IX
Анексија
Наступио је септембар 1908. године.
После распуста, током ког сам се много боље и непосредније упознао са словенским светом, вратио сам се у Житомир, у свој уобичајени школски мир. Жељно сам се предао школским обавезама и за то време потпуно заборавио на околни свет. Али све и да сам био у центру збивања, можда ни тада не бих приметио како се надвија облак са скривеним громом чији ће удар бити потрес за цео цивилизовани свет.
Водећи се Макијавелијевим начелом: „Тврди да је твоје нешто што није, и то ће постати твоје“, Аустроугарска је изненадно и насилно анектирала Босну и Херцеговину, две области које су увек препознаване као српске.[1]
Да ли је млади ученик, српски родољуб, могао остати равнодушан према овом запањујућем ударцу за словенство? Ја, који сам живео светлошћу словенског циља, свакако нисам могао.
Поводом ове трагичне вести организована су протесна окупљања, на која су се сјатили сви. Уводни говор на једном од тих скупова биле су моје речи страственог преклињања да Русија поступи доследно својим највишим циљевима, да стане на пут Тевтонцима[2] и да обезглави њихов „Drang nach Osten“ („Продор на исток”).
Исте ноћи послао сам телеграм Милану Милићу, уреднику београдских српских новина Вечерње новости.[3] Телеграм би данашњег читаоца могао насмејати, али тада је схваћен веома озбиљно, тако да га је Милић, разуме се, објавио 1. октобра 1908:
„Објавите рат морално трулој Аустроугарској. Сазивам добровољце, доћи ћу са њима Дунавом.
[Потпис:] Јеромонах Мардарије“.
Данас ово, наравно, звучи као да пошиљалац телеграма лично објављује рат Аустроугарској. Али, младић који га је тада послао није био свестан шта чини. Био је крајње наиван. А читалац ће можда боље разумети тај поступак ако се сети да је телеграм послао младић који је био не само Србин, него Србин из Црне Горе. Од доласка на власт свог првог Митрополита и кнеза Данила 1697. године, Црна Гора је увек била чврст и одан савезник Русије. Године 1711. Данило и Петар Велики истовремено објављују рат заједничком непријатељу Турчину. У доба Александра III савезништво двеју држава и даље траје. Александар у обраћању кнезу Николи говори о Црној Гори као о једином верном пријатељу Русије.
Уистину, пријатељство наших народа било је тако дубоко усађено у свест појединаца да ја нисам био једини Србин који је путем телеграма изразио своја осећања.
На исти начин, четири године касније, поруке које су две стотине година пре тога разменили Петар и Данило одјекнуће у телеграму који ће црногорски трудбеник послати свом кнезу Николи када 1912. његова земља објави рат Турској. Тај радник је отишао у Бугарску у потрази за послом. Онога дана када је објављен рат затекао се на обалама Црног мора. Надахнут идејом рата за српску слободу, печалбар кнезу Николи шаље следећу поруку:
„Ви сте почели рат отуд, ја ћу га почети одовуд“.
Колико је он имао успеха не знам, али надам се да је имао више среће од моје усијане младалачке главе. Мој поступак је наишао на различита реаговања. Штампа и народ су ми углавном аплаудирали, међутим локална власт се више него уздржала од аплауза. Започела је праву малу хајку против мене. Док су други Срби, ученици духовне семинарије као и ја, па чак и поједини Руси, почели да ме траже у семинарији и да ми се пријављују као добровољци – јер они су озбиљно схватили мој телеграм, као што сам га ја озбиљно и написао – власт се пожалила ректору.
И тако, док сам једног поподнева седео у својој соби, врата су се изненада отворила. Упао је узбуђени домар:
„Пожурите, ректор вас очекује, истог тренутка!“, буквално је викнуо. Пожурио сам према ректоровој канцеларији. И он је био сав узрујан:
„Шта то чините?!“, захтевао је објашњење архимандрит Висарион, зајапурен од беса и узнемирености, чим сам се појавио испред његовог стола.
Трудио сам се да говорим спокојно:
„Ништа нарочито. Покушавам да одбраним национални значај драгих ми земаља: Босне, Херцеговине и целог словенства“.
„Онда знајте да монах нема шта да се меша у питања Босне, Херцеговине и словенства!“, узвикнуо је са претњом у гласу.
Неопозиви тон његове реченице значио је да могу ићи, што сам, запањен, и учинио. Било је време за почетак часа. Сео сам на своје место.
Убрзо сам приметио да други ученици гледају кроз отворена врата учионице према вратима моје собе, која се налазила прекопута. Узбуђено су шапутали. Када сам се осврнуо, имао сам шта и да видим: испред мојих врата стајао је полицајац.
Архимандрит ВИСАРИОН у кабинету ректора
(Виссарион [Зорин] Василий Павлович, †1937), потоњи Владика Симбирски)
Час се завршио. Остали ученици су замрли када сам изашао из просторије, чекајући да виде шта ћу учинити. Ја сам пришао вратима своје собе и полицајцу, који је био веома шкрт на речима. Шездесет секунди касније водио ме је губернатору.
Већ сам познавао барона Фон Штакелберга, као човека који ми је претходно указао велику љубазност и срдачно ме примио у своме дому. Сада је било време да упознам званичнију страну његове личности.
Губернатор Волиније[4] примио ме је хладно и формално:
„Реците ми, молим вас, какве то телеграме шаљете са објавом рата Аустроугарској?“, поставио је питање, не пруживши ми руку.
He чекајући одговор наставио је:
„Зар не схватате да ће такво ваше понашање, слање таквих телеграма и позивање добровољаца на територији губерније која се граничи са Аустроугарском, вероватно имати изузетно озбиљне последице?
Ваше даље присуство у губернији која ми је поверена крајње је непожељно“.
Ово је звучало као да ће ме истог тренутка депортовати из губерније, али наредба ипак није издата. Уместо тога, вратио сам се предавањима, а наш ректор, који ни дотад није био пријатељски настројен према неколицини ученика Срба, Бугара и Грка, сада је постао мој отворени непријатељ, загорчавајући ми живот на сваки могући начин. С друге стране, наставници и ученици су, свако према својим могућностима, показивали да је њихова наклоност на мојој страни.
Још једна особа ми је пружала подршку – Антоније Храповицки, тадашњи Архиепископ Волиније. Он је био одани словенофил и волео је Србе. Али саосећање које је гајио у срцу морало је да остане у његовом срцу, јер није могао трпети такво понашање ученика семинарије, које не само што је изазвало политичке проблеме, него је представљало и повреду школске дисциплине.
Било ми је јасно да ми не преостаје ништа осим да затражим премештај у другу семинарију.
Молба је одобрена: из Житомира сам пребачен у Кишињев.
НАПОМЕНЕ:
[1] Начело макијавелизма – по италијанском ренесансном философу Н. Макијавелију који је у свом класичном политичком роману Принц (или Владар, 1513.) изложио како лукаво владати широким народним слојевима.
[2] Германи, тевтонски витезови који су предузимали војне експедиције.
[3] Ово нису данашње Вечерње новости, него независни дневни лист основан 1883. у Београду.
[4] Волинија – некадашња губернија за време царске Русије, административни центар Житомир који је 1793. присвојила Русија.
