X
Кишињев
У Кишињев (рус. Кишињов, рум. Кишињаво – прим. приређ.) сам дошао на почетку четврте године семинарије и опет пронашао мир који ми је у Житомиру тако недостајао. Провео сам три године у духовном узрастању и све ширим практичним делатностима, упоредо са школовањем које је било неопходно како бих стекао сведочанство.
Духовна семинарија у Кишињеву
Духовна семинарија и град заиста су ми постали друга кућа, у којој сам дочекан са најтоплијом добродошлицом, па чак и био почаствован да на своја рамена преузмем дужности домаћина.
Посрећило ми се да од самог почетка привучем благонаклоност и пажњу својих наставника и школских другова, захваљујући проповеди коју сам одржао у цркви духовне семинарије, убрзо након доласка. Иако је била импровизована, проповед је, очигледно, оставила веома позитиван утисак на слушаоце, међу којима је осим ученика и наставног особља било и људи из града. Рекли су ми да сам показао висок степен беседничког умећа. Касније сам је забележио, а објавио ју је Фесенко у Одеси, у склопу збирке мојих проповеди под насловом Завет руском народу. Веома ме чуди што је беседа задржана и у другом издању, објављеном у Одеси у време када су бољшевици[1] већ били на власти. Њихов долазак на власт је можда на неки начин наговестила једна реченица из те проповеди. Наиме, упозоравао сам своје слушаоце да Руси имају три непроцењиво вредна блага која треба да чувају по сваку цену: веру, цара и народ. И додао сам:
„Ако изгубите једно од ових блага, убрзо ћете засигурно изгубити и остала“.
Моји наставници и надређени по црквеној јерархији били су изванредне личности и имао сам ту изузетну срећу да стекнем њихово пријатељство.
Архимандрит Дамјан, ректор духовне семинарије, односио се према мени са очинском љубављу и често ме одређивао да проповедам. Он је, иначе, још жив. Живи у изгнанству, у Србији.
Архиепископ кишињевски и хотински Серафим (Чичагов) најпре је био војник, да би након стицања чина пуковника напустио војску и био рукоположен. Он ми је пружио не само руку пријатељства, него ми је обезбедио смештај и храну у свом старом архиепископском двору познатијем као Митрополија. Постао ми је као други отац.
У међувремену, захваљујући проповедима и учешћу у јавним расправама, моје име се прочуло и изван семинарије. Постао сам драг срцима житеља града Кишињева.
Имајући нешто слободног времена, сматрао сам да не би било добро ако бих се задовољио стеченом популарношћу, него да ми је ваља искористити у позитивне сврхе. Упознао сам се са пуковником Иваном Геогријевичем Коваљџијем, оснивачем Прибежишта за немоћне старице, са којим сам ујединио снаге. Била је то ретка душа о којој би се могла написати потресна књига. Иако војник из породице која је припадала војном сталежу, био је то необично љубазан човек, дубоки хришћанин, тако чистог и тако духовног личног живота да би могао послужити као узор сваком монаху.
Осим што смо заједно радили на сакупљању новца за његово прибежиште, проводили смо читаве вечери са тим несрећним старицама.
Биле су то бивше наставнице, свештеничке супруге и мајке одрасле деце која нису могла или нису желела да им помажу. Многе од њих су биле телесно немоћне, али су се приликом посета све окупљале око нас. Према нама су се односиле као према својим младим рођацима и увек водиле жив разговор.
Моја лична радост због пружене ми могућности да им помогнем подстакла ме је да напишем омању књижицу, Христов тихи угао. Сав приход од продаје био је намењен прибежишту. На њеним страницама позивао сам становнике Кишињева да материјално помогну овај подухват, а завршио речима о радости коју би свакоме од њих пружила сама свест о томе да су омогућили срећу овим беспомоћним старицама. Ја и данас, после толиких бурних година, још увек осећам свој удео у тој срећи.
Просторије добротворног друштва „КАП МЛЕКА“
Затим сам, охрабрен успехом, кренуо у другом правцу. Заједно са Владимиром Гладуном основао сам добротворно удружење под називом „Кап млека“, за помоћ још немоћнијим члановима друштва – деци сиромашних родитеља. Мајке раднице су свакога јутра доносиле своје бебе, којима је била обезбеђена храна и целодневна нега. Узимале су их ноћу, на повратку кући. Да бих помогао овој установи, организовао сам сакупљање новца од врата до врата. Укупан износ, како су ми рекли, премашио је све дотад забележене акције ове врсте у Кишињеву. С обзиром на то да је установа имала подршку целог града, њен програм је био да помогне свакоме коме је то потребно. Једнако су примана руска, румунска, бугарска и јеврејска деца. Сматрао сам да у доброчинству не може бити националних препрека.
У то време био сам веома добро познат, тако да сам упркос својој вољи постао учесник политичког и друштвеног живота града. В. М. Пуришкевич, члан Државне думе[2] испред Бесарабијске губерније, основао је Савез арханђела Михаила који је расправљао о јавним питањима. Био сам чест говорник пред скуповима савеза у великом Пушкинском аудиторијуму.
Један од тих скупова заувек ми је остао у сећању, као пример да чак и они људи чије су намере можда добре понекад могу, заведени усхићењем народне масе и у недостатку одговарајућег усмерења, напустити прави пут и починити страшне грешке.
Био је то један од скупова на ком се осећао снажан пламен националног заноса. Говорник је све невоље које су задесиле Русију наједном почео да приписује Јеврејима. Свој говор завршио је залажући се за погром. Следећи говорник га је подржао и детаљно разрадио његов предлог. Затим још један, па још један. Слушаоци су били све узбуђенији и узбуђенији.
Иако нисам био на програму, ја сам се по завршетку једног од ових запаљивих говора попео на говорницу и покушао да стишам буру. Подсетио сам слушаоце на стварни задатак Русије, a то је да својом моћи чува и штити све народе који у њој живе. Рекао сам даље:
„Ако у животу државе не иде све како треба, последњи људи које бисте имали разлога да кривите су многи сиромашни, несрећни Јевреји који живе у сиротињским четвртима Кишињева. А ако постоји опасност од Јевреја, начин на који ће велики руски народ превазићи ту опасност није покољ, који је неспојив са духом хришћанске Цркве, него отворено срце и трпељивост. Та такозвана опасност од Јевреја, ако уопште постоји, тиче се тек незнатног дела становништва.
Штавише, стрепети од такве опасности неспојиво је са достојанством руског народа, чијих је сто осамдесет милиона припадника превише да бисмо се, чак и ако претпоставимо да нам од Јевреја прети некаква опасност, заиста плашили“.
Касније су ми рекли да би узбуђење које је владало на скупу по свој прилици прерасло у још један погром у Кишињеву, само да није било мог умирујућег говора. Ово се догодило свега три године након другог од она два погрома који су, како ми је речено, једино што многи Американци знају о дивном граду Кишињеву и његовој лепој Бесарабијској губернији. Бес који сам одвратио од Јевреја није се, штавише, обрушио ни на моју главу. Заправо, постао сам још омиљенији него пре: били су ми захвални и Јевреји и представници различитих политичких убеђења. Новине су ме, на пример – и монархистичке и прогресивне – похвалиле за позитивне резултате пастирских напора.
Разонодио сам се тако што сам обилазио околину града. Током једне од тих шетњи искористио сам прилику да посетим старо православно гробље, ком сам се затим враћао изнова и изнова, јер сам тамо, на једном неугледном гробу, прочитао име драго мом српском срцу: име једног кнеза из династије Карађорђа, ослободиоца Београда 1804. године.[3]
Изгледа да су чак су и кнежеви моје земље осуђени на починак у далеким земљама, а ја сам се питао хоће ли моје поколење дочекати да види коначно уједињење мог вековима подељеног народа у једну пријатељску породицу.
И то није био једини српски траг у Кишињеву. Карађорђе је, у време када је живео у Хотину, и сам био у посети граду, где су живеле његове изгнане војводе. Том приликом сусрели су се са једним староседеоцем, пуковником И. П. Липрандијем, који их је упознао са Пушкином, такође изгнаником. Из овог познанства настала је песма Кћерки Карађорђа, коју је Пушкин посветио једној од кћерки овог српског јунака.
Споменик АЛЕКСИ Карађорђевићу,
најстаријем Карађорђевом сину,
гардијском пуковнику у руској војсци
(Топола 1801-1830, Кишињев; земни остаци му још нису пренети у цркву на Опленцу)
Стога сам и ја, будући и сам у изгнанству, напајао своје визије на овим изворима живе историје.
Године су пролазиле, ближио се крај мојих дана у семинарији. Почео сам да планирам повратак у Црну Гору одакле је, како сам сазнао, власт планирала да ме пошаље у Швајцарску зарад даљих студија богословије на једном од тамошњих универзитета.
Нисам се много радовао предстојећем одласку из Русије, али један случајни сусрет искристалисао ми је осећања. У возу на путу за Одесу са мном у вагону налазио се један истакнути проповедник, који је рекао како ме познаје по чувењу и како je намеравао да се једнога дана упозна са мном.
Испричао сам му планове који су се односили на мене, на шта је он почео да ме на сваки начин одговара од студија у Швајцарској. Треба да наставим усавршавање у Русији – рекао је – где ће се убудуће одвијати и мој рад. Био је толико убедљив, премда мене лично и није требало убеђивати, да сам касније, приликом преговора са властима Црне Горе, поновио његово образложење. Захваљујући њима послали су ме ипак у Петербуршку духовну академију.
Касније сам имао прилике да му се колико-толико одужим за доброту. Године 1921, после мог повратка из Америке, био сам његов домаћин у Београду. Он је тада био, наравно, у изгнанству.
Коначно је дошао дан мог одласка из Кишињева. He само пријатељи – и сами зидови семинарије прирасли су ми уз срце. После уручења сведочанства наставници су се опростили од мене као да сам један од њих, а ја сам, примајући документ о стеченом образовању, осећао дубоку одговорност: сада сам на отвореном мору, људи који су ме досад водили остају унутар ових зидова.
После богослужења у семинарији стари ректор нас је распустио, а затим су се у цркви архиепископског двора окупили моји пријатељи, да проведемо последње тренутке духовног заједништва. После молитве уручили су ми свештенички крст, са захвалницом за мој пастирски рад у њиховом граду. Захвалницу су потписали представници локалног племства, грађанских служби и друштвених организација. Међу потписима била су и имена радног народа. Сачувао сам је, тако да и данас понекад читам имена потписаних представника свих народа који насељавају главни град Бесарабије.
Са сузама у очима напустио сам град где ми је пружена прилика да у миру коначно завршим духовну семинарију и да скупим снаге за даље корачање животним путем.
НАПОМЕНЕ:
[1] Бољшевици – после раскола 1903. године РСДРП (Российская coциaл-дeмoкpamuчecкaя рабочая партия) партије на бољшевике (већина) и мењшевике (мењшество, мањина), чланови левог револуционарног крила, присталице Лењинове партије који су победили 1903. и 1917. године.
[2] Дума – руска народна скупштина, парламент.
[3] После слома Првог српског устанка против Турака 1804. године, вожд Карађорђе одлази у Русију. Руски цар га је упутио у Хотин (данас у западном делу државе Украјине), надајући се да на челу са Карађорђем насели бројне српске изгнанике са породицама, како би учврстио војну границу према Турској. Из далеког Хотина, Карађорђе (†1817) и његови сарадници вратили су се у Србију да поново подигну устанак против Турака. У Хотину је остала његова супруга Јелена са децом, која је на дозволу да се врати у Србију чекала све до 1831. године.
