VII
Ходочашће из заграничних области
Утисци са ходочашћа у Почајев и Кијев, у друштву неких од ових Руса отргнутих од отаџбине, остали су дубоко урезани у мом сећању.
Број ходочасника, већином сељака, међу којима се нашло и неколико пословних и образованих људи, био је довољан да попуни воз, посебно намењен за ту прилику. Никада нећу заборавити призор напуштања Лавова, последње важне станице на „страној“ територији, Путници у возу, лица обасјаних ишчекивањем, махали су марамицама онима са друге стране прозора, чија лица су заузврат изражавала нешто више од уобичајене туге оних који остају.
Аустријски спроводници воза и полицајци посматрали су нас мрзовољно. Осећало се да би све то врло радо зауставили, али спречавала их је духовна сила Руса одлучних да посете места освећена сродством и вером.
Воз је кренуо.
Од неколико стотина ходочасника ниједан није остао на свом месту. По пет-шест њих буквално се прилепило уз сваки прозор, не желећи да пропусти дуго очекивани први поглед на руску територију.
Са обе стране пруге налазила се густа шума.
Убрзо смо угледали пољану.
На средини пољане распознали смо пограничне знаке. Препознали смо и униформе граничара.
Ово је морала бити гранична линија између Аустроугарске и Русије, помислили смо. Чим смо се уверили да јесте и да смо је управо прешли, почели смо да певамо. Једногласно, из хиљаде грла одјекнула је руска државна химна.[1] Сви наши гласови спојили су се у један велики хор, ком као да су се придружили и сами точкови воза, ударајући мало брже него пре.
Воз је пристизао у следећу железничку станицу. Станица Радзивилов налазила се у Русији.
Ипак, нисмо изашли из воза све до главног града среза. Кремењец је станица од које је најзгодније доћи до Почајевског манастира.
Предео је био потпуно раван. Ниједног брда нити брдашца, па чак ни много дрвећа. На све стране, докле год поглед допире, шире се поља.
Поља на којима се жути уздигнуто класје, поља на којима су усеви пожњевени и сабрани у снопове. Помислио сам како су ова плодна поља символ целе Русије, како се оно што се може рећи за поља, бескрајно богата али не и имућна, може казати и за саму земљу, речима Јеванђеља:
Жетве је много, а посленика мало.[2]
Преподобни JOB ПОЧАЈЕВСКИ
(†1651, Почајевска лавра; већ од 1659. прославља се 6.маја, 28.авг. и 28.окт. [обретење моштију])
стожер одбране православне вере и руске народности у југозападној Русији од лукавстава језуита и Пољака
Богата, бескрајно богата света Русија посматрала је нас, ходочаснике. До Радзвилова поља су била сиромашна а жетва оскудна. Принос у Закарпатији, пожњевен до последњег зрна, како тамо обично чине, једва је довољан да прехрани сејаче који путују са мном као скромни ходочасници. У њиховим очима видела се запањеност. Просто се чуло како размишљају:
„Па овај узани појас између границе и Почајевског манастира богатији је и плоднији него сва поља заједно у Закарпатској Русији! А ово је тек почетак Русије. Поља, поља, поља – одавде па до Тихог океана“.
Читајући њихове мисли, сетио сам се каква су поља у мојој земљи. Ако је Закарпатија сиромашна, Црна Гора је десет пута сиромашнија. У Закрпатији поља макар могу да се назову пољима, док код нас у Црној Гори нема ничег што би се могло описати крупнијим појмом од ливаде. Већина наше обрадиве земље једва да се може назвати и тако, будући да се готово у потпуности састоји од вештачких тераса које су направили људи. Неке површином нису веће од најобичнијег столњака. Свако мајушно парче обрадиве земље производ је готово непојмљивог труда, јер земља је рукама сакупљана између стена и доношена кући у џаковима. У Закарпатији је довољно посејати и пожњети. У Црној Гори прво мора да се створи земљиште.
Моји преци су уместо изобиља изабрали слободу. Да им је храна била важнија, лако су могли да се преселе у далеко плодније области. Искушење је увек постојало. Међутим, њихове планине за њих су биле светиња. У тим дивљим тврђавама остали су слободни, док је остатак јужног и западног словенског света јецао под овим или оним туђинским јармом.
Живећи на својим неосвојивим врховима, они су безмало следили пример Исуса Христа, који је на врху гope одбацио сатанско искушење.[3]
На томе се завршила моја мисао о Русима, Црногорцима, карпатским Русима и њиховим пољима.
Иако се словенски народи разликују по летини – јер тако мора да буде – духовно су сви они једнаки и сви бескрајно богати.
Јер није ли написано: Не живи човек о самом хлебу?[4]
У међувремену приближили смо се Почајевском манастиру. Последњу деоницу пута од станице у Рудњи савладали смо запрежним колима.
Са раздаљине од неколико километара угледали смо блиставе куполе бројних манастирских цркава. Манастир се налази на узвишењу окруженом са свих страна равницом. Стране брда, чак и тада, у време жетве, биле су обилато зелене. Посматрајући околину, узели смо дубоки удах задовољства.
На капијама нас је сачекало манастирско свештенство.
Затим смо се, срдачно певајући, упутили ка Саборној цркви. Певали су сви, радосно, свесрдно, сви без иједног изузетка.
Попевши се дугим степеништем на врх брда, нашли смо се на прагу Саборне цркве, где смо имали присуствовати богослужењу у част Светог Јова Почајевског чије су мошти[5] тамо похрањене.
Изненада, управо када сам намеравао да уђем, нека сила ме је натерала да се окренем, упркос свечаности тренутка и преовлађујућем богослужбеном расположењу. Застао сам за трен, опчињен призором који се пружао у подножју. Моје очи су жуделе за широким погледом са узвишице, попут видика који су се пружали са Ловћена. Окренуо сам се и ушао у цркву, одлучивши да се одмах по завршетку богослужења вратим на ово место и неометано осмотрим предео око манастира. У величанственој Саборној цркви у току је било богослужење. Хиљаду ходочасника молитвено је клечало пред моштима Светог Јова, заштитником њихове вере, који је својим благотворним деловањем сачувао своје следбенике и дао им храброст за будуће векове.
Почајевски манастир-лавра
После богослужења мисли су ми се вратиле величанственом призору предела који сам тек накратко осмотрио током пењања. Стао сам поново на врх манастирског степеништа и осмотрио надалеко и нашироко призор који се преда мном развијао попут мапе. На западу, готово ван досега погледа, чинило ми се да могу разазнати границу измећу Аустроугарске и Русије. Док сам стајао тако загледан, моје духовно усхићење је расло напоредо са усхићењем руских ходочасника. Њихова вера је била толико снажна да је, чинило се, поништавала граничну линију која, иако вековима раздваја руски народ, и даље не може да се утврди у духовном смислу, упркос свим сплеткама и мрежама које шире непријатељи православља и словенства.
Стајати на манастирском брду значило је имати крила. Пожелео сам да цело словенство попут Почајевског манастира надвиси равницу, да се силно вине из животне долине и настани на високим планинама духовне красоте и моралне чистоте, како би постало ближе Богу.
Јер, по мом најдубљем уверењу, словенској раси су дата моћна крила. А онај коме су дата снажна и слободна крила, тај нема зашта да пузи по нижим ступњевима живота.
НАПОМЕНЕ:
[1] „Бόже, Царя храни!” (Боже, Цара чувај [спаси]) – руска царска, државна химна у периоду од 1833. до Револуције 1917. године. Настанак химне везује се за руског цара Николаја I Романова. Другу и трећу строфу химне написао А. С. Пушкин.
[2] 8 Мат 9, 37
[3] Мт 4, 8-11, Мк 1, 12-13, Лк 4, 5-8
[4] Мт 4, 4
[5] Мошти – нетрулежни, нетљени земни остаци Светитеља прожети нествореним Божанским енергијама.
