XLI
Пријатељи и непријатељи словенства
Свако велико тело не само што привлачи, него и одбија.
Важна ствар склапа пријатељства, али ствара и тако много непријатеља да је тешко рећи је ли више пријатеља или непријатеља.
Томаш МАСАРИК Гариг
(Masaryk, Tomaš Garrigue, †1937, Праг)
„човек-епоха“ – први председник Чехословачке републике
Словенство је, као једна велика заједница, стекло бројне непријатеље, љуте и непомирљиве.
Први међу њима била је Аустрија, иако су, ма колико то чудно звучало, словенски сањари у једном тренутку и сами сматрали да је Аустрија једно од најбољих могућих решења словенског проблема. Ови идеалисти су мислили да Јужни и Западни Словени никада неће имати довољно снаге да се сами ослободе од Турске без помоћи Европе, па су рачунали да би било најмудрије што већи број Словена ставити под скиптар[1] Аустрије, и тако створити словенску већину која би временом загосподарила политиком Аустрије. Рачунали су да ће словенски чинилац, када стекне политичку важност, преобразити Аустрију као државу.
Овај пројекат је, наравно, био сасвим утопијски, што је даљи развој ситуације и показао.
Историјски гледано, Аустрија је одувек била немачка земља, њено немачко опредељење ни у једном тренутку није постало пасивно. Ма колико Словена долазило да живи под њеним кровом, Аустрија је у својим настојањима увек остајала немачка земља. И не само то. Она је била и остала окрутни пропагатор немачког утицаја. Ширила га је у Крајини, која је у то време делимично припадала Аустрији, у Корушкој, Штајерској, Истри – у областима које су од памтивека словенске. Немилосрдно је германизовала Чешку, Моравску и Шлезију. У ширењу немачког утицаја била је неумољива.
Тако је Аустрија била не само географски најближи непријатељ словенства, него и најближи непријатељ способан да га подрива изнутра. Право је мало чудо што су аустријски Срби, Чеси и Словаци уопште успели да очувају свој национални идентитет, упркос непрестаној изложености немачком утицају, нарочито ако узмемо у обзир чињеницу да је немачка култура проистекла из истог индоевропског корена као и словенска, и да је као таква Словенима била пријемчивија неголи потпуно страна турска култура.
To што је словенство сачувало своје изразите црте упркос снажном притиску показује само његову животну снагу и говори о његовом праву на независно постојање.
Као и у прошлости, и данас постоје читава сазвежђа блиставих бораца за словенску независност. Један од њихових најистакнутијих припадника јест Томаш Масарик, угледни академик, здрав и чио осамдесетчетворогодишњак који је недавно по трећи пут изабран за председника Чехословачке на седам година. Иако му је ово већ трећи мандат, Томаш Масарик је истински отац Чехословачке, као што је Вашингтон био отац Сједињених Држава. Томаш Масарик се у аустријској скупштини у Бечу деценијама борио не само за права свог чешког народа, него и за све словенске нације, водећи низ судских спорова који се с пуним правом могу упоредити са бојним пољима америчке револуције.
Са Масариком сам се упознао 1917. у Чикагу, у хотелу Блекстоун. Рекао сам му: „Када се рат заврши, ваш народ ће бити слободан и уједињен, а ви ћете постати његов први председник“.
Томаш Масарик и његови сарадници, Бенеш, Крамарж и Клофач, чврсто се залажу за права Словена у централној Европи, као и све словенске вође пре њих. Захваљујући њиховој одлучности данас постоји слободна Чехословачка.
И ако се некада постављало питање да ли је овај народ дорастао да влада самим собом, протеклих петнаест година показале су да је ово питање било излишно. Владавина права се међу Словенима у централној Европи данас спроводи на сасвим адекватан начин, док њихови дојучерашњи угњетачи, чисти Немци којима владају исто тако чисти Немци, трпе ужасе деспотизма.
И док је Аустрија била непријатељ словенства, њена сестра близнакиња Мађарска испољавала је подједнако ратоборно и непријатељско расположење према Словенима. Као што је Аустрија улагала напоре да германизује Словене, тако је и Мађарска све више и више покушавала да их мађаризује. Као Србин, осећам дужност да споменем јуначку борбу Срба у Мађарској против мађаризације. Једна од ствари у којој су тамошњи Срби показали особиту храброст и истрајност јесте одбрана аутономије Српске Православне Цркве, која је сама по себи била једно од најделотворнијих средстава у отпору насртљивој мађаризацији.
Силовити противник словенства, један добро познати мађарски црквени делатник из редова племства, заузео је следећу, веома занимљиву позицију: словенство је поистоветио са деспотизмом а мађаризацију са слободом. Његов највећи сан био је једном заувек искоренити словенске језике унутар граница Мађарске. Уосталом, ни то му није било довољно. Отишао је још даље, говорећи о потпуном истребљењу Словена као pace и предлажући да се у ту сврху примене физичка средства. Такви су били непомирљиви спољашњи непријатељи са којима се словенство морало борити.
Светски рат је требало да учврсти демократију у свету и да стави тачку на све ратове, али и на завере старих непријатеља словенског света. Топло пријатељство између словенских народа и њихових несловенских суседа није нешто што се могло остварити преко ноћи, али је постојала нада да ће се пронаћи макар некакав начин за успостављање мирних односа. Догађаји су, наравно, показали да ствари стоје потпуно другачије. Као и пре, видећи да се словенство опоравља, његови непријатељи су мислили само о томе како да још једном зауставе историјски процес, прибегавајући сплеткама, заверама и грабежи сваке врсте, не прежући чак ни од тероризма. Наравно, најстрашнији терористички чин било је убиство краља Александра у Марсељу 9. октобра 1934. године. Сенка ове трагедије надвија се нада мном и данас, док овој књизи придајем коначни облик, јер дани пролазе, а ја не могу да се опоравим од удара.
Краљ Александар се био управо вратио из посете Софији, где су му краљ Борис и цео бугарски народ приредили срдачни дочек. Склапање пријатељства између два блиска народа, чијим је заједничким непријатељима дуго успевало да их држе у завади, била је пуна победа његове мудре политике и достигнуће које је поставило темеље коначног јединства. Овим потезом краљ Александар је себи обезбедио веома истакнуто место у свесловенској историји.
Mapcej 1934. године, непосредно пред атентат
Краљ Александар је отишао у Француску као челник европског мира. Цивилизовани свет посвећен миру чекао је исход његове посете. Међутим, пет минута након што је крочио на француску земљу, погодили су га меци наручени, ако не и испаљени, од стране агената оних у чијим плановима нема места за мир у Европи.
Али они непријатељи словенства којима је пошло за руком да убију славнога краља нису могли убити и високе циљеве које је он оличавао. Њима ће остати веран његов народ, као и цео словенски свет, који је његовом срцу био једнако драг.
Док је на туђој земљи крварио на смрт, његове последње речи биле су: “Чувајте Југославију!“ A његов народ је, после једне тако поражавајуће националне трагедије, већ показао своју оданост последњој жељи вољенога краља, ујединитеља свих Јужних Словена. Док његов једанаестогодишњи син, краљ Петар II, не стаса, брат од стрица покојнога краља, кнез Павле, човек високог културног профила који ужива љубав у народу, у својству регента (краљевог намесника – прим. приређ.) наставља велико дело покојног краља, истакнутог државника и миротворца.
Светла будућност словенства може се изградити једино ако сви буду радили заједно. Словенске политичке групе морају заборавити на међусобно непријатељство и заувек се одрећи од идеје о превласти једних над другима. Територијално сличне државе не би требало да имају разлога за међусобну стрепњу, нити би мале државе требало да се плаше великих, зато што ће Русија, када се коначно ослободи од туђинских утицаја, бити спремна да покаже пример разумевања и једнакости.
Руски народ и Словени уопште представљају народ будућности. Да моје речи не би звучале као субјективна тврдња некога ко је лично и свецело заузет за ствар, дозволите ми да наведем речи једне признате величине, широко прихваћеног у америчким школама: „Како ће се развијати ситуација у Русији, судбина обновљене Пољске и нових држава, Југославије и Чехословачке – показаће време. Њихови народи никад досад нису били у могућности да дају свој сопствени допринос напретку цивилизације. Да ли је могуће да се данас налазимо у времену словенске зоре, као што је пад древног Римског царства означио почетак тевтонске зоре?“ Данас је ова раса бројнија од три највећа европска народа заједно, тојест од Немаца, Француза и Енглеза. С обзиром на тренутну стопу пораста броја становника, у наредном веку Словени ће бити бројнији од становништва свих осталих европских земаља заједно. Ова раса је свежа и снажна, гаји високе циљеве морала и демократије, а изнад свега цени мир. To је раса чија је храброст толика да понекад прелази у дрскост, па опет је увек незадовољна собом, увек тражи божанску искру у души сваког човека и увек је сматрала да је победа Божје истине на земљи једини начин да се реше проблеми овога света. Ова раса у пуном цвату својих духовних дарова биће сила које се неће плашити ниједан народ, зато што ће она, сходно једном од својих начела, спречавати да већи народи угњетавају мање.
Русија се у наше време налази између горњег и доњег жрвња божанског начела и људске теорије. Свети задатак који јој је поверен зарад човечанства још увек је пред њом. Када она устане и ухвати се у коштац са њим, та борба се неће одвијати у духу социолошке теорије, него у духу братске љубави. Можда Западу није лако да ово схвати, али словенски народи то разумеју од самог рођења.
Како ми, Словени, замишљамо уједињено словенство, о чијем остварењу маштамо?
На првом месту, свакако, освештано словенском Црквом. Ми се сећамо оних времена када је Света Црква дала свој први благослов словенским племенима на обалама Дњепра и на висовима Њитре, Велехрада и Вишехрада, када је у духу ујединила целу породицу словенских народа, и када су се скоро сви словенски народи, укључујући Пољаке, Хрвате и Словаке, нашли у окриљу једне Свете Цркве, мајке Словена.
Ма колико то необично звучало, не само ми, православци, него и Чеси, који су римокатолици, поштују Јана Хуса као заштитника старе словенске Цркве. Једном приликом, пре двадесет пет година, Чеси римокатолици који су живели у Москви замолили су и мене, свештеника Православне Цркве, да присуствујем помену Јану Хусу. На помен се сабрало велико мноштво људи, након чега је уследио величанствени излив словенских осећања. И мада је помен служен у Москви, самом срцу православља, ниједан православни јерарх никада није ни помислио да ми упути критику због тога што је одржан помен једном протестанту.
Велика ми је част што сам Владика Православне Цркве. За владичанско достојанство најпре ме је одабрала Руска, а затим и Српска Црква. Хиротонију сам примио од ове друге, мада су ми обе једнако драге. Као Владика словенске Православне Цркве, знам о чему говорим када кажем да она не само што проповеда, него и поседује широкогрудо разумевање.
Године 1912. био сам један од иницијатора посете студената Петроградске духовне академије студентима Римокатоличке духовне академије на Васиљевском острву, у циљу међусобног упознавања. Након посете укорен сам као покретач овог подухвата, али тај укор ми није упутио неки од православних јерараха, већ лаик, оберпрокурор Светог синода, В. К. Саблер.
Године 1914. појавио се извесни Јован Чуриков, око ког се сакупљало велико мноштво народа. Према његовом проповедничком раду власт се односила без имало одобравања. Те године 15. јануара имао сам прилику да га видим у Обухову, градићу на Николајевској прузи, недалеко од Петрограда. Обратио сам му се јавно, пред његовим слушаоцима. Упутио сам му прекор, а он ми се пред свима дубоко поклонио и примио мој благослов, у знак да признаје власт Цркве. Званични мисионар Ајвазов, опет лаик, функционер потчињен оберпрокурору Светог синода, покренуо је хајку против мене због овог поступка, злонамерно ме оптужујући да се дружим са секташима. О мом поступку покушао је да обавести Митрополита Владимира, међутим узалуд. Митрополит је знао да сам се ја овом секташу обратио од срца, са хришћанском љубављу.
Сви који разумеју дух хришћанске Цркве били су на мојој страни, знајући да је у случају оних који су застранили љубав делотворнији лек него сила, да Цркви може бити од користи само слободно исповедање вере, које је плод доброте и искреног уверења.
А ако православно свештенство својим поступцима није увек пружало пример разумевања и широковидости, коју би словенска Црква и њени свештеници требало да имају према другим вероисповестима, једини разлог тог пропуста је чињеница да им световне власти не остављају потпуно одрешене руке. Кад год се догађало нешто слично, у то су увек били умешани прсти државне власти, као у два случаја која сам управо навео из сопственог искуства.
Ево и једног догађаја из Београда, главног града Југославије. Маја месеца 1926. године мој старији брат је решио да се жени. За венчање је све било спремно, али он је месецима чекао да дођем из Америке, с тим што ми није рекао ни реч док се нисмо видели. Када сам коначно дошао, казао ми је да се жени. Честитао сам му и рекао да је већ одавно време.
„Немој још да ми честиташ“, рекао је. „Можда ти се неће свидјети ђевојка. Ти си мој брат и православни Владика, па нијесам био слободан да учиним последњи корак без твог пристанка“.
„У чему је проблем са ђевојком?“, питао сам га.
Которски бискуп Франо УЋЕЛИНИ-Тице
(Franjo Uccellini-Tice, †1937, Лопуд)
Био је то непријатан тренутак за мог брата. Дао сам му времена да скупи храбрости, пре него што ми је тихим и несигурним гласом рекао:
„Она је римокатолкиња…“
„Па шта? , одмах сам га прекинуо. „Најважније je да je ти волиш. Ако је римокатолкиња – римокатолкиња је, и то је то. Чисте савјести благосиљам ваш брак“.
Очигледно није очекивао да одговор буде овако великодушан. Устао је и, у жељи да ми узврати за широкогрудост, рекао: „Али, знаш, она је фина и добра, и ја сам сигуран да ће касније, кад се навикне на нашу кућу, и она примити православље“.
На то сам му одговорио тако да искључим сваку сумњу: „Вјера је лична светиња над светињама сваког човјека, ствар сопствене савјести, најсветије што човјек има. Сјети се шта је рекао руски цар Петар Велики: “Човјекова савјест је под влашћу јединога Бога, и ниједан владар нема права да је приморава на другу вјеру”.“
Касније је мој брат многима говорио да чак ни он, брат православног Владике, није схватао у којој мери је Православна Црква широковида и спремна да своју широковидост спроведе у дело.
Трећег дана после нашег кратког разговора одржано је венчање. Његова римокатолкиња је постала вољени члан наше породице и ускоро се, када је реч о њеним верским убеђењима, осећала као код куће. Сваке недеље и празника, кад бисмо породичним аутом кренули на богослужење, ја бих најпре оставио своју снаху испред римокатоличке цркве, на опште чуђење римокатоличког свештенства. Моја је бескрајна туга што брат и његова супруга више нису међу живима. Заједно су погинули у аутомобилској несрећи три године након венчања.
Владика Бококоторски и Дубровачки, КИРИЛ (Митровић, †1931)
Да је његова вереница припадала било којој другој вероисповести, ја бих са њим разговарао на потпуно исти начин.
На обали Которског залива, у самом подножју планине Ловћен, видео сам једном два хришћанска архијереја како шетају и воде жив пријатељски разговор. Један је био римокатолички бискуп Франо Ућелини, други православни Владика Кирил Митровић, обојица Словени по убеђењу. Словенство није могло имати веће пријатеље и поборнике од припадника клира који нису дозвољавали да се догматска питања испрече на путу међусобног разумевања.
Они који се воде било каквим другачијим начелом постају непријатељи словенства и његове будућности. Ма ко били, они не говоре нити делују у име Христово, макар и користили његово име.
Широкогрудост ће бити једна од основних одлика Цркве у словенском свету, након што Црква постане потпуно прожета духом Христовим и духом словенства. У овом тренутку све хришћанске цркве и њихови чланови допустили су себи да се превише удаље од духа Христовог, али Словени ипак можда мало мање него неки други хришћани, зато што их је живот натерао да успоставе међусобну сарадњу. А када буду прожети словенском љубављу, словенски народи ће схватити сву истину српске изреке: „Брат је мио које вере био“.
Словенска Црква је од огромне важности за уједињење Словена и за стварање заједничке државе. Када би сви Словени били православни хришћани, јединство не би представљало проблем. Међутим, у духу разумевања не може бити ни речи о покушајима превођења у православље оних који својом вољом нису православни хришћани. Оно што би се могло учинити јесте да се у словенским црквама свих деноминација уведе словенски језик, који је готово подједнако важан чинилац јединства као и питање обреда. Како је 1882. године рекао Јосип Јурај Штросмајер, бискуп Хрватске римокатоличке цркве: „Данашња ситуација много подсећа на ситуацију од пре хиљаду година. Наши непријатељи су тада могли да нас униште, зато што смо били подељени и наша подељеност је била оружје у рукама непријатеља. Али у оно време Свети словенски апостоли, Ћирило и Методије, ујединили су нас тако што су нам се обратили на нашем језику“.
Јурај КРИЖАНИЋ (Juraj Križanić, +1683/1693, Беч)
залагао се за државно, верско и културно уједињење словенских народа
првенствено путем стварања једног заједничког словенског језика
Ако би се у свим словенским црквама, биле оне православне, римокатоличке или протестантске, користио стари црквенословенски језик, то би на раскршћу двеју цивилизација, римске католичке и византијске православне, био велики корак ка изградњи нове, словенске цивилизације, утемељене на изворно словенском начелу друштвене правде.
Када би словенски народи схватили колико би важну улогу словенски језик могао одиграти у њиховом свеопштем уједињењу, поново би завладало онакво стање ствари какво је било у време Ћирила и Методија. Поново би интелигенција постала водећа класа у свим словенским народима, поново бисмо добили могућност да учинимо велику ствар коју би будући нараштаји мајке Славије имали разлога да памте са захвалношћу. Носиоци наше будућности корачаће стопама оних који су у прошлости пророчки проникли у будућност: словенских Светитеља Ћирила и Методија, руског Светитеља Тихона Задонског, Светог Јована Бугарског, Свете Јадвиге Пољске, Светог Саве Српског, чешког Јана Хуса и хрватских Јураја Штросмајера[2] и Јураја Крижанића.
Тада, тек тада ће словенска Црква испунити своју уистину апостолску мисију међу члановима велике словенске породице, мисију чије скривене способности и плодове нико не може предвидети у потпуности. Биће то права Црква словенског народа, као што је била у давнини, Црква која ће постићи успех, као што га је постигла некада, тамо где ни Рим ни Византија нису били кадри.
Ова Црква већ вековима носи наше велике духовне задатке. Она је ватрено проповедала Свето Јеванђеље многим нараштајима, крепила оне који су имали вере да га приме, непрестано тумачила учење Христово, подизала пале, бодрила слабе, јаке и охоле привољевала благости, скромне и понизне храбрила, нежно тешила унесрећене, опомињала веселе, свакога уводећи у живу духовну заједницу са собом кроз Свете тајне.
У свим словенским земљама Црква има освећујући улогу. Истински Словен пре сваког посла моли Бога за помоћ, он ниједан посао не заврши а да на олтар Свевишњега не принесе захвалности за примљену помоћ. He каже он узалуд: „Без Бога ни до прага“.[3]
И у будућој великој словенској држави која би се звала Славија, која ће ујединити све словенске народе, мора опстати овај дух. У будућој словенској држави неће бити ничег, било на пољу државне политике, јавних питања или свакодневних задатака, што се неће чинити у духу Христовом.
Циљ према ком треба да тежимо је следећи: да се сваки грађанин определи за добар и праведан живот и да му околности то омогуће. „Него иштите најпре Царство Божје и правду његову, и ово ће вам се све додати”,[4] каже Свето Писмо. Чврсто верујем да ће ово највеће Христово завештање бити остварено у будућој словенској држави, пре него у било ком другом народу.
У томе је њена мисија међу народима света. Време је да неко започне узвођење земље на небо и низвођење неба на земљу, како би дух Христов просветлио нашу овоземаљску судбину, тако мрачну да не знамо ни куд идемо, нити због чега идемо. А када словенска Црква оствари своју мисију међу Словенима, онда ће, убеђен сам, словенство испунити своју мисију у свету.
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКА АЗБУКА
црквено и национално питање
НАПОМЕНЕ:
[1] Скиптар или жезло – знак владарске моћи царева.
[2] Монсињор Ј. Ј. Штросмајер (Josip Juraj Strossmayer, †1905, Ђаково, Аустроугарска), ђаковачки бискуп, политичар, доктор теологије. Права истина о Штросмајеру, родоначелнику великохрватске идеје јединства у новој држави Југославији, као и уједињења јужних Словена под влашћу Аустрије и Римокатоличке цркве, тек је недавно изашла на видело.
[3] Сачинитељ наводи руску изреку, која се мало разликује од наше: „Без Бога ни преко прага“.
[4] Мт 6, 33
