IV
Москва
Рано предвечерје брзо је тонуло у дугу зимску ноћ.
Док сам посматрао како полусветлост прелази у потпуну таму, ухватио сам себе како размишљам, изнова и изнова:
Због чега је ова ноћ морала доћи? Због чега је морала настати баш сада, кад ми је потребна јасна дневна светлост да бих по први пут угледао руска села, кад сам тако жељан да не пропустим ниједан детаљ призора снегом окованих села и пространих предела?
Али воз је ишао даље, а земља није престајала да се окреће, тако да се убрзо завршила ноћ која ми је пореметила планове.
Са првим руменилом зоре поново сам гледао кроз прозор. Чинило ми се да смо превалили огромну раздаљину. Имао сам утисак да је пут од границе до Москве неупоредиво дужи од целокупног ранијег пута – тако су били бројни и разноврсни моји први утисци о ширини ове земље, која као да није имала граница.
Лице Русије које сам посматрао било је потпуно застрто чистим снежним покривачем, а дивљење са којим сам дошао толико неупитно да ми се чинило како живот у Русији мора бити једнако чист и неупрљан као и снежно бели вео што је символично прекривао њене пределе.
У међувремену, били смо све ближи Москви, али ма како воз био брз, његова брзина ни упола није задовољавала моја очекивања. Био сам спреман да искочим напоље, да га погурам. Са сваким окретом точкова моје радосно ишчекивање добијало је додатни подстицај, да би ми се у једном тренутку учинило како је предстојеће приспеће у Москву најважнији догађај у мом животу.
Још неколико сати и крочићу на тло које је у то време словило за свету земљу свих Словена. Света мајчица Москва, град око ког се развило Руско царство, тада још увек његова верска, иако не више политичка престоница. Москва, најстарија и највећа од свих словенских престоница, мајка свих руских градова.
Моје узбуђење када помислим да ћу ући у Москву било је, вероватно, веома слично узбуђењу побожног римокатолика приликом уласка у Рим, или оданог муслимана пред дуго ишчекиваним призором Меке или Медине.
Уз тупе ударце, воз је јурио преко све чешћих скретница. Крај пруге указали су се квалитетни путеви. Почели смо да назиремо обрисе кућа у предграђу. Све су то били знаци да се ближимо великоме граду.
Куће су биле све ближе једна другој. Ускоро су се груписале уздуж улица предграђа, са возарима и кочијашима који су журили свако на своју страну. Коначно, почели да се појављују и трамваји.
He желећи ништа да пропустим, са прозора на једној страни вагона ужурбано сам прелазио на супротни прозор, и тако укруг. С десне стране пруге било је више цркава него што сам у животу видео, и исто толико са леве. Са свих страна ширио се бескрајни океан упечатљивих руских купола, које сам по први пут видео ван сликовница. Покушао сам да их избројим, али без успеха.
To море купола није остављало места сумњи.
Била је ово Москва.
Станица се налазила у самом центру града.
Никоме нисам рекао када ме могу очекивати, тако да није било никога ко би чекао долазак воза. Једноставно сам узео свој кофер, изашао из вагона и почео да се пробијам како знам и умем кроз гомилу људи који су се укрцавали у возове или искрцавали из њих. Људска врева подсетила ме је на мравињак. Некако сам успео да се извучем са станице. Стојећи на степеницама, летимичним погледом осмотрио сам огромни трг испред железничке станице, изнад ког су се укрштале безбројне телефонске и телеграфске жице прекривене ињем и снежним пахуљама. Стотине кочијаша повишавали су глас, не би ли неко унајмио баш њих.
Први пут у животу сео сам у саонице.
Велики расни црни орловски касач[1] јурио је улицама Москве пуним живота. На коњској опреми одзвањали су прапорци. У покрету је помало фрктао. Дах би му се, пошто изађе из ноздрва, за тренутак претварао у пару.
Возили смо се Лубјанком.
Било ми је тешко да поверујем рођеним очима.
Нисам могао да верујем: заиста сам у Москви.
Све око мене као да је припадало некаквом чаробном свету. Затекао сам се усред бајке из Хиљаду једне ноћи.[2]
Ново Српско Подворје СПЦ у Москви
обновљено крајем 20. века, налази се недалеко од првобитног, старог Подворја основаног 1874.
Да ли је могуће да се мој дечачки сан остварио? Сан који сам сањао давно пре оног дана када сам се успео на Ловћен. Заправо, који сам сањао још откако сам као десетогодишњак од неких руских студената у посети Црној Гори слушао приче о красотама њихове земље.
Стигли смо до зидина Кремља, одакле је возар наставио према Српском подворју. И док сам ван његових капија још увек могао сумњати јесам ли заиста у Москви или само сањам, након што сам ушао све моје сумње биле су развејане. Дочекао ме је поглед старешине, архимандрита Михаила, са чијим ликом сам се упознао још у Србији. Када сам га препознао, био сам сигуран да сам заиста стигао до свог одредишта.
Сећам се још једне ствари у вези са својим првим даном боравка у Москви.
Када је наступило вече, иако исцрпљен дугим путовањем требало је да служим вечерње у цркви Српског подворја. Очекивао сам да ће богослужењу присуствовати тек неколико мојих сународника, Срба који живе у Москви. Какво је само било моје изненађење када сам затекао цркву пуну Руса, који су, како ми је речено, већ дуго чекали почетак службе.[3]
Био је то први упечатљиви пример духовног јединства између различитих огранака словенског православља које сам имао прилике да видим, пример уједињујуће снаге старог црквенословенског језика, заједничког језика наших богослужења.
И касније ће ме околности често подсећати на ово снажно јединство. Улазећи у руске цркве, увек сам се осећао као код куће, било међу свештенством или међу верним народом који се молио, као што су се и ови Руси осећали у цркви Српског подворја те вечери, првог дана мог боравка у Москви.
Наредног јутра одмах после Свете Литургије изашао сам на бучне улице. Нисам ни помишљао на одмор који ми је био преко потребан, нити сам се плашио драме која је владала на улицама великога града, за разлику од првог одласка са Цетиња у Београд. Напротив, снажна жеља за пажљивим и непосредним посматрањем надјачала је моју бојажљивост.
Желео сам да темељно проучим особине овог древног града, прве руске престонице, а када сам почео да се упознајем са њиме, више му нисам могао одолети.
Какву само грају, какву тутњаву производи то надолажење и одилажење таласа људског живота, као да се крећу саме природне стихије. Гласни жагор личио је на грување узбурканог Јадранског мора док се наш брод упињао да се пробије кроз таласе од Котора до Ријеке, мада је свакако био неупоредиво лепши, зато што је изражавао некакав смисао.
За мене је све, наравно, било још упечатљивије у поређењу са манастиром Студеницом из ког сам управо дошао. Тамо, у далекој Србији, блажена осама и тишина коју прекине тек повремени шум лишћа узлелујаног поветарцем са планина, овде бујица живота која јуриша улицама. Хиљаде, стотине хиљада лица, међу њима ни два слична: један стар, други млад, један забринут, други без икакве бриге на овоме свету. Ужурбана бујица људства која се никад не умара. Сви некуд журе, улазе у велике радње, излазе из њих, свраћају у банке и продавнице. Саонице клизе улицама и трговима. Нигде на свету не може бити толико кочијаша колико их је било у Москви. Изгледало је то као да су одасвуд доведени најбољи коњи. Или, ако сте више волели, били су ту и трамваји. Мрежа њихових шина прекривала је целу Москву, а услуга била без премца у целог Европи.
Ларма хиљада и хиљада гласова, узвика, повика дечака са новинама, наметљива дрека уличних продаваца.
Раме уз раме са богатим крзненим и кожним капутима, господственијим од свих које ћете видети било где на свету, корачали су сиромаси у крпама, такви сиромаси какве ни моја скромна земља није познавала.
Охолим кораком пролазиле су дотеране жене трговаца и даме обучене по последњој моди, иза којих је у ваздуху остајао опојни мирис скупих парфема. Као да су заборавиле да смо данас ту а сутра нас нема, а ако би их неко зауставио и подсетио да је њихов тренутни сјај таштина над таштинама, биле би, вероватно, веома изненађене.
Поред њих са тешком муком корачале су друге жене, поцепане и згурене од сиромаштва.
Овде задригли прождрљивци, лица отеклих од спавања, онде убледели просјаци пијанци, чије танке ноге једва држе тежину сопственог тела.
На угловима су стајали мушкарци обесхрабреног изгледа, са тежином на лицу. Желели су да нађу посао а нису га налазили, знајући да за то време жене и деца, остављени у поткровљима или подрумима стамбених зграда, нестрпљиво чекају њихов повратак, надајући се да ће им можда донети кору хлеба или неколико капи млека.
Тамо на кућној капији разочарани и изгубљени човек узима гутљај вотке из флаше на коју је, можда, потрошио последњих десет копејки. Са тротоара преко пута посматра га други, подједнако сиромашан, са прикривеном завишћу и рукама увученим у празне џепове, звиждућући тобоже безбрижно, као да је његова цела Москва.
Мора да су такви били људи на којима је Максим Горки засновао ликове за своју књигу На дну.
Као што је други велики руски писац рекао, говорећи о свету уопште: „Ту се ђаво с Богом бори, а бојно поље су срца људска“.[4]
Бујица људских бића текла је улицама Москве од раног јутра до касно у ноћ. Зидови Кремља уздизали су се као над људском лавом, која је непрестано куљала из неког невидљивог вулканског гротла.
Посматрајући све то, размишљао сам колико је појединац по себи безначајан и беспомоћан у струјању гомиле.
Прошла је погребна поворка. Скоро нико није обратио пажњу. Човек који је скинуо шешир у част покојника био је више изузетак него правило. Шта значи нестанак једног људског бића из света у ком преостају још толики милиони? Нико у гомили није знао нити је ико питао кога то носе на гробље.
Приближавало се време вечерње службе. Звона „четрдесет пута четрдесет“[5] московских цркава моћно су одзвањала, позивајући људску реку да се заустави макар на сат времена, да заборави бриге и жеље овога света и да се преда молитви и созерцању. Изненада, велика река људства почела је да се дели на мање поточиће гологлавих људи који су улазили на врата неке од бројних цркава.
Постао сам део једног од тих поточића и заједно са осталима ушао под величанствене сводове цркве која је видела многа поколења верника како долазе и одлазе.
Напољу, пре само неколико тренутака, свако од тих људи давао је свој допринос галами и хаосу пренасељеног града. Унутра као да су се одједном преобразили. Није више било различитих циљева и жеља, сви су постали као један у благочешћу и миру. Хор је започео појање, придружио му се народ. Више се нисам осећао као посматрач, већ као саставни део овог побожног мноштва.
Хорски гласови успињали су се у величанственом крешенду (тихо, потом постојано све јаче – прим. приређ.).
Мој глас се сливао са њиховима у појању радосне божићне химне:
Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.[6]
НАПОМЕНЕ:
[1] Орловски касач (рус. орловский рысак) – у Русији веома цењен, расан запрежни коњ ватреног темперамента.
[2] Бајка Хиљаду једна ноћ – збирка народних прича написаних на арапском језику, сабраних у периоду од преко хиљаду година од стране разних сачинитеља, преводилаца и научника.
[3] Односи се на старо Српско подворје, то јест старо представништво Српске Православне Цркве у Русији у Москви, затворено 1917. године након Октобарске револуције када су се српски монаси вратили у Србију. И данас има велики значај, не само као символ духовног братства Српске и Руске Цркве у јавном и духовном животу руске престонице, већ и као важно место основано у првом реду зарад јачања пријатељства и братске помоћи између Русије и Србије.
[4] Достојевски, Браћа Карамазови, део први, књига трећа, глава трећа, речи Дмитрија Карамазова.
[5] Четрдесет пута четрдесет – устаљена фраза на руском „сорок сороков”, користи се искључиво у значењу великог броја православних цркава (око 800) у некадашњој Москви.
[6] To не значи нужно да је био Божић, него сачинитељ говори о почетку Шестопсалмија (шест изабраних псалама цара Давида [3, 37, 62, 87, 102 и 142]), делу који се једини у Шестопсалмију поју (док се све остало се чита).
