XLII
Цар Николај II и Србија
Ни у историјским студијама, ни на јавним предавањима, нити у периодици нисам нашао ниједно одговарајуће вредновање свега што је цар Николај II учинио за Србију и њен народ. Ако се неко негде и дотакао ове теме, то је било само успут, потпуно мимо суштине ствари.
Али томе се можда и не треба чудити. Савременици никада нису у могућности да на одговарајући начин вреднују личности којима је судбина доделила важну историјску улогу. Савременици нису у стању да суде о савременицима. Прави суд изричу историчари и време.
Будући историчар који се посвети проучавању цара Николаја, у напорима да стекне јасну слику суочиће се, међутим, са нечим озбиљнијим од уобичајених потешкоћа. Најпре ће морати да уклони танак црни слој очигледних клевета, а затим да прокрчи и рашчисти пут кроз далеко сложенији слој кривотворина и осталих „украса“. Ипак, ја верујем да ће се кад-тад појавити неки нови Нестор, довољно непристрасан да испуни овај задатак. Он ће морати да крчи пут кроз планине кривотворених докумената, легенди које су некако доспеле до штампарске пресе, мемоара државника без мрље и мане који можда желе да оправдају неке делове из своје прошлости, као и непоузданих мемоара револуционарних вођа којима је, у време док је револуција још беснела, ишло на руку да жртвују истину зарад некакве велике лажи која би задовољила народ.
Задатак историчара одувек је био да одбаци све неистине, како оне случајне, тако и оне чији је узрок неспособност савременика да шире сагледају догађаје. Будућег великог историчара који се посвети проучавању царевог живота болеће срце због намерних неистина које су Николаја II пратиле на сваком кораку, док тако важне теме као што је његов однос према Србији никада нису доспеле у штампу на одговарајући начин.
Поводом рођења престолонаследника, будућег цара Александра I, један руски песник написао је оду која се завршава речима: „Остани човек на престолу своме“.[1] Без икаквих предрасуда, за цара Николаја II би се могло рећи да је на престолу увек био и остао човек, али и након што је са њега свргнут, до самог часа мученичке смрти у Сибиру.
Споменуо сам руске мемоаристе. Присећам се сусрета са двема сестрама из високих кругова руске аристократије, које су веома волеле једна другу, али су и поред тога умеле да буду међусобно крајње отворене. Једна од њих, која је стигла да у прави час безбедно напусти Русију, прославила се касније као мемоаристкиња.
Догађај који желим да саопштим догодио се на званичној вечери у једном америчком граду, на којој је мемоаристкиња, као што се од ње и очекивало, почела да говори о својој књизи. Књига говори о царској породици и руској револуцији. Издата је на енглеском језику.
Њена сестра, која се није бавила писањем, најпре ју је тихо слушала, да би се, када је ова престала да говори, са изразом негодовања окренула према њој и рекла:
„О чему ти причаш? Колико пута сам ти ја, која сам тамо била довољно дуго да видим шта се заиста дешава, рекла оно што и сама врло добро знаш, све и да ти ништа не кажем? У твојим мемоарима нема ни речи истине!“
Много је таквих мемоариста, са титулама или без њих. Било је сасвим довољно да се особа на високом положају из било ког разлога наљути на некога из владе, или да женска особа са двора падне у немилост, па да у тишини ноћи стави перо на папир и оплете цео један том љутитих мемоара, надахнутих повређеним поносом.
Тако је настајала страница за страницом, а мртва уста ћуте. Мемоаристи одлично знају да цар не може устати из гроба и одговорити им.
А ако су и сами Руси способни да на такав начин изврћу истину, шта тек онда рећи за странце, који су у Русији провели свега две-три недеље, бацили на њу неколико погледа из птичије перспективе, а затим се вратили кући, у Енглеску, Француску или Америку, и пожурили да објаве своје важне утиске?
Сећам се уобичајене грешке једног од таквих брзоплетих писаца.
Странац је за недељу дана превалио пут од Петербурга до Одесе и назад. За тих седам дана дошао је до сензационалног открића. Како саопштава својим читаоцима, прошао је свет уздуж и попреко, али само је у Русији видео како се људи на улицама трипут љубе приликом сусрета. Из овог запажања путописац изводи закључак да руско срце краси нарочита доброта. Авај, сиромах је просто превидео чињеницу да се његово путовање поклопило са Светлом седмицом (прва седмица дана празновања Васкрса – прим. приређ.) – временом када православни хришћани једни другима честитају Васкрс.
Срећом, осим логике ума постоји и логика срца. Они који владају овом вештином неретко јасно виде нешто што је недокучиво разуму. Упоредо са првом логиком будући царев биограф ће морати да се води и другом, пробијајући се кроз лажи и клевете ка истини.
Сам цар Николај II владао је вештином опажања срцем. To је показао када ме је позвао да служим за њега и његову породицу у Царском Селу, иако је постојала сумња да сам немачки агент.
Иста та способност опажања срцем урођена је особина већине Срба. Није тешко запазити да сви они, од највећег до најмањег, цене родољубиво јунаштво цара Николаја II и светост његовог живота и да јасно виде његов лик, упркос велу клевета који су мрачне силе, непријатељи Русије и Словенства, исплеле и у њега га умотале. Они су свесни свог дуга према последњем руском цару и никада неће престати да га се сећају са захвалношћу и љубављу.
Револуционарна времена пружају шансу људима без скрупула, а говорити лоше о пораженима увек је било популарно. Ипак, по речима највећег нашег, српског песника, Митрополита Петра II Његоша:
„Покољења дјела суде,
што је чије дају свјема!“
А ако раме уз раме са овим стиховима ставимо изјаву великог интуитивног генија Новог света, Абрахама Линколна: „Може се варати део народа све време и цео народ неко време, али се не може варати цео народ све време“, јасно је да ни Руси неће заувек веровати клеветама на рачун Николаја II које су им подметнуте.
Велики кнез АЛЕКСАНДАР Михаилович РОМАНОВ
(Великий князь АЛЕКСАНДР МИХАЙЛОВИЧ РОМАНОВ, †1933, Француска)
„у Америци добро познат”
Колико, на пример, треба бити слеп па веровати недобронамерним подметањима, а често и отвореним изјавама, како је цар био човек слабе воље.
Ово је једно од многих питања у којима се ниједан Србин ни за тренутак не би дао преварити, само ако се присети оног олакшања које је Србија осетила када јој је цар пружио помоћ у јулу 1914. године. Русија је била неспремна за рат и цар је то знао боље од свих. Он је мрзео рат свим својим благим, мирољубивим срцем, па ипак је, видевши да непријатељ словенства угрожава опстанак мале Србије, без тренутка оклевања позвао Русију на оружје, у њену одбрану. Био је то чин чврсте решености, али и изузетно витешки поступак.
Своју љубав према Србији цар је показао далеко пре него што ће у Европи избити рат. Следећу причу чуо сам лично од великог кнеза Сергеја Михајловича, чији је брат, велики кнез Александар Михајлович, у Америци добро познат. Једном приликом кнез ми је испричао како је Николај II био на корак да се умеша када је Аустроугарска 1908. године анектирала две српске области, Босну и Херцеговину. Рекао ми је да никада више није видео цара тако узнемиреног било чиме. Цар је овај поступак видео као чист пример насиља јаких према слабима, коме нема сличног у историји цивилизованих народа. И том приликом Николај се показао способан да брзо делује. Без имало одлагања сазвао је Државни савет и саслушао извештај Извољског, министра спољних послова, о компликованој међународној ситуацији коју је проузроковала Аустрија, и то – што је додатно усложњавало ствар – уз готово извесну подршку Немачке.
На столу су лежали докази који су га навели на овај закључак. Било је ту неколико нота добијених од Немачке. Њихово читање изазвало је огорченост код свих присутних. Из нота се јасно видело да Немачка подржава поступак Аустрије, штавише да је Вилхелм II Аустрију подстакао да учини оно што је учинила. Мора се рећи да је одабрао паметан тренутак. Русија је, као што су сви знали, тек почињала да се опоравља од последица несрећног рата са Јапаном и од дуготрајних револуционарних немира који су уследили, тако да није била способна нити је имала потребну подршку јавног мњења за још један рат. Вилхелм се, дакле, осећао потпуно безбедно када је Русији слао оштре ноте, изричито захтевајући од ње да не диже прашину, него да пристане на анексију Босне и Херцеговине као на свршен чин. И заиста, као што је и очекивао, Државни савет и његов председавајући члан, Николај II, били су приморани да дају сагласност.
Ипак, учинили су то тешка срца. Њихов пристанак за Србију је означио двомилионски губитак становништва, док је за цело словенство то био морални губитак који се не може израчунати у бројкама.
Цар је, дакле, још 1908. схватио у чему је ствар. Србија и Срби су стајали на путу Вилхелму II. Он је желео да стигне до Багдада, међутим насред пута испречила му се Србија. Након што би се обрачунао са Србијом дошао би ред на Бугарску. Бугарске политичке вође, старе и кратковиде, ово можда нису виделе док су јуриле у загрљај Немачкој, али сада, након свега што се догодило, није могуће да ново поколење не види да једина бугарска нада за будућност не лежи у заједници са тевтонским народима, него у тесном јединству са осталим Словенима. Још 1908. године цар је знао за помамно прецењене планове Немачке, и знао је да их може спречити само оружани отпор. Околности које су биле ван његовог домашаја приморале су га да дигне руке од босанско-херцеговачке кризе, али када је дошла 1914. његова љубав према Србији је однела превагу над свиме што му је предочавао Ратни савет.
Велики кнез Сергеј Михајлович рекао ми је како је цар Николај II, чувши за претњу Аустрије да ће уништити Србију, казао:
„Не могу допустити да Немци униште Србе. Целог живота мучиће ме савест, а на дан Суда нећу имати одговор пред Богом зашто нисам одбранио неправедно оштећену Србију“.
Током Светског рата имао сам прилику да одржим предавање у Царском Селу о патњама српског народа. Ако се материјални одазив слушалаца на позив за помоћ може сматрати новчаном наградом, онда се у Петрограду никад раније није догодило да неко добије толику новчану награду за једно предавање: у корист Црне Горе сакупљено је преко педесет хиљада рубљи.
Причали су људи како нико до тада ни потом није ту окупио толико разноврсну публику. Предавању су, наравно, као и обично присуствовали слушаоци из културних кругова, али овог пута су далеко бројнији били рањени војници из оближње болнице – ко на штакама, ко са рукама у завојима, ко са стезником на рамену.
Наједном, пред крај уводног дела предавања, врата су се широм отворила. Ушла је старија госпођа у инвалидским колицима. За њом у стопу ишла је још једна жена, водећи две девојчице. Када су ушле публика је устала. Видећи да је сала већ препуна, пратиоци су одлучили да остану пред вратима. Старију госпођу у колицима одгурали су на празно место у првом реду, а поред ње ставили столице за девојчице. У том тренутку, на своје изненађење, схватио сам да су девојчице ни мање ни више до цареве кћерке, велике кнегиње Олга и Татјана Николајевна, а старија госпођа С. И. Орбелијани, царичина дворска дама. У наставку су ме све три помно слушале.
Основни предмет мог предавања био је однос између Русије и словенства, а тема се, наравно, тицала права и обавеза Русије као природног заштитника малих словенских народа изложених туђинском притиску.
У кратким цртама, рекао сам следеће:
„Цареви из династије Романових били су, у строгом смислу, само руски цареви, али њих је цео словенски свет видео као своје цареве. Петар Велики се налазио у блиском савезу са Црном Гором. Александар II је водио рат за ослобођење балканских Словена. Александар III је у присуству свих народа Европе црногорског кнеза Николу назвао “једини прави пријатељ Русије”, будући сам оличење моћи руске државе као заштитника целог словенства“.
Затим сам препричао догађај за који сам чуо од генерала А. П. Скугаревског, у младости добро упознатог са животом на двору Александра III.
Премда се мојим слушаоцима могло чинити да је реч о давној прошлости, нагласио сам да је још тада немачки цар Вилхелм II почео да кује ратне планове. У једном тренутку, док је међу народима Европе владала свеопшта збрка, њему се учинило да је куцнуо повољан тренутак за први налет „Drang nach Osten“. Брже-боље, преко једног генерала у својству специјалног изасланика, послао је писмо цару Александру III.
Цар Александар III је у то време боравио у Аничковом дворцу на Невском проспекту. Немачки генерал се усудио да се појави у поподневним часовима, када је цар имао обичај да се одмара. Међутим, генерала ништа није могло зауставити. Забасао је право у цареве одаје, захтевајући од официра који су тренутно били на дужности да га Његово величанство одмах прими.
Међутим, уместо да цара што пре обавесте о његовом доласку, официри су генералу објаснили да се цар одмара после вечере и да га никако не смеју ометати.
На то је немачки генерал повишеним тоном рекао да га је немачки цар послао у својству специјалног писмоноше са личним писмом за руског цара. Додао је да је Европа на ивици рата, да би рат могао избити сваког тренутка. Мислио је да ће тако уплашити официре, који би, ако не пробуде цара, могли бити оптужени за катастрофу. Официри су разменили неколико речи и одлучили да им се није шалити. Можда буду кажњени ако пробуде цара, али, с друге стране, биће засигурно још строже кажњени ако њихова претерана ревност допринесе уласку Европе у још један рат.
Тада је један од официра на врховима прстију пришао царевој соби и рекао собару да лагано покуца.
Ослушнули су – без одговора.
Затим је собар куцнуо још једном, гласније. Овога пута одазвао се успавани царев глас: „Ко је?“, након чега је уследило: „Уђите“.
Стојећи на вратима, официр је обавестио цара о доласку писмоноше са личним писмом од Вилхелма II и објаснио због чега овај захтева неодложни пријем: питање је тренутка да ли ће Европа ући у још један крвави рат или неће.
Саслушавши рапорт, Александар III је мирно одговорио: „Док руски цар спава Европа не може да ратује…“, тромо се окренуо на други бок и леђима према вратима наставио да спава још читава два сата.
Немачког генерала је примио тек наредног дана. Наравно, није избио никакав рат, зато што су се у међувремену критичне околности које су одговарале Вилхелмовим намерама промениле.
Овим поступком Александар III је, како сам даље истакао, показао своју моћ и моћ целе Русије, захваљујући којој је учинио велику ствар већ самим тим што је немачког цара приморао да га чека. Ту исту моћ показао је када је мајушну Црну Гору, земљу са свега четврт милиона становника, назвао јединим истинским пријатељем Русије. Јер и без овог малог пријатеља Русија би свеједно била најважнији чинилац у европској, а можда и светској политици.
„Западна Европа је“, наставио сам, „замрзела династију Романових пре свега зато што је видела да руски цареви нису само руски владари, него вероватно и владари целог словенства. Ни Русија ни Аустрија, а камоли Немачка, нису се могле помирити са неумитном чињеницом да су наде милиона Словена које они тлаче непрестано уперене ка северу. Знале су шта то значи: да ће се пре или касније те наде остварити, што би за њих значило губитак огромних словенских територија“.
Затим сам поставио следеће питање: „Да ли би Аустроугарска одлучила да бомбардује Београд 15. јула прошле године, да су она и Немачка знале колико ће брзо руски цар пружити Србији руку помоћи, да су знале какав ће одговор обазриви и храбри престолонаследник, регент Александар, добити од руског цара када га, пошто аустроугарска објава рата постане извесна, путем телеграма упита може ли рачунати на помоћ Русије?“
Следи тачан текст телеграма о ком говорим, телеграма у ком је руски цар одговорио Александру, тада престолонаследнику српског трона, данас краљу Југославије, 26. јула 1914. године из Петерхофа, летњег дворца царске породице, од Петрограда удаљеног око сат времена путовања возом:
„Када ми се обратило у овако тешком тренутку, Ваше краљевско височанство није погрешило у погледу осећања које гајим према Њему и мог срдачног расположења према српском народу. На најозбиљнији начин моја пажња је усмерена на садашњу ситуацију и моја влада улаже све напоре да превазиђе тренутне потешкоће. He сумњам да ће Ваше височанство и краљевска влада олакшати тај задатак, не занемарујући ништа што би могло довести до решења које би спречило ужасе новог рата, чувајући истовремено достојанство Србије. Сви моји напори, док год буде макар и најмање наде да се крвопролиће избегне, биће усмерени ка том циљу. Ако упркос нашој најискренијој жељи успех не буде постигнут, Ваше височанство може бити сигурно да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије. Николај“.
Као што је добро познато, ни напори мирољубивога цара да пронађе мирно решење кризе, нити спремност Србије да прећутно пристане на највише могуће захтеве Аустрије – ништа није успело да спречи рат. Због чега? Из простог разлога што пристанак Србије није имао никакве везе са тим. Немачка и Аустрија су прорачунале да је прави час за немачки продор на исток. Аустрија је започела рат бомбардовањем Београда, према унапред договореном плану Беча и Берлина, 28. јула 1914. године. Затим је 1. августа Немачка објавила рат Русији, два дана касније Француској, и тек пошто је прекршила неутралност Белгије добила је објаву рата од Енглеске као трећег савезника. И ма каква осећања сада, након рата неко гајио према немачком народу, узалудни су сви покушаји да се умањи одговорност немачке владе за започињање Светског рата.
Што се тиче Русије, њој је рат био наметнут. Она нити је била спремна нити се спремала за рат.
Даље сам рекао: „Иако неприпремљена, па чак и недовољно наоружана, Русија је похитала ка својим најудаљенијим границама, не би ли помогла својој словенској браћи, одлучна да их спасе од још једног дуготрајног ропства, сличног ономе које су претходно трпела под Турцима.
Јер Србија и Црна Гора поново проливају своју крв, дају животе за велику ствар, поново се, као и у славне дане 1804. године, на челу српске војске налази Карађорђе – Александар Карађорђевић, победоносно предводећи војску чија је храброст привукла пажњу целог света. Он је решен или да ослободи Јужне Словене, или да погине као јунак.
Раме уз раме са Србима бори се шачица Црногораца, често гладних, без икакве медицинске помоћи, храбро бранећи своју последњу тврђаву на далеком западу. Њихове крајње наде све време су уперене у Царско Село, у цара ког сматрају царем свих Словена“.
Говор сам закључио следећим речима: „А када по завршетку овог рата и као његов резултат буду створене нове словенске државе, ослобођени Словени неће звати на своје престоле Хабзбурге нити Хоенцолерне, него кнежеве своје вере, свог језика, своје крви – велике кнежеве династије Романових“.
Овако је у основним цртама гласило моје обраћање у Царском Селу. У многим деловима, а нарочито пред крај, публика ме је прекидала гласним аплаузом.
Велике кнегиње су аплаудирале једнако одушевљено као и остали слушаоци, изражавајући кроз аплауз своју наклоност детињастим осмесима, посве дражесним и охрабрујућим. После предавања ми се нису обратиле, само су се поклониле, а кнегиња Орбелијани ми је пружила руку. Снажним стиском изразила је своју живу наклоност, захвалила ми на предавању које је са задовољством назвала високопатриотским, и замолила ме да јој дођем у незваничну посету.
Десет дана након предавања добио сам званично обавештење од руске владе да је Црвеном крсту Црне Горе додељена помоћ у износу од педесет хиљада рубљи.
За мене је то била велика радост, али и велико изненађење. Желео сам да сазнам чијем утицају дугујем тако великодушно доброчинство, јер у то време педесет хиљада рубљи је била позамашна сума.
Прво што сам успео да сазнам јесте да је новчани прилог у начелу био подстакнут мојим предавањем у Царском Селу. Касније, када сам отишао у обећану посету кнегињи Орбелијани, сазнао сам целу истину. Велике кнегиње Олга и Татјана су својим родитељима, њиховим височанствима препричале садржај мог предавања. Када сам то чуо, истог тренутка ми је било јасно ко је за Црвени крст Црне Горе одредио новчани прилог од педесет хиљада рубљи.
Добијени новац одмах је послат на Цетиње.
Након владиног прилога почели су да пристижу појединачни прилози, неки у износу од хиљаду, па чак и две хиљаде рубљи. После руске владе, најдарежљивији добротвори словенског питања били су кнез Јусупов и гроф Сумароков-Елстон. Тако је, дакле, моје предавање у Царском Селу придобило бројна одобравања.
Царско Село је ништа мање од самог Петрограда било задојено словенским духом. Идеју свесловенства примило је тако блиско к срцу, да су чак и цареве старије кћерке учествовале у свеопштем одушевљењу.
Када је реч о царици, често се могу чути критике на њен рачун како се „мешала“ у државна питања. Изложићу овде један детаљ из њеног живота, коју ми је испричала кнегиња Орбелијани.
Током заједничких шетњи са кћеркама по улицама Царског Села, царица је с времена на време сусретала ученице Царскосеоског женског духовног училишта, у пратњи школске управнице, госпође В. Ј. Курнатовске.
Верујући широко распрострањеним гласинама о царичином неморалном владању, управница не само што је није поздрављала. Штавише, сваки пут би јој окренула леђа. Какав је само бол царица трпела због ове увреде, и то у присуству великих кнегиња, својих кћерки, чије је кћеринско поштовање веома ценила. Када је оберпрокурор сазнао за ово, наредио је да се госпођа Курнатовска отпусти, надајући се да ће тиме угодити царици. Царица је, међутим, изразила жељу да се наредба опозове. Рекла је: „Бог све види и свима суди по њиховим делима“.
Овај наизглед неважан поступак сведочи о узвишености њихових хришћанских личности и баца ново светло на наводну „тиранију“ цара и царице. Ако је појединих случајева тираније и било, за њих су заслужни њихови подређени.
Царица је својим поступком придобила и саму управницу, која ми је касније рекла како није имала избора него да промени мишљење о царичиној личности. Истина је да је царица била одана жена, узорита мајка и особа високог морала, али и да је веровала у Распућинове натприродне моћи. Мислила је да је он једини Богом дани исцелитељ који може спасити њеног сина од застрашујуће болести – хемофилије. Бескрајна љубав према сину ког се надала да ће једнога дана видети на руском престолу учинила ју је слепом за недела сибирског грубијана и злотвора.
Али иако ју је свет погрешно схватио и осудио, верујем да ће је мајке у свим народима разумети и опростити јој.
Премда ниједном нисам био у посети царској породици, често сам одлазио у Царско Село и много пута служио у Феодоровском сабору.
Једном сам у присуству кнегиње Орбелијани, царичине омиљене дворске даме, изјавио да би ми била велика радост ако би ме, након што дипломирам на академији, примио цар. Приликом следећег сусрета схватио сам да ме је кнегиња у међувремену спомињала царици, на основу царичиних речи које ми је пренела, а које су се тицале клеветничке новинарске хајке против мене: „Да, свима који пређу праг нашег дома суђено је да постану мета напада штампе“.
Свети мученик НИКОЛАЈ II са породицом
С друге стране, сви који су се борили против Распућина посматрали су ме као јединог човека у Русији који би можда могао ставити тачку на његов утицај, па су ме гурали у прве борбене редове.
Наравно, нисам мислио да ћу, ако ми се пружи прилика за разговор са царем, тек тако успети да га убедим да склони Распућина. Штавише, касније сам се уверио да се ништа и није могло учинити, јер је он био јачи од цара и целе Русије заједно.
Царска мученички пострадала породица Николаја II
Цела царска породица, заједно са четворо верних пратилаца,
била је на мучки начин погубљена од стране бољшевичке власти
у Јекатеринбургу, граду на Уралу.
Неоспорно је да је царица правила кобну грешку тиме што се мешала у државне послове, примала извештаје од министара и вршила утицај на састанке, као и тиме што је остављала утисак амбициозне жене. Она је, међутим, све то чинила из најузвишенијих побуда, служећи држави и престолу који је желела да учврсти. Нажалост, смутљивци би без обзира на околности пронашли начина да злоупотребе њено мешање.
Дана 5. децембра 1915, на сахрани кнегиње С. И. Орбелијани, позван сам да служим опело у цркви царског двора. Царица је, очигледно, знала за пријатељски однос и поверење које је покојна кнегиња гајила према мени.
Служби су присуствовале царица и кћери њеног височанства у пратњи бројних дворана. После богослужења присуствовао сам дирљивом призору: царица и њене кћерке храбро су корачале кроз дубок снег који је управо нападао, све до гробља пратећи кочије са телом одане им дворске даме.
Белешка о томе да сам служио опело објављена је у листу Новое время, 6. децембра 1915. године.
На крају овог поглавља не могу да прескочим једну епизоду која веома јасно говори о царевој љубави према Србији. Од тад је прошло осамнаест година, али прича о овом догађају, колико је мени познато, досад се није појављивала у штампаном облику.
Почетком октобра 1916. – непосредно пре него што ће ме влада протерати из Петрограда преко Протопопова, министра унутрашњих послова, а на подстицај Вирубове, Распућина и његовог пријатеља Питирима, Митрополита петроградског, уз придружене гласове завереничке клике свих непријатеља словенског покрета – у Петроград је са острва Крфа стигао министар Н. П. Пашић, председник српског кабинета министара, исти онај Никола Пашић који ме је две године раније послао у Петроград када сам затражио да ме пребаци на фронт.
У то време српска влада се, заједно са остацима српске војске, то јест са онима који су по цену јуначких напора преживели марш преко готово непроходне Албаније, налазила у изгнанству.
Пашић је у Петрограду одсео у Европском хотелу. Позвао сам га. Разговор је трајао скоро сат времена и био веома жив. Испричао ми је како се са Крфа запутио у Рим, Париз и Лондон, тражећи помоћ за Србију и за одбрану њеног праведног подухвата. У све три престонице његово негодовање је постигло задовољавајуће резултате.
„Али оно што се синоћ догодило у Царском Селу“, рекао је, „превазилази моје најсмелије жеље и моје највеће снове. Руски цар ми је буквално рекао следеће – сећам се како изговара сваку реч:
„Николаје Петровичу![2] Узмите карту Европе, означите црвеном оловком националне границе своје нове државе, и ја вам гарантујем, својом чашћу и чашћу целе моје војске, да ће будуће границе ваше српске државе изгледати управо тако“.“
НАПОМЕНЕ:
[1] Николај Остолопов, Ода на сверадосни дан рођења Господара Императора Александра Првог (1777.).
[2] Пре Револуције, у Русији су страна имена прилагођавана руском начину обраћања (данас задржано углавном код Руса који су избегли одмах након Револуције). Зато се Николи Пашићу, чији се отац звао Петар, цар обраћа на овај начин то јест укључујући и име отачества.
