NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – I OPŠTI DEO

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – I OPŠTI DEO

 

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE
OPŠTI DEO
 
v) Gonjenja hrišćana
 
1. Prvo gonjenje za koje znamo bilo je u Rimu 64. godine za cara Nerona. Kako vidimo iz Tacitovih Anala (XV. 44) na hrišćane nije tada preduzeta hajka zbog vere, nego zbog tobožnjeg zločina. Te je godine izgoreo veliki deo Rima, a u narodu je pala sumnja na Nerona da je on podmetnuo taj požar. Neron je zbacio sumnju sa sebe na „ljude, koji su bili omraženi zbog zlih dela i koje je narod zvao hrišćanima“. Izgleda da su Jevreji učestvovali u tome sumnjičenju. Hrišćani su izvođeni u cirkusu pred zveri, zamotavani su u kučine i katran i paljeni kao buktinje ili kao prikazivači u mitološkim predstavama. Sa hrišćanima je tako nečovečno postupano da ih je počeo žaliti i sam narod koji ih je inače mrzeo. Tom prilikom su poginuli apostoli Petar i Pavle.
2. Za vreme vladavine cara Trajana (98-117) vlasti razlikuju hrišćane od Jevreja i smatraju i samu njihovu veru (nomen ipsum) za prestup protiv reda u državi, bez obzira na to da li su inače mirni i pošteni građani. Kada je Trajan (99. g.) izdao svoj Zakon protiv heterija – tajnih udruženja, počeo je Plinije Mlađi, namestnik u maloazijskoj pokrajini Vitiniji, da taj zakon primenjuje i na hrišćansku crkvu kao tajno društvo. Kako je u Vitiniji bilo vrlo mnogo hrišćana, Plinije, da se ne bi u kažnjavanju prebacio, pošalje Trajanu izveštaj o svom dotadašnjem postupanju i zatraži dalja uputstva. Iz njegovog pisma se vidi da je hrišćane kažnjavao smrću, ako nisu hteli da se na tri poziva odreknu svoje vere. Dalje, smatrao je za dovoljan dokaz da neko nije hrišćanin ako je u sudnici prineo žrtvu pred vladarevim likom i ako je hulio na Hrista. Osim toga kaže da je mučio dve devojke, ne bi li od njih doznao pravu istinu o hrišćanima, ali nije našao ništa osim preteranog praznoverja. Pri kraju se tuži da se „ta zaraza“ raširila ne samo po gradovima, nego i po selima i da ima hrišćana u svim staležima.
Trajan je na to pismo izdao kratko i jasno uputstvo kojim je ublažio za hrišćane svoj Zakon o heterijama. Naredio je da hrišćane ne treba naročito tražiti; ko je tužen da je hrišćanin i to mu se dokaže, neka se kazni; tužbe bez potpisa ne treba primati; ko prinese žrtvu, da mu bude prosto, inače da se pogubi. Toga uputstva su se vlasti držale do III veka. U ovom gonjenju izveden je u Koloseumu pred zveri Ignjatije Bogonosac, episkop antiohijski, a Kliment rimski je prognan u Herzon na Krimu.
3. Marku Aureliju, caru filozofu (161-168), izgledalo je hrišćanstvo kao neka glupost, koja se može samo žaliti. Hrišćansku hrabrost u mučenjima smatrao je za tvrdoglavo i kažnjivo protivljenje caru i državi. Njegovu su vladavinu pratila mnoga zla u državi zbog kojih je paganski narod bio jako ogorčen na hrišćane. Progonio ih je kao i sve nove vere koje su se tada mnogo širile. Gonjenja je bilo naročito u Galiji i Maloj Aziji. Za njegove vlade je poginuo u Rimu Justin filozof sa dosta svojih učenika.
4. Pod vladarima iz kuće Severa bilo je za hrišćane snošljivo stanje. Naročito za Aleksandra (222-235), za koga je zabeleženo da je trpeo hrišćane, štaviše da je imao u dvoru lik Hristov i da je na zidove svoga dvora ispisao neke Hristove reči, npr. „Što ne želiš sebi, ne čini drugome“. Zabeleženo je za njega i to da su ga ubili vojnici na Rajni, između ostaloga i zato što je bio „sluga hrišćana“.
5. Oko 250. godine bilo je hrišćanstvo već tako jako, da je država stajala pred odlukom ili da ga primi ili da ga za svagda uništi. Car Decije Trajan odlučio se za ovo drugo. On je vladao svega dve godine (249-251), ali je za to kratko vreme gonio hrišćane kao niko dotle. Njegovo gonjenje jeste prvo smišljeno i opšte gonjenje. Izdao je 250. godine naredbu vlastima da pozovu na žrtvovanje svakog pojedinog hrišćanina kao i one koji su sumnjivi da su hrišćani. Uporni da se muče glađu i žeđu i zatim da se ubijaju, a onima koji pobegnu da se oduzme imanje. Njegova naredba je zaista savesno ispunjavana i po gradovima i po selima, o čemu svedoče nekih dvadeset očuvanih zapisnika.
Gonjenje hrišćana pod Decijevim naslednikom carom Valerijanom jeste nastavak Decijeva gonjenja. Valerijan je ubijao poglavito članove jerarhije, hrišćane iz viših staleža i carske činovnike. Zabranio je pod smrtnom kaznom skupove na grobljima i po katakombama. U tom gonjenju je poginuo Kiprijan, episkop kartaginski, koji se za Decija bio sklonio i iz svoga skrovišta upravljao svojom opštinom.
Decijevo gonjenje je umnogome uspelo. Tada je bilo mnogo hrišćana koji nisu bili kadri da podnesu za ljubav svoga uverenja ni neugodnosti, a kamoli smrt. Neki su se na mukama odrekli vere, a neki su „padali i ne stupivši u borbu“. Tih hrišćana koji su pali (lapsi) bilo je mnogo i dele se na grupe. Jedni su prineli žrtvu bogovima – sacrificati, drugi tamjan caru – thurificati; libellatici uopšte nisu prineli žrtve, ali su podmitili činovnike i dobili potvrdu da su obavili što od njih traži carska naredba; tu spadaju i acta facientes, oni su za novac prokrijumčarili svoja imena u spisak hrišćana koji su već žrtvovali. Proditores – izdajice su bili oni koji su prokazivali svoje hrišćanske drugove i predavali svete knjige da se spale. To otpadništvo se tumači time, što je moralna snaga kod mnogih hrišćana oslabila u dugom miru koji su uživali pre Decijeve vladavine. Inače su prilike u kojima se odigralo ovo gonjenje već drukčije nego što su bile ranije: nehrišćanski narod je postao ravnodušan, jer se sa hrišćanima već bolje upoznao i na njih navikao.
Posle toga nastaje mir i traje nekih četrdeset godina. Za to vreme se hrišćanstvo širi osobito u višim društvenim krugovima – među činovnicima i oficirima. I u samom dvoru cara Dioklecijana ima hrišćana (carica Priska i princeza Valerija).
6. Poslednje gonjenje hrišćana koje je obuhvatilo celu državu otpočelo je za vlade cara Dioklecijana (284-305). U tom gonjenju je konačno rešena borba države sa hrišćanima. Taj veliki državnik, koji je preuredio državu i spasao je od rasula, dugo vremena nije dirao hrišćane da bi na miru učvrstio državu i svoj presto. No kao vladar za čije vreme je došao do vrhunca božanski kult cara i koji se dao verski poštovati kao „Jupiterov sin“, morao je na kraju i on doći u sukob sa hrišćanstvom. Podstrekač u gonjenju bio mu je zet, cezar Galerije. Prvi edikt protiv hrišćana izdao je Dioklecijan 303. godine. Naredio je da se do temelja poruše hrišćanski hramovi. Prvi je pao u prestonici Nikomidiji. Dalje je naredio da se pokupe i spale hrišćanske knjige koje su i dotle potpadale pod Zakon o vračarskim knjigama; da se otpuste iz službe činovnici hrišćani, građani da izgube svoja građanska prava, a robovi i nadu na oslobođenje; u istrazi da se svi bez razlike bacaju na muke.
Iz tih naredbi vidimo koliko je hrišćanstvo napredovalo ranije i koliku je slobodu uživalo za vreme mira. Vojsku je čistio od hrišćana cezar Galerije. Sveopšte proganjanje je počelo tek na četvrti edikt 304. godine. Zahvatilo je skoro celu državu. Čitava mesta i naselja su opustošena, a stanovnici posečeni. Kada je 305. godine Dioklecijan sišao sa prestola i Galerije postao vladar, otpočeo je na istoku opet pravi pokolj hrišćana. Tako je trajalo četiri godine. Kada je već i samim vlastima izgledalo da je suviše ubijanja, izašla je naredba da se hrišćanima kopaju oči i da im se osakati jedna noga. „Zbog toga bezbožničkog čovekoljublja tako mnogim ljudima je mačem iskopano, a zatim usijanim železom ispaljeno jedno oko (desno), ili ubogaljena noga, da im se nikako ne može znati broja.“ Tada je Galerije pao u tešku bolest, te je u smrtnom strahu sa svoja dva suvladara izdao 311. godine edikt verske trpeljivosti. Za sve to strašno vreme bili su hrišćani donekle na miru u Španiji, Galiji i Britaniji gde je vladao cezar Konstancije Hlor i zatim njegov sin Konstantin. Država je, dakle, konačno popustila.
Za vreme Dioklecijanovo pogubljen je vojni tribun sv. Georgije. U Sirmijumu (Srem. Mitrovica), koji je bio i prestonica Dioklecijanova, poginuo je mladi episkop Irinej, njegov đakon Dimitrije i pet devojaka „čija imena zna Bog“, kako kaže stari zapis. Tu je udavljeno i pet fruškogorskih kamenorezaca, koji nisu hteli da isklešu caru kip jednog boga, i još 40 mučenika.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *