VIII
У Кијеву
Сам Почајевски манастир био је једно од важних одредишта. Овај манастир је од давнина био веома битан чинилац, не само када је реч о Русији, православљу и области Волинији, већ подједнако и за руске земље ван граница Русије. Поклонити се његовим светињама, посетити његове зидине украшене племенитом прошлошћу – већ само то била би довољна награда за ходочаснике, и ја сам на лицима свих људи око себе видео радост и духовну срећу која је обележила тај дан.
Али, видео сам још нешто: свест да је Почајев ипак само наша прва станица, да је главни циљ ходочашћа тек пред нама.
Тај главни циљ био је Кијев, колевка руског православља, град у ком је Русија крштена.
На станици Рудња Почајевска чекао нас је посебан воз. Нико није морао да нас пожурује приликом укрцавања. Уместо гласа спроводника воза који виче: „Брже!“, као да су се чули наши прећутни гласови: „Ви нисте чекали нас, не дозволите ни да ми сада чекамо због вас“.
Иако смо до Кијева путовали целу ноћ, ујутро није било потребе да нас било ко буди. У сами цик зоре сви смо већ били на ногама.
Воз је приспео у Кијев око седам сати. To је, мислили смо, прерано да би се било ко оптерећивао нашим дочеком.
Какво је, међутим, било наше изненађење када смо видели да не само перон, него и цео трг испред станице врви од бројних чланова одбора за дочек уприличеног поводом нашег доласка.
Било је времена тек колико да укратко разменимо поздраве са благонаклоном руском браћом која су нас чекала на самом перону. Одмах смо кренули са станице. Чим су се први између наших многобројних сапутника појавили на тргу испред станице, зачуло се клицање народа који је махао заставама и узвикивао: „Ура!“
Мноштво нас је пратило читавим путем, све до Кијево-Печерског манастира.
Можда би у овом тренутку требало да застанем са причом, како бих објаснио посебну улогу коју ћу одиграти у овом свечаном уласку у Кијев. На ходочашће сам кренуо као један од обичних чланова групе и мало ко је на мене обраћао пажњу. Међутим, касније сам почео да се све више зближавам са осталим ходочасницима. Сви су ми постали као браћа у пуном смислу те речи. Онда, мало по мало, са таквом једногласношћу какву је тешко објаснити када је у питању велико мноштво најразличитијих људи, они су на моје изненађење почели да ме истичу као свог предводника.
Када смо били испред Кијева ствар је отишла толико далеко да су ме замолили да будем њихов гласноговорник и да у име целе ходочасничке групе поздравим све градске, црквене и друштвене делегације које ће нас дочекати. Нисам сматрао, нити сада сматрам, да је имало било какве потребе да управо мене одаберу за предводника. Многи од њих, међу којима је било више јавних службеника, новинара и адвоката – на пример Н. С. Носевич, уредник часописа Русская воля (Руска воља) из Пшемисла, или професор О. О. Гецев из Коломне – могли су подједнако успешно преузети улогу предводника, међутим они су се придружили молбама осталих. Инсистирали су да сам ја, као русофил и словенофил, права особа за улогу предводника руских ходочасника из Закарпатске области.
Молба је била тако једногласна да нисам имао другог избора него да се покорим.
А сада да наставим прекинути опис нашег доласка у Кијев, тог 8. августа 1908. године.
Било је рано јутро, а улице којима смо пролазили већ живе, пуне људи са руским заставама у рукама.
Полако смо се кретали крцатим улицама, певајући наизменично псалме, свештене химне и родољубиве песме.
Ни наше певање није било усамљено. Свака од бројних цркава на нашем путу поздрављала је нашу поворку свечаним звонима која чак и данас, када су звона широм Русије утихнула, још увек живе у појединим чувеним симфонијским делима руских композитора. Изгледа да се нашем доласку у Кијев нису радовали само људи, него и цркве.
Радосна звоњава достигла је врхунац у тренутку када смо се коначно приближили манастиру, али није то био раздрагани одјек звона са манастирског звоника, већ спор, тежак, свечан, продоран, величанствени звук налик на звона Цркве Ивана Великог у московском Кремљу. Као што се повратак јунака обележава почасном топовском паљбом, тако су и ови верни Руси који живе изван Русије за непоколебиву чврстину своје вере почаствовани дубоком звоњавом.
Издалека смо видели да нас на капијама манастира чека још једна велика група људи, предвођена свештенством, које се могло лако препознати по црквеним одеждама.
Међутим, сва изненађења тог јутра досегла су врхунац када смо видели да на челу групе, неколико корака испред свих, стоји нико други до Владика Флавијан, Митрополит кијевски и галички. Присуство тако важног високодостојника није нас само изненадило. Били смо дубоко ганути. Није узалуд – помислили смо – што он у својој титули носи име Галиције. Иако смо ходочасници из друге државе, ипак смо његова деца у Духу.
Времешни Митрополит је чекао да први редови ходочасничке групе стигну до капије манастира, а затим их осмотрио и започео свој говор добродошлице.
Рекао нам је колико је срећан што је под старост дочекао да угледа онај део своје пастве који је насилно отргнут од духовног стада итд.
Пошто је завршио, био је ред на мене да по први пут наступим као ходочаснички гласноговорник.
Мој говор је био кратак. „У име ових ходочасника из Закарпатске области и Галиције“, рекао сам, „клањам се до земље и изражавам захвалност великом јерарху Руске Цркве за високу част коју им је указао и за очинску љубав коју им је пружио кроз ову добродошлицу. Сви они себе сматрају његовом децом у Духу и никакве пограничне војне страже неће их икада одвојити нити их било какви насилни покушаји отргнути од Русије“.
Пошто сам завршио, мноштво ходочасника наставило је пут ка манастирској Саборној цркви, у којој је одржано свечано богослужење.
Следећег дана служио сам Божанствену Литургију у манастирској Саборној цркви, а ходочасници певали одговарања. Митрополит је за то време био у олтару. Када су ходочасници почели да певају Символ вере – a певали су од срца и складно – Митрополит је пришао Светом Престолу и рекао ми:
„Обратите добро пажњу шта певају. Када дођу до осмог члана Символа вере, да видимо хоће ли отпевати filioque“.[1]
Митрополит је слушао, и ја сам слушао хоће ли се чути или неће ова једна једина реч или, тачније, две речи, јер то је било питање од огромне важности. Увођење filioque од стране Латина 1054. године било је, макар споља гледано, узрок раскола између Источне и Западне цркве. У наше време, да тако кажем, у клерикалној политици израз „и Сина“ постао је средство за одвајање Руса у Аустрији од Православне Цркве, зато што отпевати „и Сина“ самим тим значи прећи са православне стране на римокатоличку.
Почиње, дакле, певање деветог члана. Обојица чуљимо уши. Осми члан је отпеван, Митрополит се широко крсти, са његових усана чују се радосне речи: „Хвала Богу!“ Уверио се, као и ја, да наши ходочасници нису чули за „и Сина“, да им је овај додатак непознат, као што је био непознат и древном хришћанству пре раскола. Али питање верског учења није било једини разлог његове радости. To што су сачували изворни облик Символа вере био је доказ њихове верности не само православљу, него и својим руским коренима.
Поподне смо разгледали околину. Најпре смо посетили чувене манастирске пећинске келије, где се налазе очуване мошти Светих који су у њима провели свој подвижнички живот.[2]
Затим смо отишли на вожњу бродом по Дњепру. За ту прилику заказан пароброд чекао нас је у подножју улице Крешчатик. Пловидба је била пријатна, а поглед на Кијев са реке изузетно живописан. Овде, у овим водама, у подножју ових планина – или барем тако прича вели – велики кнез Владимир, који је пре хиљаду година столовао у Кијеву, био је крштен лично, а затим уприличио свечани чин крштења Русије, дајући тиме руској историји један сасвим нови правац.
Док сам посматрао Кијев смештен на овим обронцима, лепи и једноставни стихови чувеног руског песника Хомјакова испливали су на површину мога сећања:
„Изнад мене на висини
Стари Кијев поврх Дњепра.
Сјајем Дњепар ми се чини
Kao да је река сребра.
Слава, Кијеве наш вечни,
Руске славе си колевка!
Слава, Дњепре брзотечни,
Купељ чиста ти довека!
Слава, Дњепре, власи седе,
Слава, Кијев-граде, зборим.
Тих мрак пештере ти гледе,
Што је лепши нег сви двори.
Знамо прошлост твоју давну,
Древну ноћ, негдањи мрак,
Откуд Русији нам свану
Сунца вечитога зрак“.[3]
Утисци које сам понео из колевке руског православља једна су од оних ствари које никада неће нестати из мог сећања. И ходочасници су их пажљиво сачували у својим срцима, како би их понели кућама и касније, у безизлазним политичким околностима под којима су живели, црпели снагу из сећања на њих и делили их са својом браћом и суграђанима који нису били те среће као они.
НАПОМЕНЕ:
[1] Filioque, латински додатак Никејско-цариградском Символу вере (Дух Свети исходи само од Бога-Оца, Јн. 15, 26): “ex Patre et Filio“, “… и Сина”, то јест да Свети Дух исходи “од Оца и Сина“, потресајући тако свеукупну духовност Запада.
[2] Под великим утицајем Свете Горе, тамошњи монаси живели су у пећинама (пештерама) које су сами издубили и у којима су свецело предавали душу и тело у руке Господу.
[3] Из песме Алексеја Хомјакова Кијев (нов. 1839).
