XLIII
Растанак од Петрограда и Русије
Током мог одсуства на Кавказу, Петроград се много променио. Чисти дивни град којим би се сваки народ поносио показивао је знакове занемарености и запуштености. Станица је била пуна војника и људи у одећи маскирне боје, зато што су током рата сви желели да изгледају као војници. Улице су чишћене немарно, ако су уопште и чишћене. Људи у трамвајима су изгледали слично онима на станици, ужурбано, као да јуре за нечим, ни сами не знајући за чим.
Људи су почели да се поздрављају на претерано фамилијаран начин. Реч „товариш“ чула се веома често и то ми је страшно сметало. Овакав начин обраћања незнанцу раније се могао чути само међу студентима. Сада се чинило да је свако свакоме друг. Истина је да је ова реч и у Москви била у моди, али не у толикој мери. Ипак, обратити се свештенику са „товариш“ била би отворена увреда, зато што се раније чак ни револуционари свештеницима нису обраћали другачије него са „баћушка“ или „оче“.
Проверио сам пртљаг и ушао у трамвај према делу града где је живео земљак са којим сам делио стан пре него што сам отишао из Петрограда. Стајао сам на платформи, зато што је унутрашњост трамваја била дупке пуна. Никада раније нисам видео улице блокиране парадама и протестима. Трамваји су понекад стајали у дугим низовима. Гужве су биле још веће него у првим данима рата, непосредно пре мог одласка.
Разлог је, наравно, био велики прилив живља које је очекивало да се окористи о промену власти. У тим очекивањима Петроград није био изузетак: „узбуркивање воде“[1] које ће им на чудотворан начин донети срећу чекали су чак и они који су се револуцији придружили тек након преврата. Своју наду да ће заузети висок положај у новом поретку многи су заснивали на нечем сасвим безначајном, рецимо на томе што их је милиција грешком ухапсила, или што су узели учешћа у протестима против царске власти. Јер чак и то је пружало предност у односу на оне који ни на који начин нису учествовали у револуцији.
Било је ту и људи који су заиста провели десет или дванаест година на тешком раду у неком од сибирских логора. Они су самим тим сматрани за искусне управнике, и нови режим им је поверавао управу над читавим одељењима, премда је било тешко рећи на који су они то начин, иако можда заиста невино осуђени, у затвору могли стећи искуство управљања.
Ипак, једна ствар је била очигледна: државни интереси су жртвовани у корист интереса политичких партија и револуционарних циљева. Уосталом, вероватно је тако свуда и увек било и увек ће бити.
Трамвај се зауставио у истом тренутку када и кочије у којима је седела старија госпођа. Из трамваја је наједном искочио високи војник, ушао у кочије, ухватио жену за руку и рекао јој:
„Е па, госпођо, доста сте се возили! Сада је ред на нас“.
Петорици или шесторици радника допала се његова идеја, па су му се придружили. Госпођа је покушала да им се супротстави, али без успеха. Избацили су је и гурнули на плочник. Кочијаш је на сличан начин збачен са свог престола и весели отимачи су се запутили Невским проспектом, певајући Интернационалу.
„Какав ужасан призор“, помислио сам. „Драго ми је што на Кавказу ствар није отишла тако далеко“.
У том тренутку талас нових путника угурао ме је у трамвај. Хтео или не, чуо сам разговор који се унутра водио. Као и сваки други скуп, чак је и стајање у реду испред продавнице прерастало у митинг у ком су учествовали сви присутни. Понеки самозвани Демостен (најславнији старогрчки беседник – прим. приређ.) увек би искористио прилику да се похвали својом речитошћу. И овом приликом је било тако. Неко је неког случајно гурнуо, извинио се, овај му је на то заједљиво одговорио и – ето дискусије.
„Ово је занимљиво“, помислио сам. „Чуо сам шта мисли Москва, сада ћу сазнати јавно мњење Петрограда. Можда је непосредна близина опасности на Петроград утицала отрежњујуће“.
Најгласнији разговор у мом делу трамваја био је разговор између државног службеника и радника, у који би се с времена на време убацио војник. Било је очигледно да се не познају, али је после револуције разговор незнанаца, нарочито на политичке и друштвене теме, постао сасвим уобичајена ствар.
Радник је тврдио:
„Не, товаришу! Причајте ви шта хоћете, али ми нећемо далеко догурати са овом Привременом владом и Думом. Они не раде ништа, само мажу очи народу. Јуче смо опет имали састанак. Одлучили смо: доле влада, и то је то! Морамо да завршимо револуцију. Имамо одличног говорника. Следећи састанак је сутра“.
Службеник га је питао: „А ко ће заузети место владе, товариш?“ Носио је похабани капут и капу одељења у ком је служио. Нагласио је реч „товариш“.
„Уместо владе имаћемо совјете. To ће бити крај буржоазије, радници ће добити све фабрике и радионице“.
„А шта са инжењерима? Чујем да су и они буржоазија“.
„Буржоазија, него шта!“
„Значи, и с њима је готово?“
„Да, и с њима је готово. А онај главни инжењер у нашој фабрици, ја ћу се лично на првом месту побринути за њега. Само док куцне час!“
Радник је завршио реченицу са ужасном свирепошћу у гласу. Да се којим случајем нашао у близини, инжењер се не би лако извукао.
„Али како ће фабрике без инжењера? Плашим се да неће дуго опстати“, приметио је службеник.
„Није тачно! Heгo, шта ви то хоћете да кажете? Да не желите можда повратак старог режима? Добро знате шта могу да вам урадим…“
Али радник није добио прилику да заврши мисао. Ужурбано брбљајући, пропустио је станицу на којој је службеник изашао. Приметио сам да службеник није прешао на другу страну улице, већ да је остао да сачека следећи трамвај у истом правцу.
Радник се окренуо према војнику: „Ето, где се крије аждаја! Ту, поред, а човек не види. Тако су и преварили нас, бедне раднике“.
Војник је са својим густим брковима остављао утисак храброг човека. Видело се да је из далеког села, али је почињао да поприма навике житеља престонице. На пример, повећи прамен косе висио му је преко чела у виду дугог црног перчина, што је иначе војна дисциплина забрањивала. На крупним прсима лево висила је медаља непознатог порекла, украшена јаркоцрвеном врпцом. Свим срцем и душом сложио се са радником:
„Да, товариш, одлучили смо да уништимо аждају и да спроведемо револуцију до краја!“
Најпре нисам могао да схватим о каквој аждаји говоре, али онда сам се сетио новинских извештаја о радикалним говорима у којима се спомињала заштита револуције од аждаје контрареволуције. Ову претерано сложену фразу касније су скратили на једну реч, тако да су сви знали о којој аждаји се ради.
Војник је наставио:
„Комитет ће се побринути за све. На челу је редов, помаже му медицински брат. Они ће решити све проблеме. Њих су нам послали из другог пука да се баве организационим радом. Ми смо их изабрали, и они сада раде све што народ жели“.
„А ко одређује групе за одлазак на фронт? Они, или им наређује командир?“, питао је радник наивно.
„Одреди за фронт? Нема тога више. To смо решили одмах после револуције. Захваљујући њима, они су нам то рекли. Паметни су то људи, нема шта“.
„Али ја сам мислио да сваки резервни пук шаље одреде на фронт“.
„Ствар је проста, товариш. Одмах после револуције одлучили смо да ниједан војник из петроградског гарнизона не иде на фронт, јер ми треба да штитимо револуцију у Петрограду. Они су написали одлуку, ми смо је донели. Влада јесте буржоаска, али је ипак морала да пристане. Плашили су се наше побуне“.
Мој земљак и пријатељ дочекао ме је срдачно, иако је рекао да би било боље да сам остао на Кавказу. Најпре нисам обратио пажњу на његове речи, али касније ми је рекао да је поново видео како се у близини мотају некакви сумњиви типови.
Сутра ујутро упутио сам се у седиште Светог синода. Као и свака друга јавна институција, и Синод је био у хаосу. Морао сам да свраћам неколико дана заредом. На крају сам ипак успео да закажем састанак са новим оберпрокурором Љвовим, који је ускоро требало да се врати из Москве.
Пошто сам одлучио да напустим земљу, желео сам да остатак јуна посветим дружењу са пријатељима. Из дана у дан, мало помало, навикавао сам на призоре и разговоре сличне онима којима сам присуствовао током прве вожње трамвајем по приспећу у Петроград. Народ је најпре опрезно, а затим све отвореније говорио о предстојећем бољшевичком устанку. На крају је све било извесно осим тачног датума.
Свакога дана виђао сам бројне групе бољшевика како парадирају и протестују против овога или онога.
Затим су се једнога дана на улицама појавили морнари и наоружани војници у камионима, крећући се из предграђа ка центру. У другим деловима земље кружила су возила, разносећи летке у којима је народ позиван да обори Привремену владу и да подржи совјете на челу са Лењином и Троцким.
Био сам сведок првих демонстрација у Петрограду 3. јула. Револуционари су три дана држали контролу над Петроградом. Привремена влада је била немоћна. Током та три дана насред раскрснице Невског и Литејног проспекта стајао је један од њихових камиона, са ког су повремено пуцали морнари наоружани митраљезима. Ја сам се од земљака претходно преселио код кнеза Обољенског. Од кнежеве куће јасно се видела ова раскрсница. Када би почела пуцњава, пешаци би се стуштили према вратима или сакрили међу дрвеће. Наравно, трамваји се нису кретали.
Влада није показивала знаке отпора све до трећег дана. Тада се из правца Неве појавила група козака на коњима, који су без много муке растерали бољшевике. Тога дана погинуло је седам козака, Лењин је побегао у Финску, а Троцки био ухапшен.
Сутрадан сам присуствовао опелу погинулих козака. Били су ту и чланови владе на челу са Керенским. Непрестано сам размишљао како ли се осећа пред ковчезима оних који су погинулих само зато што он није спречио бољшевике у покушају да остваре своје претње.
Многи сматрају да бољшевици нису однели победу 25. октобра, када је влада коначно пала, већ 3. јула, када влада није казнила одговорне за њихову прву побуну. По мом мишљењу, праву победу бољшевици нису однели ни 25. октобра ни 3. јула, него у априлу 1917, када је Лењин преко Немачке дошао у Русију, стигао у Петроград, без ичије дозволе заузео дом М. Ф. Кшесинске и тамо организовао свој штаб. Адвокат Кшесинске је поднео жалбу окружном суду. Овај случај, у који су биле уперене очи целога народа, могао је постати пробни камен за спровођење владавине права у новој Русији. Керенски је у том тренутку био министар правосуђа.
Влада је почела да преузима неке мере, али све је то било некако бојажљиво. Одлучни кораци су изостали, а Лењин није обраћао пажњу на судски процес нити на одлуке суда, већ је настављао да се понаша као да је кућа његова. У томе сам видео потпуни морални пораз владе Керенског. Сматрам да је тог тренутка Русија закорачила на литицу одакле се, најпре полако, а затим муњевито, сручила у коначну пропаст.
На крају крајева, постоји директна веза између имовинских и људских права. Порицање првих значи укидање других.
Лењин је овим чином у очима Русије однео моралну победу над Керенским, задуго пре него што ће целој Русији одузети и имовинска и људска права.
Током првих месеци револуције, Руска социјалдемократска радничка партија преко Совјета радничких посланика послала је позив Социјалдемократској партији Немачке да збаци крваву деспотију цара Вилхелма, као што су они збацили деспотију руског цара. У својој бескрајној опијености, руски бољшевици су се надали да ће њихови немачки истомишљеници, ако ни због чег другог оно у име међународне солидарности пролетаријата, кренути њиховим стопама. Како је Социјалдемократска партија Немачке одговорила на позив?
Они су први гласали за последњи ратни зајам Немачке у циљу освајања Русије и Европе. Јер немачки је пролетаријат, ништа мање од немачког цара, био обузет жељом за освајањем и жудњом да сва блага Европе постану њихова.
Другим речима, док је руски пролетаријат био утопијски, немачки социјализам је био практичне природе, пружајући пуну подршку јункерима[2] и свом кајзеру[3] и надајући се страним тржиштима, колонијама и богатијем животу. И немачки цар и немачки народ сањали су о колонизацији богатог руског југа, не обазирући се на германске етнографске границе.
Кад год сам у ширем смислу међуљудских односа промишљао овај конкретан пример односа између две суседне pace, увек ми се наметало следеће питање:
Независно од оваквог или онаквог облика владавине, када ће се ратови завршити? Чини ми се да је једини одговор да се ратови неће завршити док год постоје народи који желе да завладају, да узму оно што није њихово, и други народи, који желе да одбране свој иметак и своју слободу. Ратови се неће завршити све док се људи не смире унутар својих природних етнографских граница.
Иако начела мира треба ценити више од свега осталог, мир неће бити сигуран док год се у споменутим међународним односима не успостави правда.
Мир се не учвршћује усхићеним величањем и лепим слоганима, ма како привлачно звучали и ма колико племенитим намерама били подстакнути, већ се унапређује узајамним разумевањем потреба и прихватањем светих права свих народа.
Када ме је Свети синод коначно назначио за Америку, одмах сам отишао у књижару и купио један од приручника за самостално учење енглеског језика. Носио сам га у џепу и читао у трамвају и током шетње. Први изрази које сам запамтио били су: „Good morning“ („Добро јутро“) и: „Do you speak Russian!” („Да ли говорите руски?“).
После назначења добио сам позив од специјалне америчке дипломатске мисије. Том приликом у пријатељској средини разговарао сам са др Џоном Р. Мотом о свом предстојећем мисионарском раду у Америци.
Касније ме је Митрополит Платон, први члан Светог синода, позвао да му саслужујем у Казањском сабору, у присуству чланова специјалне америчке дипломатске мисије. После богослужења чланови су се попели на солеју[4] и Митрополит их је представио народу. Након сваког изговореног имена амерички амбасадор Дејвид Р. Френсис стављао је руку на главу представљеног делегата.
Староста[5] Казањског сабора, гроф Н. Ф. Хајден, и свештенство представили су ме у новим одеждама, које сам касније често користио на мисионарским путовањима по Америци. После богослужења протојереј Ф. Н. Орнатски одслужио је молебан пред пут. Сви су сматрали да имам среће што одлазим у Америку. Стари гроф Хајден рекао је: „Видим Божју руку у вашем одласку за Америку. Ми грешници због својих грехова морамо да останемо овде и да дочекамо ужасну олују“.
Иако током овог последњег боравка у Петрограду нисам држао никакве говоре, пратили су ме људи на које ми је пријатељ и земљак скренуо пажњу. Осим тога, човек ком сам једном приликом помогао када је био болестан упозорио ме је да сам у опасности и да би било боље да што пре одем. Из других извора сазнао сам да између немачких агената и бољшевика постоје тесне везе и да забринутост тог човека за моју безбедност није неоснована.
Свети синод је коначно потврдио моје назначење за црквену мисију у Америци и послао упутства руском Архиепископу у Њујорку да ми по приспећу повери управљање Српском Црквом.
Када су ме позвали да ми уруче пасош и карту, био сам веома изненађен: пасош је био дипломатски. Такав пасош су обично добијали само министри и друге важне личности на дипломатским мисијама. Када сам питао, речено ми је да ми је част учињена по наредби Привремене владе. Након бројних непријатности које су ми приређене био сам дубоко дирнут овим чином владе. Одмах сам се упутио код министра спољних послова да изразим захвалност. Министар Терешченко примио ме је лично. На моје речи захвалности одговорио је: „Немате за шта да нам захваљујете. Ви сте и више него заслужили овај знак пажње од Русије“.
Било ми је задовољство да то чујем, пред сам одлазак из земље којој сам посветио многе године живота, године током којих сам гајио наду у бољу будућност целог словенског света. Али болела ме је мисао да тај пасош означава раскид мојих последњих веза са Русијом, коју напуштам у тренутку када је цела Европа обавијена трагедијом, када нико није знао хоће ли извући живу главу или ће погинути.
Слика јеромонаха МАРДАРИЈА у његовом дипломатском пасошу
Након што сам се вратио код њега кући, кнез Обољенски ме је убедио да напустим земљу у тишини, без опроштајних посета, да моји непријатељи не би открили где се налазим.
Наредног дана сам брзо отишао на станицу и укрцао се на воз. Последњи пут сам посматрао улице престонице, бучне и пуне живота попут улица Москве, али ипак обузете злом слутњом олује која ће уследити. Опраштајући се од њих и њихове вреве, сетио сам се древног пророчанства:
„Остаћеш пуст, пуст…“
Неколико година касније ово пророчанство ће се остварити.
Путници воза грабили су се за седишта. Мој купе је био раније заказан за мене. Воз је полако кренуо са станице. Кроз прозор је промицао град са околином.
„Идем на крај света“, помислио сам. „И више од тога: идем у Нови свет, не знајући шта ме тамо чека“. Срце ми је обузело предосећање:
„Нећу дочекати да још једном видим земљу коју тако жарко волим…“
Од тог дана прошло је седамнаест година.
Три месеца након мог одласка бољшевици су преузели власт у Петрограду, а затим и у целој држави. Тек 1926. године, на вечери код српског Патријарха у Југославији, сусрео сам се опет са старим пријатељем и земљаком из Петрограда, др Душаном Јакшићем.
Протојереј професор др Душан ЈАКШИЋ (†1935)
од 1924. професор у Богословији Светог Саве у Сремским Карловцима
и професор на Богословском факултету у Београду,
где су му блиски пријатељи били Свети Николај (Велимировић) и Ава Јустин (Поповић)
Његове прве речи су биле: „Знаш ли ти, Владико Мардарије, да сам у Петрограду био под кључем три недеље, и све то због тебе? Бољшевици ми дошли у кућу и захтевали да им кажем где се кријеш, Рекао сам им да немам појма, али они ми нису веровали, него су ме ухапсили. Испитивали су ме свакодневно. На крају, после три недеље, неко им је рекао да си отишао у Америку. Проверили су и ослободили ме тек кад су се уверили да си отишао. Имао си среће што им ниси допао шака. Да су дошли на власт пре него што си отишао из Русије, ти би био прва жртва новог режима. Сигурно би те стрељали због оног говора у Москви“.
Једном сам на углу прометне улице у Београду угледао старог пријатеља Сидорова, са којим сам се сусрео пре тог говора на црквеном конгресу и чија је лаконска опаска „ничево“ учинила да ми крв прокључа. Овога пута Сидоров је стајао на тротоару, на сав глас узвикујући наслове новости и назив новина које је продавао. Пришао сам му:
„Добар дан, господине Сидоров“, рекао сам му.
„На то сте, дакле, спали, да продајете новине. Да ли се сећате мојих упозорења о бољшевицима, на која сте ви одговорили са “ничево“? Видите докле вас је довела ваша руска незаинтересованост, да будете улични продавац новина?“
„Добар дан, оче… Хоћу рећи, Владико. Да, претпостављам да сте били у праву. Али и ово је “ничево“.“
Сидоров није једини који се препуштао том руском „ничево“ у тренуцима када је било потребно да се нешто под хитно предузме. Виђао сам бивше генерале, официре, високе званичнике, земљопоседнике, грофове и кнегиње како раде као конобари и конобарице по ресторанима. Сви су они били жртве свог „ничево“.
У лето исте године, стојећи испред палата Франца Јозефа у Бечу и цара Вилхелма у Постдаму код Берлина, сетио сам се речи др Јакшића и сам себи рекао:
„Ако сам за длаку избегао сигурну смрт у Петрограду, сигуран сам да бих, да сам се којим случајем током рата затекао у овој престоници, убрзо висио са најближег стуба уличне расвете“.
Током осамнаест година које сам провео у Америци, уживајући у свим благодетима слободне земље, увек сам се сећао огромне жртве коју је Русија принела на олтар ослобођења мог вољеног словенства. И њена жртва није била узалудна. Мој српски народ није само ослобођен, него и уједињен са браћом Хрватима и Словенцима у независној Југославији. Након тога стазом слободе су кренуле Чехословачка и Пољска. Три брата сада чекају четвртог, Русију, да им се придружи и да заједно изграде слободну али и братски уједињену словенску породицу.
НАПОМЕНЕ:
[1] Саркастична алузија на исцелитељску Силоамску бању у коју је анђео Божји силазио (Јн 9 ,7).
[2] Јункер – млад племић у Пруској.
[3] Кајзер (од лат. Caesar) – цар, нарочито се односи на немачког цара Вилхелма II.
[4] Солеја – узвишење свом ширином храма испред иконостаса.
[5] Староста – особа у Руској Православној Цркви која се, у договору са свештеником, бави домаћинством црквене заједнице како би свештеник могао свецело да се посвети пастирским потребама својих парохијана.
