NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – I OPŠTI DEO

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – I OPŠTI DEO

 

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE
OPŠTI DEO
 
DRUGI PERIOD
Život hrišćanske crkve od 313. do 1054. godine
 
I. Hrišćanstvo postaje dozvoljena, a zatim državna vera
 
a) Konstantin Veliki
 
1) Po smrti Dioklecijanovoj nastavio je na Istoku borbu sa hrišćanima njegov naslednik Galerije, koji je i ranije bio začetnik te borbe. Međutim, godine 311. dogodio se obrt u toku stvari. Galerije, skrhan teškom bolešću i videći da je borba sa hrišćanima bez uspeha, izda te godine edikt u kome je priznao hrišćanstvo za trpljenu veru, ako hrišćani ne čine ništa protiv reda u državi. Galerije je izdao taj edikt u ime svoje, svog zapadnog suvladara Konstantina, i cezara Licinija. Edikt je, dakle, važio za celu državu no nije odmah primenjen na Istoku. Ipak je bilo jasno da se država sprema na novu versku politiku.
2) Konstantin Veliki. Još od 306. g., kada je Konstantin nasledio svoga oca Konstancija Hlora i zavladao nad Zapadom, prisvojio je u Italiji vladarsku vlast cezar Maksencije. Konstantin je prešao sa vojskom Alpe i 312. godine potukao svoga protivnika na Milvijskom mostu kod Rima. Time je postao samodržac na celom Zapadu. Svoju pobedu je Konstantin pripisivao hrišćanskom Bogu.
O tome je sam pričao nikomidijskom episkopu Evseviju ovo: Dan pred bitku sa Maksencijem molio se (car) Bogu za pomoć. Dok je bio još u molitvi, pokaza mu se vrlo čudan znak koji mu je Bog poslao: video je, oko podne, nad suncem krst od svetlih zraka sa natpisom: „Pobedi ovim“ (Hoc vince, tuto nika). Nije mu bilo jasno šta sve to znači. Dok je o tome razmišljao spustila se već i noć. Tada mu se javio u snu Hristos, Sin Božji, sa znakom koji mu se na danu ukazao i naredio mu da napravi sliku tog znaka i da sa njom pođe u boj. Ujutro se Konstantin posavetovao sa svojim prijateljima, pozvao je zlatare, opisao im znak i naredio da ga načine od zlata i dragog kamenja. Tako je načinjena zastava sa časnim krstom u koji su uneta početna pismena Spasiteljeva imena, a na platnu je bila zlatom rađena slika Konstantinova i njegovih sinova. Car je i docnije nosio na šlemu Hristova pismena.
Konstantin I, koji s pravom nosi naziv Veliki, rođen je u Naisusu (današnjem Nišu). Godina rođenja ne zna mu se tačno (288?). Potpuno mu je ime – Flavius Valerius Konstantinus.
Od tada se on javno priznaje hrišćaninom, vojnicima stavlja na štitove monogram Hristov, a kuje ga i na novcu sa natpisom: „Ovim ćeš znakom pobediti“ („Hoc signo victor eris“). Vojničke zastave dobijaju krst. Konstantin je vlast nad istočnim delom države priznao Liciniju i sa njime je 313. godine, u znak blagodarnosti Bogu, izdao u Milanu ukaz kojim se proširuju hrišćanska prava od 311. godine. Time je hrišćanstvo stvarno izjednačeno sa starom državnom verom.
3) Ni tim ukazom nije hrišćanstvo došlo na Istoku do potpune slobode. Između dva vladara nastala su politička trvenja. Dok se Konstantin u svojoj politici oslanjao na hrišćane u celoj državi, Licinije ih je u svojoj oblasti proganjao kao pristalice svoga protivnika. Takvo stanje je trajalo deset godina i rešeno je 324. godine, kada je Licinije pobeđen i pogubljen, a Konstantin sam zavladao celom državom. To je značilo potpunu pobedu hrišćanstva i na Zapadu i na Istoku. Hrišćanstvo je od dozvoljene postalo zaštićena religija.
4) Tako nagao obrt u državnoj politici prema hrišćanstvu ima više razloga. Prvo, hrišćana je bilo tako mnogo u državi i na takvim mestima da je svaka borba protiv njih bila besmisleno zlostavljanje najboljih građana. Drugo, Konstantinu je bilo jasno da ne valja vezivati državni život za veru koje nestaje, nego da je bolje udružiti je sa verom koja uzima sve više maha. Treće, Konstantin je bio lično dobro raspoložen prema hrišćanstvu, jer mu je mati bila hrišćanka.
5) Država i crkva. Od Milanskog ukaza, a osobito od vremena kada je Konstantin

 

uzeo celu državu u svoje ruke, počinju crkva i država da se vezuju sve tešnjim međusobnim vezama. Državna vlast, tj. vladar, vodi od sada u svome zakonodavstvu brigu o potrebama crkve, kao što je dotle vodio o potrebama starog državnog kulta. Time je u crkveni život ušao jedan nov činilac – vladar, koji u njenim poslovima učestvuje.
Konstantinova briga za crkvu sastojala se u tome, što je svojim naredbama pomagao širenje vere i što je, uz učešće svoje matere Jelene, dizao hrišćanske hramove o državnom trošku. Dalje u tome, što je održavao mir u redovima hrišćanskim i stvarao stalan poredak u celoj crkvi. On je u vremenu prvog većeg crkvenog razdora sazvao Vaseljenski sabor u Nikeji, da utvrdi jednu veru i donese uredbe za celu crkvu. Tim uredbama je dao mnoštvo državnih zakona. Isto tako se starao o tome da se kleru digne ugled u građanskom životu i da crkva dođe do svoga imanja. Ugled crkve u životu dizan je time što je episkopima, koji su bili upravitelji i sudije u crkvenom životu, dato pravo da tu svoju vlast protegnu i na građanski život. Kada je npr. postavljan upravnik za neki grad ili pokrajinu, pitan je episkop za savet; pitan je i kad se siročadima imenovao staratelj; mogao je da nadzire na šta se troši gradsko imanje i mogao je olakšavati život sužnjeva u tamnicama. Velika je stvar bila što je dobio privilegium fori, tj. pravo da sudi sveštenicima i onda kad učine nešto protiv državnih zakona. Mogao je rešavati sporove i među građanima, ako su parničari na to pristali. Najzad su hrišćanski hramovi dobili i pravo azila – utočišta, a svako ko je bio u nekoj crkvenoj službi bio je oslobođen od vojničkih dužnosti. Vrlo velike crkvene troškove, kao npr. izdatke za vaseljenske sabore, snosila je država. Crkva, kao zabranjeno društvo, nije smela imati svoga imanja sve do Konstantina. Ako ga je imala, vodilo se ono pred vlastima kao imanje nekog njenog člana ili bratstva za negovanje bolesnih i sahranjivanje mrtvih. Od Konstantina počevši, ima crkva pravo da stiče svoje imanje kupovinom, nasledstvom, poklonom itd. Na to imanje nije crkva plaćala državni porez ni druge dažbine. Bez imanja ne bi se mogao ni zamisliti opsežan crkveni rad na milosrđu, a ni pokrivanje njenih velikih troškova.
Na osnovu svega toga, Konstantin je sebe opravdano smatrao episkopom spoljašnjih poslova crkvenih.
6. Uticaj crkve na državu. Tesna veza države sa crkvom morala je ostaviti traga na državnom životu. I zaista se pod uticajem crkve izdaju čovečniji zakoni o robovima, ratnim zarobljenicima i roditeljskim dužnostima. Ukinuti su razapinjanje na krst, borba gladijatora, unakažavanje krivaca i druge varvarske kazne. Ukinuti su i stariji državni zakoni koji zabranjuju bezbračnost. Pod pretnjom smrtne kazne zabranjen je brak između hrišćana i Jevreja. U bračno pravo su uneta hrišćanska moralna načela. Propisano je svetkovanje nedelje. Niži slojevi društva, koji su često teže dolazili do pravde, našli su svoje zaštitnike u episkopima (sv. Nikola).
7. Konstantin je bio dovoljno mudar da ne vređa verske običaje staroveraca, kojih je bilo u državi ipak više nego hrišćana. Zbog toga je u staroj veri zabranjivao samo ono što je bilo nemoralno i grubo praznoverje, npr. gatanje iz životinjske utrobe. Hramovi sa takvim kultom su zatvarani i rušeni. Ograničio je i državne žrtve. Na novcu i spomenicima su i nadalje ostali uz hrišćanske znake natpisi i simboli iz stare vere. Zadržao je i čast vrhovnog žreca (pontifex maximus) koja ga nije ni na šta obavezivala. U jednom svom proglasu je, istina, preporučio svojim podanicima da prelaze u hrišćanstvo, no nije nikome činio nasilja zbog vere. Hrišćanske mase su se i na drugi način obračunavale sa mnogoboštvom.
8. Konstantinu je u Rimu posle pobede nad Maksencijem dignut spomenik na kome drži krst u ruci i na kome piše: „U ovom spasonosnom znaku, simbolu prave snage, oslobodio sam vaš grad tiranskog jarma“. No Rim se ipak nije slagao ni sa državnom ni sa verskom politikom carevom. Konstantin je u državnoj upravi potiskivao staro rimsko plemstvo, a ono je čuvalo staru veru.
Ni on nije voleo Rim i posle pobede nad Maksencijem bio je tamo svega dva puta. Kako je uz to trebalo da bude stalno na istoku, zbog lakše odbrane istočnih i severoistočnih državnih granica, digao je novu prestonicu na mestu stare Vizantije i dao joj je ime po svome imenu – Konstantinopolis (330). Taj grad je bio i po svojoj spoljašnjosti hrišćanski, iako je u njemu bilo i starih hramova. Statue starih bogova u njemu bile su samo trofeji nove vere.
9. Konstantin je umro 337. godine u Nikomidiji. Tek pred smrt ga je krstio njegov lični prijatelj Evsevije, episkop. Neznabošci su ga uvrstili u red svojih bogova, a hrišćani su ga proglasili za svetitelja koji je ravan apostolima.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *