XXVIII
Прикривене вредности сељаштва
Пријатељ који ми је пружио можда највеће надахнуће током студија на Петроградској духовној академији био је архијереј А. П. Васиљев, човек изузетно обдарен, чија је потпуна посвећеност најсиромашнијим радницима у Петербургу на један необичан, неуобичајен начин допринела томе да постане духовник царске породице и престолонаследников васпитач.
Ипак, своју заслугу за небројена добра пружена свим руским слојевима друштва Васиљев је приписивао једном изузетном човеку који је открио његове дарове док је још био дечак, иначе рођен на селу, у породици сељака. Захваљујући нашим дугим разговорима о учитељу његове младости почео сам да се осећам као да и сам познајем тог човека, који је напустио бриљантну каријеру, вратио се у своје село и доказао да у борби за ослобођење огромних руских способности гушених незнањем, лењошћу и недостатком идеје главне стратешке тачке нису велики градови попут Москве и Петрограда, већ управо руска села.
Тај човек је био С. А. Рачински, који је око 1870. године поднео оставку на место професора на Московском универзитету. Већ тада је био препознат као велики математичар светског гласа, а његова дела превођена на енглески, француски и немачки. Дао је неколико важних доприноса математичкој теорији и био необично успешан педагог. Његове слушаонице су увек биле пуне, студенти су га обожавали.[1]
Те исте студенте запањила је новост о његовој оставци, чије узроке су видели у наводним сплеткама љубоморних колега, или пак у томе што је Рачинског власт, тобоже, ухватила у радикалним политичким делатностима.
Истина је, међутим, да је Рачински у једном тренутку осетио нови призив. Снажно попут верског откровења обузела га је мисао о дужности према свом селу и сиротим сељанима. Колегама који су га одговарали од намере скретао је пажњу на чињеницу да у Москви има много кандидата за професуру, док међутим нико не мари за таленте који живе у селима. Када – рекао им је – сељаштво постане свесно својих способности, тек ће тада Русија бити уистину велика. Упутио је молбу Министарству просвете за премештај са универзитетске катедре у сеоску школу села Татева Смоленске губерније.
Сеоски земљопоседници су га дочекали на крв и нож, мислећи како је дошао да узбурка немир међу сељанима, што би била претња по њихове повластице и удобан живот какав су водили. Штавише, запретили су му да ће га изложити политичком притиску и дисциплинским мерама из Петербурга. Ни сами сељани његов долазак нису дочекали са некаквим великим одушевљењем, јер нису имали појма шта је све намеравао да учини за њих.
О његовим изванредним достигнућима упркос нимало обећавајућим околностима најбоље говоре речи једног од његових најуспешнијих и најоданијих ученика, мога пријатеља, протојереја Васиљева, онако како ми је он сам изложио причу док смо после једне од многих заједничких вечера седели у његовој радној соби уз писак самовара. Његова породица је већ одавно била отишла на ноћни починак.
„Рачински“, почео је отац Александар, „је био не само даровита личност каква се било где ретко може видети. Он је био и прави јунак, већи од оних попут Суворова и Кутузова, који су руску војску одвели у велике победе.
Они су морали да савладају одређене препреке, али Рачински је морао да савлада још веће. Одмах, на самом почетку, он се суочио са непријатељством сеоских земљопоседника, али то није било непријатељство узроковано предрасудама, већ израз нечег равног неопростивој општедржавној нелојалности владарском престолу.
Јер то је било једнако одбијању и разочарењу на које је наишао племенити чин Александра II, када је овај 19. фебруара 1861. године својим царским манифестом ослободио руске сељаке од ропства и учинио их грађанима Русије, са једнаким правима на учешће у изградњи своје велике државе и одговарајућим дужностима.
To, међутим, није имало никаквог значаја за богате слојеве, који нису нашли за сходно да стотини милиона сељака пруже руку помоћи. А шта је Николај II могао учинити, када су његови сопствени напори да помогне сељаштву остајали мртво слово на папиру? Он није могао да провери шта се догађа у сваком кутку његове огромне земље. Морао је да верује ономе што су му говорили саветници и људи од поверења, а они су га лагали, кршећи завет који су положили приликом ступања у његову службу.
С друге стране“, наставио је, „сељаци су били сумњичави, јер, уосталом, и Рачински је био припадник те исте више класе која их је вековима тлачила. Нису могли да схвате његове намере.
ЧАС УСМЕНОГ РАЧУНАЊА
(Устный счёт, 1895) у народној школи С. А. РАЧИНСКОГ
слика академика Николаја [Коље] БОГДАНОВА-Бељског (Николай Богданов-Бельский, †1945, Берлин),
ученика у школи Рачинског, упечатљивог представника руског реализма-академизма,
која се дуго времена налазила у совјетским уџбеницима за руски језик
Тако је, без ичије помоћи, у непријатељском окружењу, Рачински започео своју службу сеоског учитеља. И ја сам“ – глас оца Александра био је испуњен тихим поносом – “један од његових ученика.
Све што данас јесам“, наставио је, „и све што имам дугујем Рачинском. Никада не бих постао свештеник да није било њега, него бих остао у Татеву и данас чувао стоку.
Рачински је био не само учитељ, него и мисионар светлости, која је развејала вековну таму у том селу и по први пут пробудила душе његових сељака. Спреман да умре за своје идеале, он је ипак живео и дочекао да види њихово остварење у доприносу који су руској култури и величини дали његови бивши ученици из села Татева. Био је то, на пример, Богданов-Бељски, сеоски дечак у ком је Рачински препознао таленат за цртање. Богданов је током часова скицирао ликове својих школских другова. Уместо да га због тога казни, како би поступили многи други учитељи, Рачински је увидео дечаков таленат и подстицао га, а затим га послао у Петербург, где је овај са највишим оценама завршио ликовну академију, да би касније постао један од највећих руских сликара и стекао светски углед.
Затим је у другом дечаку, који нам је за разлику од првог, Богданова, познат као Заболотни, препознао склоност ка природним наукама. Како је овај дечак био син веома сиромашних родитеља, Рачински му је без икакве накнаде држао приватне часове по средњошколском наставном програму, а затим га послао у Москву, где је дечак са изванредним успехом положио матурске испите. Касније је дипломирао на Московском универзитету и освојио златну медаљу за достигнућа из хемије. Држава га је послала у Париз на даље усавршавање, где је Пастер[2] у њему видео будућег великог светског бактериолога.
Данил Кирилович ЗАБОЛОТНИ
(Даниил Кириллович ЗАБОЛОТНЫЙ, †1929)
бактериолог и епидемиолог у свом радном кабинету у Кијеву,
оснивач прве у свету катедре за епидемиологију
Наставне методе Рачинског биле су савршено прилагођене за његове сеоске ученике. Увек је поучавао методом очигледних примера, помоћу илустрација. На пример, једном је у школу донео велики комад сирове руде и објаснио како се из тог сировог, грубог материјала процесом пречишћавања, током ког се одбацују бескорисни делови, добија чист и сјајан метал, од ког се затим праве мостови и бродови. А онда је истакао наравоученије да ученици морају одбацити све непотребно и бескорисно у својој природи ако желе да буду корисни себи и својој земљи. Овај процес, слично пречишћавању руде, подразумева да човек буде искушан огњем. И они морају проћи кроз ватру живота и бити њоме пречишћени, ако желе да постану ствараоци новог нараштаја моћних Руса. У њиховим редовима морају се пронаћи залихе руде коју велика Русија поседује у неисцрпним количинама“.
Отац Александар је обојици сипао свеж чај и наставио причу о томе како се Рачински суочио са злом пијанства, које је и у том селу бујало као и широм Русије: „Он не само што нам је у бројкама показивао колико Руси расипају новац на пиће, како је укупан износ тог новца огроман и колики проценат руских затвореника лежи у затворима због пића. Он је донео алкохол у школу, сипао га на тацну, запалио и рекао: “Овако алкохол утиче на ваш организам: спаљује ваша ткива, уништава ваше нерве, ослабљује моћ вашег ума и воље“. Све је то чинио не само за добро тих дечака, него и да би они пренели лекцију својим родитељима и постали заговорници уздржања у својим домовима, у чему је и успео.
Учио нас је, такође, основама хигијене: да одржавамо чистоћу места где живимо, да не пљујемо на под, да се бринемо да домаће животиње не живе под истим кровом са људима, што је на селу био чест случај. Учио нас је да отварамо прозоре како би ушао свеж ваздух, што раније нико није чинио. На његов подстицај садили смо цвеће око школске зграде и тако улепшавали школско двориште“.
Док је отац Александар говорио, сетио сам се да у његовој кући никада нисам видео ниједно алкохолно пиће, а сада сам приметио да више не пије ни чај. Управо је куцнула поноћ, а ујутро је требало да служи Свету Литургију. Црквено је правило да свештеник не може да једе нити да пије било шта од поноћи па до завршетка богослужења наредног дана. Било је прекасно да кренем с краја на крај Петербурга, до своје келије у духовној академији, па ми је отац Александар понудио да проведем ноћ у његовој кући. Устали смо са столица на којима смо седели најмање пет сати, разговарајући о Рачинском и његовим сељанима из Татева. Окренули смо се према углу са иконом и упаљеним кандилом и заједно прочитали молитву пред одлазак на спавање.
Али, сан ми није долазио. Очима ума видео сам Татево, сеоску школу, пијане сељане, наивна лица простог народа, потлачене жене и децу, глад и беду занемареног руског села. Запљускивали су ме таласи бескрајне туге због пропасти и искварености која широм руских села сакати племениту душу Русије. А онда се пред мојим погледом указао величанствени лик Рачинског, који се суочава са ситуацијом, мења је и својим потврђеним искуством показује да није све изгубљено, да се душа Русије још може искупити.
Није ли лик самог оца Александра био живи доказ богатства које се још увек могло ископати из великог рудника руског народа?
Ако у сваком селу притајено постоје Александри и Богдани, није ли нам потребно само још Рачинских?
Такви људи би ископали сирову руду, пречистили је и добили од ње метал за изградњу величанственог здања будуће Русије.
Сат у трпезарији оца Александра огласио је четири, али његови откуцаји само су дали свеж подстицај мојим размишљањима. Најпре ми се у мислима јавио призор Цркве Светог Марка у Венецији, у којој сам био још као ученик. Сетио сам се приче о њеној изградњи. Становници Венеције су у то време живели углавном од трговине са средоземним лукама, која се одвијала помоћу мањих једрењака. Пловидба до Грчке, Египта, Мале Азије или Африке била је препуна опасности, па су се пре укрцавања на бродове побожни Венецијанци сакупљали и молили покровитељу Венеције, апостолу и јеванђелисти Марку, обећавајући му да ће, ако им подари безбедан повратак, сви донети по један камен за изградњу његове цркве.
Тако су деценијама и вековима Венецијанци доносили камење различите величине и боје, не само из средоземних лука, већ, како се посао ширио, из свих лука са свих седам мора. Тако је изграђена црква којој данас долази да се диви цео свет.
Питао сам се како би лепо камење било оно уграђено у храм човечанства кад би га изградио мој, словенски народ.
Ближила се зора. Заспао сам накратко од изнурености. Али тек накратко, јер ум ми, за разлику од тела, није био изнурен. Мисли су се осврнуле на човека који је спавао у суседној соби, оца Александра. И он је био пример плодног прегалаштва Рачинског, који је увидео његове таленте, припремио га за духовну семинарију и убедио га да се упише на Петроградску духовну академију, премда је Васиљев после рукоположења хтео да се врати у своје село.
Процена Рачинског се показала тачна, јер управо је током похађања духовне академије отац Александар одабрао начин живота који ће бити овенчан великим успехом. Упоредо са студијама, сваке суботе, недеље и на сваки празник он је проналазио време за обилазак сиромашних делова Петрограда, фабрика и радничких четврти и тамо проповедао Јеванђеље.
Владајући методама поучавања које је развио Рачински, тумачио је Јеванђеље на тако јасан и привлачан начин да су се радници у великом броју сакупљали на његове проповеди. Радо су слушали проповедника који је говорио њиховим језиком.
Млади Васиљев је у граду затекао исте потребе као и на селу. „Пијани на селу, пијани у престоници, сељани, радници и господа. Ово поље није мање важно од сеоског“, говорио је себи, „али ипак ћу се вратити у Татево и тамо проповедати Јеванђеље“.
Сабрања радника била су узнемирена када су чула за његову одлуку. Послали су му чак и делегацију, чији му се предводник обратио следећим речима:
„Драги оче, због чега нас напуштате сада, када сте нас довели на пола пута? Ко ће нас водити даље, ко ће нас довести до краја пута? Зар можете да нас напустите сада, када сте постали први човек који нам је показао наше истинско човештво, који нас је извео из таме опијања на светлост трезвења, који је у нама пробудио жеђ за бољим, узвишенијим животом, који нам је као нико пре вас објаснио да нас Бог види као своју децу? Остављате нас, а тек сте нам открили истину да ми, радничка класа, у Богу имамо свог највећег Савезника и Пријатеља. He идите, останите са нама!“
Отац Александар је одговорио: „Не, не могу да останем. Морам да идем међу сељаке, да служим њима“.
„Али ми“, одговорили су му, „и ми смо само сељаци, и можда су нама пастири, учитељи и истински пријатељи још и потребнији него нашој браћи по селима. Они барем имају кров над главом и парче земље од ког живе, па макар и оскудно“.
Дирнут њиховим молбама и ганут њиховом љубављу, а не знајући никог другог ко би заузео његово место међу њима, отац Александар је ипак одлучио да остане у Петербургу, али тек након што је послао писма у Татево и многим пријатељима, након што је видео да други свештеници одлазе на села, и пошто је од свог старог учитеља добио одобрење да предузме тај корак.
Када га је предузео више није било повратка. Сво своје слободно време посвећивао је петербуршким сиромасима. Проповедао им је у цркви на периферији града, а они би се сјатили са свих крајева града да га чују. Причали су једни другима о проповеднику сељака који је и сам пореклом сељак. Били су поносни што је њихов пастир један од њих. Отац Александар је стекао поштовање, уважавање и љубав оне друштвене класе коју је тако много смутљиваца настојало да отргне од њихове Цркве и њиховог Бога.
Када сам дошао у Петербург, слава оца Александра већ се била прочула. Неколико дана након доласка посетио сам његову цркву. Нисам ушао у олтар, како свештена лица у цркви обично чине, већ сам стао позади, на место са ког ћу што боље видети какав утисак његово богослужења оставља на сабрање.
Кроз отворене Царске двери угледао сам високог свештеника у скромним црквеним одеждама. И премда је заједно са црквеним хором певало цело сабрање, до мене је јасно допирао глас оца Александра. Јер он своје возгласе (кратко молитвословије – прим. приређ.) није произносио на уобичајен, помало једнообразан начин, него је сваком давао другачији тон према свом тренутном духовном настројењу. Као да је сабрању показивао да духовним очима види живога Бога, ту, у олтару цркве, да Њему упућује молитву за свакога и за све. Могао сам чак и да разазнам речи тихих молитава у његовом гласу уздрхталом од осећајности. Ове молитве, према упутству датом у Служебнику, свештеник чита тихо док хор пева псалме. Из тог разлога молитве се зову тихе (на црквенословенском – прим. приређ.). Али отац Александар их је све знао напамет, и као дубоко верујући човек изговарао их у духовном настројењу тако јасно да су их могли чути сви у цркви.
Утисак је био несвакидашњи. Док је хор певао: „Ми који Херувиме тајно изображавамо, и животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу одложимо“, отац Александар је, као поново рођени Василије Велики или Јован Златоусти, на које је и изгледом подсећао, стајао са очима и рукама уздигнутим ка небу и изговарао речи тихих молитава тако гласно, као да жели да надјача стотине грла чланова хора и народа. У ваздуху су одзвањали моћни гласови, који су изнова складно почињали: „Иже херувими тајно образујушче…“, али све их је надвладавао глас оца Александра. Кроз дивну свештену песму проламао се попут грома глас верног слуге Бога и народа:
„Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи теби, Царе славе; јер теби служити велико је и страшно и самим небеским силама…“
А затим, док хор лаганије пева: „И животворјашчеј Тројице Трисвјатују пјесан припјевајушче…“, утишавајући све до једва чујног, отац Александар гласно наставља:
„Ти једини, Господе Боже наш, владаш небеским и земаљским тварима… Зато молим тебе, јединога благог и готовог да саслуша: погледај на мене, грешног и непотребног слугу Твог, и очисти моју душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом Твога Светога Духа да обучен у благодат свештенства станем пред овај свети престо твој и свештенодејствујем Свето и Пречисто Тело Твоје и Пречасну Крв“.
Пошто је хор поновио Херувимску песму,[3] отац Александар је добио прилику да још једном изговори речи ове тајне молитве, која је очигледно одговарала његовом тренутном расположењу. Док је тако понављао молитву, чуо сам да посебно наглашава речи „грешног и непотребног“.
Молећи се и сам, питао сам се колико је људи пре мене у истој цркви помислило: „Како је поучно чути праведника да назива себе грешником, и како гнусно чути грешника да назива себе праведником“.
Годинама су цркву оца Александра испуњавали искључиво радници. Али када се проширио глас, који се после неког времена попут бујице прелио изван сиротињских четврти, почела је да долази и да га слуша аристократија. На поду прљавом и блатњавом од обуће стотина радника клечале су баронесе, грофице, па чак и кнегиње и кнежеви. Јер ту су заиста клечали, док у својим аристократским црквама, чије су подове прекривали теписима, нису клечали чак ни на позив свештеника из олтара да приклоне колена.
Овде су се не само крстили, него и након тога отирали сузе са лица.
Једне недеље током Великог поста служио сам заједно са оцем Александром. Дошло је време за проповед. Позивао је народ на покајање. Његов глас био сличан гласу јеврејског пророка, али он није проклињао, претио нити судио. Био је то глас сажаљивог оца и благог лекара који пружа негу болесном детету.
И мада његов позив на покајање није био позив на јавну исповест, његове речи су те недеље тако дубоко погодиле сабрани народ да су људи спонтано почели да исповедају своје грехове. У паузама током проповеди, без икаквог лажног стида, из народа су се чули узвици: „Опростите, украо сам!“; „Опростите, варао сам!“ Међу њима издвајали су се префињени гласови богатих: „И ја сам грешио, лагао сам, клеветао“. Стотине присутних постали су попут једне породице. Из првог реда зачуо се глас младе, отмено одевене жене:
„Грешила сам, оче. Варала сам свог мужа, била сам му неверна“.
На то је муж, који је стајао поред ње, почео да је теши и да је тапше по рамену. Жена је још гласније узвикнула:
„Варала сам га, крила сам да се састајем са љубавником. Грешила сам, али нећу више“.
Муж се окренуо народу, као да жели да га цео свет чује, и скоро узвикнуо:
„Ни ја нисам анђео. И ја сам грешио поред овако лепе жене, а мој грех је већи од њеног, зато што мушкарац има снажнију вољу него жена, он мора да се контролише, он мора да савлада своје животињске страсти. Оче Александре, молите се за мене! Није моја жена крива што је грешила. Ја сам јој дао све разлоге за то. Нисам био добар муж, нисам посвећивао довољно времена свом дому и својој породици“.
Само пламен вере надахнутог човека може бити подстрек за овакву исповест двоје људи, који би најоштрије порицали кривицу да се којим случајем нађу у суду поводом бракоразводне парнице. Ниједан свештеник није могао окупити оволико сабрање, све да је и желео. Пре оца Александра то је могао само отац Јован Кронштатски, чија је црква током безмало педесет година била одредиште ходочасника из целе Русије. Други свештеници, који су у недостатку силе духовности покушавали да опонашају ову двојицу, нису имали успеха, а понекад су били и смешни у својим настојањима.
Једном је на југу Русије, у Кијеву, један свештеник мисионар покушао да циљано изазове сличну исповест у владичанском двору, мислећи да ће тако народу бити лакше и једноставније него да се исповеда током Свете Литургије. Свештеник је био млад, било је прошло тек годину дана откако је стекао образовање. Почео је да говори о посту и исповести, покајању и причешћу, а затим је узбуђеним и уздрхталим гласом узвикнуо: „На целом свету нема човека који је без греха. Сви смо ми грешници, заиста сви!“
У његовом гласу је можда било превише самоуверености за средовечну жену из народа, која је гласно одговорила: „Ја нисам!“
„Шта сте рекли?“, упитао је млади свештеник прекорним гласом, очекујући да ће жена повући своју надмену и нимало мудру изјаву. Али непокорна бунтовница није се дала уплашити, него је још одлучније поновила: „Да, као што сам већ рекла, ја сам без греха“.
Збуњени свештеник није знао шта му је чинити. Беспомоћно се освртао око себе, као да однекуд очекује помоћ. Затим се сабрао и рекао:
“Чујете ли, браћо и сестре, шта каже наша сестра? Нешто овако дрско није изјавио никад нико, током свих деветнаест векова хришћанства. Плашим се да је наша сестра обузета духом охолости и да није свесна себе и својих грехова. Има ли међу вама некога ко би могао потврдити истинитост њених речи?“
На то је крупан човек, који је седео поред даме, устао, посведочио: „Она лаже!“, и одмах затим сео, са изразом задовољства на лицу и изгледом човека који је управо учинио јуначко дело.
Свештеник га је питао: „Како знате? Да ли познајете ову сестру?“
Оптужилац је још једном устао, одговорио: „Ја сам њен муж“, и поново сео.
На то је сабрање, које је млади свештеник покушао да подстакне на јавну исповест, праснуло у свеопшти смех.
Овакав обрт не би се могао догодити у црквама свештеника Васиљева или Кронштатског. Пред њима су се људи најчистијих живота осећали као грешници и проливали сузе покајања.
И ја сам у цркви оца Александра често плакао, и тамо сам као нигде другде осећао живу силу вере. У Русији је уобичајено да побожан човек путује чак и пешице, хиљадама врста, да би пролио сузе пред угледним проповедником вере или пред прослављеном чудотворном иконом, да пред њима исповеди своје грехове, јер он дубоко у себи осећа да ће у њиховом наручју бити ослобођен од тешког бремена грехова.
Ко год познаје душу руског народа неће бити уопште изненађен ако у таквим околностима из окупљеног народа иступи некакав разбојник и отворено призна да је пљачкаш, чак и ако му је полиција за петама, и ако јавна исповест значи да ће остатак живота провести у затвору. Све што он жели је да му свештеник каже: „Знај да ниси већи лопов од онога који је пре хиљаду деветсто година замолио Христа: „Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству Твоме“, а Христос му одговорио: “Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају“.[4] Блажен си и ти, садашњи разбојниче, ако можеш да верујеш и да се покајеш као и онај, јер те очекује вечито Царство слободе“. На овакав подстицај Рус је спреман не само да се искрено покаје, него и да отворено призна сва своја непочинства. To је моћ вере којом је руска душа тако богата.
За мене је та вера увек била најпривлачнија, духовно најсроднија одлика руског живота. Можда сам управо зато од детињства волео Спаситељеве речи:
“Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат“.[5]
Драга си ми, о, велика Русијо! Драга си ми и драгоцена зато што си уистину велика. Велика си у својим падовима, као и у својим устајањима. Велика си у добрим делима, пре свега јер ћутиш и не хвалиш се пред светом. Велика си чак и у својим греховима, јер се можеш покајати. Твој сељак греши према своме господару и господар према сељаку, твоји радници греше према индустријалцима и индустријалци према својим радницима, твоје слуге чине грех својим господарима и господари слугама. Али овде, када дођете у храм Божји, ви сви постајете једнаки и плачете за своје грехове и недела. Чистите се сузама покајања и постајете чисти. Одбацујете старог човека и узимате новог.
И све ово постоји једино у Русији. Ни у једној другој земљи света ова појава није развијена до те мере. У сеоским и градским црквама, у манастирима и великим градовима, видео сам како се ово догађа, и изгледало ми је као да сто осамдесет милиона Руса једним гласом вапи Богу: „Сагрешисмо, безаконовасмо, неправедно поступасмо пред Тобом“.[6] Као да сви једногласно шапућу Давидову прозбу: „Помилуј ме, Боже“.[7]
Да би ово схватио, странац мора да види бескрајне литијске поворке[8] какве сам ја видео у Петербургу и Москви. Хиљаде људи који заједно певају и моле се, стотине црквених звона чији се одјек чује далеко изван града. А како су тек дирљиве и уједно величанствене службе у црквама током Страсне седмице и на Васкрс! Цео град креће се у истом правцу, окупљајући се на местима молитве, крај певница са којих се појање најскладнијих хорова на свету сладосно меша са уздасима покајника, a понекад и са плачем.
Али вратимо се оцу Александру. Рекао сам да је, кад сам га упознао, био духовник царске породице и васпитач престолонаследника Алексеја. Морам да испричам како је свештеник сиромашних четврти доспео на ову дужност. Претходно је Алексејев наставник у вери био протојереј Александар Рождественски, крупно грађен човек. Једном приликом, свом духовном чаду објашњавао је правила поста која је наглашавао је на један посебан начин, користећи сва средства која је имао на располагању да Алексеју покаже колико је пост важан.
Цар је скоро сат времена слушао. На крају се окренуо према протојереју и упитао га: „Реците ми, оче, да ли Ви постите“.
Грмаљ је одговорио: „Право да Вам кажем, Ваше царско величанство, ја не постим осим током Страсне седмице“.
Истог тренутка његова судбина као наставника болешљивог Алексеја била је запечаћена. Љубазни и одмерени цар учтиво му је пожелео свако добро, одлучивши да он није одговарајући васпитач за његовог сина.
Рождественски је касније постао наставник на духовној академији, и ја сам четири године био његов студент. Сада живи у Бугарској, у Софији, и ако неким случајем чита ове редове верујем да ће ми опростити што сам ово обзнанио. Ако ништа друго, овај догађај о њему говори као о искреној особи.
Затим је у потрази за новим учитељем цар чуо за свештеника Александра Васиљева. Истог тренутка овај свети човек је позван на двор, поверено му је образовање младог престолонаследника и постао је духовник царске породице.
Маштарије су ме одвеле далеко. Већ је седам сати ујутро. У суседној соби чујем кораке – отац Александар устаје. Након што у трену прелазим преко свега о чему сам размишљао и шта сам осећао током те бесане ноћи, он куца на врата и говори ми да је време за устајање. „Спремите се“, каже. „Хоћемо ли у Царско да служимо заједно?“
Отац Александар ме је волео као брата и често ме је звао да служим са њим у присуству царске породице. Понекад ми је преносио речи цареве деце: „Када ће црногорски монах поново доћи да служи?“
Међутим, овом приликом сам оцу Александру одговорио да чак и ако бих био слободан, тог јутра не бих могао да служим. Дуг разговор са њим и утисци које је на мене оставио тако су снажно узбуркали моја осећања да се не бих могао усредсредити на молитву.
Пожелео сам све најбоље њему и његовој породици, у којој сам се осећао скоро као члан, и упутио се ка најближој трамвајској станици.
Напољу је била магла попут лондонске: густа, влажна и продорна. Тело ми је дрхтало од хладноће, али је душа у мени била топла. Како бих само био изнурен и дремљив да није било разговора са оцем Александром. Овако је мој ум био свеж, као након спокојног целоноћног сна.
Јер, одлазећи од оца Александра, са собом сам носио највреднији поклон који сам могао добити: ватрену веру у Русију, моју драгоцену Русију, у руски народ, тако драг мојој души.
И упркос садашњој ноћној мори, ја још увек верујем да Русију чека светла мисија пред светом. Тај тренутак ће доћи када се у Русији умноже Рачински, када почну да ископавају њену сирову људску руду, од Балтичког мора до Тихог океана, да је одвајају од шљаке, пречишћавају и свету пружају чист метал, намењен за остварење историјског циља: изградњу нове, истинске Русије која ће свету показати дотад незнани руски дух, чија ће свежина освежити устајали ваздух савременог света.
Када сам тог јутра поново ушао у зграду духовне академије, осетио сам неодољиву жељу да је напустим, да се вратим свом народу што је пре могуће, као што је учинио отац Александар. Јер он ју је напустио након три године, не чекајући диплому, иако је био један од најбољих студената. Али он је имао нешто много веће од дипломе, a то је пламен вере, који је желео да пренесе онима што су скапавали од жеђи.
Никола ТЕСЛА (†1943, Њујорк)
Да није избио рат, мислим да бих тако и поступио. Можда су и мом српском народу били потребни исти такви Рачински и Васиљеви, јер и у њему је засигурно било много Татева у којима су се крили исти онакви притајени уметници, научници, инжењери какве је откривао Рачински.
Сетио сам се имена великих синова мога народа, свих пореклом са села. To су професор М. И. Пупин и Никола Тесла, први син неписменог сељака из села Идвора, други из сеоске куће, из села Смиљан, у ком је његов отац био православни свештеник. Па Иван Мештровић из наше Далмације, није ли и он дете неписменог далматинског сељака?[9]
Михајло ПУПИН (†1935, Њујорк)
Када размишљам о оцу Александру, пада ми на памет прича коју сам чуо од оца Николаја Велимировића, садашњег Владике Епархије охридско-битољске у Југославији. Он је тако добро умео да заокупи пажњу слушалаца, да ни највеће цркве нису биле довољно велике да приме све окупљене. И овај нови Златоуст, како је прозван, син је неписмених сељака. Сво ово златно грумење изашло је на површину и било откривено Промислом, без помоћи Рачинског. Колико би тек талената било пронађено да смо и ми имали учитеље попут њега?
У академији се завршила Света Литургија.
Излазећи из цркве, помислио сам:
„Када бих само дочекао крај светског војевања, као што је дошао крај Свете Литургије, када бих само угледао мој српски народ и цело словенство на слободи. Када га угледам, упутићу се међу народ, носећи апостолску мисију и палећи бакљу љубави пламеном своје вере, делећи њен сјај са њима, као што је чинила и надарена душа Александра Васиљева“.
НАПОМЕНЕ:
[1] С. А. Рачински (Сергей Александрович Рачинский, †1902), професор Московског универзитета, дописни члан Императорске Санкт-петербуршке Академије наука, чувени руски педагог, ботаничар и математичар.
[2] Луи Пастер (Louis Pasteur, †1895, Париз), француски хемичар, биолог и макробиолог, открио вакцину против беснила.
[3] Сачинитељ сада говори о другом делу песмопјенија Херувимске песме која се поје после Великог входа. Први део (пре Великог входа) се поје полако (спорије, продуженије), а други свечаније, ликујуће. Ова два дела су раздвојена возгласом хора или свих верних Амин (Ваистину, Нека буде).
[4] Лк 23, 42-43
[5] 1 Пет 5, 5
[6] Из Великог канона Светог Андреја Критског, део ирмоса (почетне строфе канона), Песма седма.
[7] Пс 50, 1
[8] Литијска поворка (литија, грч. “усрдно мољење“), поворка која полази из храма с циљем изражавања молитве не само речима већ и на самом делу.
[9] Иван Мештровић – један од највећих скулптора 20. века (†1962, Саут Бенд, Индијана). Остаци му пренети у родну Далмацију у породичну гробницу-маузолеј која је данас претворена у римокатоличку цркву.
