XIV
Оптина пустиња
Испочетка сам имао обичај да распуст проведем у својој отаџбини, да бих од 1910. почео да посећујем различите руске манастире, између осталог и Оптину пустињу, у којој сам, заправо, скоро сваког лета проводио део времена.
Много тога у овом чувеном манастиру неодољиво ме је привлачило. Манастир је стар скоро пет векова, а његове светиње чувене широм Русије. Поштовање руских стараца (старчества – прим. приређ.) овде је достигло свој врхунац. Осим тога, Оптина пустиња је била највећи извор надахнућа за представнике хришћанске књижевности, највеће писце попут Н. В. Гогоља, браће И. В. и П. В. Кирејевских, грофа Л. Н. Толстоја, Владимира Соловјова и Ф. М. Достојевског, да и не спомињемо многе друге писце који су унутар њених зидина стекли велики део свог духовног искуства.
Поглед на манастир ОПТИНА ПУСТИЊА и изливену реку Жиздру
центар православља у Русији средином 19. века
Оптина пустиња се налази у најдубљим деловима чувених брјанских и муромских шума, некадашњим леглима убица и разбојника. Тиме се објашњава настанак предања о оснивању манастира. Један од најстрашнијих злочинаца био је Опта, који је са својом бандом сејао страх свуда унаоколо. Али на самом врхунцу зле славе нешто се преломило у његовој души. Направио је колибу од прућа и остатак својих дана провео у посту и најстрожем подвигу.
Убрзо се прочуо глас о његовом светом животу, а верници који су га у великом броју посећивали остајали су и насељавали се у близини његове колибе. Тако је утемељен чувени манастир, назван по имену овог покајаног разбојника. Место Оптиног греха постало је место његовог искупљења.
Возећи се простим сељачким колима без опруга, напустио сам градић Козељск и кренуо у прву посету Оптиној пустињи. Пут је водио најпре кроз усеве, затим кроз мирисне ливаде прекривене травом и пољским цвећем, дуж леве обале Жиздре.
Манастир је свега шест и по километара удаљен од Козељска. Чинило ми се да сам тек замакао иза последњих градских улица, а већ су се указале узвишене куполе манастирских цркава. Помислио сам како ће свега неколико стотина обртаја колских точкова бити довољно да стигнем до циља.
Међутим, као и сваки други посетилац, грдно сам се преварио. Изненада, када смо се већ приближили манастирским зидинама, наишли смо на реку преко које није било моста. Њен жубор као да је говорио посетиоцима:
„Запамтите, са моје друге стране обитавају свети људи.
А ви који долазите да реметите њихов сврсисходни починак, да из њихове духовне ризнице захватите мало мудрости и надахнућа, морате најпре одбацити своје греховне тежње и оставити их са ове моје стране. Покајте се, а затим очишћене душе и омивених стопала пређите преко моје воде и крочите на свету земљу Оптине пустиње.
Знајте да ја раздвајам два света: материјални свет чулне таштине и духовни свет тихог и самозаборавног одрицања од људске покварености“.
Зауставили смо се поред самог насипа. Скела је стајала везана на супротној страни, па сам имао времена да продужим мисао:
„О, ви што желите да пређете преко ове линије коју је Сам Бог уцртао као међу која дели два света, избришите сву таштину са таблица срдаца својих, да би Божја узвишена рука могла у њих урезати упутства за преостале дане живота вашег.
He усуђујте се да пређете ову линију са славољубивим мудровањем.
Отворите најдубља скровишта душе пред старцима.
Оголите је да бисте примили њихове поуке кротко, као деца.
Јер нећете имати користи од њих ако им приступите са предрасудама, спремни да прихватите само оно што годи вашем срцу и одбацујући оно што ограничава његове жеље.
Дете које учи азбуку не саставља одмах речи, него се поверава суду учитеља. Пацијент који прима терапију не оспорава рецепте свог лекара“.
Тек што ми ове мисли прошле кроз главу, монах скелеџија се промолио из своје колибе, укрцао на скелу и без имало журбе почео да вуче канап. Као да је његов долазак био одговор манастира на моје неизречене мисли:
„Сада када си спреман да одбациш таштину, примамо те у наше боравиште“.
Закорачио сам на скелу. Док сам гледао низ реку, која је спокојно текла међу насипима прекривеним густом шикаром, њена величина и светост подсетила ме је на једину реку сличну њој – свету реку Јордан.
Ускоро ме је дочекала отворена манастирска капија. Било је топло, расцветало јунско јутро. Сунце је весело обасјавало кровове цркве. Са свих страна сакупљали су се монаси, остављајући по страни обавезе да би узели учешћа у предстојећој Светој Литургији. Кренуо сам за њима.
Одједном сам се обрео у свештенорадосном миру службе Божје, који је тако својствен овом манастиру. Тамошњи монаси су седам-осам сати свакога дана посвећивали молитви, делом кроз богослужења, делом творећи Исусову молитву и уједно обављајући разноврсне послове и поверена им послушања,
У благочестивој тишини цркве јасно се чула свака неужурбана реч јеромонаха из олтара и чтеца за налоњем. Чак би и случајни посетилац могао јасно уочити дубоку разлику између ужурбаних служби у градским црквама и уистину поучних богослужења у манастирским црквама попут ове. Често сам на службама у цркви овога манастира, прекидајући за тренутак своју молитву, могао приметити такву једну појединост као што су метаније тамошњих монаха и метаније верног народа у посети манастиру. Како су лагани и природни, а уједно дубоки, били монашки поклони. Кад би се клањали, изгледало је то као да њихова тела немају кости, да покрети које чине не изискују никакав посебан напор. Верници из градова клањали су се можда исто тако дубоко, али са очигледним напором. Пратили су покрете монаха, али са напором, као да су им тела потпуно ненавикнута.
Увек би ми дошла мисао: због чега је овакав телесни напор сам по себи тако тежак, а када се споји са молитвом у једну нераздвојну целину, онда у искреном вернику порађа истинско и дубоко осећање радости у Господу?
Преподобни АНАТОЛИЈЕ Оптински
Иеросхимонах Анатолий [Потапов], † 1922), прославља се 30.јула/12. авг.
Посматрао сам их и слушао појце на хорском балкону. И опет, каква супротност: појци у градским црквама веома често само обављају своју дужност. Манастирски појци су остављали утисак потпуне погружености у молитвено расположење. Нису толико појали молећи се, колико су се молили појући.
Са обе стране црквене лађе (северна и јужна страна цркве – прим-приређ.) покрај зида стајали су монаси, док су средишњи део испуњавали посетиоци и ходочасници. Удубио сам се у пажљиво осматрање монаха. Било ми је важно хоћу ли препознати међу њима старце, али нисам пронашао никога ко би личио на једног од њих. Шапнуо сам монаху поред себе:
„Где су међу овим монасима старци?“
Одговорио ми је:
„Ниједан од њих није старац. Старци врло ретко долазе овамо. Они живе као строги отшелници, моле се сами у својим келијама“.
У мислима сам проширио његов одговор:
„Да, тако је. Они избегавају гужву. Због тога су се и повукли у манастир. У самовању, посту, молитви и упознавању себе они се, леству по леству, успињу духовном лествицом, и ако повремено накратко сиђу на земљу, то је само да би нама пружили утеху, нама, грешним људима бунтовне душе, подстакнути својом бескрајном хришћанском љубављу“.
Код Достојевског у Браћи Карамазовима Аљоша каже: „Мој је старац рекао једном: људе увек треба као децу неговати, а неке од њих као болеснике у болницама”.[1]
Уверио сам се у истинитост онога што Достојевски говори када сам видео манастирске старце и људе који им долазе.
Док сам тада први пут стајао у храму, мисли су ми се враћале великој прошлости Оптине пустиње и истакнутим црквеним личностима које су у њој одиграле важну улогу. Преда мном су се појавили ликови архимандрита Макарија, духовно веома блиског чувеном старцу Пајсију Величковском, затим који се посветио аскетском животу у велику славу Божју, овде, у самоћи ове манастирске пустиње, па оптинског старца Макарија који је уз помоћ браће Кирејевских дуго припремао дела Пајсија Величковског за штампу, као и старца Амвросија који се прославио побожношћу и даром прозорљивости и основао Шамордински манастир.
Како су само њихови ликови блистали у мом уму, обасјавајући га њиховим светим мислима, унутарњим виђењима, ватреном љубављу за људе, хришћанском чистотом и светлошћу њихове истинске светости. Већ сама помисао на њих и њихове животе, посвећене служењу Богу за добробит људског рода, чинила је да терет живота буде лакши, а постојање радосније.
После богослужења замолио сам да ми неко покаже пут до келије јеромонаха и старца Анатолија. Стаза ме је водила кроз манастирско гробље. Анатолије је живео засебно, у маленој скромној колиби, којој сам се приближавао са некаквим за мене новим осећањем. Осећао сам се као да не идем код човека ког уопште не познајем, него код пријатеља који ме воли и цени, као и ја њега.
Када одете код обичног човека који вас не познаје, он ће вас дочекати са некаквим питањем, рецимо: „Како могу да вам помогнем?“ Старац не поставља оваква питања. Заправо, он и нема потребу да поставља питања. Када вас види по први пут, он продире вашу душу и зна све пре него што му било шта кажете. Он је оваплоћена Христова љубав, у његовом присуству на ум долазе речи Тургењева: „Ако је човек добар, ништа га не може савладати“.
Уистину, ови старци, људи попут оца Анатолија и оца Нектарија, били су сушто оличење племенитости и доброте, као што су засигурно били и њихови претходници, Лав, Макарије и Амвросије, иако су ови умрли прерано да бих се с њима могао упознати. Анатолија и Нектарија сам видео много пута током четири летња распуста, а да ме никада на њиховим лицима ни за тренутак није дочекао раздражени поглед, па чак ни намрштеност. Из њих је, као из руку које благосиљају, исијавала света радост и доброта, тај мелем који је већ сам по себи помагао напаћеним душама, онима што су им долазили из спољашњег света, тражећи помоћ.
На вратима Анатолијеве колибе дочекао ме је келијник, потоњи монах Варнава. Пустио ме је у малену просторију за пријем. Када сам га замолио да ме најави старцу, он је само доброћудно одговорио: „Нема потребе да вас најављујем. Само уђите“.
Ушао сам у келију.
Старац ме је погледао и искрено рекао: „Уђи, уђи, и нека је Христос са нама“.
Пољубио ме је трипут и показао ми столицу близу његове.
„Седи, одмори се“, рекао је. „Превалио си дуг пут“.
Током разговора који је уследио испричао сам му одакле сам и како се презивам, као и то да сам студент. Рекао ми је да се веома радује што сам дошао и што сам одлучио да распуст одсад проводим у Оптиној пустињи.
Лице му је сво сијало док је говорио: „Ви из духовних школа не долазите код нас тако често“.
После уводних речи започео је разговор од срца срцу у најдубљем смислу те речи.
Током разговора приметио сам нешто што сам често имао прилике да уочим током дугих разговора са њим и са старцем Нектаријем, човеком подједнако високих духовних достигнућа. Наиме, иако су њихове речи биле једноставне и изрази обични, ови људи, који су имали једва завршену основну школу, тумачили су Јеванђеље и догмате Православне Цркве са таквим темељним разумевањем на које би могли полагати право само учени професори духовних академија.
На почетку овог поглавља истакао сам разлику између начина на који се моле монаси и начина на који се клањају лаици. Пре завршетка, хтео бих да скренем пажњу на још једну упадљиву разлику између манастира и спољашњег света.
У спољашњем свету нема друштвене класе у којој нећете наићи на завист и надметање. Чак ни у струци као што је медицина, у којој је несебичност присутнија него у другим занимањима, није неуобичајена појава да један, рецимо, хирург покушава да стекне већи углед на штету свог колеге. Трговци се надмећу са трговцима, писци са писцима. Чак ни свештеници нити црквени великодостојници нису слободни од ове слабости, a о сељанима, занатлијама и радницима да и не говоримо.
У једној истински духовној манастирској заједници видимо, међутим, нешто сасвим супротно. Дозволите ми да наведем један или два примера међусобног опхођења које сам имао прилике да видим у Оптиној пустињи.
Међу свакодневном реком посетилаца који су често долазили да потраже савет и поуку било је много становника Санкт-Петербурга. Овакве посетиоце оптински старци би увек питали: „Зашто се мучите да тако дуго путујете, кад међу вама имате једног тако светог човека какав је Јован Кронштатски?“
А ако би неко дошао из суседне Орловске губерније, старац би га питао: „Али зашто си дошао овамо, зашто не идеш код оца Георгија?“
С тим у вези, постоји прича вредна наше пажње.
Отац Георгије је био обичан сеоски свештеник. У младости је постао клирик цркве у Спас-Чекрјаку, малом селу у Орловској губернији. Годинама је служио у полупразној цркви, а онда је, обесхрабрен, једнога дана одлучио да замоли Владику за премештај на другу парохију.
Ипак, пре него што је послао званичну молбу, помислио је да би било добро да посети Оптину пустињу и да се посаветује са неким од стараца.
Чим је угледао оца Георгија на прагу своје келије, прозорљивац је знао због чега је отац Георгије дошао, иако његове очи никада нису виделе овог сеоског свештеника.
Пре него што ће му овај поставити питање, старац га је предухитрио својим мудрим саветом:
„Немој ни да помишљаш на молбу за премештај на другу парохију. Сети се: он је један, а вас двојица“ – то јест ђаво који искушава оца Георгија је један, а отац Георгије може рачунати на помоћ од Господа.
„Велим ти да останеш у цркви за коју си рукоположен. Служећи свакодневна богослужења, моли се од свег срца, и буди сигуран да ће твоја посвећеност утицати на остале. Твоја црква ће ускоро постати премала да прими све који буду желели да се моле са тобом“.
Отац Георгије је учинио све како му је старац рекао, и предсказање се остварило у потпуности.
Код овог скромног свештеника, у његовој неугледној сеоској цркви, почеле су да се сабирају хиљаде и хиљаде верника привучених светлим пламеном искрене вере.
И ја сам имао прилике да посетим оца Георгија и да се осведочим у којој мери су се обистиниле речи оптинског старца.
НАПОМЕНЕ:
[1] Књига пета, глава прва.
