NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – I OPŠTI DEO

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – I OPŠTI DEO

 

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE
OPŠTI DEO
 
g) Veliki sukob Istoka i Zapada
 
Sukob je izbio u IX veku na sporu carigradskih patrijaraha Ignjatija i Fotija.
1. U Carigradu je u polovini IX veka bio patrijarh Ignjatije, sin jednog svrgnutog cara. Još kao dečak postao je monah i živeo je preko trideset godina strogim životom, pa je stekao veliko poštovanje kod Carigrađana. Zbog takvog života i borbe sa ikonoborcima postao je patrijarh. No Ignjatije nije bio staložen čovek, postupao je prenagljeno i mnogima se zamerio. Među tima bio je i Varda, ujak i tutor maloletnog cara Mihaila III. Varda mu je bio neprijatelj jer ga je Ignjatije jednom javno odbio od pričesti i zato što mu Ignjatije nije hteo da posluži u njegovoj politici. Varda je hteo da na silu pokalućeri caricu mater, svoju sestru, da bi je sklonio sa državne uprave i da bi sam vladao. Zahtevao je od Ignjatija da caricu zakaluđeri, ali Ignjatije nije na to pristao. Varda ga uvuče u jednu veliku zaveru, svrgne ga i zatoči na jedno ostrvo. Na patrijarašku stolicu je postavljen dotadašnji senator Fotije. Bio je neobično učen i čistog karaktera. Zato je i izabran on, da mu s te strane ne mogu zameriti ni oni koji su žalili za Ignjatijem. Fotije se primio svoga mesta tek onda kada je njegov izbor odobrio jedan sabor. Tada je rukopoložen, tj. kao bivši svetovnjak prešao je za šest dana sve svešteničke stepene.
2. Ignjatije se nije pomirio sa svojom sudbinom. Počeo je da se bori protiv novoga patrijarha. Državna vlast je pokušala da silom ućutka Ignjatija i njegovu stranku. No zbog toga mu je kod mnogih ugled još porastao. U carigradskoj Crkvi je izbio raskol: jedni su priznavali za zakonitog patrijarha Ignjatija, a drugi Fotija.
Raskol, shizma, šizma = odmetanje od opšteg reda u crkvi i od zakonite crkvene vlasti. Vizantija = Carigrad.
3. Raskolu koji je izbio u Carigradu nije bio razlog samo pitanje patrijarha. Doba u kome je živeo Fotije bilo je doba preporoda nauka u Vizantiji. Tada je bio počeo slobodoumniji duh prosvećenosti da ulazi u državnu upravu, književnost, pa i u crkveni život. Predstavnici toga pravca zvali su se ekonomisti i među njima je bio i Fotije. Prema njima su stajali konzervativci –ziloti, koji su želeli da sav javni život teče po starom. Članovi te stranke su bili među monasima i u širim narodnim krugovima, a bio je u njoj i Ignjatije. Te dve političke i kulturne struje sukobile su se oko ličnosti Ignjatija i Fotija.
4. Sukob zbog dvojice patrijarha, ma kako da se o njemu sudi, spadao je u delokrug samo carigradske crkve i nije bio ničiji više. No papa Nikola I, veliki borac za papski primat, upotrebio ga je da se umeša u poslove carigradske crkve. Kada je primio od cara i Fotija pismo kojim mu se, kao i ostalim patrijarsima, javlja kakva se promena dogodila na carigradskoj katedri, on je izjavio da tu promenu ne odobrava. Pre svega ne odobrava je zato što se to pitanje rešavalo bez njegova znanja, a drugo, što je Fotije postao patrijarh neposredno iz svetovnog staleža, a to se, tobože, ne slaže ni sa zakonima ni sa običajima crkvenim.
5. U Carigradu su odmah osetili da preti opasnost celoj Istočnoj crkvi. U njenu slobodu je zadro jedan vrlo jak čovek, koji se mogao osloniti na celu jednu stranku u samom Carigradu. Popusti li Carigrad, tri ostala oslabljena patrijarhata i ne dolaze u pitanje. Svi bolji i svesniji sveštenici i mislioci još su se tešnje svrstali uz Fotija, uzdajući se u njegovo znanje i karakter. Ipak je papi učinjeno po volji i sazvan je jedan sabor da izvidi pitanje smenjivanja patrijarha. Sabor je odobrio sve što se zbilo, jer se zbilo zato što tako zahtevaju više potrebe crkve. Na saboru su učestvovali i papski zastupnici koji su potpisali zapisnike i prihvatili zaključke sabora. Sa saborskim rešenjima poneli su legati i Fotijevo pismo kojim je lično odgovorio na papine zamerke. Fotije je branio zakonitost svog episkopstva ukazujući na primer Amvrosija Milanskog, iz čijeg se primera vidi da je na Zapadu bilo slučajeva da se još nekršten čovek bira za episkopa. U isto vreme je tvrdio da je njegova crkva samostalna i isticao je vrhovnu vlast vaseljenskih sabora i nad sobom i nad svojim rimskim drugom. Pored svega toga mogao se papa Nikola I nadati uspehu, jer je Ignjatijeva stranka poslala njemu žalbu, a žalbe se šalju višoj vlasti protiv presuda nižih vlasti. Kako je, dakle, Ignjatije sa svojom strankom priznao papu za višu vlast, papa je uložio svu snagu da ga opet digne na patrijaršijsku stolicu. Pobeda Ignjatijeva bila bi i njegova pobeda. Pozivajući se na Hristove reči Petru, dokazivao je pravo vlasti nad celom, pa i carigradskom crkvom. Na osnovu toga prava nije hteo ni dalje da prizna Fotija, nego je smatrao Ignjatija za zakonitog patrijarha. Ni u taj mah nije uspeo, mada je proglasio Fotija svrgnutim.
6. Rim nije hteo da popusti jer se u isto vreme radilo i o tzv. bugarskom pitanju, koje ga se jako ticalo. Bugare je krstio Carigrad, on im je dao i prvu jerarhiju. No knez Boris se ipak obratio papi da mu on rastumači neka verska pitanja i da pošalje episkope koji će ponovo organizovati Bugarsku crkvu. To je bio isti slučaj kao sa slovenskim knezom Rastislavom. Samo što je ovde Boris hteo da se spase od političkog uticaja Grka, koji su mu bili suviše blizu. Naravno, Rim se požurio da prenese svoju vlast u neposrednu blizinu Carigrada. No Fotije je imao snage da se tome odupre i da na jednom saboru osudi novotarije, koje je Rim počeo da širi po Bugarskoj („i od sina“).
7. Usred te neobične istorijske borbe bude ubijen Varda, zaštitnik Fotijev. Uskoro posle toga ubije i Mihaila III njegov cezar i bivši konjušar Vasilije Makedonac i sedne sam na presto. Vasilije, koji je na takav način došao do prestola, hteo je da zadobije za sebe prosti narod; trebao mu je i papa da preko njega dođe u vezu sa zapadnim vladarima. On zato odmah svrgne Fotija i namesti za patrijarha Ignjatija. I car i Ignjatije jave papi novu promenu i priznaju mu vrhovnu vlast. No papi, sada je to bio Hardijan II, trebala je pobeda u potpuno zakonitoj formi. Ne lična pokornost dvojice ljudi, nego pokornost cele crkve. Na njegov zahtev, sastao se 869. godine u Carigradu sabor koji je osudio Fotija i sve njegove pristalice. Ujedno je priznao papsku vlast nad celom, dakle i Istočnom crkvom. Taj sabor smatra Rimska crkva Osmim vaseljenskim saborom. Istočna ga ne priznaje ni za običan sabor, jer na njemu nije bila zastupljena cela crkva, pa ni cela Carigradska patrijaršija. No što se tiče bugarskog pitanja, mada je papa zahtevao da ovaj sabor reši i to pitanje po njegovoj volji, sabor to nije učinio. Svrgnuti veliki patrijarh Fotije pao je u teške prilike. Oduzeli su mu sve, pa i knjige.
8. Umro je i Hadrijan, nasledio ga je Jovan VIII. On je naredio Ignjatiju da u kratkom roku pozove iz Bugarske sve svoje episkope i sveštenike, inače će ga svrgnuti. Ignjatije nije doživeo nijednu ni drugu sramotu. Uskoro je umro. Zbog promenjenih političkih prilika postao je opet Fotije patrijarh. S time se pomirio i papa Jovan, jer Saraceni behu upali u Italiju i papa je tražio po svaku cenu pomoć od Istoka. Jedno je ipak zahtevao: Bugarsku crkvu. Naravno, bez uspeha. Njegov legat Marin, koji je bio došao u Carigrad da o tome pregovara, ponašao se tako da su ga morali zatvoriti. Jovana je to tako uvredilo da je bacio kletvu na Fotija i njegove pristalice.
Fotije nije do kraja života ostao na svome mestu. Umro je u manastiru 891. godine.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *