XVI
У Оптинском скиту
Живот у Оптиној пустињи одвијао се на две потпуно раздвојене територијалне целине. Већа целина била је само манастирско здање, где сам и ја боравио, а мања скит, који сам од самог почетка прижељкивао да видим. Скит и манастир раздвојени су раздаљином од свега пет стотина метара, али се скит из манастира уопште не види од густе шуме која их дели. Окружење је чинило још снажнијим мој доживљај светотајинства овог подвижничког уточишта.
Преподобни ПАЈСИЈЕ Величковски
(Преподобный Паисий Величковский, †1794)
„добродетељник Добротољубља“ – (прославља се 15/28.нов.)
У моје време старац Анатолије, чија се келија налазила у склопу манастирских здања, био је старешина братије, док су се монаси који су живели у скиту налазили под руководством старца Нектарија. После сусрета са оцем Анатолијем у његовој колиби на ободу црквеног имања, имао сам силну жељу да се упознам и са оцем Нектаријем.
Манастир и скит су заједно имали тапију на око две хиљаде хектара шуме. Скит се налазио у њеном најдубљем делу.
Када сам се запутио према скиту био је сутон. Преда мном се пружала уска вијугава стаза кроз лавиринт од стабала. Читави пукови борова стражарили су око скита. Неки су истицали своје врхове високо у небо као војне барјаке, други су сагињали гране преко високих зидова скита, као да говоре: „Ако свет жели да види шта се догађа у овом скиту, мораће да гледа кроз наше грање“.
Није ми требало дуго да стигнем до капије скита, али на капији сам морао да се зауставим, јер је тренутно била затворена. Чекао сам у тишини, пажљиво ослушкујући не бих ли чуо звук корака који се приближавају, удубљен у своје мисли. Осим повременог шума у врховима борова, дуго нисам чуо ништа.
Нешто сам, наравно, већ знао о скиту и пре него што сам га посетио.
Знао сам да је начин живота много строжи него у манастиру. Од око хиљаду оптинских монаха свега њих педесетак одабрало је да се посвети самовању и аскези у тој мери да би могли живети у скиту. Споменуо сам колико се мало бриге у манастиру посвећивало храни. У скиту је ова брига била још сведенија. Тамо нико никада није јео месо, а само шест недеља годишње допуштали су себи употребу млечних производа.
Што се тиче подвига, скитски старци су трудољубиво радили да очувају предање које потиче од Пајсија Величковског.[1] Када је реч о духовним вежбама, упражњавали су такозвано „умно делање“. Оно се састојало у усредсређеном созерцању усмереном на потанко испитивање својих мисли и борбу са својим страстима, помоћу непрестаног тихог понављања Исусове молитве. Оба старца, и Анатолије и Нектарије, били су искусни „делатељи“ Исусове молитве[2] и достојни ученици великих оптинских стараца Макарија и Амвросија.
Док сам, дакле, стајао на капији скита, око мене је владала таква тишина да је било тешко поверовати да са друге стране има живих људи. Али преда мном је био доказ да ту неко заиста живи. Био је то врт са бројним путељцима, са обе стране ограђеним дрворедима и цвећем које је неко морао посадити, које је нека брижна рука морала плевити и заливати.
Ускоро су се околности промениле, и мом дугом чекању дошао је крај. Најпре је мало звоно на звонику лагано почело да удара, позивајући житеље скита на вечерњу службу. Затим ми је послушник из звоника отворио капију. Неколико минута касније почели су да се помаљају монаси из својих малених, ониских келија.
Из келије у близини звоника изашао је млади монах, затворио за собом врата и, полускривен од мог погледа цвећем и жбуњем, журним кораком се запутио према цркви. Није гледао ни надесно ни налево, ходао је са погледом упереним у земљу. Са супротне стране реда пчелињих кошница указао се стар човек. Ослањао се на храстов штап, крећући се према цркви уском стазом између високих стабала. Овај осамдесетогодишњи отшелник био је у обичној црној раси, али од врха до дна прекривеној белим крстовима. На основу pace претпоставио сам да је отшелник, а његова дуга брада, бела као чисти снег, чинила је да изгледа као један од три мудраца.[3] Из правца скитског гробља појавило се још неколико монаха, затим још десеторица или дванаесторица другим путевима. Ускоро ће их бити још. Потребно им је, очигледно, неколико минута да се припреме. Сви изгледају као да су лежали у гробовима, па на звук звона одједном устали да изађу пред Вишњег Бога.
Ниједан није прозборио ни реч неком од осталих. Пролазећи један поред другога клањали су се без икаквог поздрава. Млађи су тихо тражили благослов од старијих. Касније, у цркви, сви су стајали у угловима, што мрачнијим то бољим, као да се крију од света док се предају тихој молитви. Прижељкивао сам да им видим лица, да ако је могуће прочитам на њима тајну духовног савршенства. Били су то људи који су раскинули све везе са спољашњим светом. Људи, да тако кажем, непоткупљиви. Сва блага овога света заједно не би била довољна да се макар један од њих осврне. Када ми се пружила могућност да пажљиво осмотрим њихова лица, био сам задивљен изразом бескрајне слободе од проблема и тешкоћа и мирним блаженством које је Христос уселио у њих када су донели одлуку да Му повере сав свој терет.
Они нису желели ништа осим спасења својих душа. Кад би олуја беснила изнад главе, када би муња погодила дом молитве, нико од њих се не би помакао са места где је стајао и молио се. Кад би се анђео појавио, нико не би уздигао своју погнуту главу. На лествици духовнога савршенства успели су се тако високо да им је свет био малтене ван видика, тако да њихове очи више нису примећивале шта се овде дешава.
Ових неколико речи из Гогољевих писама описују их веома лепо: „Ко су ти људи? Одакле су? Да нису анђели који су сишли са неба и узели људско обличје?“
Размишљао сам често о овим речима док сам посматрао отшелнике у Оптинском скиту. А када сам пронашао одговор на загонетку, увидео сам да права одгонетка гласи управо супротно. Јер нису то анђели, него људи, као и сви ми – или су барем некада били људи; нису њихове душе узеле на себе тело, него су преображене унутар тела, преображавајући изнутра и само тело.
Касније сам сазнао понешто о томе како су њихови животи изгледали раније.
„Овај осамдесетогодишњи отшелник“, речено ми је, „у младости је био трговац. Годинама је био веома успешан у послу, тако да је стекао поприлично богатство. Онда је почео да размишља, и схватио је како се све чешће и чешће враћа Христовим речима: Раздели сво своје богатство сиромасима,[4] Узми свој крст и пођи за мном.[5] Одлучио је да послуша ове савете, имовину поклонио сиромашнима и повукао се у овај манастир, да би остатак живота провео у посту, молитви и тишини.
Онај који се креће од куле према цркви пореклом је обични сељак. Он је увек са пчелама, а оне му у хиљадама слећу на рамена, као да разговарају са њим. Ко год би пробао нешто слично био би опасно изуједан, али њега пчеле никад не дирају.
А онај што долази из правца гробља раније је био војни официр. На прагу сјајне каријере осетио је призив да се замонаши и напустио све. Овде је већ двадесет година. Кад год му се пружи прилика да послужи неком од отаца лице му се озари радошћу“.
Што сам више слушао о њима, све више ми се чинило да су ти монаси можда ипак анђели у људском обличју, који умртвљују своје тело бдењем, постом и молитвом да би сачували оно што им је драгоценије – своје душе.
„Патња је велика ствар“, каже инспектор Раскољникову у роману Достојевског Злочин и казна.[6]
По завршетку богослужења монаси су изашли из цркве истим редоследом којим су и ушли, а ја се запутио према келији другог старца, оца Нектарија.
Његова келија се налазила с десне стране, чим се прође кроз капију скита. Била је то иста келија у којој је пре њега током неколико деценија обитавао чувени оптински старац Амвросије.
У скит су могли ући само мушкарци, али у одређено време велики број жена сакупљао би се ван зидова и стрпљиво чекао да старац дође у такозвану „хибарку“ – колибу са две-три малене просторије у којој је давао савете и благосиљао народ.
Намештај у келији и соби за пријем био је веома једноставан. Дуж зидова стајале су ниске клупице. Зидови су били прекривени иконама, изузев површине заузете полицом са богослужбеним књигама и молитвеницима. У средини просторије налазио се мали сто са поређаним духовним књигама. У једном углу висила је старчева проста раса са подрасником, у другом налоњ изнад ког је слабашно светлуцало кандило, у трећем једноставан, тврд кревет, једва приметан у надолазећој тами.
Иако оскудно намештена, келија је на мене оставила пријатан утисак, утисак чистоће, реда и ведрине. Подсетила ме је на стихове Љермонтова:
„ Све пуно радости и мира
Haд тобом, наоколо свуд “.[7]
Ту ме је старац Нектарије примио, и већ приликом тог првог сусрета дуго разговарао са мном. Време у које је он обично одлазио на спавање дошло је и прошло, али сваки пут кад бих покушао да устанем и одем да би старац могао отићи на починак, он ме је задржавао.
Његове речи за мене су биле велико надахнуће и помоћ, али су и показале његов дар да прониче у будућност. Предсказао ми је будућност која ми је у том тренутку звучала немогуће. Рекао је да ће доћи време кад ће цела Русија знати за мене и када ће велико мноштво људи постати моји следбеници. Напола затворених очију, дуго и усредсређено је гледао у једну тачку, као да посматра будуће догађаје како се редом нижу, а затим изненада узвикнуо:
„А и златну капу ћеш имати…“, мислећи на владичанску митру.
Када сам изразио сумње и скренуо му пажњу на своје слабо здравље, болешљивост и чињеницу да су ми лекари дали свега неколико година живота, старац се само благо насмешио и потапшао ме по рамену, са речима:
„Живећеш ти дуго… Надживећеш многе који данас изгледају здраво и снажно“.
Касније сам често био у прилици да га слушам како се обраћа народу, и било да се обраћао мноштву или једном човеку, увек сам имао утисак да говори са некаквом надљудском влашћу. Осећао сам да је извор његове силе његова испуњеност Духом Светим.
На крају сам успео да се опростим од старца. Препоручио ми је да првог дана прескочим поноћну службу и да се одморим од напорног пута.
Касније сам много пута присуствовао овом богослужењу, и то је на мене оставило снажан утисак. Иако су га житељи манастира поједностављено називали „полуноћница“, било је то заправо рано јутрење, и то не у поноћ, него у један сат после поноћи. Становници градова тешко да могу и замислити колико је мрачно у шуми у то доба. Непробојна тама напољу и полутама у цркви, коју пламичци свећа и кандила, пуцкетајући лагано испред светих икона, више наглашавају него што разгоне. И уистину чудне сенке, силуете богомољаца, на зидовима тихе цркве.
Човеку из града који би дошао у Оптински манастир, где дан почиње у цик зоре, понекад би било тешко да се пробуди за ову поноћну службу, али кад би се први пут пробудио видео би да је вредно труда, а следећи пут би му већ било лако и пријатно да устане у исто време. Био је то час не само таме, него и слатког спокоја, час који је највише одговарао за молитву и чинио да поноћна богослужења буду још богоугоднија.
Када сам изашао од старца Нектарија схватио сам да сам управо својим очима видео старца у пуном, готово светотајинском смислу те речи.
Прави старац се препознаје по смирењу. Лажни старац не може да сакрије грех гордости.
„Шта је старац?“, пита се Достојевски и одговара на своје питање: „Старац – то је онај који узима вашу душу и вашу вољу у своју душу и у своју вољу. Изабравши себи старца, ви се одричете своје воље и предајете је њему у потпуну послушност“.[8]
Милиони људи посећивали су старце тих дана, и немогуће је проценити колико би стотина милиона рубљи старци сакупили да су могли примати новчане прилоге. Јер они који су слушали њихове мудре савете и добијали њихову помоћ радовали би се да су своју захвалност могли изразити на такав начин. Забадава сте добили, забадава и дајте.[9] Можда су се старци сећали ових Христових речи када су одбијали новац за духовни савет. А можда материјални богаташи за њих, једноставно, нису постојали,
Пошто сам изашао у ноћ, неко време сам стајао испред келије оца Нектарија, опијен дубоким миром који је почивао на скиту и око њега. Месечина је обасјавала дванаест малих колиба које су, свака са четири мајушне просторије, раздвајале богаташе од насељеника скита. Мирис попут мириса свег цвећа земаљског ширио се од стаза које су водиле од колиба до једноставне дрвене цркве у средишту.
Чак је и током дана било времена када се не би видело ниједно људско биће. To је било време када су монаси обављали свакодневно молитвено правило, повучени у своје келије. Није се чуло ништа осим зујања пчела. Као да им је ово најомиљеније место на целом свету – тако их је много било. Да ли их је привлачио мирис цвећа, или су на неки начин осећале мирис духовне светости који је обитавао на овом благословеном месту?
У том тренутку старчев келијник прекинуо је моја размишљања. Опростио се од мене дубоким поклоном и рекао да сада мора код старца, јер је време за поноћно читање.
Када сам схватио колико је сати, убрзаним кораком запутио сам се ка манастиру. Била је поноћ, мој пут водио кроз густу шуму, а ја нисам осећао страх. Чак и ако на стази наиђем на дивље звери, осећао сам да ми оне неће учинити ништа. Све унаоколо одавало је утисак светости. Са пуним месецом на врховима борова као водичем корачао сам мирне душе, лаганим ногама, стазом кроз шуму. Када сам се вратио у своју келију ноћ је већ била на измаку. Ипак, сан је био чврст, а када је оптинско звоно од три стотине килограма у зору зазвонило, позивајући на јутарњу службу, устао сам потпуно свеж и одморан.
НАПОМЕНЕ:
[1] Свети Пајсије Величковски (†1794), монах из Молдавије који је са Свете Горе донео у Русију дела Светих Отаца, Филокалију (Добротољубље) које је он, “богослов благочешћа и подвига” превео је на црквенословенски језик. Са њим је почела да се развија у Русији традиција духовног вођства – старчества која је свој процват досегла у 19. веку у Оптина манастиру.
[2] Исусова молитва (названа и “Молитва срца” – Господи Иисусе Христе, Cынe Божий, помилуй мя, грешного, састоји се у непрекидном призивању имена Богочовека Исуса Христа, као начина постизања унутарњег молитвеног усредсређења. Темељи се на тексту из Луке 17, 21 (“Царство је Божје унутра у вама”), на саветима апостола Павла “Молите се непрестано“ (1 Сол 5, 17) и “будите истрајни у молитви“ (Кол 4, 2).
[3] Мт. 2, 1-2
[4] Мт 19,21
[5] Мт 16, 24
[6] Део шести, глава друга.
[7] Из песме Михаила Љермонтова Ветка Палестины (Гранчица палестине или Палестинска гранчица) 1837.
[8] Браћа Карамазови, књига прва, глава пета.
[9] Мт. 10, 8
