XIII
Словенско питање
Говор који сам одржао у Казањском сабору и улога коју сам након тога одиграо у словенском митингу у великој мери су допринели мом чувењу.
Од тога дана убудуће готово да није било потребе да се представљам на већини словенских скупова. Већина оних који су на неки начин били повезани са словенским покретом познавали су ме ако не лично, оно по имену.
Јован (Јово) ЉЕПАВА (†1916, Београд)
Нећу крити да је слава коју сам стекао у раној младости годила младалачкој таштини, која је код мене била присутна као и код сваког другог двадесетдвогодишњака, али сам ипак био свестан да се све то налази у раскораку са мојим монашким позивом. Ја сам се, наравно, још од четрнаесте године живота надао да ћу једнога дана одиграти бар некакву мању улогу у словенском питању, али задобијање таквог поверења, изненада ми указаног у тренутку када је чак и моја одговарајућа припрема била тек на пола пута, онемогућило ме је да се макар колико саберем.
Осам година раније био сам непознат чак и у маленој Црној Гори, и мој одлазак је остао у оквирима породице. Сада су готово сви у престоници Руске империје чули за јеромонаха Мардарија. Чинило ми се да је предосећање које сам имао стојећи на врху Ловћена било тачно. Па опет, нисам у потпуности могао да присвојим заслугу чак ни за оне узроке моје изненадне важности која није била предмет пуког стицаја околности.
Један од тих узрока било је моје изврсно владање руским језиком. За то у великој мери имам захвалити свом наставнику са Цетиња, Јови Љепави. Он ме је сматрао најбољим учеником на својим часовима руског језика, али није се задовољио тиме. Често је понављао да ће ми марљиво изучавање руског језика једнога дана бити од велике користи и тиме ме подстицао да се још више трудим. Како се брзо остварило његово пророчанство, како сам му се у мислима често враћао током својих петербуршких дана![1] Пре него што сам постао довољно познат да сви већ знају за моју припадност српском народу, често би ме после проповеди или говора одржаног на „савременом” руском језику, питали из ког дела Русије потичем. Толико сам добро савладао руски језик као средство изражавања да су сви подразумевали како ми је то матерњи језик.
У међувремену, догађаји су се одвијали муњевитом брзином и струја ме је напросто повукла са собом. Уосталом, зар сам у тренуцима слободним од обавеза на академији могао да седим мирно, сложених руку у удобној келији, док се на Балкану проливала крв мојих сународника за ослобођење наше поробљене браће?
Наравно да нисам. Морао сам да делујем.
Ако не са оружјем у рукама, онда сам на неки други начин морао допринети успеху овог одважног подухвата.
После објаве рата, који је обећавао освит новог доба не само за балканске Словене, него и за све Словене, у Петербургу је настало неколико нових друштава: Руско-бугарско, Руско-грчко и, напоредо са њима, Руско-српско друштво.
Како је добротворна делатност била најбољи начин да усмерим свој рад, као Србину чинило ми се да је Руско-српско друштво најбољи избор за улагање мог слободног времена.
Словенско одушевљење нимало није спласнуло од дана митинга на Невском проспекту. Сва три друштва су имала изузетног успеха у сакупљању великих новчаних износа од добровољних приложника. Слање новца и медицинских потрепштина умногоме је олакшало терет балканских хришћана који су водили борбу и побољшало њихове изгледе на ослобођење од муслиманског зулума.
Током првих десет или дванаест састанака Руско-српског друштва којима сам присуствовао све је ишло веома глатко, али убрзо сам почео да примећујем да, очито, сав новац и сва сакупљена средства одлазе у Београд.
To ме, наравно, није нимало обрадовало.
Током једног састанка устао сам и упитао када ће део помоћи почети да шаљу на Цетиње.
Моје питање је изазвало пометњу у председништву. Расправа међу члановима прекинула је редовни део састанка. По завршетку прекида добио сам одговор да Црна Гора не спада у поље деловања Руско-српског друштва.
На овакав одговор одлучно сам негодовао. Рекао сам да је потпуно непримерено да Црна Гора, српска држава, буде изузета од помоћи Руско-српског друштва.
Заузврат сам добио крајње сувопарно објашњење да се Црна Гора не спомиње у списку области које према статуту друштва потпадају под његову надлежност.
Будући да је састанку присуствовао довољан број чланова за расправу о једном таквом питању, предложио сам да се ствар детаљније размотри и да се статуту придода текст којим би се побољшао постојећи закон, тако да и Црна Гора буде укључена у подручје деловања Руско-српског друштва. Обећао сам да ћу у току двадесет четири часа од Министарства унутрашњих послова издејствовати одобрење за један такав додатак закону. Инсистирао сам да је ствар хитна. Црна Гора је била сиромашнија и имала је већу потребу за подршком од свих осталих словенских учесница рата.
Председник је, међутим, одбио мој предлог.
Тада сам био приморан да изјавим како ми, с обзиром на ситуацију, преостаје једино да упутим директан позив житељима Петербурга.
Добро сам размислио и одлучио да сазовем састанак у циљу оснивања Руско-црногорског добротворног друштва.
Ипак, нисам желео да испаднем нелојалан према Руско-српском друштву, те сам их обавестио о својој намери. У случају да њихова одлука о изузимању Црне Горе није коначна – рекао сам – спреман сам да одустанем од планова за оснивање новог друштва.
Добио сам одговор који је гласио да се њихова одлука неће променити. Сматрао сам, стога, да су ми руке за оснивање новог друштва одрешене. Ако се они за Црну Гору неће побринути као за српску државу, онда је било неопходно што пре пронаћи неки други начин. Одмах сам се дао на посао.
Кратак чланак објављен у петербуршким новинама и потписан мојим именом био је довољан да се напуни велика сала Клуба војске и морнарице на Литејном проспекту.
Међу онима који су се одазвали на мој позив били су: Александар Гижицки, члан Државне думе, гроф Перовски-Петрово-Соловово, A. В. Васиљев, генерал Поповић Липовац, те потомак Светог Јоасафа Белгородског,[2] пуковник Горленко (Илидор Владимирович Горленко, пуковник царске жандармерије – прим. приређ.) и његова жена, чувена певачица М. И. Дољина-Горленко, чији су наступи на концертима и добротворним баловима за добробит њене словенске браће увек били бесплатни. Укратко, чинило се да су сви искрени пријатељи словенства дошли на састанак који сам сазвао, жељни да учине све што могу како би помогли јуначкој Црној Гори.
Успех позива ублажио је у извесној мери горчину мог првог разочарења у вези са Руско-српским друштвом, али је није избрисао у потпуности. Још увек сам осећао да је Руско-српско друштво заузело веома крут став, да су његови чланови, заправо, сасвим погрешно схватили природу ствари. Какав би уопште могао постојати разлог да се Црна Гора изузме из круга њиховог занимања, када је Црна Гора српска земља која је ушла у рат, а званичан циљ друштва је пружање помоћи балканским територијама које испуњавају ова два мерила?
Ипак, коначни резултат је био и бољи него што се могло очекивати. Јер када се Балкански рат завршио, остала три добротворна друштва, Руско-српско, Руско-бугарско и Руско-грчко, престала су са радом, док је Руско-црногорско друштво годинама наставило да обавља своју улогу, радећи одлучно на два поља добротворне делатности. Друштво је обезбедило материјална средства Црвеном крсту Црне Горе у укупном износу од 50.000 рубљи, помажући истовремено појединачним сиромашним Црногорцима.
Бољшевички преврат, међутим, ставио је тачку на његов користан рад.
НАПОМЕНЕ:
[1] Јован (Јово) Љепава, био Народни посланик и значајан културни делатник. Студирао у Кијеву и Москви. Био професор синовима књаза Николе, Данилу и Мирку. Са породицом се преселио у Београд 1911. године.
[2] Свети Владика Јоасаф Белгородски, чудотворац (Святитель Иоасаф Белгородский, †1754, прославља се 10/23.дец.) Потицао из козачке породице. Сматра се заштитником козака и казачества.
