XVII
Други балкански рат
Словенске победе током Балканског рата надахнуле су цео словенски свет, али су подгрејале и аустријску мржњу, која је демонстрације аустријских Словена у част српског краља Петра и његове победоносне војске, одржане у многим градовима широм земље, доживела као знак за узбуну.
Аустроугарска је пре тога већ покренула велику војску дуж граница на Сави и Дунаву, а на окупљању народа у Петербургу, чије је становништво било на неки начин “пас чувар” словенских граница, јасно је речено да би Аустроугарска могла извршити напад на Балкан и проузроковати рат европских размера.
Наравно, Аустроугарска се на крају ипак није усудила да пређе преко граничних река, али разлог томе није био недостатак побуде. Она је највише од свега на свету прижељкивала да помрси конце Србији, зато што се планирани обрачун са „болесником“ то јест Турском није уклапао у њене политичке схеме, а већа словенска моћ би у сваком случају значила њену мању моћ и мању сигурност.
He смејући да започне рат, Аустроугарска, чија се дипломатија одвијала у Метерниховом духу, прибегла је сплеткарењу, и сплетке су биле успешне тамо где би рат вероватно подбацио. Нахушкала је Бугарску да се завади са Србијом и тако прекинула уједињени словенски фронт.
Када је Бугарска напала Србију, био је то страшан ударац за мој доживљај словенских народа као једне велике породице. Ипак, било ми је јасно како се тако нешто могло догодити. Аустрија је имала свог човека на бугарском престолу, Фердинанда од Кобурга. Он је за собом водио бирократију – људе сличне припадницима бирократског слоја у Петербургу, који нису имали визију словенског јединства и нису схватали да једна словенска држава не може увећати своју територију на рачун друге, а да то не буде погубно по словенство.
Још увек се сећам дугих расправа које сам о овом питању водио са бугарским генералом Радком Дмитриевим. Једини наводни узрок рата било је парче словенске земље. Као што сам тада истакао, то парче земље, као уосталом и цела Бугарска, једнога дана би постало део јужнословенске државе, која би затим на врхунцу словенске славе постала део једне једине нераздељиве државе са две стотине милиона становника, која се не би звала ни Бугарска ни Србија него Славија.[1] Међутим, у том тренутку сви смо се осећали поражено. Није више било јавних окупљања. Многи од нас су чак почели и да се извињавају због заноса који је букнуо током првих дана Балканског рата. Истина, неки су и у том кајању остали оптимистични. У њиховим речима између редова се могло прочитати: „Опростите, заиста смо мало пренаглили. Можда Словени као целина нису још довољно одрасли да би спознали сву дубину словенске идеје“.
И ја сам једно време био међу разочаранима, али нисам задуго остао потиштен, будући сигуран да ће се облаци који прекривају јужнословенско небо ускоро развејати и да ће сунце братске љубави опет обасјати две завађене братске државе. Све што је потребно за узајамни опроштај прошлих рана – сматрао сам – била је слобода од спољашњих утицаја.
Изнео сам ту идеју у проповеди изговореној у Казањском сабору у Петербургу, на Светој Литургији служеној на дан Светог Саве Српског, 14. јануара 1914. (27.јануара по јулијанском календару – прим. приређ.) у присуству српског престолонаследника, краљевића Александра, који ће после рата постати краљ Југославије, a 1934. страдати мученичком смрћу. Били су ту и председник српског савета министара, Никола Пашић, и Митрополит Владимир, који је благословио да ја проповедам.
Црква је била препуна, а моја проповед упућена првенствено престолонаследнику. Између осталог рекао сам:
„Вратите се са благословом Божјим у нашу далеку земљу. Али када куцне историјски час и позове вас на чело вашег наоружаног народа, на ослобођење ваше браће по крви, будите храбри и имајте вере. Верујте да ћете својим јуначким делима и славним путем достићи величину Александра Македонског.[2]
А када тај час куцне, и наша браћа Бугари, просветљена словенском идејом, почну да се придружују одредима њених ратника, не одвраћајте своје лице од оних који су привремено скренули са пута“.
У међувремену су Руси са све већим занимањем пратили ратна дешавања. Огромна већина руских словенских вођа била је на страни Србије. Важност овог рата било је не само свеопшта, него је и расла, све док није достигла врхунац. Император Николај је све то примао к срцу, тако да је понудио своју посредничку помоћ, али Бугарска је одбила понуду, желећи да своје питање реши војном силом, сигурна у победу. Ипак, преценила је своје снаге. После потпуног пораза на реци Брегалници била је приморана да пристане на мир. Тиме се завршио овај прекид пријатељских односа између Србије и Бугарске.
Размишљао сам: „Када ће коначно ова два словенска народа разумети да њихове размирице иду на корист само њиховим заједничким непријатељима, непријатељима словенства, да је у њиховом заједничком добробитију само потпуно узајамно разумевање, стабилан мир и братска љубав?“
Двадесет две године касније ове наде су почеле да се остварују.
Свега недељу дана пре трагичне смрти у Француској, краљ Александар је заједно са краљицом Маријом посетио Бугарску, овим чином обновио пријатељство између две словенске земље, и тако ојачао мир не само на Балкану, него и у целој Европи,
Два монарха, југословенски и бугарски, мудро су показали пут којим треба да крену сви словенски народи, не би ли исцелили међусобно нанете ране и успоставили сарадњу на уједињењу свих словенских народа.
НАПОМЕНЕ:
[1] Главни циљ све његове борбе у Русији тога времена, где је идеја свесловенства прожимала целокупан живот Русије, као уосталом и суштина његових Мемоара, јесте управо постепено уједињење свих Словена ка “будућој великој Свесловенској држави по имену Славија”, која ће ујединити не само Јужне Словене већ све словенске народе. Из тог угла треба посматрати Југославију о којој пише. Види главу четрдесетпрву и четрдесетдругу.
[2] Александар Македонски или Велики (†323. пре Христа), краљ Македоније, један од најважнијих војсковођа у целој историји. Освојио већину тада насељенога и познатога света.
