VI
Хапшење од стране Аустријанаца
Крајем школске 1908. године осетио сам неодољиву жељу да посетим моју земљу. Једина недоумица била је којим путем да кренем. Нисам желео да се враћам онако како сам дошао, преко Аустроугарске, делимично зато што сам желео да стекнем нове утиске, а делом због дугогодишњег непријатељства Аустроугарске према Словенима.
Схватио сам да се од Житомира до Београда веома лако може стићи Дунавом. Путем од око пет стотина километара стигао бих до речне луке Галац. To је значило да бих путовао дуж две странице троугла уместо хипотенузом. Тиме бих прешао веће растојање и пут би трајао нешто дуже, али ново искуство је вредело тога.
Са живом радозналошћу посматрао сам обале Дунава. С десне стране налазила се Румунија, која ме није много занимала, а с леве Бугарска, која ми је, напротив, била веома занимљива, као једна од словенских земаља коју дотад нисам видео.
Посматрао сам обале Дунава дању, обасјане јарким Сунцем. Посматрао сам их и под месечином. Како је ноћ промицала, понекад сам остајао потпуно сам на палуби брода, и док је брод пратио ток Дунава географском картом, често сам размишљао о његовом току кроз историју. Посматрао сам га као римску границу, као главни пут селидбе на запад некада номадских народа, Хуна, Словена и Мађара, коначно, као велику словенску реку чије обале насељава пет наших народа: Срби, Бугари, Чеси, Словаци и Руси. У време моје пловидбе Бесарабија није припадала Румунији, тако да је Русија још увек била подунавска земља.
Овом приликом у Београду сам провео свега неколико дана. Затим сам обишао манастир Студеницу, а потом се, као и претходног пута, зауставио у Чачку, како бих још једном посетио уваженог Владику Саву. Из владичанског дома у Чачку, правцем готово непроходним у недостатку путева, упутио сам се на коњу према Вишеграду, граду на граници Србије и Босне. Тамо сам се укрцао на воз за Босну и Херцеговину. Жеља ми је била да видим земље које Срби насељавају још од седмог века, а које су заједно са осталим деловима Балканског полуострва, све осим Црне Горе, крајем четрнаестог века поробили Турци. Након Руско-турског рата и коначног ослобођења Србије 1878. године те земље су добиле слободу, да би одлуком Берлинског конгреса биле стављене под протекторат (“заштиту” – прим. приређ.). Аустроугарске.
Првобитна сврха протектората било је ослобођење ових области од окрутних турских јаничара. У то време није се могло претпоставити да протекторат неће бити на корист. Није ли се аустроугарска култура, као култура хришћанска, налазила на вишем степену од турске?
Било како било, 1908. године протекторат је преживљавао своје последње дане. Судбина је хтела да аустроугарску културу угледам у светлу које је отворило одређена питања: да ли се она икада могла сматрати вишом од турске културе? Да ли је слобода у таквим околностима уопште слободнија но ропство које је заменила? Од тренутка када сам прешао српску границу аустроугарски шпијуни су ме непрестано пратили, записивали са ким ступам у разговор, као пси њушили сваки мој корак.
Укрцао сам се у воз за Сарајево, главни град Босне, али шпијуни су се постарали да не стигнем до одредишта. На улазу у град, на станици Бистрик, шпијуни су ме заједно са целокупним пртљагом скинули са воза. Ухапсили су ме и стрпали у затвор без икаквог објашњења. Ни током испитивања које је уследило нити темељном истрагом мојих поступака нису успели да оправдају своје сумње. У намери да пронађу какав-такав изговор за грубо опхођење, оптужили су ме због поседовања неколико књига на руском које су, поред оних на српском, пронашли у мојим коферима. На основу тога задржали су ме у затвору читава три дана.
Онда су ме пустили.
Осванула је недеља.
Добио сам позив да служим у Саборној цркви. Када сам стигао, затекао сам мноштво које се сабрало да ме чује. Након читања Јеванђеља одржао сам проповед, као што је био обичај у Русији. Била је то једна ватрена проповед.
Позвао сам присутне Србе и своје сународнике из Босне и Херцеговине да се не дају обесхрабрити, преклињао их да да не забораве да су они припадници не само недељивог српског рода, било да живе у слободној Србији, слободној Црној Гори или под протекторатом, него и велике породице словенских народа. Саветовао сам им да имају вере у велику и славну будућност, своју и нашу, али и целог словенског света. Држећи проповед, био сам потпуно свестан да су у Саборној цркви засигурно присутни агенти аустријске тајне полиције. Видећи њихово непријатељство према Словенима, нисам смео да говорим отвореније него што сам говорио, али снажније речи и нису биле потребне. Оно што сам рекао било је довољно да изазове снажно одушевљење међу верницима. Завршетак проповеди пропратили су гласни узвици: „Живио!“, што у српском језику одговара италијанском ,,Viva!“
Да ли због саме проповеди, или зато што сам на Великом входу после ње уместо имена цара Франца Јосифа изговорио име Николаја Александровича, цара целе Русије – не знам, углавном поново су ме позвали на испитивање.
Објашњење које сам током испитивања дао помоћном службенику Линдесу (он, узгред, и данас живи у Сарајеву) није прихваћено као задовољавајуће. Објашњавао сам му да нисам мислио на политичко уједињење словенских народа већ, као што то моја одећа и указује, на духовно и културно уједињење, као и да сам име руског цара уместо аустријског изговорио из чисте навике.
Административним налогом депортован сам из Босне.
Власник и уредник Босанске виле, новина штампаних у Сарајеву, српски родољуб Никола Кашиковић, објавио је подужи чланак о мом хапшењу. Чланак је био израз огорчења због грубог и „некултурног“ односа аустроугарске владе према мени (у то време и Аустрија је, као и Немачка, увелико користила реч Kultur). У чланку је прекорен и Игелстром, тадашњи руски генерални конзул у Сарајеву, зато што, чувши за моје хапшење, није уложио ни најмању протестну ноту. Његово понашање новине су саркастично назвале достојним конзула неке мање познате земље, попут Уругваја или Парагваја.[1]
Суштину овог искуства много боље сам схватио неколико месеци касније, када је септембра те исте 1908. године Аустроугарска извела један од најсрамнијих злочина у савременој историји – анексију Босне и Херцеговине. Накратко се чинило да ће кршење обавеза које је налагао Берлински конгрес уздрмати Европу. Међутим, талас негодовања је брзо спласнуо, и судбина ових области као да је заувек запечаћена.
Но мало сам пожурио у излагању.
Након онога што сам доживео од босанских власти упутио сам се у Црну Гору и тамо провео већи део распуста. Кад ми је преостао само август, одлучио сам да на повратку у Житомир још једном преузмем ризик и уђем у Аустроугарску, не бих ли видео Галицију и Закарпатску област.
Сада сам знао много више о горкој судбини ове две руске области под аустријском влашћу него годину дана раније, када сам, пролазећи кроз њих на свом путу за Москву, био дубоко потресен њиховом судбином. У међувремену, Максим Сандович, свештеник из Галиције са којим сам у семинарији седео заједно у клупи, красноречиво ми је испричао њихову историју. Овај свештеник је касније убијен по наредби аустријских власти. Током студија на Петроградској духовној академији, пред огромним бројем верника у Казањском сабору, служио сам помен Максиму Сандовичу. После богослужења у спомен овог родољуба и мученика православља одржао сам ватрену проповед, која је оставила дубок утисак на све присутне, а затим била објављена у новинама Новое время (Ново време) и свим осталим листовима петербуршке штампе.
Свештеномученик МАКСИМ (Сандович, †1914, прославља се 24.авг /6.септ)
духовни вођа и национални јунак који се, упркос жестоким гоњењима,
противио унијаћењу свог родног омањег источнословенског народа Лемков (на граници Украјине, Пољске и Словачке)
први Светитељ Пољске аутокефалне Православне Цркве (свечано прослављен [канонизован] 1994. године)
Максим Сандович је био оличење две ствари које је аустријска власт прогонила: оданости словенству и Православној Цркви. Сећам се још једног бестиђа почињеног у Закарпатској Русији, у скоро исто време када се у Галицији свештеник Максим Сандович суочио са својом кобном судбином. Овога пута жртве су биле православне монахиње из омањег града Иза. Једног хладног дана у рано пролеће, када је лед на реци тек почињао да се топи, аустријски жандарми су присилили монахиње да уђу у воду до гуше и тако их држали, из само једног разлога – њихове припадности Православној Цркви.
НАПОМЕНЕ:
[1] Никола Т. Кашиковић – Сарајлија (†1927, Сарајево), значајан културно-просветни и национални борац против аусторугарске власти, један од оснивача и уредника, а потом и власник чувеног родољубивог часописа Босанска вила (излазио од 1885. до 1914, у Сарајеву), штампан ћирилицом у најтежим данима окупације Босне и Херцеговине. Уредници и сарадници часописа Босанска вила између осталих били су: Петар Кочић, Алекса Шантић, Тин Ујевић, Сима Пандуровић, Јован Дучић и Исидора Секулић.
