XXIII
Петербург – Петроград
Када је 1703. године Петар Велики основао своју нову престоницу — свој прозор у Европу, како ју је називао – сасвим је природна била његова жеља да је по изгледу и обичајима учини сличном Паризу и Берлину, западној Европи, чије предности је желео да пружи и свом народу. Стављање Русије на карту западне Европе један је од његових највећих доприноса историји руског народа.
Сергеј Тимофејевич АКСАКОВ
(Сергей Тимофеевич АКСАКОВ, †1859, Москва)
отац познатих словенофила И.С.Аксакова и К.С. Аксакова,
који је заједно са Гогољем, Толстојем, Хомјаковим, браћом Кирејевски,
Бакунином и Чадајевим, био један од водећих бораца за уједињење свих Словена
Ипак, неће проћи пуно времена пре него што словенофили почну да негодују због неруског лица северне руске престонице. Већ половином деветнаестог века почиње њихова борба против немачког имена и обележености града печатом интернационализма. Водила се жестока расправа са „западњацима“ о томе што главни град, за разлику од Москве, не изгледа као руски, што „Петрова творевина“[1] не носи чак ни руско име.
Чуо сам да се, када је 1914. године Санкт-Петербург постао Петроград, Американцима то чинило као природна последица ратних околности, попут њихове одбојности према извођењу Вагнерових дела после 1917.
Ова промена, међутим, ма колико била изненадна за остатак света, ипак није била резултат напрасне одлуке.
Сергеј Аксаков, један од најборбенијих словенофила, заједно са синовима Константином и Иваном, плаховитим као и он, и њихов пријатељ, проницљиви мислилац Хомјаков, имали су довољно велики углед да потегну ово питање. Инсистирали су да се име града мора променити без одлагања. Тај први корак мора се спровести истог тренутка, и на томе се ствар не сме завршити, већ то треба да буде само подстицај за шире реформе.
Питање је постављено на једној од Словенских трпеза у јесен 1914. Речено је да се име Петербург веома лако може схватити као символ германске доминације, док име Петроград, устаљено давнашњом употребом и “освештано“ Пушкиновом величином, већ обитава у срцима свих Словена. Подршку изнетом предлогу у својим говорима дали су Д. Н. Вергун, A. В. Васиљев, A. Н. Брјанчанинов, И. В. Никаноров и други.
Захтев ни у једном смислу није био знак мржње према Немцима. Ми који смо присуствовали Словенским трпезама добро смо познавали историју и били свесни тога да се политичка мржња веома лако може претворити у политичко пријатељство.
Међутим, није то била ни пука спољашност. Сама промена имена по себи можда и није значила много, али је била важан корак према нашем важнијем циљу, тачка са које се могло започети преусмеравање јавног мњења у правцу национализма. Био би то пробојни клин раскида са западном културом, темељ за развој наше независне словенске културе.
Предлог је дочекан са великим одушевљењем. Донета је једногласна одлука да се име Санкт-Петербург промени у Петроград. Тог тренутка ствар је почела да се развија муњевитом брзином. Императору Николају II послат је меморандум, добијено је његово одобрење. Затим је издат и званични декрет о промени назива Петербург у Петроград.
Тако је израз народне воље постао закон потврђен од стране императора.
Ипак, као што то често бива, почеле су да се шире лоше гласине. Народ је говорио да је промена имена донела несрећу, да од тренутка доношења декрета Русија трпи војне поразе, да је судбина кажњава.
Расправљати о таквим гласинама значило би придавати им већу пажњу него што заслужују, а није могло бити на штету прећутно сачекати док сва глупост њиховог празноверја исплива на површину.
Барем што се тиче имена, злослутност је била управо на супротној страни. Име Петербург увек је било злослутно, а име Петроград обећавало повољнији развој ситуације за престоницу, раскид са мрачном прошлошћу Петербурга.
To да је његова прошлост била готово једнако мрачна колико и славна представља неоспорну чињеницу. Као доказ ове тврдње биће нам довољна три злочина из историје града. Први је погубљење сина Петра Великог, царевића Алексеја, ког је 1718. године убио његов рођени отац, због непоколебивог иако можда погрешног заступања руских националних начела. Затим убиство Павла I, сина Катарине Велике, који се залагао за ослобођење потлачених током првих Наполеонових војевања. И коначно, најцрњи од свих злочина, убиство Александра II, који је својим потписом ослободио од кметства напаћене милионе руских сељака.
Из неког разлога, ови злочини су се догодили управо у мемљивом и магловитом Петербургу, где половину године пада или киша или снег, а не у Москви белокаменој.[2] Због тога је Петербург поднео тешко бреме покајања. Мора бити да су видеоци старих времена мислили управо на то бреме, када су говорили за Петербург:
„Остаћеш пуст, пуст!”[3]
Током наредних година северна престоница се и више него искупила за грехове из прошлости, по речима овог старог пророчанства.
Пренос свих јавних тела и институција власти из Петербурга у Москву био је само почетак пустошења. Уследила је страшна зима, невиђена глад и очајно сиромаштво. Бољшевички режим као да је журио да што пре докрајчи несрећни град.
Али величанствена северна престоница није умрла нити ће умрети. Једнога дана нови живот доћи ће на њене широке улице и простране тргове, њене напуштене зграде поново ће бити насељене. Опет ће река човечанства тећи њеним улицама, које ће жуборити и врвети од националног заноса..
Пошто окаје своје грехове, стари Петербург ће постати искупљени и уистину славни нови Петроград, о чему смо ми, учесници Словенских трпеза, сањали када смо послали референдум цару, а цар га одобрио.
“Le roi est mоrt, vive le roi!“[4]
Петербург je мртав, живео Петроград!
НАПОМЕНЕ:
[1] Овако Пушкин назива Петербург односно Петроград у својој поеми Бронзани коњаник.
[2] Москва белокамена – устаљени украсни придев за Москву у руском језику.
[3] Библијско пророчанство о Јерусалиму: Мт 23, 37-38, Лк 13, 34-35
[4] “Краљ је мртав, живео краљ!“
