XXI
Поново у Петербургу
Нисам се вратио у Русију са осталим студентима. Осећао сам да је моја дужност у Србији и Црној Гори. Иако ми је требала још само једна година да завршим студије, био сам спреман да одустанем од дипломе – толико сам снажно желео да будем са својим народом тада, у време рата, толико ме је погађао неправичан однос Аустроугарске према њему.
Када сам се опростио од колега студената, сопствена будућност чинила ми се потпуно неизвесно, а тон њихових гласова на растанку јасно је говорио да они не очекују да ћемо се икад више видети.
Сместа сам отишао у Ниш, седиште српске владе после бомбардовања Београда. Пошто сам стигао, прве недеље августа 1914, поднео сам извештај српском Митрополиту Димитрију, који ће шест година касније постати први поглавар обновљене Српске патријаршије. Побегавши из Београда, уточиште је пронашао у скромној приземној згради, тако ниској да се чинило како урања у тло уместо да се издиже над њим, дом Владике нишког Доситеја, чије сам пријатељство уживао дуги низ година.
„Откуд ти?“, изненађено ме поздравио стари Митрополит.
„Из светог града Јерусалима“, одговорио сам.
Рекао сам му како сам пре два месеца отишао из Русије и како сада желим да останем у Србији и послужим свом народу.
„Не могу ништа да ти кажем“, било је све што ми је рекао. „Боље иди код Николе, питај њега шта да радиш“.
Никола је био ни мање ни више до чувени Никола Пашић, који је више пута узастопно био председник кабинета министара српске владе. Неколико година касније, запажени италијански државник Карло Сфорца посветиће Николи неколико страница своје изузетне књиге, Градитељи модерне Европе.
Ступио сам у контакт са Пашићем и рекао му да желим да се придружим српској војсци као свештеник. Главне снаге биле су распоређене на обалама трију река – Дрине, Саве и Дунава. Државник седе главе саслушао ме је пажљиво. Када сам завршио, одсечно је рекао:
„За аустроугарске метке имамо сасвим довољно глава на Дрини, Сави и Дунаву.
Твоје место је у Санкт-Петербургу. Врати се без одлагања и тамо штити права српског народа у својим подстицајним и прословенским говорима, попут оних које си држао током Балканског рата, или онога који си одржао прошле зиме на светог Саву, у Казањском сабору, кад смо те краљевић и ја слушали.
Никола П. ПАШИЋ
(1845-1926, Београд, сахрањен у Алеји великана на Новом гробљу у Београду, поред сердара Јанка Вукотића)
дугогодишњи председник владе Краљевине Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,
један од најумнијих српских политичара 19. и 20. века који је видео шире и борио се
за стварање српске државе (уместо стварања Југославије) али његова идеја је изгубила
Немој сумњати да ћеш тако на најбољи начин испунити дужност према својој земљи“.
За мање од недељу дана био сам поново у Петербургу. Као што сам и очекивао, река његовог живота кључала је и врвела од родољубивог одушевљења. He губећи време, одмах сам заронио. Сваки тренутак слободан од студија посвећивао сам словенским сусретима, богослужењима, проповедима по болницама и добротворним раду.
Раније је моје учешће у словенским састанцима било ствар личне жеље, а сада питање друштвене потребе. Моје присуство било све траженије.
Основни мотив мојих проповеди био је захтев да се ослободе сви словенски народи. Наглашавао сам да је то могуће само путем рушења Аустроугарске царевине, вештачки створене државе чије становништво више од половине чине словенски народи: Чеси, Словаци, Руси, Хрвати, Словенци, Срби и Пољаци.
Сматрао сам да је укидање Двојне монархије неопходан предуслов опоравка словенског света. Овакав став се, наравно, директно противио општој политици европске дипломатије. Било је јасно да се у очима европских дипломата Аустроугарска царевина мора сачувати по сваку цену, зато што би њен распад значио претњу по европску стабилност.
Моја тачка гледишта је, међутим, у Петербургу постајала све прихваћенија. Људи су се чудили због чега Русија строго разговара са осталим непријатељима, док је у односу према Аустроугарској тако опрезна.
Чинило ми се да овакав однос лишава војску вере у победу и наноси штету, и да би могао негативно утицати на ток рата. Остали су се слагали са мном.
Међутим, људи „салона“, богати и „културни“, били су склони наклоњености Аустроугарској, а да на „некултурне“ словенске савезнике гледају са висине. Овакав став је, разуме се, поништавао све словенске тежње претходних покољења, па чак и основно начело овог рата – самоопредељење за све народе цивилизованог света.
Ипак, опозиција је била неодлучна и тиха. Наше прословенске делатности посматрала је као из стакленог звона, повучено и са некаквим страхом. Разговарајући са њеним представницима, у очима сам им могао прочитати следеће неизговорене речи:
„Како интелигентан човек као што сте ви може делити жељу некултурног народа да уништи безазлену Аустроугарску? Како ви, који сте тако много путовали по Европи, можете желети да, на пример, Карлсбад или Маријенбад, места у којима проводимо летњи одмор, буду одузета из руку културних Немаца и предата неискусним Словенима?“
Какав је само амбис раздвајао ове класе од милиона и милиона обичних Руса који су у духовном јединству, под нашим словенским вођством, хиљадама излазили на родољубске демонстрације!
Бројна јавност није само присуствовала скуповима. Они су копејку по копејку сакупљали огромне износе новца за словенску ствар. To су били исти они људи који су у прошлости, под барјацима Черњајева и Скобељева, проливали своју крв на Балканском полуострву за исте циљеве. Они су у дубини душе осећали да Русију и словенство окружују Магбети[1] и да се једини спас крије у братском јединству.
Укратко, Русија је говорила различитим гласовима: један је био глас високих, космополитских класа, равнодушних према словенству, а други глас средње и ниже класе, чији су припадници увек, ако не свесно, онда свакако интуитивно, били одани словенским тежњама.
А све је то само одраз једне непосредније истине: док су говорили истим језиком, аристократија и обичан народ у Русији тај исти језик нису користили на исти начин. Једни често нису разумели друге. A то је изазвало страх код обичног човека, затим неповерење и, коначно, непријатељство. У овој чињеници крије се узрок ноћне море која се завршила уништењем високих класа у Русији кроз, да позајмимо Пушкинове речи, “руску буну, бесмислену и немилосрдну“[2] и свеопшти покољ који је пропратио руску револуцију.
НАПОМЕНЕ:
[1] Магбет – Шекспиров јунак у трагедији Магбет (The Tragedy of Macbeth), најкраћа Шекспирова драма-трагедија (1606) у којој је описао дозревање, извршење и последице убиства краља.
[2] Капетанова кћи, глава 13.
