XXXI
Црногорци у Русији
Због тога што сам рођен у Црној Гори, због тога што су моји корени, као и већине црногорских дечака, чисто словенски, због тога што сам дуго живео у Србији и готово још дуже у Русији, ако рачунам време свесног живота, а касније посетио и све остале словенске земље, моја убеђења су се по природи ствари развијала у правцу свесловенског савеза и све чвршће везивала за ову идеју, како су године пролазиле и искуства се умножавала.
Ореол који је Русија носила за Црногорце је било нешто најсјајније на целом свету.
Понекад је био толико светао да их је заслепљивао за неке ствари које би требало да виде са пола ока. Одмах ми пада на памет један класичан пример, случај свеопште хипнозе целе нације ком нема сличног у историји људског рода.
Вековима је Црна Гора, налазећи се на крајњој тачки словенског запада, некако успевала да одбрани светлуцави пламен слободе, чак и у оним временима када је остатак Србије био под турским ропством. Бранећи га, утеху је проналазила у мисли да далеко на северу постоји још једна слободна словенска држава, њена старија сестра Русија.
Затим се 1767. године појавио луталица и пустолов који је рекао:
„Црногорци, ја сам руски цар!“
Цео народ је као један човек пао на колена пред једним пустоловом који је ушао у историју под именом Шћепана Малог, само зато што је овај за себе устврдио да је он цар Петар III. За Црногорца није могло бити веће среће него да сопственим очима види руског цара. Никоме није пало на памет да се запита како то да је цар Петар напустио руски престо и дошао да влада шачицом Црногораца, нико није сумњао у његову тврдњу. За Црногорце је њихова часна реч све на свету, па нису ни помислили да би Стјепан могао лагати, а још мање да би се могао поигравати са светим именом руског цара.
Колико су Црногорци снажно осећали своје јединство са руским народом показује одговор Црногорца једном туристи. Овај га је питао:
„Колико има вас Црногораца?“
Црногорац му је сасвим озбиљно одговорио:
„Нас и Руса има стотину и осамдесет милиона“.
Чињеница да се између њега и Русије налази неколико држава са својим границама за овог Црногорца није значила ништа. За њега између Русије и Црне Горе није могло бити препрека.
Уосталом, довољно је бацити летимичан поглед на мапу Европе, да бисмо објаснили због чега се Црногорци осећају тако. Нека ваше око прати линију од Црне Горе на крајњем западу Балканског полуострва, која иде ка североистоку, до саме Русије. Тако ћете проћи кроз непрекидан низ земаља насељених Словенима. У Црној Гори, Србији, Босни и Херцеговини живи српски део словенске pace. Затим иде Бугарска, такође словенска земља, и онда, наравно, Русија. Границе можда и постоје на званичним картама Европе, али то није разлог да постоје и у срцима самих словенских народа. Напротив, Црногорац верује да ће и званичне границе једнога дана бити избрисане. Ако се Србија могла ујединити са Хрватском и Словенијом да би направила једну велику Југославију, ко ће онда спречити савез са Бугарском и тесне културне и економске везе са Русијом, Пољском и Чехословачком?
Осим тога, рекло би се да Црногорци имају јаснију свест о словенској солидарности него сви други словенски народи. Можда због тога што су најмањи, па више теже да се приљубе уз остале. Међу њима је настала пословица и дубоко се укоренила изрека: „Брат је мио које вере био“. Или, како је рекао Петар Његош, највећи од свих југословенских философа,[1] Митрополит и кнез Црне Горе: „Не питај како се човек крсти, него питај каква крв тече његовим венама“. Ово нису – обратите пажњу – речи лаика, него православног Владике.
И заиста је тачно, поред тога што су Црногорцу драги Срби, Бугари и Руси, који су православци, да су му подједнако драга браћа Пољаци, браћа Чеси, Хрвати и Словенци, који су римокатолици, мада је сасвим природно што је његова највећа љубав и оданост остављена за Русију. Мноштво Руса само по себи је довољно да очара машту шачице црногорских горштака, тим пре што су на ту снагу углавном и полагали своје наде у коначно ослобођење целог српског рода.
Није, стога, чудно што Црногорац сматра за највећу срећу на свету ако успе да стигне до Русије. Када тамо доспе, он не може зажалити што је кренуо на пут, зато што је очекивао да га Руси дочекају као брата, и заиста су га тако и дочекали.
Чојство и јунаштво које су Црногорци показали у својим ваздашњим војевањима познато је не само у Русији, него и широм света, мада се сећам једног случаја када није испунило очекивања руских ђака. Било је то у Житомиру. Пошто је дипломирао на духовној академији, Н. М. Вукотић је постао наставник Волинске духовне семинарије у Житомиру. Вукотић не само што је био Црногорац по рођењу, него је било тешко наћи човека упечатљивије црногорске појаве. Висок, наочит, дуги мрки бркови, црне очи, продоран поглед испод густих тамних обрва. Али и поред озбиљног изгледа и ратничког држања, био је познат као изузетно љубазан и добар човек, и као такав брзо придобио љубав и поштовање својих ученика. Од њега и других наставника слушали су о вековним војевањима Црногораца са Турцима за независност, за црногорско јунаштво и легендарну храброст, па су одлучили да испитају јуначки дух овог Црногорца.
Пошто уђе у учионицу и седне за наставнички сто, наставник Вукотић је имао обичај да се наслони на столицу и да тако, љуљајући се на две ногаре, држи наставу. Обично је почињао тако што је из претинца стола вадио перо и мастило и уписивао одсутне у дневник. Када је ученицима пала на памет идеја да провере црногорску храброст, одлучили су да би било најбоље ухватити миша и ставити га у претинац наставничког стола. Рачунали су да се наставник Вукотић, ако је заиста храбар човек, неће уплашити од миша у фиоци, него да ће га ухватити и бацити кроз прозор, а ако није, онда су хтели да виде шта ће се догодити. Вукотићев час је био за неколико дана. Наставник Вукотић је, као и увек, дошао у најбољем расположењу, сео за сто, по обичају раширио ноге и почео да се љуља на столици, а затим на уобичајени начин извукао претинац да из њега узме мастило и перо. Уто је искочио миш и потрчао уз његову руку и рукав. Наставник је згрчио рамена, изгубио равнотежу и пао уназад са све столицом. Израз његовог лица, који је цело одељење посматрало са прикривеним очекивањем, показивао је страх помешан са гађењем које многи људи осећају када виде миша, а дуге наставникове ноге су, описујући лук у ваздуху, изазвале толико гласан смех међу ученицима, да бука и метеж још дуго нису јењавали.
Када су касније ученици питали наставника Вукотића како су то Црногорци храбри ако се плаше миша, он је одговорио: борити се са Турцима на широком пољу и наићи на миша у претинцу стола – то су две сасвим различите ствари.
Чињеница да је током неколико векова Црна Гора била приморана на готово непрекидно војевање за одбрану своје независности од Турака, који су једно време држали у оковима све хришћанске народе Балканског полуострва изузев Црне Горе, и данас утиче на црногорски начин живота, нарочито када је реч о староставном положају жене.
Наравно, током свих вековних војевања губици мушке популације били су огромни, тако да су мушкарци, чак и дечаци, добили много на друштвеном значају као могући браниоци Црне Горе. Овакве околности су трајале из поколења у поколење, и по природи ствари измениле вредности породичног живота, тако да су жене навикле да себе доживљавају као “нижа бића” у односу на очеве, мужеве и браћу, који су могли да устану на оружје у случају опасности. Тако је подређеност жене у Црној Гори – за разлику од оних држава у којима је то била последица утицаја муслиманског односа према женама, или у којима жене нису биле на цени из економских разлога – имала једну ноту узвишености. Она се клања мушком детету које је дојила зато што га сматра не само својим сопственим заштитником, него и личношћу од националне важности, бранитељем државе.
Све приче, легенде и песме које говоре о делима народних јунака дале су свој допринос учвршћивању оваквог става и пружиле му неку врсту оправдања у свести и савести сваког појединца, све док се временом није уврежило мишљење да је жена не само подређена мушкарцу у политичком смислу, зато што није способна да се бори, већ да је заправо створена као подређено биће, не у једном него у сваком смислу. Надмоћ жене у односу на мушкарца у било којој области живота постала је, једноставно, немогућа. Тако су Црногорци старог кова обично расуђивали и размишљали, а странац који по први пут оде у Црну Гору чак ће и данас моћи да пронађе трагове оваквог друштвеног уређења, који су опстали и у наше време.
Ако, на пример, шетате планинама или долинама Црне Горе, велика је вероватноћа да ћете сусрести црногорске девојке или жене, саме или у групама од по две-три, како у својој веома скромној народној ношњи на леђима носе нарамке дрва или пољопривредне производе, да их продају на Цетињу за таман толико новца колико ће бити довољно да купе прстохват соли или неколико коцки шећера. Било да носи велики нарамак дрва, врећу брашна на пијацу, или кофу воде са извора кући, Црногорка увек корача лаганим ногама по планинским стазама, потпуно свесна своје лепоте тела и духа. Али чим наиђе на мушкарца, чак и ако носи нешто тешко, видећете како се склања с пута да би он прошао. Без обзира на његов узраст, она му се увек склања с пута, макар био и дечак, јер у њему види будућег заштитника своје државе и њене слободе. Предање захтева да на овај начин жена укаже поштовање војнику или могућем војнику. Постоји један и само један изузетак: и мушкарци и жене једнако уступају пут жени која очекује да постане мајка, под претпоставком да би дете које носи могло бити мушко.
Црногорске жене су волеле своју земљу ништа мање него мушкарци, а њену независност цениле више од свега. За њих није било претешке жртве. Оне су активно помагале мушкарцима током рата, умеле су да праве муницију и биле довољно храбре да је носе на линије фронта чак и под непријатељском ватром. Шаљући своје синове у рат, мајке би их заклињале да се не враћају „без образа“, то јест без одликовања. А ако би сина донели кући тешко рањеног, макар то био и син јединац чија би смрт означила прекид породичне лозе, мајка је, упркос сломљеном срцу, уздржавала сузе довољно дуго да га срдачно поздрави:
„Срећна ти рана, синко!“
Ма колике хвале били достојни мушкарци који су вековима бранили слободу свога народа, црногорске жене су једнако заслужне.
Када је реч о положају жене у Црној Гори, сећам се трагикомичног случаја једног Црногорца који је у потрази за срећом и успехом напустио своју отаџбину и дошао у Русију, носећи са собом своје обичаје. Код куће је, и поред скромног имовинског стања, био поштован у друштву, а његова породица позната по томе што је дала многе јунаке у борби против Турака и остала верна очувању обичаја и предања. Веома је високо држао до војничке части и достојанства и сматрао да је мушкарац глава породице. У свом крајњем облику, овакво схватање војничке части подразумевало је, рецимо, да међу војницима никада неће споменути нешто тако безначајно као што су женски чланови његове породице, а ако их и спомене, онда би се обавезно извинио.
Када сам путовао за Сибир, зауставио сам се, заједно са Н. Поливановим и његовом породицом, на њиховом имању у Симбирској губернији. Н. Поливанов, члан Државног савета испред своје губерније, горњег дома сличног Сенату у Сједињеним Државама, припадао је истом роду као и А. А. Поливанов, ком сам управо био честитао именовање за министра рата и који је, као што сам већ рекао, уживао велику популарност и био изузетно способан човек. И он је као Словен показивао љубав према мање срећним припадницима своје pace. Kao поручник учествовао је у Руско-турском рату 1877/8, истакао се у борбама за ослобођење Бугарске и целог живота жудео да види плодове ране на грудима коју је задобио код Горњег Дубника. Он и његова жена, Наталија Александровна, према мени су увек били изузетно љубазни, a њихову наклоност очигледно је делила и породица његовог рођака, Н. Поливанова, у чијем сам дому у Петрограду увек био радо виђен гост.
Алексеј Андрејевич ПОЛИВАНОВ
министар рата од 13. јула 1915. до 15. марта 1916.
Онога дана када сам отишао из Петрограда, споменути Црногорац ме је потражио на духовној академији. Када је сазнао да сам на путу за Симбирск, без оклевања је сео на следећи воз, иако је путовање трајало знатно дуже од једне ноћи. Тог врелог јунског поподнева, када се чинило да чак ни Сунце не жури да се спусти низ западни небески свод, појавила се послуга и рекла да ме тражи некакав Црногорац.
Следећег тренутка указао се и сам Црногорац, као да је изникао из земље, косе већ проседе, са брковима до ушију, и упркос врелини дана у чврсто закопчаном зимском капуту.
Питао сам га ко је.
Он је на то са искреним чуђењем узвикнуо, заклињући се небом: „Зар ме не познајеш, драги оче?“
Морао сам признати да га не познајем, али сам се позвао на олакшавајућу околност да сам из Црне Горе отишао још пре дванаест година, a да пре тога нисам имао прилике да се упознам са њим.
„Можда ме никад нијеси срео, што значи да ме никад нијеси видио, али какве то везе има?“, снажно ми се успротивио, као да се љути. „Мора бити да си чуо за мене. Нема на свијету Црногорца који није чуо за моју јуначку фамилију“.
Требало ми је мало времена да откријем од које је фамилије, али чим сам сазнао, одмах сам могао да потврдим истинитост његових речи и да уместо њега набројим цело његово родословно стабло. Сав поносан, устао је, испрсио се, мало се накашљао и погледао Поливанова, као да му говори: „Сад видиш какав јунак стоји пред тобом!“
Земљак ми је затим узвратио са још већим комплиментима од оних које сам му ја упутио:
„Али и за Ускоковиће зна цијела Црна Гора. Сви знају да је твоја фамилија дала многе црногорске војводе. А како и не би, кад су из твоје куће излазили само орлови и соколови!“
Ова размена комплимената на тему наших чувених породица подсетила ме је на причу коју сам једном чуо, како су се двојица Црногораца запутила у туђину да прехране себе и своје породице, које су оставили код куће. Надали су се да ће их неко унајмити као просте раднике, што им у њиховој земљи не би дозволила част. Ипак, и поред скромних очекивања, један је рекао другом: „Слушај! Кад пређемо границу, ти мене зови “војводо“, ја ћу тебе “сердаре“, а нас двојица добро знамо ко смо и шта смо“.
Дан је био превише топао за зимски капут мог Црногорца, па сам му рекао да га скине или макар да га раскопча. Испод капута је носио црвени џамадан, део црногорске народне ношње, који је, очито, хтео да сакрије од нашег домаћина.
„Како је тамо код нас, у Црној Гори?“, питао сам га.
„Бога ми, не може бити горе“, одговорио је Црногорац снуждено, и наставио да се жали: „Прије мјесец дана напустио сам Црну Гору и своју породицу. Тамо нијесам могао да зарадим за живот. Имам само пар јутара земље, а и то је све сами пијесак. Морам да посијем много више сјемена да бих после могао да пожњем. А породица ми велика, драги оче. Имам два дјечака и… Опрости, ако дозволиш… Два женска. А сви треба да једу. Зато сам и кренуо у свијет, да потражим кору хљеба, кад је нема у нашим брдима. Али по свему осталом, тамо ми је било добро. Нико ми није пакостио нити ме користио. Напротив, сви су ми указивали част, од краља до последњег Црногорца. Бога ми, тако је било, мој оче“.
Уто сам видео да му нешто скреће пажњу, али нисам могао да схватим шта, све док није било прекасно. Био је то псић. Док је Црногорац стајао пред домаћином, приповедајући му о својој храбрости и о несрећи код куће, пас му се полако приближио, вероватно са намером да се упозна са непознатим човеком који је по први пут дошао у кућу. Домаћин није могао да види пса зато што му је сто заклањао поглед. Црногорац је осетио само да му пас њуши око ногу када је њушка дотакла његову потколеницу (у Црној Гори, пас у кући је нешто нечувено, и он једноставно није знао како да се понаша). Лагано га је гурнуо врхом ципеле, али пас се нимало није збунио. Поново му је пришао и почео да му њуши ногу. Црногорац га је опет одгурнуо, али без успеха. Није желео да га гурне јако, јер се плашио да би могао наљутити домаћина и тиме покварити изгледе за оно због чега је, заправо, дошао. Пса су очигледно привлачиле странчеве доколенице од ручно предене вуне – још један део црногорске народне ношње, који тесно обавија глежњеве и потколенице. Пса је вероватно привукао мирис свеже предене вуне, толико снажан да није могао одолети. И као што то скоро увек бива када пас нешто дуго њуши, подигао је задњу ногу и прописно навлажио странчеве доколенице. Када је овај осетио шта се догодило, гурнуо га је толико јако да је пас зацвилео.
„Јадно куче, сигурно се ударило у ногар од стола“, рекао је Црногорац, гледајући у правцу пса који је трчао унаоколо, а затим наставио причу о својим прецима и о свему што су учинили за Црну Гору.
Увидевши да његовим причама нема краја, отворено сам га упитао:
„А због чега си превалио толики пут?“
„Ко, ја? Ма ништа, само да видим нашег великог брата Руса“, одговорио је мој земљак, показујући прстом на крупну фигуру господина Поливанова.
„Аман, брате“, успротивио сам се, „како ја да му преведем то што кажеш, да си дошао чак из Црне Горе онако, само да га видиш, да га посјетиш, као да сте браћа рођена, као да сте заједно чували козе? Боље одмах кажи шта имаш и због чега си дошао“.
„А због чега бих дошао него да тражим посао?“, признао ми је Црногорац кад је видео шта је и како је. Изгледа да је у Петрограду сазнао да ја имам везе и да сам још неким земљацима помогао у проналажењу посла, тако да није могао допустити да га раздаљина између Петрограда и Симбирска спречи у намери да ме види. Нисам имао куд, морао сам да објасним Поливанову како стоје ствари.
„Господин пита шта умијеш да радиш“.
„Ко, ја? Све, Бога ми, све“, одговорио је Црногорац крајње самоуверено, као да је постављено питање већ само по себи гаранција да није узалуд путовао.
„Уозбиљи се“, опоменуо сам га, већ помало нестрпљиво. „Не могу тако да му кажем. Лијепо те човјек пита шта умијеш да радиш“.
Црногорац је без оклевања само проширио оно што је већ рекао:
„Кажем ти, радићу шта год ми се да. Само прво да ми покажу како, па ћу ја то онда очас посла“.
Сматрајући да није баш препоручљиво да његову тврдњу пренесем Поливанову у том облику, рекао сам му да је Црногорац снажан и да се не плаши никаквог посла.
Поливанов је, међутим, био упоран у намери да разјасни ствар, па сам покушао на други начин:
„Господин те пита шта би волио да радиш кад би могао да бираш“.
„Нешто лако, разумије се“, одговорио је, потпуно супротно претходној изјави како сам је ја пренео Поливанову.
Постепено сам губио стрпљење. Поставио сам му још једно питање, у намери да зазвучим помало заједљиво:
„Нијеси ваљда дошао овамо да управљаш имањем и да наређујеш?“
„Сигурно“, одговорио је, „то би за мене било најбоље. Видиш и сам да сам стар, да нијесам за нешто много тешко. He бих јео његов хљеб за џабе, не дао Бог! Хоћу да радим као и сваки Црногорац, само, молим те, нека ми да неки лакши посао“.
„Добро онда, кад нећеш да радиш ништа озбиљно, тако ћу и да кажем господину“.
Поливанову сам објаснио:
„Знате, Црногорци воле посао помоћника или надзорника имања. Они су стручњаци за те две ствари“.
Домаћин се гласно засмејао, али био је очигледно добро расположен према овом необичном молиоцу, и пошто сам му укратко објаснио ко су и какви су Црногорци, рекао ми је да му кажем како за њега има посао чувара шуме.
„Господин каже да му не треба надзорник. Већ има управника имања, али ти нуди да му чуваш шуму, ако ти то одговара“.
„Хоћу, оче мој, што да нећу!“
Земљак је био толико срећан да ми је узео руку и целивао је. Затим се као муња окренуо према домаћину и узео његову руку, желећи да и њу целива, али му Поливанов није дозволио.
„Бог да те благослови, наш велики руски брате!“, почео је Црногорац са захвалношћу, помало патетично. „Хвала ти за доброту. Дај ми пушку, а ја теби дајем часну црногорску ријеч да се није родио тај човјек који ће смјети да се приближи твојој шуми, а камоли да одломи једну гранчицу са твог дрвета“.
Плашио сам се да, кад једном почне, неће моћи да се заустави док не досади човеку, па сам још једном прекинуо бујицу његових речи:
„Добро је. Иди сад, буди добар и поштен“.
„Него шта ћу, оче, не брини ти за то. Никад не бих обрукао моје часне претке и велико црногорско име“.
„Одлично. Иди сад, и Бог те благословио“.
„Али зашто ме пожурујеш, оче? Зашто тако журиш, к’о да су нам Турци за петама? Имамо времена колико хоћеш“, рекао је новопечени чувар, искорачивши према мени. „Кад се нешто почне, то треба и да се заврши, драги оче. Молим те, питај нашег брата још нешто“.
„Иди сад, доста је за данас. Буди захвалан што си уопште нашао посао, а ако ти требају пape, сачекај док их зарадиш. He можеш очекивати да добијеш све одједном“, пожурио сам да му кажем, плашећи се да би могао затражити део плате унапред.
„Разумије се. Нијесам ни мислио на пape, него на нешто друго, нешто важније од пара“.
„А шта то?“
Пришао ми је, уснама се скоро прилепио уз моје уво и шапнуо:
„Знаш, нијесам дошао сам. Опрости, опростите обојица, и ти и овај наш велики брат, али ту је и моја жена. Видим да је овај наш руски брат добар човјек, и надам се да ће и њој дати посао. Није добро да је хвалим, али морам дати кажем да је више анђео но жена. Уосталом, она је из једне познате породице из какве није ниједна друга Црногорка, кад ти кажем“.
He морам наглашавати да сам домаћину преко воље изложио нову жељу његовог упорног посетиоца, али Поливанов је само рекао да се мора посаветовати са својом супругом. Неколико минута касније вратио се са новостима да и Црногорчевој жени може дати посао.
Када је схватио да је и његова друга молба испуњена, само је узвикнуо: „Хвала вам обојици“ и потрчао низ степенице, прескачући по три или чак по четири степеника једним кораком, као да скаче са стене на стену у црногорским планинама, журећи да лепе вести што пре пренесе жени, која га је чекала напољу. На лицу места је уговорио висину своје плате и дао Поливанову реч да никада неће тражити повишицу, међутим није рекао ни реч о жениној плати нити је Поливанову дао времена да каже било шта.
На растанку, домаћин и домаћица су измамили моје обећање да ћу их поново посетити приликом повратка из Сибира, макар само на један дан.
Три и по месеца касније испунио сам обећање.
За то време мој Црногорац је од остале послуге научио ред и поредак великог домаћинства и више није досађивао као на почетку. Када је тек дошао био је убеђен да ће се сваки Рус према њему односити као према брату само зато што је Црногорац, али сада је схватио да не може од свих очекивати да то прихвате као своје животно начело. Штавише напротив, првога дана није ни покушао да се сусретне са мном, иако је било очигледно да жели. Било да сам седео на трему са домаћином или шетао вртом, Црногорац је стајао код улаза за послугу и непрестано ме посматрао, осим када је одлазио у обилазак шуме.
Сутра рано ујутро покуцао ми је на врата.
„Помаже Бог, оче“, рекао је, отварајући их полако.
„Бог ти помогао“, узвратио сам му. „Тек је свануло. Шта те је натјерало да устанеш овако рано?“
„Невоља, мој оче. Брука и срамота каква није задесила ниједног Црногорца од постања свијета“.
Ово ме је веома зачудило, с обзиром на то да претходног дана домаћин и домаћица нису могли да пронађу речи хвале за њега и његову жену. Покушао сам да схватим шта се могло догодити током ноћи.
„Реци ми у чему је невоља“.
„Рећи ћу ти, али ако било ко осим тебе сазна за ово, биће брука за цијелу Црну Гору. Ни теби не бих рекао да нијеси свештеник и слуга Божји, а пред Богом морам да исповиједим све, као што бих исповиједио пред Светим Јеванђељем или пред моштима Светог Петра Цетињског – слава му и милост – зато што знам да нећеш рећи никоме“.
„У реду је, кажи ми у чему је ствар“, рекао сам, покушавајући да скратим његово околишање.
„Има већ три мјесеца, драги оче, откако си ме оставио овдје, и ја сам ти много захвалан зато“, рекао ми је и дубоко се поклонио. „Не, не, прво Богу, па онда теби, тако треба да буде. He, није три мјесеца, него мислим да је баш јуче било три и по, зато што има већ два и по откако смо ја и моја жена добили прве плате. Од онда не могу ока склопити нити ишта јести. Плашим се да ћу полудјети. Жена је покушала да ме смири, али рекао сам јој једном за свагда да ућути. У зао смо час кренули за Русију и нећемо отићи одавде без невоље и бруке. Има скоро два мјесеца како не разговарамо“.
„Смири се“, рекао сам му, још увек не знајући о чему се ради. „Покушај да ми објасниш који је разлог свега тога“.
„Било би боље да ми је наш брат Рус одсјекао нос него што ми је то учинио. Боже опрости, ако било ко осим тебе сазна шта је учинио, боље онда да се објесим. Боље је умријети него живјети осрамоћен, зар не?“
Сматрајући да је овакав разговор отишао предалеко, још једном сам постојано тражио да ми отворено каже шта се догодило.
„Добро, испричаћу ти све од почетка. Овај наш брат Рус плаћа моју жену – опрости што је спомињем – пет рубљи више мјесечно него што плаћа мене. Такво нешто ниједан Црногорац досад није трпио. Тако ти Светога Петра и Божјег имена, молим те да помогнеш, да заштитиш углед и име једног Црногорца, ако знаш како је то трпјети бруку“.
Да сам се засмејао повредио бих његова осећања, али једва сам некако успео да се суздржим.
Његово лице је и даље изражавало дубоку повређеност, док је настављао:
„Ако је дошло вријеме да се мисли како је жена једнака мушкарцу, нека буде тако. Мораћу да трпим као што трпе и остали мушкарци. Али да жена добија већу плату од свога мужа – не, драги оче, тако нешто никад прије није било, нити ће док сам ја жив. Да се било ко други, на пример Њемац, икада усудио да ми се тако подсмијева, ја бих са оружјем које носим скинуо срамоту са мог црногорског имена. Али, брат Рус? Гдје то има да Црногорац дигне руку на Руса? Тешког срца сам те чекао… Опрости што је опет спомињем, моја жена… Два мјесеца је не могу погледати у очи. И њу је срамота што се Руси према мени тако односе. Али не могу рећи ништа против ње као жене, Боже ми опрости“, тужно је завршио своје признање.
Уверио сам га да ћу учинити све што могу по том питању и рекао му да и убудуће остане марљив и частан као што је дотад био.
Одлазећи, зауставио се на тренутак код врата, поздравио ме на војнички начин и рекао:
„Молим те, реци му да сам ја из јуначке црногорске куће“.
Није ми било јасно како је очекивао да ствар задржим за себе, и да у исто време покушам да нешто учиним, па сам изнашао средње решење: одабрао сам тренутак када у близини није било послуге и веома пажљиво изложио ствар пред публиком која се састојала од домаћина, домаћице и још неколико гостију, док смо седели за столом и доручковали. Прича је имала огромног успеха код гостију, који су праснули у громогласан смех, тако да је домаћин обећао да ће Црногорцу убудуће плаћати два пута више него његовој жени.
Срећан што сам успео да сачувам образ свог земљака, замолио сам да ми се учини та част да му ја саопштим новост. Послали су по њега.
„Знао сам да брат Рус није имао намјеру да ме потцијени“, рекао је, поносно гладећи дуге брке и ситно се накашљавајући. Нагло је кренуо према степеницама, а затим се зауставио, окренуо према домаћину са погледом пуним захвалности, и тужно рекао: „Јес, тешко је брату без брата“.
Велики жупан Зетске области, Милован ЏАКОВИЋ
Ове речи ме подсећају на други догађај са још једним домишљатим Црногорцем. Први је искористио своју домишљатост да себи и својој жени обезбеди добар положај и да добије већу плату, а да то и не затражи. Други је био довољно проницљив да докучи због чега је, у ствари, Аустроугарска ушла у Светски рат.
Овај други случај догодио се прве године војевања. У једној групи заробљеника било је неколико Црногораца. Командант одреда аустријске војске који их је заробио питао је Црногорца током уобичајеног испитивања:
„За шта се ви Црногорци борите?“
„Ми смо сиромашни, команданте. Боримо се да постанемо богатији после рата“, одговорио је, а затим са упечатљиво црногорским самопоуздањем узвратио питањем: „Али, за шта се ви Аустријанци борите? Чуо сам да сте ви већ богати“.
„Ми се боримо за част наше земље“, одбрусио је командант.
„Па јесте…“, прокоментарисао је Црногорац, као да наглас размишља. „Тако је у животу. Свако се бори за оно што нема“.
Поред оваквих простих Црногораца, који су повремено успевали да се домогну Русије, не би ли били од користи у скромнијим позивима, било је и високообразованих који су толико волели Русију да су остали у њој, и који су на високим државним позицијама пронашли посао сходно својим способностима, бољи од свега што би им могла понудити њихова мала, сиромаштвом погођена земља. С времена на време ступао сам у контакт са појединцима у Петрограду.
Генерал Јован Поповић-ЛИПОВАЦ (†1919, Париз)
у униформи руског генерала са 33 ратна одликовања
јединствен случај јунаштва у историји Русије
Једног од њих, Милована Џаковића, познавао сам још у Црној Гори. По стасу, држању и као личност био је жива слика оних јунака о којима говори Његош у Горском вијенцу. Његов отац је био Трипко Џаковић, чији је живот био једна непрестана борба за окончање турске безобзирности према хришћанским поданицима и који је људску слободу ценио више од свега. Милован је од оца наследио све те узвишене особине, које га красе и данас. Поред тога, био је студент. Чим је завршио студије у Русији пожурио је да с врати у Црну Гору, како би стечена знања ставио у службу својој земљи.
Први пут га се сећам када сам имао шест година. Био је жупан у Подгорици. Тај призор ми се дубоко урезао у сећање. Свакога дана, одлазећи у школу и враћајући се кући, морао сам да пређем преко моста на реци Рибници, која је делила град: с једне стране су били Турци, с друге Црногорци. Са обе стране улице која је водила према мосту било је засађено дрвеће. У одређено доба дана огромни жупан би изашао на средину улице, у пратњи десеторице или петнаесторице подређених, који су два корака иза њега корачали у војној формацији. Док је тако марширао турским делом улице, турски трговци, који су по цео дан седели на вратима својих дућана, пили турску кафу, пушили наргиле и чекали муштерије, устајали би и дубоко му се клањали. Са црногорске стране реке пешаци су исказивали поштовање тако што су се склањали у страну, а поворка настављала да држи средину пута.
Све је то изгледало сасвим природно, а исполинска појава Милована Џаковића се потпуно уклапала у улогу. Ниједном Црногорцу никада није пало на памет да га критикује због тога што парадира: њему је, као јуначком сину, то управо пристајало.
Наравно, није сваки жупан себи могао приуштити овако нешто. Да су га Црногорци у било ком смислу сматрали недостојним, они би се први побунили због таквог његовог понашања, које би у том случају сматрали за шепурење. Џаковића су, међутим, волели и поштовали у сваком смислу.
Ипак, био је у Црној Гори један човек ком се није свиђало Џаковићево понашање, који је сматрао да једино он заслужује такву част и поштовање. Тај човек је био кнез Никола. Убрзо је избио сукоб између ове две снажне личности, тако да се Џаковић вратио у Русију.
Једног сунчаног дана шеснаест година касније ушао сам у зграду Министарства рата у Петрограду, показао своју пропусницу чиновнику и затражио да ме најави господину Џаковићу. У то време није било лако доћи до њега, будући да је заузимао важан положај на челу једног од одељења министарства. Стога сам био веома изненађен када су се врата његове канцеларије отворила и он ми пришао, права јуначина, иако не баш толико велики колико се некада шестогодишњаку чинило. Након тога био сам радо виђен гост у кући у којој је живео са мајком, тада већ старицом, и својим сестрама. Управо је он био један од малобројних пријатеља који су остали уз мене у потоњим тешким данима искушења, осумњичености и изгнанства. После бољшевичке револуције отишао је из Русије и вратио се у своју земљу. Сада је народни посланик. Живи у Београду, главном граду уједињене Југославије.
Још један чувени Црногорац са којим сам се добро познавао, чији су се дивни укућани према мени односили као према рођаку и свим мојим успесима се радовали као породичним догађајима, био је Јован Липовац. Његов чин генерала у руској војсци био је признање за бројне јуначке подвиге током Руско-јапанског рата, када се на бојним пољима Манџурије као веома млад официр истакао у очима својих надређених и целе Русије.
Трећи Црногорац, веома добро познат у Петрограду, био је Лука Пиштелић, који је по свом поштењу и честитости ушао у изреку. Ако бисте за некога желели да дате највећу могућу препоруку, било је довољно да кажете: „Поштен као Лука Пиштелић“, јер већег поштења нема. Пиштелић је сада члан Државног савета у Београду.[2]
He бих могао да завршим ово поглавље а да не споменем црногорске студенте на Петроградском универзитету и другим високообразовним установама, пре свега зато што имам разлога да им будем изузетно захвалан. Све су то били часни и даровити младићи, испуњени ревносном љубављу према својој земљи, Русији и целом словенству. Тако, када су два члана Државне думе намерила да ме са говорнице прокажу као непријатеља Русије, ови часни младићи су сви као један устали у моју одбрану. Њихов начин одбране био је такав да су преко својих представника, С. Клишића, В. Мартиновића, Д. Петровића, X. Аврамовића, А. Ипекчића и Л. Балевића, саставили изјаву у којој су ме похвалили и истакли моје служење држави, а затим се постарали да буде објављена у свим петроградским и важнијим новинама широм Русије. Уверавали су руски народ да оно што о мени говоре два члана Државне думе – један припадник крајње левице, други крајње деснице – није ништа друго до клевета, у првом случају злонамерна, у другом зато што је овај заиста веровао лажима које су немачки агенти ширили о мени, али свеједно клевета.
САНКТ-ПЕТЕРБУШКИ УНИВЕРЗИТЕТ
Чланак објављен у петроградским новинама Петроградские ведомости бр. 252 од 21. децембра 1916. гласи:
„Залажући се у Русији за ослобођење Срба и других Словена, отац Мардарије је позивао руски народ са црквених проповедаоница да се спреми за борбу на живот и смрт са немачким противником, за ослобађање потлачених народа. Потпуно је разумљиво што је оваквим одважним деловањем, док је Русија још увек веровала у немачко пријатељство и док су немачке патриоте још увек биле утицајни чланови нашег друштва, отац Мардарије стекао не само пријатеље, него и непријатеље.
Ти непријатељи, видећи како говори оца Мардарија почињу да привлаче пажњу утицајних особа, потрудили су се да прошире клевете о оцу Мардарију, често не прежући ни од директног извртања чињеница. Циљ дискредитовања његовог високог угледа је да се поништи успех његовог патриотског рада у корист словенства. Његови противници већ две године шире гласине о његовом лошем утицају на највише кругове власти. Тај наводно лош утицај са говорнице Државне думе спомињао је најпре Суханов, а затим и Пуришкевич.
Намера свих ових гласина нама је јасна. Имајући у виду све чињенице, ми, доле потписани, сматрамо за своју дужност да изјавимо следеће:
Отац Мардарије је родом из фамилије Ускоковића, која је словенству дала многе истакнуте борце за словенске идеале, његове претке, која је такође дала низ војвода, између осталих чувеног војводу Стана Ускоковића, који је повео црногорску војску у борбу са Наполеоновом војском и пао на капијама Дубровника 1813. године. Његову јуначку смрт описао је Владика Петар Петровић Његош, највећи српски песник, у свом спеву Свободијада. Детињство и школски дани оца Мардарија протицали су пред нашим очима“.
Затим следи набрајање свега што сам учинио за словенско питање. Овај дуги чланак моји земљаци су завршили следећим речима:
„Током ових узбурканих година које су иза нас, када се одлучивало о судбини словенства, били смо сведоци тога како су његови подстицајни говори будили срца оних којима је мио цели словенски род. Нашу изјаву ће потврдити сви поштени и непристрасни Руси који су имали прилике да чују и виде оца Мардарија. Овоме свему желели бисмо да додамо изузетно жаљење због једне упечатљиво словенске особине која се испољава у случају оца Мардарија: склоности да се човеку укаже захвалност тек када умре и да се учини све што је могуће не би ли се угушио његов стваралачки дух док је жив. Отац Мардарије неће бити ни прва ни последња жртва ове наше особине, а дотад му ми, његови земљаци, можемо само пожелети да и убудуће остане храбар и да још чвршће верује у коначну победу оних идеала којима је посветио свој живот“.
Оваква изјава мојих земљака била ми је важнија од свих похвала и одбрана разних друштава и других организација у Петрограду, зато што је црногорска омладина у Петрограду побила стару изреку и показала да човек ипак може да живи и ради часно међу својима, штавише да управо они најбоље разумеју његове намере и настојања. Ова помало необична околност, пре него сама природа изјаве, подстакла ме је да исту обзнаним свом читаоцу.
Дозволите ми да дам још један пример тога како су моји познаници иступили у моју одбрану током тадашњег новинског и усменог препуцавања. Коментаришући у штампи говор у ком ме је В. М. Пуришкевич напао, истакнути публициста Мењшиков, иначе познат као критичар свештенства, написао је:
„Не треба сипати у исту посуду двојицу браће Бобринских, јер један од њих је суперфосфат, а други кувака (минерална вода из истоименог места – прим. аут.), црногорског јеромонаха Мардарија и његове најљуће непријатеље, A. С. Стишинског, агенте немачког народа и њима сличне.
Оваква једна непрецизност нарушава целовитост и важност говора, који би по свему другом био изврстан. Јер немате журбе која може оправдати такав један немар као што је поређење добро познатих примера части и родољубља (као што је A. С. Стишински), или заклетих непријатеља Немаца (као што је отац Мардарије), и с друге стране агената немачких интереса и њихових слугу. Када је реч о оцу Мардарију, оптужба је тим више чуднија што је он још увек почасни члан Савеза арханђела Михаила, чији је оснивач Пуришкевич“ (Новое время бр. 14626 од 22. нов. 1916).
Пуришкевич је одговорио да је он споменуо моје име, имајући у виду гласине које непрестано круже, премда није имао конкретне чињенице на основу који би ме могао оптужити (петроградске новине Земщина бр. 2538 од 2. дец. 1916).
Испричао сам само о оним Црногорцима који су у Петрограду били када и ја. У временима давно пре ових, у Петрограду су живели или га посећивали и много већи Црногорци. Црногорски Митрополити и кнежеви су долазили у посете северној руској престоници и лично молили за помоћ кад год им је иста била потребна у борби против Турског царства. Први је у посету дошао оснивач династије Петровић-Његош лично, и заједно са Петром Великим поставио темеље тесних пријатељских веза које ће до краја остати стожер односа између Русије и Црне Горе.
Већ сам говорио како је Петар Велики писао Митрополиту Данилу I, молећи га да објави рат Турској, а затим после пораза код реке Прут да закључи мир. Касније, 1811. године, желећи да истакне блиске односе између две словенске државе и своја лична осећања према Црној Гори, написао му је:
„Ви сте по нашој жељи и у име наше заједничке вере и језика устали на оружје са целим својим народом. Ми вам не можемо довољно захвалити нити вам на било који начин узвратити сразмерно вашем достојанству и заслугама. Наша царска захвалност према вама никада неће уминути“.
Свети ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ Митрополит Црногорски
(прославља се 18/31. окт)
Други црногорски кнез и Митрополит дошао је у Петроград током владавине Катарине Велике (1762—1796), да јој опише тешку ситуацију у својој земљи и очајничку борбу његове војске против надмоћнијег непријатеља, Турског царства. Био је то Митрополит Петар I, један од најистакнутијих црногорских владара, прослављен три године после упокојења и проглашен за Свеца због свог благочестивог живота, тако да се данас његово име поштује ништа мање од имена Светог Апостола Петра. Међутим, тих дана у Петрограду нико није био заинтересован за словенску ствар. Митрополит Петар је чекао и чекао, а царица га није примала. Није могао чак ни да је обавести о свом присуству. Коначно, са горким разочарењем, напустио је Петроград. Мада није чула за његово присуство док је чекао, царица је ипак сазнала када је отишао, и гласник га је сустигао на граници са Аустроугарском, молећи га да се врати јер царица жели да га види. Али Митрополит мале Црне Горе је имао превише поноса да би се вратио. Одбио је закаснели позив и наставио пут кући. Ипак, ни после овог догађаја он није престао да воли Русију, већ је, напротив, до смрти за њу сачувао најтоплије место у свом срцу.
Једном сам овај историјски догађај испричао великом кнезу Сергеју Михајловичу, а он ми је заузврат испричао један други случај из живота руског двора, који јасно осликава несловенско расположење у времену много ближем нашем, конкретно почетком деведесетих година деветнаестог века.
He тако задуго пре смрти Александра III, на двору је приређен бал за велике кнежеве, кнегиње, принчеве, амбасадоре и друге угледне личности. Међу принчевима из других земаља био је и црногорски престолонаследник, у веома богато везеном примерку живописне народне ношње своје земље.
Поноћ је већ одавно била прошла, када је Марија Александровна, царева сестра, пошто је већ плесала све што је желела, седећи мање-више уморна у друштву великих кнежева, изненада приметила црногорског престолонаследника, сетила се да он није плесао и упитала:
„Зашто овај кретен није плесао уопште, ниједном?“
„Који кретен?“, питао је један од великих кнежева.
„Овај дивљак из Црне Горе“, одговорила је Марија Александровна, отворено упирући прстом у Данила. Недавно пре тога, њен рођени брат, Александар III, цар целе Русије, оца истог тог принца Данила назвао је “једини прави пријатељ Русије“.
Можда је истина да је принц Данило био стидљив, али вероватније је да у својој малој Црној Гори никада није имао прилику да се научи плесу. Можда ће на југу Француске наићи на ову књигу и по први пут сазнати како се сестра руског цара осећала због тога што он ниједну девојку није замолио за плес.
Ни ова тужна прича није лишена ироничне стране. Принц Данило, који вероватно никада није научио да плеше, захваљујући бечком композитору Францу Лехару постао је, током последњих двадесет-тридесет година, познат и старом и новом свету као страсни плесач, главни лик Веселе удовице.
НАПОМЕНЕ:
[1] “Југословенских философа” – битан детаљ свесловенске идеје сачинитеља који није доживео (†1935.) да види комунизам у “Југославији” – назив који је данас затрован Јасеновцем и Титом (који није створио већ уништио Југославију). “Југославија” је за сачинитеља била само припремни корак ка Славији – уједињеној држави Јужних Словена.
[2] Лука Пиштелић (†1958), друштвено-политички делатник, градоначелник Подгорице од 1920. до 1922.
