XLIV
Препород
Бројне групе су се хвалиле да су управо оне извеле револуцију. Међутим, ниједна од њихових тврдњи није тачна. Као загној у људском телу или као растућа напетост испод површине земље, разноврсни узроци револуције, неприметно и скривено измешани, стварали су све већи несклад, који се на крају испољио као изненадни, застрашујући излив.
Петар Аркадевич СТОЛИПИН
(Пётр Аркадьевич Столыпин, †1911, сахрањен у Кијево-печерској лаври)
Министар унутрашњих послова кога су након неколико покушаја убиства смртно ранили у Кијеву
Руска Православна Црква је у овом стравичном догађају претрпела огромне материјалне губитке, и волео бих да остале Цркве њену несрећу схвате као опомену. Црква јесте изгубила своја имања, своје свете сасуде од злата и сребра, своје цркве, своје великолепије. Али успела је да сачува душу и чистоту вере. A ако је вера сачувана, није важно што су цркве изгубљене. Верници могу да богослуже и у катакомбама. Истина је да су се неки њени свештеници пред искушењем хлеба одрекли од Христа, али ипак је већина одабрала мучеништво Христа ради.[1]
Истина, у прошлости је Руска Црква пропустила да упоредо са Царством Небеским проповеда и нужност исправљања друштвених неправди на земљи, посебно оних у Русији. Видео сам поједине земљопоседнике са хиљадама хектара земље, док у исто време милиони нису поседовали ни један једини квадрат.
Александар II, а затим 1907. године и Николај II заједно са својим председником Савета министара П. А. Столипином, увидели су ову неправду и започели горостасне реформе, које су, у страху да би Русија могла постати снажнија но икад, спречили њени непријатељи, дигавши руке на ова два цара и поменутог државника. С друге стране, нажалост, Руска Црква није дизала свој глас против сурових услова живота најнижих слојева. Незаштићени и неоплемењени истином Божјом, они су били практично препуштени као плен природним силама себичности и насиља.
Српски патријарх ДИМИТРИЈЕ (1920-1930)
Црква је имала обавезу да каже свету да је структура људског друштва, и онда као и данас, друштвено, економски и надасве морално погрешна. Овај свет је или мирисан или смрдљив, већ каквим га човек учини. Живот је поремећен, а Црква се држи по страни. Чувеног црногорског народног јунака, човека исправног и чврстог карактера какав се данас ретко среће, након Светског рата у коме је од повреде ослепео, упитао је младић из Црне Горе: „Стрико, зашто си се толико угојио после рата?“ Овај је одговорио: „Јер више нијесам у стању да гледам шта чине покварени људи“.
Црква није смела чекати да побуна унижених за њу постане свршени чин. Када се појавила разуларена руља, за пастирско посредовање већ је било касно.
Оно је изгледало не само непотребно, него и цинично. Улога Цркве је да усмерава људске жеље и страсти док су још подложне контроли, страсти како левичара тако и десничара, како сиромашних тако и богатих. Црква је позвана да човечанству открије „истину која ћe их ослободити“.[2] Тада ће на земљи настати Царство Божје. Било које друго царство, ма како настало, не може опстати. Било која друга „истина“, ма како њени слогани били привлачни, само је пука обмана. Ма колико се сањари упињали да изграде царство људског рода, оно не може опстати, будући засновано на непостојаном песку. Заједничка кућа људског рода може опстати једино на староставном камену.
Дуже од десет година слушао сам руску интелигенцију како куди и ниподаштава сопствено наслеђе – своју земљу и веру. Све западно њима је изгледало далеко префињеније од сопствених институција, чинило им се као последња реч напретка. А када је ударио гром и расуо их широм кугле земаљске, исти ти интелектуалци су ми долазили и, да тако кажем, плакали на рамену, жалећи не због материјалних губитака, него због немоћи да утоле своју духовну глад. Тек тада су почели да истински цене своју земљу и своју веру.
Изложићу један од многих догађаја који је учинио да виде и осете шта су изгнанством изгубили. Српски Патријарх Димитрије је дарежљиво и спремно помагао свим Русима који су се након револуције нашли у Југославији. Чинио је све што је могао да им олакша изгнанство, али је у исто време био познат по хладном личном односу према руским избеглицама. Боравећи у Београду, руски Митрополит Платон скренуо је пажњу Патријарху Димитрију на овај раскорак у његовом опхођењу према Русима. Једном приликом упитао је Патријарха:
„Ваша светости, како то да тако много и вољно помажете Русима, а да сте у исто време духовно тако хладни према нама?“
„Не свиђате ми се“, одговорио је Патријарх, „зато што сте изгубили своју земљу“.
У овом случају, Патријархов одговор био је само искрени израз свеопштег осећања и става целог друштва. Али овакав друштвени став није тешко разумети, јер такви су закони људске психологије. Било која група људи, када изгуби своју државу, не наилази на наклоност код осталих, већ на прекор што нису били у стању да сачувају свој најдрагоценији иметак – своју државу. Ако се некада догоди – а надам се да неће – да Америка страда од најезде непријатеља и да милиони Американаца пред прогонима потраже уточиште у Европи, расуће се као дим по јасном дану. Исти овакав прекор видеће у погледима оних који им пруже уточиште, чак и ако га не буду чули са њихових усана: како то да нисте могли одбранити своју сопствену отаџбину?
Убеђен сам да ако Руси широм планете говоре како је „Русија била најбоља земља, а наша Црква нам је дража него било која друга“, онда и Руси у Русији говоре то исто.
Много тога се променило у Русији откад сам отишао, али вечне истине хришћанства су непролазне, оне живе, а догађаји их само потврђују.
Једна од тих вечних истина је да губитак вере неизбежно прати губитак поретка на земљи. Познајући психологију руског народа, потпуно ми је јасно како је то пометња у једној области повезана са пометњом у другој. Када човек напусти вечне вредности, зашто би се жртвовао зарад земаљских, укључујући и љубав према својој родној земљи? У томе је разлог због ког су нови владари Русије своје најтеже оружје уперили према вери. А тако и они које су насамарили, изгубивши веру, почели су да говоре како је љубав према земљи само једна измишљотина помоћу које су их капиталисти обмањивали. Услед свега тога морал опада, штавише ставља се ван закона.
Човек је спреман да жртвује чак и сопствени живот зарад онога што је у њему, зарад неке непоколебиве духовне вредности. Због тога су људи у свим вековима умирали за своју земљу, свог ближњег, за победу истине.
Али ако од човека лишеног свих духовних вредности затражите да жртвује свој живот зарад пуких материјалних циљева, на први поглед ћете можда и придобити његову оданост, међутим он ће убрзо почети да се пита: „А што да се ја толико жртвујем зарад постигнућа, само да би у њима уживали други после мене?“
Сматрате ли да се човек уздржава да не украде или да, рецимо, не узме туђу супругу зато што се повинује правилима чисто људског морала? Како је то наивно! Када се човек лиши свевидећег Бога, да ли је могуће да га поколеба слепи морал? To је онда само један скуп правила, мртав као мумија, који не може имати моћи над човеком. Ако му верник каже да је ово или оно дело грех, он ће се просто подсмехнути његовој застарелој вери. За њега неће постојати ни Бог, ни држава, ни морал нити грех. Будући да му је све дозвољено, он ће се слободно препустити страстима. Људи који су још јуче били тихи и поштовали законе сада ће широм земаљске кугле огњем и мачем уништавати све што не одговара њиховим прохтевима. Наступиће дан када ће људи бити убеђени да се сам сатана ослободио својих ланаца, те уништава човечанство. Устаће најмудрији међу људима, говорећи: „Да проверимо ове злочинце“. А ја ћу им одговорити: „Да нисте мало закаснили? Уништили сте космос и на његово место устоличили хаос. Јер речено је старима: “Остаће вам куће пусте. На рекама вавилонским седећете и плакати“.[3]
Када једном изгубе своје духовне вредности, народи, било мали или велики, убрзо нестају са светске сцене.
Немогуће је предвидети живот једног друштва у ком нема Христовог морала, у ком је људска слобода изнад свих других обзира. Без Христа, ма колико одредбе закона биле савршене, увек ће постојати робови. Ако не робови појединаца, онда робови владајуће класе, као што је већ осведочено у појединим државама. У чему је разлика, ако су у оба случаја робови? Ниједан појединац нити класа не може да заснује благостање на ропству друге особе или класе.
Сви могу бити слободни само у Христу, само у друштву заснованом на начелима хришћанске љубави. Без Христа свако себе оправдава речима: „Моја слобода се завршава тамо где почиње слобода другога“.
Срећа једног човека се не може заснивати на сузама другог. Ово важи како за човечанство, тако и за појединца. Ову истину објашњава Достојевски, речима Ивана Карамазова упућеним Аљоши:
“Замисли да ти сам подижеш зграду судбе човечанске, са намером да на крају усрећиш људе, да им најзад даш и мир и спокојство, али да зато мораш неминовно до смрти измучити само једно једино мајушно створењце, баш оно детенце што је ударало себе шачицом у груди, и да на неосвећеним сузицама његовим заснујеш ту зграду – би ли пристао да под тим условима будеш архитект, кажи, али не лажи!
– He, не бих пристао – тихо проговори Аљоша.
– И можеш ли допустити идеју да људи за које ти градиш пристану да приме своју срећу засновану на невиној крви малог измученог детета, и, кад је приме, да остану заувек срећни?”
He, не могу је допустити“[4]
Руски народ ће схватити ову истину. Злокобне године ће проћи и светлост Христова обасјаће руску земљу. Жудња за Христом и његовом Црквом пробудиће се у срцу Русије, и као блудни син[5] она ће, након много година лутања, уронити у недра велике и свепраштајуће Цркве. Ипак, још увек је рано. Време још није зрело.
Човек се састоји од тела и душе. Ако се један од ових делова побуни против другог, оба ће завршити у узајамном уништењу.
Ја сам убеђен у снажну веру руског народа која је жива у дубинама њихове душе, у њену чудотворну силу која ће се пројавити кад настане час.
Вероватно као и многи други нећу доживети да видим тај дан, али то не значи да је моја вера у Русију ослабила.
Библија нам говори о лутањима изабраног народа по Арабији. He крије ли се у томе поука за Русију? Зашто јеврејском народу није дозвољено да одмах уђу у Ханан? Чему пуних четрдесет година лутања пустињом? Мислим да постоји само један одговор: Бог није могао допустити да људи рођени у греху и обузети њиме тек тако уђу у обећану земљу. Речено је: „Кога љуби Господ, онога и кара“.[6] На први поглед може звучати окрутно: „Народе мој, четрдесет година ти нећу дозволити да уђеш у ову земљу. Иди, лутај, потуцај се по овој пустињи, док све нечисто и неблагодатно не буде спаљено. Тек тада, очишћени и омивени, можете прекорачити праг обећане земље“.
He говори ли исто врховни Судија вечне Истине Русима, том савременом Израиљу:
„Лутаћете сопственом земљом док не сперете са себе глиб египатских вода. Док се не очистите нећу вам дати обећану земљу и сагледање избрања које вам припада”.
Да ватра која мучи Русију, да њени потоци крви и суза, да њене патње не буду узалуд, него да је очисте, како би за њима уследио вечни спокој у Христу – жеља је мога срца. Болно је посматрати патње једнога човека, срце се цепа када гледамо страдања целог једног народа. Али ја верујем да се човек чисти кроз страдања, да се прави метал из сирове руде може добити само ватром у пећи.
Грчки философ (Хераклит – прим. приређ.) је рекао: „Панда реи“ – све се креће. Ништа не стоји у месту, па неће ни Русија. Верујем да ниједна суза проливена у овом времену њеног мучења неће бити узалуд. Речено је да је у нас и свака длака на глави избројана[7] и да ни један од врабаца не падне на земљу без Оца нашега.[8] He могу поверовати да иједна суза може бити проливена а да не буде на корист људској души и тиме на корист души људског рода.
Исто тако, ни један једини атом не може се уништити а да се при том не наруши равнотежа читавог космоса.
Чврсто верујем да се руски народ кроз своје патње креће ка светској арени, носећи људском роду највећу новост, новост о препороду.
Русија је земља противречности. Успела је да оствари пионирски подухват, Московски уметнички театар, али у исто време није била у стању да изгради уметност живљења. Нема на свету људи који су способни да тако дивно умру и да толико неспретно живе.
Као разгневљени и понижени Самсон,[9] руски народ је срушио стубове свог хиљадугодишњег храма, иако знајући да ће и он и његови угњетачи погинути под рушевинама.
Није ли руски писац (и философ Петар Чадајев – прим. приређ.) изрекао истину када је за своју земљу казао:
„Ми као да живимо зарад тога да бисмо одржали некакву велику лекцију човечанству“.
Тешко људском роду ако не искористи прилику да учи од Русије. Ниједна раса нити један народ нису достојни избраништва у роду људском ако не пружају пример богочовечности. Свака раса и народ који не носе у себи Христа су као људско тело без костију. Никада у животу нисам видео државу која се тако ватрено бори за човечност и за Христа као Русија. Зато верујем у изабранички пут руског народа. To није изабраништво попут онога који је Фихте приписивао Немцима. За њега је то једноставно значило: „Deutschland, Deutschland uber alles“ – „Немачка изнад свега“. Јер Русији је страна немачка таштина. Русија није земља освајача него оних који се жртвују, који радо иду у сусрет патњама, који верују у речи: „Који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга“.[10]
У томе је терет Крста Русије, преко ког ће цело човечанство бити исцељено.
Велики руски писац Л. Н. Толстој, своје писмо које је 1910. године упутио нама окупљенима у Бугарској на Свесловенском конгресу у Софији, завршава следећим речима:
„Јединство међу људима, оно у име чега сте се сабрали, јесте не само најважнији задатак човечанства, него у њему ја видим и смисао, и циљ, и добро људског живота… Али такво јединство може бити само јединство засновано на верској основи живота која једина спаја људе и, нажалост, коју већина оних што у наше време предводе народе сматра непотребном и застарелом… Верујем да ће ту основу свеопштег верског јединства, која једина може, све више и више сједињујући људе, да их води ка њима својственом добру – да ће ту основу пре свих других народа хришћанског света прихватити управо народи словенске расе“.
Могу рећи да зарад племенитог циља оваквог јединства Русија неће оклевати да жртвује оно што јој је најдраже. У таквом саможртвеном служењу видим како будућа Русија приступа олтару свечовечанске истине.
Пред тим виђењем сузе ми замагљују очи и квасе завршне редове ове моје последње приче. Чини ми се да чујем глас оних који нису у стању да појме ни Русију ни мене:
„Зар не плачеш за Русијом која је нестала заувек?“
Али ја им одговарам да ово нису сузе за Русијом која је нестала заувек, већ топле сузе среће пред виђењем Русије која поново устаје. Кроз ове сузе ја видим нову Русију како излази у сусрет човечанству. Русију у којој ће бити места и за Бога и за човека. Видим Русију прошарану црквеним литијама, у којој стотину шездесет милиона Руса пева: „Спаси, Господе, народ свој и благослови децу своју, шаљући победу својим верним хришћанима“.[11]
Видим руски народ чије Владике и свештеници читају разрешну молитву за некада међусобно бачене анатеме. А на челу овог покрета новог изабраног народа видим самога Христа како ходајући лицем земље благосиља и све опрашта, објављујући још једном: “На земљи мир, међу људима добра воља“.[12] Видим како се на вечни позив мира, упућен од стране Кнеза мира, одазива ново покољење Русије, сједињујући све људе, без обзира на веру и боју, и стварајући једну породицу свих народа као деце једног и јединог суштога Бога, Бога љубави, мира и свеопштег братства.
Таквој, уму још увек недокучивој Русији, видећи је јасно духовним очима, обраћам се из далеке Америке:
“Ко век што сунца одражава сјај,
Успламтеће порфира твоја светла,
Забљеснув сваки инородни крај,
Обасјав мноштво народности света.“
НАПОМЕНЕ:
[1] Мт 4, 3-4, Лк 4,3-4
[2] Јн 8, 32
[3] Мт 23, 38, Пс 136, 1
[4] Браћа Карамазови, књига пета, глава четврта.
[5] Лк 15, 11-32
[6] Јевр 12, 6
[7] Лк 12, 7 и Мт 10, 30
[8] Мт 10, 29
[9] Суд 16, 28-30
[10] Мт 23, 11, 20, 26
[11] Псалм 28, 9 и Тропар празника Воздвижења Часног Крста (глас 1).
[12] Лк 2, 13-14
