издиру се на нас, наносе нам бол и свакојака зла; треба трпети све и опет их волети. Јер, заповест гласи: воли ближњега. Молећи се тражимо од Господа; „и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим“.“ При том је старац испричао један пример: – „Један гневни мирјанин дошао је до мене у надању да ће обуздати своју нарав и послужити Господу монаштвом. Живео је два месеца, али се ни један једини дан није могао уздржати од гнева каквог ја још никад нисам видео. Ма колико да сам га убеђивао, ма колико да сам трпео, мој сабрат се никако није поправљао. Сваки дан ме грди, назива и скотом и магарцем, и мулцем, и многим разноразним речима, свим што му падне на памет. А ја сам увек одговарао: да, тачно је тако брате, ја сам такав! Међутим, он се није смиривао, и још више је грдио, говорећи: – „Моли се ти у своју браду!“ – Тако је брате, одговарао сам ја. Све је то трајало два месеца, и ја, не видећи да ће се он ма како исправити, на крају му рекох: – „Брате, ти са мном не можеш живети.“ – „А зашто?“, питао је он. – „Зато што за ова два месеца ниси успео ни једанпут да се уздржиш од гнева. Колико год ти је говорио како треба да се понашаш, ти ништа не усвајаш!“ Мирјанин се јако разљутио на ове речи, покупио је све што је могло да се нађе у колиби код мене и хтео да оде. Ја му рекох: – „Зашто ми то чиниш? Ти ниси ништа донео и ово није твоје!“ Али он није хтео да слуша, него је отишао. Наравно, ја бих га могао задржати, могао бих поћи с њим у Лавру и дати да га затворе у пирг, али сам се сетио јеванђелске речи: ако неко хоће … кошуљу твоју да узме подај му и хаљину…, и још: опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим – и опростио сам му у души, само сам погледао за њим кад је кренуо, сажаливши се над њим у овом тешком стању. Јадник није далеко отишао, пао је на путу и помамио се. Три месеца га је мучио ђаво. У неком манастиру су над њим читали Јеванђеље и исцелили га. Онда је долазио к мени да моли опроштај, и донео десет лева. Ја сам му рекао: – „И без тих пара ја ти праштам, али гледај како да се пред Богом оправдаш“. Тако смо се и растали“.
У разговору о жалосном стању једног мог познаника старац је рекао: – „Ако се не може друкчије, треба ићи и код лекара и послушати; али је боље предати се сасвим Богу, па како Њему буде угодно, а у исто време служити Му милостињом и разним другим добрим делима. Ако жена умре, не треба се сувише жалостити, јер умрети се и онако мора, а за њу је Господ припремио, изгледа, баш то време. Можда је Господ затекао у таквом стању да ће се спасити ако баш тада умре. Свети оци пишу: „И смрт нам је понекад корисна; зато се у свему треба предати Божијој вољи и не збуњивати се!““
Родитељи оца Григорија су били веома богати. Наследник, његов рођени брат, био је једном од Господа кажњен за грех користољубља и грабежљивости. Старац је писао брату молећи га да пошаље макар део имања које му је припадало, јер није имао никакво рукодеље, па је живео у крајњој оскудици. Брат није обраћао пажњу иако га је старац молио да остави грех среброљубља. Тада је Господ дошао са казном: лопови су обили магазу и покупили све што су тамо нашли, од чега је жена постала непокретна. Када је брат написао оцу Григорију о томе шта се десило, старац му је одговорио поуком: – ,,Све досад је Господ покушавао да те уразуми, али ако не оставиш своју страст, он може и живот твој да прекрати!“
Многе године и свакидашњи подвизи на крају су положили старца на самртни одар. Живећи сам, без искушеника, он није могао о својој болести да извести молдавски скит. Случајно је свратио до њега пустињак отац Калист, који је живео недалеко од њега, и сазнавши о његовом стању, почео је чешће да му долази. Старац је губио снагу и у самоћи је једног дана предао своју душу Господу. Сахранили су га у близини његове колибе. Представио се старац Григорије 1873. године.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Диевхон је почетак кратке молитве: „Молитвама светих отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас“. Она се у манастирима изговара испред врата просторије у коју се жели ући, и тек кад се добије одговор: „Амин“, онда се и улази. (прим. прев.)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.