ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
VI. Богослужење
 
1. Кад се вера почела ширити ван Палестине, међу нејевреје, почео се развијати посебан хришћански култ. Но и тај је остао умногом под јеврејским утицајем. Главно хришћанско богослужење овога времена састојало се из читања Старога завета и апостолских списа, из тумачења онога што је прочитано и поуке за живот, из заједничког певања псалама и химни и из причешћивања.
 

Сл. 2. Унутрашњост катакомбe
 
Дан молитвеног састанка била је недеља – Господњи дан – дан сунца, али је било састанака и у друге дане. Тога дана су се редовно два пута састајали: пре изласка сунца на молитву, читање и поуку, затим увече да обаве заједничку вечеру – агапу и причест. Осим недељног дана празнује се Васкрс, а седмица пред Васкрс сматра се особито светом. Васкршња свечаност слави се и у то доба у зору. Славила се и Епифанија тј. Богојављење и Божић заједно, Педесетница и дани мученика. Постило се средом и петком и пред Васкрс, на западу се постило и суботом.
2. Места за богослужење. У најстарија времена нису хришћани имали посебних зграда са своје скупове. Састајали су се где им је било најзгодније. За време Павлово су нпр. хришћани у Ефесу били изнајмили за своје састанке једну школу. При крају II в. било је већ нарочито зиданих хришћанских храмова. За време Деција и Диоклецијана мора да је било много храмова, јер они наређују да се руше. Када су хришћани јаче прогањани склањали су се на скровитија места да обаве богослужење – на гробља или на пољска добра.

Особито света места била су за хришћане гробља. Светињу гробова су штитили државни закони (уточиште), те су се хришћани скупљали на гробовима својих мученика. Над њима су дизали омање, с једне стране отворене, зграде (memoriae) од којих су данашње капеле. Посебна врста хришћанских заједничких гробаља јесу катакомбе, велике подземне некрополе. Налазе се у Палестини, Африци, Месопотамији, на грчким острвима, а нарочито у Италији и то око Рима. То су читаве мреже под земљом копаних ходника који се спуштају у исте такве ходнике под собом. Таквих спратова има по пет-шест. У зидове ходника су урезивана лежишта и у њих зазиђивани мртви. Дужина римских катакомби, које су најзнаменитије, цени се на скоро 900 километара, а број мртвих у њима не може се ни установити. Мисли се да су настале већ у I в. У VIII в. су им улази затрпани, те су заборављене. Откривене су при крају XVI в.
Предмети, натписи и слике у катакомбама ванредно су важни за историју хришћанске уметности, живота и обичаја. Из многобројних очуваних слика по таваницама катакомби и око кубикула, како се зову лежишта за мртве, видимо да је хришћанско сликарство у својим почецима помешано са класичним и дохришћанским, као што је и природно. Има у катакомбама нпр. слика како Орфеј кроти свирком животиње. Спаситељ се слика као врло млад пастир у краткој одећи са јагњетом на раменима. Сликају се предмети и личности из Старог и Новог завета.
Неке хришћанске светиње се сликају прикривено – симболички: крст као грчко слово “тау” (т), или у облику котве; сликом рибе, која се често среће, хтели су изразити речи: “Исус Христос Теу Иос Сотир = Исус Христос Божји Син Спаситељ.” Свака од тих речи почиње у грчком језику једним од слова речи ихтис, како се грчки називала риба. Тип Богомајке са дететом у наручју или на крилу остао је исти у црквеном сликарству од катакомби до данас. Осим тих слика религиозне садржине има у катакомбама слика покојника, животиња и цвећа.

Comments are closed.