XXV
Сукоб са Распућином
Као што сам већ споменуо, руске Владике се према мени нису односили као према једном од својих подређених клирика. Три су могућа разлога за то: прво, ја сам дошао из друге земље, и то словенске; друго, био сам студент духовне академије; и треће, моје име се прочуло захваљујући мојим прословенским делатностима. На званичним скуповима поводом значајнијих црквених празника, на рукоположењима, на састанцима чланова Светог синода, и црквени и друштвени званичници често су ме тражили и позивали код себе кући.
Једне недеље Архиепископ псковски Алексије, члан Светог синода, пређашњи Владика тавридски, позвао ме је на вечеру у Јарославско подворје, где је боравио у својству члана Светог синода.
Погрешно сам проценио колико ће ми времена требати од Манастира Александра Невског, у ком се налазила духовна академија, до Јарославског подворја на обали Васиљевског острва, тако да сам мало закаснио на вечеру. Архиепископ и његови гости већ су били за столом.
He желећи да ометам скуп тиме што би ме представљао свима, једноставно сам пришао Архиепископу, узео благослов, поклонио се другим гостима којих је било двадесетак, и сео на своје место у дну стола, међу млађим члановима клира.
Десно од Архиепископа седео је неки сељак у светлоплавој руској блузи, дугом капуту и лакираним кожним чизмама. Коса му је била дуга a брада изразито црна. Човека сам видео први пут. Из неког разлога помислио сам да је Архиепископов брат или неки други блиски рођак са села, који је дошао у престоницу да га посети. Мислио сам да седи на почасном месту зато што Архиепископ жели да разговара са њим, да искористи ову, по свему судећи, ретку прилику.
Лево од Архиепископа седео је истакнути Владика Варнава. Остала места заузимали су архимандрити, протојереји и неколико лаика. Међу гостима није било женских особа.
Први део вечере није био нарочито занимљив. Разговарало се о свакодневним темама. Међутим, убрзо након мог доласка, на челу стола започео је један необичан разговор:
„Изгледа, оче Григорије“, рекао је Архиепископ, „да ваша два пријатеља, Варнаву и мене, чекају озбиљни проблеми.
Г. РАСПУЋИН
наводни исцелитељ који је бескрупулозно злоупотребљавао свој утицај на царском двору
све док, у циљу спасавања угледа монархије неки цареви рођаци
нису организовали његово убиство у Петрограду 1916. године
Наши непријатељи кују заверу против нас. Нахушкали су на нас све чланове Светог синода. Ја сам на састанцима сасвим сам. Просто осећам њихово непријатељство.
Због неслоге која влада међу монахињама у Пскову Свети синод разматра могућност мог премештаја са псковске катедре у Сибир, у Тобољск.
А за вашег пријатеља Варнаву се прича да ће га сменити са дужности викарног Владике и сместити у манастир“.
На крају сваке од ове две жалбе сељак је без одлагања одговарао:
„Нема ништа од свега тога. Вас неће послати у Тобољск. Уместо Тобољска добићете Грузијски егзархат“.
„А ви, Варнава“, додао је, упирући прстом у Владику, „вас неће сместити у манастир него ћете постати Владика тобољски“.
Шапатом сам упитао госта поред мене ко је тај „отац Григорије“.
На своје велико изненађење одговорио ми је да је то нико други до Распућин. Када сам сазнао о коме је реч, било ми је јасно да су његове самоуверене изјаве најобичније шепурење и више нисам размишљао о њима.
Затим је разговор опет почео да скаче са теме на тему, да би у једном тренутку дошао до питања прозивања и уобичајене формалности приликом недавног царског пријема неких високих гостију из других земаља у Царском Селу.
Усред расправе Архиепископ се изненада окренуо мени и поставио питање:
„А какав би, оче Мардарије, у оваквом случају био ред на дворовима српског краља Петра и црногорског кнеза Николе?“
Нисам стигао да му одговорим. Није ни довршио реченицу, када је сељак са његове десне стране у неотесаном сељачком маниру узвикнуо:
„Шта, бре? Значи ово је тај Мардарије!“
Архиепископ је пожурио да му одговори:
„Па наравно, Мардарије… Зар га нисте већ упознали, Григорије Јефимовичу?”
„Не, нисам и не желим!“, одбрусио је, са претећим погледом упереним у мене.
Затим ми је у стравичном бесу упутио следеће речи:
„Шта ви подижете беспотребну галаму по целом Петрограду са вашим говорима и проповедима?!“
Ја, међутим, нисам био затечен овим изненадним нападом, иако је он то можда очекивао. Одговорио сам му спокојно:
„Не подижем никакву буку, Григорије Јефимовичу, већ говорим о потреби за ослобођењем Словена од туђинског јарма“.
„Дођавола и ви и ваши Словени! Нека их носе Немци“. Још гневније узвикнуо је: „Мир мора бити закључен!“
Мало ме је збунио његов начин вођења разговора, али сам ипак покушао, мада је то можда било наивно, да Распућину изложим чињенице:
„Ко вас је научио да тако говорите, Григорије Јефимовичу? Вас, човека из самог срца руског сељаштва, које је у прошлости много пута показало љубав за своју словенску браћу, борећи се на њиховој страни. Ви то нисте могли сами измислити својом сељачком главом.
Знате ли ви, Григорије Јефимовичу, ко су Срби, Хрвати, Чеси, Словаци и Пољаци? Да ли схватате шта све они већ вековима трпе под туђинским јармом, и да у овом часу, у тренутку највеће нужде, они упућују последњи вапај Русији, вапај који се искрено пролама из њиховог срца?“
„Ђаво да их носи све!“, наставио је Распућин по свом. „Нека их носе Немци. Русија их не жели. Мир мора бити закључен!“
Док је понављао ове празне речи, Распућинов глас је био још гневнији, још више претећи него раније.
Није било сврхе да настављати овакву сцену. Иако вечера није била готова, жустро сам устао са столице и не опраштајући се ни са ким брзо напустио просторију и зграду Светог Синода.
Огорченост је тада, морам признати, надвладала моју благу нарав и пријатељски став који обично заузимам приликом сусрета са људима. Али од тада до дана данашњег никада нисам зажалио због свог понашања на тој вечери. Можда то није било по правилима финог понашања, али превагнула је моја оданост словенском питању.
Цар Вилхелм је погрешио што је објавио рат онда када га је објавио. Са Распућином на двору и агентима свуда унаоколо, неколико дана касније добио би Русију без иједног испаљеног метка, и уместо да ратује на Балкану како би се пробио до Багдада, могао је да у њега мирно уђе преко јужне Русије и Кавказа.
Новост о ономе што се догодило на вечери код Архиепископа разбуктала се попут шумског пожара широм Петрограда и постала главна тема разговора у салонима где су се окупљале особе са титулама. Штавише, одјек ове вечере пронео се кроз пола Државне думе.
Следећег јутра мој сукоб са Распућином био је у свим московским и петроградским новинама. Догађај је описан безмало од речи до речи, као што сам га описао овде.
Очито је да су архиепископови гости сви до једног сматрали да би такву непроверену гласину било штета задржати за себе. Неки су га проширили усмено, а неки га, судећи по томе колико је новински извештај био тачан, пренели директно штампи.
Члан Државне думе, Велихов написао је чак и неколико стихова, у којима је указао на Распућинов малодушан програм без вере у успех и победу и истакао моју чврстину и решеност, речима: „А храбри Мардарије о војевању пева“. Има ли потребе да кажем да је цензура забранила ову песму? Ипак, њени примерци су пронашли пут до путоказа и огласних табли широм Петрограда.
Пажњу ми је привукао и излог једне продавнице на Невском проспекту између Мојке (један од канала у Петербургу – прим. приређ.) и Римокатоличке цркве Свете Катарине. У њему је на табли било истакнуто неколико портрета, са заједничким натписом „Познати људи XX века“, исписаном великим словима. На табли су се налазиле слике врховног команданта, великог кнеза Николаја Николајевича, затим енглеског команданта лорда Киченера, председника Поенкареа, генерала Жофра, белгијског краља Алберта и још неколико особа, међу којима сам био и ја.
Наравно, ни за тренутак нисам помислио да би се моја слика појавила у том излогу под натписом „Познати људи XX века“ да се није догодио окршај са Распућином поводом питања словенских народа.
Док сам раније био познат само у словенофилским круговима, тих петнаест минута учинило ме је познатим широм Петрограда и Москве, a можда и, као што је отац Нектарије предсказао, целе Русије. Где год бих се појавио током неколико наредних дана, запажао сам да ме људи најпре посматрају, а одмах затим и препознају.
Кругови који су се у то време супротстављали Распућину и његовом злокобном утицају доживели су наш сукоб за архиепископовим столом као нешто више од пуке случајности. Потражили су ме и понудили ми помоћ у задобијању подршке јавности коју планирам против злог руског генија. Људи сасвим непознати долазили су ми у посету и храбрили ме да завршим оно што сам започео. Најистакнутији међу мојим приврженицима био је велики кнез Николај Николајевич, који је учинио више од осталих не би ли ме охрабрио да наставим борбу.
Цела Русија је у то време знала за телеграм који је Распућин послао великом кнезу Николају Николајевичу, у његов штаб врховног војног команданта:
„Долазим у штаб да се помолим са тобом. Распућин“.
Као и за лаконски одговор великог кнеза:
„Дођи. Висићеш”.
На мој телеграм, у ком сам му честитао победу над Аустријанцима, велики кнез је, напротив, одговорио:
„Срдачно захваљујем за честитку, коју сам са задовољством примио, као и за охрабрујуће наде у погледу светле будућности Русије и словенства. Срдачно, Николај“.
Ни пре сукоба нисам се, наравно, либио да критикујем Распућина, било на верским или на световним скуповима. Видео сам, као и сви остали, колику је штету наносио Руској Цркви, руској царској династији и Русији уопште. Осим тога, увиђао сам колико је његово деловање погубно по ослобођење словенских народа.
Нема сумње да су на неким од тих окупљања где сам говорио биле присутне даме које су му касније подносиле извештаје о мојим жестоким критикама. Новине су писале о једном мом вербалном нападу у цркви Верхотурског манастира, у тренутку када су се у манастиру налазиле неке Распућинове ревносне обожаватељке.
Једна од тих жена високог ранга била је супруга генерала Лохтина, која је напустила мужа и децу и свуда пратила овог лажног старца. Већ сама њена појава привлачила је пажњу где год да се појави, јер она не само што је носила хаљину украшену вероватно стотинама трака свих могућих светлих боја, него је осим тога била прекривена иконама различитих величина.
Речју, Лохтина је остављала утисак жене која је померила памећу, као и многе друге Распућинове пратиље. Те несрећнице су живеле у шумама код Верхотура, у најпримитивнијим могућим условима.
Управо су осећања која је у мени изазвала та збуњеност и то бедно психичко стање ових изгубљених жена била основни подстицај да кажем оно што сам рекао у манастиру. Желео сам да разбијем тај махнити занос који је он некако успевао да наметне својим мистично наклоњеним следбеницама.
Распућин је врло брзо сазнао за моје речи у Верхотурском манастиру. Наиме, тамо се налазила једна од његових најревноснијих поклоница, госпођа Головина, која га је одмах обавестила шта се догодило.
У тој готово безнадежно тешкој борби са Распућином храбрила ме је подршка појединих високих представника клира, као и особа на важним државним положајима. Нарочито активну подршку мом супротстављању пружали су Митрополит Владимир и Андреј, Владика Уфе, пре замонашења кнез Ухтомски. Овај други је неколико пута превалио велики пут да би присуствовао мојим говорима против Распућина, а од првога сам једном приликом примио позив на целовечерње дружење, које је прерасло у присан разговор о судбини Руске Цркве уопште и, посебно о кобном утицају Распућина. И након тога сам много пута ишао у посету Митрополиту.
Овај истакнути јерарх позивао ме је нарочито често током напада које сам трпео са говорнице Државне думе, од стране посланика левог крила Суханова.
Било је сасвим јасно да моја делатност против Распућина није ишла у прилог ни Суханову нити његовој странци. Суханов је, заправо, подржавао Распућина у циљу подривања царског угледа, а ја сам све више био увучен у борбу за одбрану престола.
Митрополит Владимир се посебно истицао међу жртвама Распућиновог сплеткарења. Још увек се веома јасно сећам разговора са њим након што је премештен из Петрограда у Кијев, за шта је имао захвалити злонамерном залагању Распућина лично. Био је то његов други премештај за пет година: најпре из Москве у Петроград, затим из Петрограда у Кијев. Овај други премештај био је у неку руку понижавајући, с обзиром на то да је Кијев као провинцијски град био мање важан у поређењу са Петроградом.
По својим политичким убеђењима Митрополит Владимир је био доследни монархиста и као такав познат широм Русије, па ипак његов премештај у Кијев није могао бити изведен без личног одобрења цара, зато што без његовог одобрења нису премештани чак ни Архиепископи.[1]
Митрополит је стоички мирно дочекао ударац, штавише његова оданост цару остала је непољуљана. Исту ту племенитост показаће у још већој мери касније, у Кијеву, примајући мученичку смрт из руку бољшевика.
To није био једини представник вишег руског клира – ниже свештенство да и не спомињемо – који је трпео последице злокобног утицаја Распућиновог круга на највишу државну власт. Свако ко би се усудио да подигне глас тамо где се ствар тицала Распућина, било лаик или клирик, моментално би био уклоњен са дотадашњег положаја. Међу погођенима били су и високи чиновници, искрени родољуби на одговорним државним позицијама, појединци, као и часне руске жене, дворске даме које нису могле прећутно да посматрају како мрачне силе понижавају царски скиптар и православну веру.
Да се вратим случају који се догодио у мом непосредном присуству. Није прошло ни десет дана од мог сукоба са Распућином у одајама Архиепископа Алексија, када се у свим новинама појавила новост у вези са оним што сам то вече доживео као Распућиново пуко хвалисање. Био је то указ Његовог величанства, према ком се Архиепископу Алексију додељује титула егзарха[2] Грузије, а Варнава постаје Владика тобољски.
Распућинова моћ је била велика и однела је бројне жртве. Најтрагичнија од свих жртава био је племенити и добри цар лично, приморан да чини много тога што није било у складу са његовом природом, и чија је погибао означила погибао свега.
НАПОМЕНЕ:
[1] У Руској Православној Цркви Митрополит је виши чин од Архиепископа (Архиепископ је титула јер не постоји архиепископија).
[2] Егзарх – самосталан представник (чувар) патријаршијског трона (положај између Митрополита и Патријарха).
