ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
г) Велики сукоб Истока и Запада
 
Сукоб је избио у IX веку на спору цариградских патријараха Игњатија и Фотија.
1. У Цариграду је у половини IX века био патријарх Игњатије, син једног свргнутог цара. Још као дечак постао је монах и живео је преко тридесет година строгим животом, па је стекао велико поштовање код Цариграђана. Због таквог живота и борбе са иконоборцима постао је патријарх. Но Игњатије није био сталожен човек, поступао је пренагљено и многима се замерио. Међу тима био је и Варда, ујак и тутор малолетног цара Михаила III. Варда му је био непријатељ јер га је Игњатије једном јавно одбио од причести и зато што му Игњатије није хтео да послужи у његовој политици. Варда је хтео да на силу покалућери царицу матер, своју сестру, да би је склонио са државне управе и да би сам владао. Захтевао је од Игњатија да царицу закалуђери, али Игњатије није на то пристао. Варда га увуче у једну велику заверу, свргне га и заточи на једно острво. На патријарашку столицу је постављен дотадашњи сенатор Фотије. Био је необично учен и чистог карактера. Зато је и изабран он, да му с те стране не могу замерити ни они који су жалили за Игњатијем. Фотије се примио свога места тек онда када је његов избор одобрио један сабор. Тада је рукоположен, тј. као бивши световњак прешао је за шест дана све свештеничке степене.
2. Игњатије се није помирио са својом судбином. Почео је да се бори против новога патријарха. Државна власт је покушала да силом ућутка Игњатија и његову странку. Но због тога му је код многих углед још порастао. У цариградској Цркви је избио раскол: једни су признавали за законитог патријарха Игњатија, а други Фотија.
Раскол, схизма, шизма = одметање од општег реда у цркви и од законите црквене власти. Византија = Цариград.
3. Расколу који је избио у Цариграду није био разлог само питање патријарха. Доба у коме је живео Фотије било је доба препорода наука у Византији. Тада је био почео слободоумнији дух просвећености да улази у државну управу, књижевност, па и у црквени живот. Представници тога правца звали су се економисти и међу њима је био и Фотије. Према њима су стајали конзервативци –зилоти, који су желели да сав јавни живот тече по старом. Чланови те странке су били међу монасима и у ширим народним круговима, а био је у њој и Игњатије. Те две политичке и културне струје сукобиле су се око личности Игњатија и Фотија.
4. Сукоб због двојице патријарха, ма како да се о њему суди, спадао је у делокруг само цариградске цркве и није био ничији више. Но папа Никола I, велики борац за папски примат, употребио га је да се умеша у послове цариградске цркве. Када је примио од цара и Фотија писмо којим му се, као и осталим патријарсима, јавља каква се промена догодила на цариградској катедри, он је изјавио да ту промену не одобрава. Пре свега не одобрава је зато што се то питање решавало без његова знања, а друго, што је Фотије постао патријарх непосредно из световног сталежа, а то се, тобоже, не слаже ни са законима ни са обичајима црквеним.
5. У Цариграду су одмах осетили да прети опасност целој Источној цркви. У њену слободу је задро један врло јак човек, који се могао ослонити на целу једну странку у самом Цариграду. Попусти ли Цариград, три остала ослабљена патријархата и не долазе у питање. Сви бољи и свеснији свештеници и мислиоци још су се тешње сврстали уз Фотија, уздајући се у његово знање и карактер. Ипак је папи учињено по вољи и сазван је један сабор да извиди питање смењивања патријарха. Сабор је одобрио све што се збило, јер се збило зато што тако захтевају више потребе цркве. На сабору су учествовали и папски заступници који су потписали записнике и прихватили закључке сабора. Са саборским решењима понели су легати и Фотијево писмо којим је лично одговорио на папине замерке. Фотије је бранио законитост свог епископства указујући на пример Амвросија Миланског, из чијег се примера види да је на Западу било случајева да се још некрштен човек бира за епископа. У исто време је тврдио да је његова црква самостална и истицао је врховну власт васељенских сабора и над собом и над својим римским другом. Поред свега тога могао се папа Никола I надати успеху, јер је Игњатијева странка послала њему жалбу, а жалбе се шаљу вишој власти против пресуда нижих власти. Како је, дакле, Игњатије са својом странком признао папу за вишу власт, папа је уложио сву снагу да га опет дигне на патријаршијску столицу. Победа Игњатијева била би и његова победа. Позивајући се на Христове речи Петру, доказивао је право власти над целом, па и цариградском црквом. На основу тога права није хтео ни даље да призна Фотија, него је сматрао Игњатија за законитог патријарха. Ни у тај мах није успео, мада је прогласио Фотија свргнутим.
6. Рим није хтео да попусти јер се у исто време радило и о тзв. бугарском питању, које га се јако тицало. Бугаре је крстио Цариград, он им је дао и прву јерархију. Но кнез Борис се ипак обратио папи да му он растумачи нека верска питања и да пошаље епископе који ће поново организовати Бугарску цркву. То је био исти случај као са словенским кнезом Растиславом. Само што је овде Борис хтео да се спасе од политичког утицаја Грка, који су му били сувише близу. Наравно, Рим се пожурио да пренесе своју власт у непосредну близину Цариграда. Но Фотије је имао снаге да се томе одупре и да на једном сабору осуди новотарије, које је Рим почео да шири по Бугарској (“и од сина”).
7. Усред те необичне историјске борбе буде убијен Варда, заштитник Фотијев. Ускоро после тога убије и Михаила III његов цезар и бивши коњушар Василије Македонац и седне сам на престо. Василије, који је на такав начин дошао до престола, хтео је да задобије за себе прости народ; требао му је и папа да преко њега дође у везу са западним владарима. Он зато одмах свргне Фотија и намести за патријарха Игњатија. И цар и Игњатије јаве папи нову промену и признају му врховну власт. Но папи, сада је то био Хардијан II, требала је победа у потпуно законитој форми. Не лична покорност двојице људи, него покорност целе цркве. На његов захтев, састао се 869. године у Цариграду сабор који је осудио Фотија и све његове присталице. Уједно је признао папску власт над целом, дакле и Источном црквом. Тај сабор сматра Римска црква Осмим васељенским сабором. Источна га не признаје ни за обичан сабор, јер на њему није била заступљена цела црква, па ни цела Цариградска патријаршија. Но што се тиче бугарског питања, мада је папа захтевао да овај сабор реши и то питање по његовој вољи, сабор то није учинио. Свргнути велики патријарх Фотије пао је у тешке прилике. Одузели су му све, па и књиге.
8. Умро је и Хадријан, наследио га је Јован VIII. Он је наредио Игњатију да у кратком року позове из Бугарске све своје епископе и свештенике, иначе ће га свргнути. Игњатије није доживео ниједну ни другу срамоту. Ускоро је умро. Због промењених политичких прилика постао је опет Фотије патријарх. С тиме се помирио и папа Јован, јер Сарацени беху упали у Италију и папа је тражио по сваку цену помоћ од Истока. Једно је ипак захтевао: Бугарску цркву. Наравно, без успеха. Његов легат Марин, који је био дошао у Цариград да о томе преговара, понашао се тако да су га морали затворити. Јована је то тако увредило да је бацио клетву на Фотија и његове присталице.
Фотије није до краја живота остао на своме месту. Умро је у манастиру 891. године.

Comments are closed.