XV
Живот у манастиру
Дан за даном, тачно у подне, без промене или изузетка, манастирско звоно је позивало монахе и госте у трпезарију Оптине пустиње.
Попут роја пчела, тихи оци у црним подрасницима и расама, са бројаницама у рукама, појављивали би се из својих келија са свих страна манастирског здања и кретали ка трпезарији, у све збијенијим редовима како су јој се ближили. Кретали су се спокојно и тихо, уступајући пролаз једни другима уз дубоки наклон. Посматрајући ово међусобно уважавање и поштовање, сећао сам се речи једног од древних отаца Цркве:
„За монаха, човек је Бог после Бога“.
To не значи да монах од човека прави човекобога, попут саможивца Кирилова у роману Достојевског Зли дуси, него Бог у смислу да је човек начињен по лику Божјем.
Односи међу монасима Оптине пустиње увек су ми изгледали као живо остварење највишег циља хришћанског братства и једнакости, за које су многи реформатори сматрали да се до њиховог свеопштег испуњења може доћи политичким средствима. Што се тиче трећег дела познатог обрасца – слободе, она је присутна и у манастирима, али за разлику од грађанских закона манастирском типику није својствена принуда, већ он представља нешто на шта се пристаје.
Манастир нам такође даје пример окружења које мора преовладати да би се овај троструки највиши циљ спровео у пракси. Заиста, без хришћанског односа љубави, праштања и трпљења једних према другима, овај циљ би био бесмислен чак и ако би се на неки други начин могао спровести.
Што се тиче саме слободе, те свеопште људске слободе којој теже модерни мислиоци, речи апостола се још увек могу применити, чак и након свих ових деветнаест векова:
Познаћете истину, и истина ће вас ослободити.[1]
Док сам се заједно са монасима кретао ка трпезарији, размишљао сам: Шта ако ово наше златно доба открића везаних за ствари око нас донесе ослобођење истином? Шта ако се ови ратови и сукоби нашег времена покажу као најмрачнија ноћ која претходи свитању, као прича од које ће нас хватати језа када светли сутрашњи дан дође?
На улазу у трпезарију сваки монах се побожно окретао према икони у десном углу огромне просторије. Лицем према њој прекрстио би се једном или чешће три пута, а затим дубоко поклонио осталим оцима.
Следио сам њихов пример.
Као гост, седео сам близу игумана, архимандрита Ксенофонта. Ту сам први пут у животу присуствовао обеду у потпуној тишини. На световној вечери са хиљаду људи – пошто је сваког поднева за столом у трпезарији Оптине пустиње седело не мање од хиљаду монаха – чула би се разна бука. Чак и без жагора разговора, чуло би се звецкање ножева и виљушака по тањирима. Овде су сви седели без речи. Нико није чак ни шапутао. И храна је служена без иједне речи. Монаси на дужности су прилазили тихо из кухиње, носећи корпе и послужавнике са храном и додајући их у потпуној тишини. Јело се исто тако тихо као што се и храна служила.
Зграда монашке трпезе у манастиру Оптина почетком 20. века
Храна је била здрава и заситна, иако једноставна и необилна. Нико није био похлепан. Монаси су приморавали себе да једу, или је бар тако изгледало неком са стране. Нису јели због укуса хране, него само да би одржали тело као привремено пребивалиште душе.
У десном углу просторије, на уздигнутом постољу, налазио се налоњ са отвореном књигом Житија светих. Полако и разговетно, док су остали узимали храну, чредни монах је читао.
Касније, кад су ме дужности приморавале да присуствујем великим гозбама, стао бих усред буке, разговора, смеха, џез оркестра, звекета сребрног прибора за јело, и кроз густе облаке дима од цигара и цигарета размишљао о разлици између оваквог начина узимања храна и молитвене тишине у оптинској трпезарији, коју је нарушавало само лагано читање из књиге Житија светих.
И не само време оброка – живо ме је привлачио сваки тренутак живота у Оптинском манастиру: богослужења, дневна послушања, ноћни починак.
Дани су почињали рано.
Далеко пре зоре, сви у манастиру су били на ногама. Док је околни свет још спавао чврстим сном, житељи манастира су хитали у цркву. Након цркве, већина је одлазила на неко послушање – једни на рад у пољу, други у пекару, трећи у радионицу. Од најмлађег послушника који је тек започињао свој монашки пут до најстаријег монаха, свако је имао јасно одређен задатак. Никада није било потребе да манастири унајме помоћ. Радне снаге је увек било у изобиљу и међу самим оцима. Братство су чинили људи различитих занимања, од обичних радника до стручњака, инжењера и лекара. Ма какав био његов занат или позив у спољашњем свету, посао који му је повераван биран је тако да монах може применити своја стручна знања. Ипак, сви послови су обављани заједничким снагама, у братској сарадњи. Није било издавања наређења, принуде нити било чега сличног.
Штавише, у Оптиној пустињи, као, уосталом, и у Валаамском манастиру, Глинској пустињи,[2] огромним лаврама Кијевско-Печерској и Тројице-Сергијевој, али и стотинама других добро организованих манастирских заједница, нико никада није имао потребу да користи речи као што су увоз, извоз или заштитна царина. Све што је било потребно да се задовоље основне животне потребе гајило се или производило унутар саме заједнице. Ова општежића била су у исто време потпуно самоодржива.
Често сам посећивао манастирске радионице и посматрао производњу. На једном месту се рашчешљавала вуна, на другом шиле кожне чизме и ципеле. Мало даље била је ковачница у којој су ковани разни корисни предмети од челика и гвожђа. У столарској радионици су шкрипале тестере, а стругови скидали увијене комаде струготине. Побожно се кретала рука монаха сликара у иконописној радионици. Материјал за целокупан рад добијан је из манастирских извора.
ТРОЈИЦЕ-СЕРГИЈЕВА ЛАВРА
Иако није било надзорника нити претпостављеног да их подстиче на рад, монаси су радили дуго и марљиво. Њихова усредсређена лица као да су говорила: „Да, трудим се да задатак који ми је поверен обавим што пре и што боље, да бих, пошто га обавим, пронашао снаге да за следећи задатак. Све ово радим из задовољства служења својој браћи, на украс и савршенство светиње и у славу Божју“.
Било за штафелајем или у похабаној мантији подврнутих рукава док зној капље са чела, сваки манастирски трудбеник журио је да испуни своје дневно послушање. Настајало је вече.
Кроз надолазећи сумрак монаси су се враћали у конак – једни са поља, други из радионица. На њиховим лицима видео сам задовољство после добро обављеног напорног рада и сјај молитвеног стремљења к Богу. Јер у томе је права радост труда: обављати га понизно а ипак са жељом, трудити се у узајамном служењу другима, а све то у име Божје и у славу Божју. Тамо није било начелника, унајмљене радне снаге, колхоза,[3] претњи, страха или принуде. Свако је обављао свој посао с пажњом и марљиво, а затим се враћао да на олтар заједнице принесе плодове свог рада.[4]
БРАТСТВО ОПТИНА ПУСТИЊЕ на челу са архимандритом Ксенофонтом, 1910. година
На снимку укупно 131 монах.
У поређењу са свим овим, спољашњи свет ми је током тог распуста често изгледао веома сурово. У њему сам видео пуки узалудни покушај да се живот заснује искључиво на материјалним основама, окрутно захтевање „ока за око“ или чак оба ока за једно, “зуба за зуб”[5] или за један зуб целе вилице. Размишљао сам о животу грешних људи као о нечем несређеном, неуредном, аљкавом, док су тамо, насупрот, били праведни људи који су водили уредан, брижан и чист живот.
Праведност је, рекао сам себи, неодвојиво повезана лепим спољашњим држањем, са љупкошћу, са лепотом. Јер такав је печат Оптински манастир остављао на живот. Унутар његових зидина владао је мир који је блажио срце, призор пријатан за гледање.
Али вратимо се на тренутак једнакости и начину на који је постизана, јер једнакост је била постигнута не само у општежитељном делу манастира о ком сам досад говорио, него и у скиту о ком ће бити речи у следећем поглављу.
Једнакост је, дакле, постизана првенствено путем материјалне једнакости. Од игумана манастира, по чину архимандрита, па до последњег послушника, нико није могао поседовати било какав иметак, земљу, новац или личну имовину. Такође, сви монаси од највишег до најнижег су носили исту обућу и одећу и јели исту храну.
ИКОНА САБОРА ПРЕПОДОБНИХ ОПТИНСКИХ СТАРАЦА
(од 1990. године скупа се прослављају 10. октобра)
Преподобни Оптински старци приказани у новом преображеном телу у Царству Божјем
Читалац би се могао упитати: како то да су се људи чији се друштвени и новчани положај у спољашњем свету толико разликовао могли помирити са оваквим потпуним изједначењем потреба и прихватити га, док када социјалисти предложе нешто слично, сви одмах бурно негодују?
Одговор је, наравно, да све што је наметнуто физичком присилом одмах буди дух противљења код оних којима је наметнуто. Само дух може потчинити тело. У средини хришћанског аскетизма који налазимо у овим великим манастирима старе Русије процес материјалног изједначења је био успешан. Могло би се замислити чак и Царство Божје како долази на земљу и остаје заувек, само да је такво окружење духовног аскетизма било могуће проширити довољно далеко изван њихових зидина.
Ово поглавље би било недовршено ако се не бисмо осврнули на предрасуде које су постојале међу појединим представницима руске интелигенције. Тај слој становништва, равнодушан према вери, сматрао је да су манастири уопште, а руски посебно, упоришта доконих лењиваца.
Монахиња МАРИЈА Николајевна
(Мария Николаевна Толстая, †1912)
сестра руског писца Л.Н. Толстоја
Било би, наравно, бескорисно да ја као представник клира оспоравам ову тачку гледишта. Мене би посматрали као пристрасног саговорника.
Дозволите ми зато да, држећи се непристрасних навода, изложим мишљење једног од највећих проучавалаца и писаца у области руске историје, В. О. Кључевског.
Овај историчар је забележио и тиме неоспорно доказао огромну улогу коју су манастири одиграли у руској историји. По њему, њихова делатност далеко од тога да је била ограничена на верске делатности. У наше време био је достигнут број од хиљаду манастира, што великих што малих, а њихова армија коју је чинило сто хиљада монаха и монахиња била је делатна на многим пољима. У доба кнежевина и народних већа били су важан чинилац политичког живота земље. Такође, оставили су дубок траг на руску културу, посебно на развој језика и књижевности, и коначно, дали огроман допринос друштвеном животу народа.
На пример, дванаест врста или око осам километара од Оптине пустиње – није потребно ићи даље – налазио се Шамордински манастир, основан од стране чувеног оптинског старца Амвросија.
У овом манастиру живело је скоро хиљаду монахиња. Међу њима, у чину просте монахиње, била је и Марија Николајевна, сестра грофа Лава Николајевича Толстоја. Овај манастир, основан не тако давно, имао је добро развијену добротворну и друштвено корисну делатност. У њему се налазило сиротиште за шездесет девојчица, прихватилиште за стотину инвалида, дом за сиромашне, болница и бесплатна амбуланта за сељаке.
Шамордински манастир је сва ова побожна дела чинио тихо, не привлачећи пажњу јавности. И то није био посебан случај. Стотине других манастира бавило се на исти начин истим проблемима.
Сада су, наравно, све манастирске установе уздуж и попреко многострадалне Русије уништене. Нема сумње да је читаво становништво Русије тиме само на губитку. А ко је на добитку?
He треба бити пророк односно знати вољу Божју да ће са повратком слободе манастирска братства и сестринства оживети. Али како? Њихове зграде су сравњене са земљом, њихове иконе спаљене, њихове свете мошти уништене.
Не бојте се оних који убијају тело, a душу не могу убити[6] – ово су Христове речи.
Пре много векова, желећи да искорене српско општенародно поштовање Светог Саве, Турци су спалили његове мошти у Београду, а пепео просули уз ветар. А ветар као да је разнео пепео по целој Србији, те су, где год је пепео пао, изникле цркве и манастири посвећени Светитељу нашег народа.
ШАМОРДИНСКИ манастир (Шамординский монастырь)
од оснивања 1884. постаје важно духовно и културно средиште царске Русије
НАПОМЕНЕ:
[1] Јн. (8, 32)
[2] Глинска пустиња (Глинская пустынь), мушки ставропигијални манастир посвећен Рождеству Богородице. Налази се на неколико километара од руско-украјинске границе, данас под јуридсикцијом Кијевске митрополије Московске Патријаршије.
[3] Колхоз – колективна привреда (назив у употреби од 1918.).
[4] Разноврсне области живота и рада у Оптина манастиру и скиту које описује сачинитељ, у садржајном филму Оптина пустынь https://www.youtube.com/watch?v=8ByQPWNnfrR.
[5] Мт. 5, 38; 2 Мој. 21, 23-25
[6] Мт. 10, 28
