XXXV
Изгнаник на Кавказу
Нема потребе да наглашавам – од владе и нисам очекивао похвалу за предавање о две Русије. Али макар то изазвало још веће непријатељство него раније, осећао сам да морам учинити што је до мене да спасем Русију, ако се Pycија спасти може. Стога ме није нарочито изненадило оно што се догодило следећег дана. Протопопов, министар унутрашњих послова, удружио је своју световну власт са црквеном влашћу Митрополита Питирима и запретио да ће ме протерати из земље, ако одмах драговољно не напустим Петроград и не одем у Ардон, село на Кавказу[1] које је унапред одређено као место мог изгнанства.
Александр Дмитриевич ПРОТОПОПОВ
(Калинин, †1917/8) – премда члан Октобриста и један од вођа опозиционе (“прогресивне”) партије,
залагањем Распућина постављен за министра унутрашњих послова
и главног начелника жандармерије
Ова претња ме је заиста уплашила: бити избачен из Русије на један сраман начин. Нисам се дуго нећкао у погледу Ардона, јер тамо бих макар остао у Русији уместо изван ње, мада сам и због Ардона био дубоко потиштен кад помислим како ће у мојим далеким земљама, Србији и Црној Гори, бити протумачено моје избацивање из главног града. Тамо никада не би поверовали да велика словенска Русија може учинити тако нешто без веома озбиљног разлога. Услед раздаљине и немогућности да разумеју ситуацију која је у том тренутку владала у Русији, моји сународници су веома лако могли закључити да сам заиста радио против Русије, што би значило да сам радио и против своје земље. Све што ми је преостајало била је нада да ће они интуитивно схватити моју неспособност за такав један злочин, да ће некако одолети искушењу да поверују у све што би следило из незавидне ситуације коју су ми сместили људи са задатком да шире пометњу, сумњичавост и мржњу међу Словенима. Ова нада је била моја једина преостала утеха када сам напустио Петроград. Нису ми дали времена чак ни да се опростим од блиских пријатеља.
Полако, као да ни сам не жели, воз је кренуо са станице. А када је почео да убрзава одједном сам осетио олакшање, скоро радост. Такво осећање никада раније нисам доживео и тешко га је описати. Сетио сам се Христових речи, које су за мене добиле значај какав пре нису имале: „Блажени су изгнани правде ради“.[2] Помисао на њих пружала ми је утеху током путовања. Да, поступио сам праведно и страдао због тога. Али сада сам отишао корак даље: спознао сам колико је пријатно страдати за истину. Из једне утешне мисли родила се друга: како је лепо што ме више неће пратити никакви детективи! Иако протеран, осећаћу се слободније него што сам се већ неко време осећао у престоници.
Воз је већ јурио пуном паром, железничком пругом правом као стрела. Прича каже да инжењери који су планирали маршруту нису могли постићи договор по питању градова кроз које би требало да прође главна линија железничког саобраћаја између старе и нове престонице. Дилема је саопштена цару, који је узео карту и лењир, повукао праву линију од Петрограда до Москве и тако решио спор.
Након што су остали путници отишли на спавање, изашао сам у ходник. Стајао сам сам, посматрајући кроз прозор притуљена сеоска светла која су брзо промицала. Још једном сам доживео то велико задовољство – био сам будан док је цео свет спавао. Мом усамљеном бдењу само се повремено придруживао један путник, који би излазио у ходник и гледао на којој смо станици кад год се воз заустављао, али њега су занимале само станице, а на мене није обраћао пажњу. Тако је протекао већи део моје прве ноћи у изгнанству.
Рано ујутро био сам поново у ходнику, посматрајући познате ми пределе док смо се приближавали Москви. Архимандриту Михаилу сам јавио да ћу проћи кроз Москву, и он је био једини кога сам обавестио. Какво је, дакле, било моје изненађење када сам на перону угледао читаву групу старих пријатеља и познаника, међу којима професора Кузњецова и писца Дурнова. Покушао сам да се пробијем кроз гужву, не бих ли макар пет минута поразговарао са њима на перону станице, али нисам далеко одмакао, кад ми се човек са којим сам претходне ноћи делио купе испречио на путу и заповедничким гласом рекао:
„Није вам дозвољено да се сретнете нити да разговарате са било ким. Молим вас, вратите се у купе“.
Истог тренутка схватио сам да сам, мислећи о томе како је пријатно што ме детективи више не прате, све време делио купе са једним од њих, и да је мој сапутник, ком су наизглед биле занимљиве саме станице кроз које смо пролазили током ноћи, заправо бринуо само о томе да ја не изађем на некој од њих, зато што је имао задатак да се побрине за моје приспеће у место изгнанства.
Било како било, он се постарао да не изађем ни у Москви, тако да сам своје пријатеље напустио пола сата након што сам их угледао кроз прозор ходника, а да се нисмо чак ни руковали.
Мој долазак у Ардон био је неочекиван. Сви су били изненађени. Прошло је тачно пола године откако је Свети синод одлучио да ме пошаље у Ардон, и већ су дигли руке, мислећи да на крају нећу ни доћи. Када сам ушао у семинарију, међу наставницима је настала свеопшта пометња, и још већа међу ученицима. Најпре ми се учинило да је то помало превише за дочек новог предавача, али сам касније схватио да је то било сасвим природно, зато што су у овом изолованом планинском месту путем штампе веома помно пратили све што се догађа у Петрограду, не пропуштајући ниједан скоро свакодневни извештај о будућем члану свог Наставничког већа.
Замишљали су ме као необично високог и крупног човека, дупло старијег него што сам заиста био. Како бих се иначе – мислили су – могао прочути широм Русије. А када сам се на свеопште изненађење уместо „чудовишта“ из њихове маште појавио ја, једва старији од већине ученика шестог разреда, одмах је било јасно да ће ме ученици заволети.
Мојој непосредној бризи поверени су ученици пете и шесте године, управо богословског дела семинарије, али су и ученици првих четирију разреда – оног дела семинарије који одговара америчкој средњој школи или припремној школи – сматрајући да се старијим ученицима посрећило што им предајем три предмета, док њима нисам предавао ниједан, убрзо након мог доласка почели да подносе молбе, да с времена на време заменим неког од њихових наставника. Вероватно су очекивали да на часовима нећу обрађивати наставне теме, него да ћу им причати о Петрограду и о тамошњим дешавањима.
Први час, час омилитике (беседништва – прим. приређ.), одржао сам петацима. Ректор ме је свечано увео у учионицу и једноставно ме представио:
„Ово је ваш нови наставник, отац Мардарије“.
Затим ме је извео на катедру, показао ми наставнички сто и столицу, отишао у задњи угао и сео на столицу која се тамо налазила.
Ученици су устали када смо ректор и ја ушли и стајали док ми нисмо заузели своја места. Сачекао сам да поново седну, а када су се сви стишали обратио сам им се следећим речима:
„Пријатељи! За годину и по дана постаћете пастири. Црква и њени верници биће поверени вашем духовном руковођењу. С обзиром на то, један од најважнијих предмета који се предају у овом храму науке је омилитика. Ви одавде морате изаћи наоружани вештином да јасно проповедате, да своју сопствену веру, уверења и знања преточите у речи, на корист оних који ће зависити од вашег руковођења. Морате бити способни да им све протумачите на јасан и разумљив начин, као када са својим пријатељима разговарате на свакодневне теме. Немојте се више мучити, немојте доносити уџбеник Фаворског на часове омилитике. Неће вам требати. Првих неколико часова посветићу начелима омилитике и питањима њихове практичне примене. После тога тражићу од свих вас да без припреме држите проповеди на различите задате теме. Тако ћу вас научити да проповедате пре него што изађете из школских клупа. He чекајући одлазак на парохију, искусићете сладост најважнијег Божјег дара човеку – способности изражавања мисли речима“.
Овако је укратко гласило моје прво предавање у семинарији. Када сам завршио, ректор је изашао из учионице без речи. Пратио сам га до наставничке зборнице, у којој су неки наставници већ седели. Ректор им се изненада обратио, гласом уздрхталим од узрујаности:
„Господо! Отац Мардарије очигледно намерава да задаје потешкоће својим надређенима и овде у семинарији, као и властима у Петрограду. Он је на часу омилитике петацима управо рекао како могу да баце уџбеник Фаворског, јер он неће предавати по њему, него на неки свој начин. Господо, плашим се да отац Мардарије заборавља каква су у том погледу упутства Светог синода, и желим овде и сада да се оградим од било какве одговорности за непослушност оца Мардарија Светом синоду, у смислу његовог одбијања да користи званични уџбеник“.
Пошто је завршио уследила је дуга пауза, а затим су наставници међу собом почели да расправљају о овом помало непријатном случају. Било је занимљиво посматрати изразе њихових лица на изјаву ректора. Скоро сви старији наставници били су на страни ректора, а млађи на мојој.
Иако је пауза између часова била при крају, покушао сам да кажем неколико речи у своју одбрану, пре него што пођем на први час са шестацима:
„Господо“, рекао сам, „веома ми је жао што је мој први час у овој семинарији наишао на тако оштро противљење уваженог ректора, те је он нашао за сходно да ме укори пред колегама, наводећи вас да стекнете предрасуду према мени док сам још нов међу вама. Сви ви знате шта значи бити одговоран за образовање младих људи и у исто време бринути за њихов морални развој. Желим да кажем да се осећам као и ви када је у питању част и одговорност мог новог положаја. Крај школске године није далеко, и било би ми драго да отац ректор најпре сачека резултате мог наставничког рада, пре него што негативно оцени моју методологију. Ја осећам одговорност за ученике пред Богом и пред својом савешћу. Ако баш морате, изреците ми пресуду већ првог дана наше сарадње, али ипак ми дозволите да вас као своје колеге посаветујем: немојте ни у овоме журити, као што не бисте журили у било чему што од вас захтева да најпре добро размислите“.
После ових речи поклонио сам се свима заједно, узео дневник и пошао код шестака. Овог пута сам ишао сам. Било би умесно да ме ректор званично представи и сада, као и сат времена раније, када сам први пут ушао код петака, али он очито није тако сматрао.
Ректор је сам по себи био веома скроман, тих и љубазан човек, али је потчињавање надређенима било веома круто правило у руским државним институцијама, па ни одељење за образовање Светог синода није било изузетак. Отац ректор је сигурно осећао да ће, ако о мојој непокорности не обавести Петроград, ставити на коцку могућност да постане Владика, или се чак изложити опасности да и сам буде укорен.
Новине на Кавказу и широм Русије објавиле су кратку новост о наредби из престонице да будем стављен под надзор, али ја сам имао добар разлог да у настави применим своју сопствену методологију, макар и по цену надзора. Разлог је било веома једноставан: када сам ја похађао наставу омилитике у Кишињевској семинарији, књига Фаворског ми није пружила ништа осим муке. Дан за даном наш наставник је улазио у учионицу са досадом на лицу, стављао Фаворског на сто, отварао задату страницу и прозивао ученике да беседе. Они који су текст знали напамет добијали су најбоље оцене, док су се моји очајнички покушаји да разумем о чему се у књизи ради, а да затим то кажем својим сопственим речима, завршавали тако што сам добијао најгору могућу оцену. Други наставници, као и моји школски другови, били су помало изненађени тиме, будући да сам се годинама пре него што ћу се упознати са теоријом беседништва већ појављивао на многим проповедаоницама и био оцењен као добар проповедник. He могу заборавити како је тај наставник сваког дана, када би звоно означило крај часа, говорио: „За следећи час узмите од стране те и те до стране те и те“.
Сада, када сам ја постао наставник, наравно, нисам желео да се водим уобичајеним методама, знајући добро колико су бескорисне у настави једног тако важног предмета, чија је суштина практична примена стечених знања. После неколико предавања посвећених уводним темама, начину припреме за проповед, њеној композицији, избору и организацији материјала, проценио сам да је време да ученицима пружим могућност стицања практичног искуства. Почео сам тако што сам заменио места са једним учеником и задао му одломак: „Без њега ништа не постаде што је постало“.[3] Тај први ученик имао је великих проблема да почне. Док је стајао на подијуму, лицем према осталима, образи су му се заруменели, мноштво очију уперених у њега потпуно га је збунило, и није рекао ни реч док га нисам охрабрио: „Хајде, почните“. На то је само бојажљиво изустио: „Не могу да смислим шта да кажем. Мислим да сам заборавио шта сте ми задали“.
Видећи да је беспомоћан, покушао сам да му помогнем, али није било лако. Морао сам да изговорим десет речи на једну његову.
Прозвао сам још једног ученика и добио практично исти резултат.
Тада сам одлучио да се сам попнем на подијум и да им одржим малу проповед на тему вере, која је, како сам покушао да им објасним, основа свег беседништва. „Верујте у Бога и у себе“, рекао сам, „јер само ако будете веровали у себе моћи ћете да пренесете другима своју веру у Бога и да освојите њихова срца. Ако имате вере колико зрно горушичино, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ћe.[4] Веру у Бога већ имате, у супротном не бисте били ученици ове семинарије, не бисте се припремали за пастирско служење. Имате и основно познавање Светог Писма, које је најбоља књига на свету, не само као извор проповедничког надахнућа, него и као испомоћ кад год наиђете на тешко место у проповеди. Када се световни говорник изгуби, велика је вероватноћа да ће безнадежно стати, али ви увек имате неки одломак из Светог Писма који вам може помоћи да развијете тему. Да морате најпре имати тему, то се, наравно, подразумева. Немојте никада покушавати да се обратите чак ни најмањем скупу ако нисте сигурни да имате мисао коју вреди саопштити. He говорите само да бисте говорили. Наоружајте се једном мишљу, макар она била довољна само за почетак, а затим, имајући вере у онога у чије име проповедате, храбро иступите и одржите беседу. Тако ћете стећи и веру у себе.
Запамтите да нема веће части од части проповедника, али исто тако ни веће одговорности, зато што проповедник мора водити рачуна о свакој речи која излази из његових уста. Исто тако запамтите да ако не верујете у оно што проповедате, онда нећете пронаћи пут до срца својих слушалаца. Нема те публике која је довољно глупа да не примети јесте ли искрени или нисте. Ниједна публика неће пратити проповедника за ког осећа да је неискрен“.
Ове речи су погодиле у сам центар. На лицима ученика видео сам да осећају како им из рамена израстају крила, али сам исто тако видео да та крила нису довољно снажна за лет. Можда би – одлучио сам – било од помоћи када бих им показао како се тачно лети. Рекао сам: „Нека ми неко зада текст, а ја ћу одржати беседу без припреме. Касније ћу то исто очекивати од вас“.
На то је један ученик рекао: „Да, али лако је вама. Чули смо да сте ви проповедали још у првом разреду семинарије“.
„Тачно, али ако сам ја почео у првом, ви можете да почнете у петом, и ускоро ни вама неће бити тако тешко“.
Остатак часа и неколико наредних предавања посветио сам држању кратких проповеди на текстове које су бирали ученици. Захтевао сам да хватају белешке, на основу којих ће затим закључити која сам начела композиције применио на материјал, а нарочито да обрате пажњу на то како почињем и како завршавам проповед.
Затим сам поново покушао са прозивањем ученика, да они проповедају. Овога пута сам се потрудио да најпре прозовем ученика са највишим оценама из свих предмета. У жељи да му на почетку пружим пуну подршку, спровео сам га на подијум и рекао му:
„Замислите да сте већ свештеник, а да су ваши школски другови ваша паства којој треба да упутите своју прву проповед. Затим почните тако што ћете прочитати текст који вам је задат“.
Ученик је промрмљао нешто што уопште нисам разумео и слегао раменима. Рекао сам му: „Почните. Можете да стојите лицем према верницима пет минута без иједне речи. Само замислите да сте у својој парохијској цркви, као што сам већ рекао, и замислите да је црква пуна људи који нестрпљиво чекају да чују каква ће бити ваша проповед. Замислите да су ови ђаци нова паства коју вам је Господ управо поверио“. Он ми је на то јасно и гласно узвратио:
„Паства коју Бог даје је добра. Како можете очекивати да замислим да је ово моја будућа паства, кад су ми она двојица тамо јуче замало поломила сва ребра, и то без разлога. Кад их гледам, то и није неко надахнуће“.
На његове речи разред се засмејао грохотом. Захваљујући смеху, напетост која је до тада владала, је нестала. Ја нисам желео да нам споменути јучерашњи догађај скрене пажњу са основног циља. Чим се смех утишао, додао сам:
„Ако своју прву проповед одржите подједнако уверљиво и без напетости као што сте ми саопштили шта су вам школски другови учинили – биће одлично. Покушајте“.
„Желим да покушам“, одговорио је, „али прво, молим вас, реците овој двојици да не гледају у мене“. Почео је да говори, али проповед је била неповезана и неорганизована, за разлику од претходно изречене притужбе на дотичну двојицу.
Када је завршио, поставио сам питање има ли у одељењу некога ко сматра да је довољно разумео основе омилитике да би могао одржати прву проповед. Уследила је дуга пауза, али коначно се неко јавио. He оклевајући ни на трен, почео је да говори веома гласно и претерано узбуђено:
„Драги моји синови и кћери у Духу! Управо сам одслужио своју прву Божанствену Литургију у овој светој цркви. Молио сам се за ваше здравље и здравље ваших милих, за опроштај наших грехова и за покој свих који су отишли на онај свет, наших очева, мајки, браће и сестара. И као што сам се молио данас, тако ћу наставити да се молим и убудуће, а молим вас да се и ви молите за мене, као што каже Апостол Павле: “Молите се једни за друге“[5] Молите се да ми наш Отац који је на небесима, велики Пастир, да снаге да истрајем у свом пастирском служењу међу вама, не бих ли се удостојио те највеће радости – да на дан Суда изађем пред Господа и поносно кажем: “Ово су деца коју си ми ти дао”.[6]
Покушао је да заврши, али није могао даље. Стрчао је са бине толико збуњен да није могао пронаћи чак ни своју столицу, него се сручио у крило ученику који је седео два реда испред.
Био сам изузетно задовољан његовим првим наступом. „Лед је коначно пробијен“, помислио сам. Други ученици су га посматрали са изразом дивљења, као да с њим деле радост успеха, у нади да ће данас-сутра и они успети да превазиђу своју природну стидљивост и да одрже складну проповед попут његове.
Када се жамор након овог првог покушаја проповеди мало утишао, најпре сам похвалио ученика за вешто одржан говор, а затим сам се потрудио да веома пажљиво истакнем извесне недостатке. Разред се, на пример, засмејао када сам приметио да, чак и ако би сутра постао свештеник, свеједно би још увек имао свега двадесет три или двадесет четири године, тако да би било помало ризично да се верницима обрати речима: „Драги моји синови и кћери“. Неке старије госпође међу њима могле би рећи или помислити: „Каква сам ја теби кћерка, кад могу да ти будем баба!“
Запазио сам да ученици слушају моју критику са будном пажњом, па сам истакао још један мањи недостатак:
„Моја друга исправка, која исто тако није од суштинске важности, односи се на онај део беседе у ком сте споменули да се молите за рођаке. Неки људи би могли помислити, кад сте већ почели да набрајате блиске рођаке, да ћете поред оних које сте споменули у списак унети и све остале – тетке, бабе, стричеве, ујаке, другу браћу и сестре и тако даље“.
Ученици су опет праснули у смех, толико гласно да су се други, који у том тренутку нису били у својим учионицама, окупили у ходнику и почели да гледају кроз стакло на вратима, покушавајући да схвате шта се догађа у учионици омилитике.
Други наставници, моје колеге, придржавали су се правила да однос према ученицима све време мора бити врло строг, нарочито у учионици. Сматрали су да је ово једини могући начин за постизање дисциплине. Ни Ардонска семинарија у том погледу није била изузетак. Заправо, овакав став је у то време био преовлађујући у свим школама широм Русије. Међутим, моје искуство је показало да нема никакве потребе за тако крутим односом. Моји ученици су веома добро прихватали мој начин односа, став топлине и људскости који сам заузео према њима. Повремено су се смејали веома гласно, али било је довољно да кажем: „Доста је, децо“, да сви истог тренутка ућуте и постану тихи као мишеви.
Елем, после друге исправке дозволио сам им накратко да се смеју, a затим рекао: „У реду, уозбиљимо се“, и обратио се момку који је одржао проповед:
„Ова два недостатка која сам управо истакао и нису тако важна. Међутим, то да ћете на дан Суда изаћи пред Господа и поносно рећи: “Ово су моја деца“ директно противречи Светом Писму. Како ви као рукоположени свештеник себи уопште можете дозволити да размишљате о поносу, a нарочито пред Господом, који је рекао: „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат“.[7]
Како је изгледао резултат мог начина рада? Омилитика је постала најомиљенији предмет у семинарији. Ђаци су у свако време и на сваком месту вежбали да држе проповеди. Држали су их не само у учионицама и на ходницима, него и у трпезарији, у холу, а како на Кавказу Сунце већ у фебруару пријатно греје, почели су чак и да држе беседе напољу, у дворишту и околини. Слични призори раније су малтене били незамисливи. У парку би се окупила група дечака из два највиша разреда, један од њих би држао проповед стојећи на клупи, а онда би се и остали, чувши глас који се орио са проповедаонице, сјатили са свих страна. Када први заврши заменио би га други, и тако укруг. Најпре су беседили само ђаци петог и шестог разреда, да би касније почели да учествују и млађи ученици.
Једнога дана домар је наредио да се склоне све клупе, зато што пре мог доласка на њима нико није стајао, а сада ученици обућом гуле фарбу. Али ученици су, са клупама или без њих, наставили да се обраћају својој пастви. Ипак, било им је потребно некакво узвишење на ком би стајали, јер у супротном ђаци у задњим редовима никако нису могли да виде израз лица и кретње беседника. Једном приликом, група најнижих ученика стигла је последња. Затекли су једног од најистакнутијих беседника, који је и сам био ниског раста, како проповеда. Беседника су окруживали високи ученици, тако да ови ученици нису видели ништа. У том тренутку један од њих је узвикнуо: „Не видимо те, попни се на дрво!“
На свеопште изненађење, он је узвик схватио озбиљно, спретно попут мајмуна попео се на једну безмало водоравну грану, и наставио проповед. Један од ученика из његовог одељења узвикнуо је:
„Хеј, изгледаш као Закхеј на дивљој смокви!“
Али говорник није обраћао пажњу на ову помало заједљиву примедбу. Неометено је наставио проповед на тему библијске приче о књижевницима и фарисејима, веома јасно развио идеју и на крају заокружио тумачење. Постепено је подизао глас, а док је понављао Христове речи: „Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери“[8] поглед му је нетремице био уперен у ученика који га је назвао Закхеј. Пиљио је у њега све док остали нису приметили да су ове строге речи упућене ђаку који се нашалио на рачун његовог ниског раста, упоредивши га са Закхејем, ког Лука описује као човека „малога раста“. Ово је, наравно, изазвало свеопшти смех.[9]
Неки ученици петог и шестог разреда који су се надали да их у веома скорој будућности очекују праве проповеди вежбали су толико марљиво да су помало запоставили друге предмете. На различите начине показали су да и навика проповедања може бити претерана. На пример, један момак је усред ноћи стао на кревет и гласно узвикнуо: „Пробудите се! Зашто спавате? Бдите да не паднете у искушење“[10] Није престао док није пробудио све у спаваоници. Када су видели шта се догађа, неки су се покрили ћебетом преко главе, али он се није обазирао на чињеницу да многи слушаоци нису расположени за проповед, него је наставио да развија мисао. Следећег јутра позвао га је ректор и очитао му „слово” о ремећењу ноћног мира и тишине, да је овај, пошто се вратио у учионицу, рекао: „У изливу верског заноса ја сам вас позивао да се пробудите, да се молите да не паднете у искушење, а сада сам због тога и сам пао у искушење и немилост код ректора“.
Како је време протицало, живот у семинарији све ми је више пријао. Након буке и вреве Петрограда и бурне активности двомилионског града, нисам очекивао да ће ми боравак у Ардону пружити толико задовољства, у том, како сам најпре мислио, селу које је заборавио и Сам Бог. Ипак, задовољство је права реч за то како сам се осећао у Ардону. Ни на трен нисам зажалио што сам отишао из Петрограда, и постепено сам се и више него помирио са мишљу да бих у тој забити могао остати заувек, лишен славе и ослобођен од притиска непрекидног рада. По први пут после неколико година имао сам времена за читање. Сваки тренутак тог времена користио сам са радошћу, онда када нисам још више уживао у раду са својим ученицима.
Посао наставника је за мене постао истински смео подухват. Свака следећа генерација ученика са којом сам се упознавао отварала је нове могућности. На пример, четвртацима сам дуже време предавао философију, мењајући болесног колегу. Један део часова посветио сам искреном разговору о њиховој будућности. Говорио сам им:
„По завршетку овог полугодишта мораћете да решите најзначајније питање у свом животу: хоћете ли остати у семинарији током петог и шестог разреда и посветити се богословским предметима, а самим тим и будућем пастирском служењу, или ћете напустити семинарију, одустати од црквеног служења и стећи образовање за неко друго занимање. Довољно сте зрели да дате паметан одговор на ово питање, и ја вам пријатељски желим да добро поразмислите пре него што донесете одлуку.
Ако не осећате да сте заиста позвани на пастирско служење, нипошто се немојте определити за наставак богословског образовања, него напустите ове зидове и одаберите позив који је ближи вашем срцу. Сетите се да се од пастира очекују бројне жртве. Могло би се чак рећи да је његов живот једно непрестано жртвовање. Ако нисте сигурни да ћете целог живота моћи служити попут воштанице која гори испред иконе, да ћете бити кадри поћи као јагње на заклање не бисте ли привели Царство Божје и Истину Његову међу људе, да ћете имати воље да издржите глад, жеђ, ударце и клевете зарад Онога коме посвећујете свој живот, ја вас молим да не узимате на себе оно што се у недостатку истинског призива претвара у тежак јарам пастирског служења“.
Ученици су ценили овакву врсту разговора, који су на њих утицали веома снажно, онако како не би могла утицати ни најизврснија беседа у цркви. Осећали су да се ови разговори тичу непосредно њихових проблема, за разлику од беседе, која мора бити довољно широка да задовољи потребе свих верника.
Четвртком сам био слободан. Како се ближило пролеће, моја горштачка црногорска крв почињала је да ври, а Кавказ постајао неодољиво привлачан. Једног четвртка кренуо сам на планинарење, потпуно сам. Одабрао сам врх, попео се, затим угледао још виши, пожелео да и њега освојим, и тако даље, све док ми није постало јасно да нећу успети да се вратим пре мрака. Кружили су гласови да тамо, у планинама, има разбојника, мањих лутајућих банди које не убијају људе, већ само пљачкају, али ја целог дана нисам видео ни живе душе, па је помисао на разбојнике надјачала чињеница да у повратку пре мрака морам прећи што већу раздаљину.
Међутим, тек што сам се окренуо, на суседном гребену угледао сам пет или шест мушкараца наоружаних пушкама. Стајали су на извесној удаљености, али када сам видео како скачу са стене на стену, лако попут планинских коза, била ми је јасна њихова намера да нам се путеви укрсте. He очекујући ништа добро од блиског сусрета са њима, био сам, наравно, веома узнемирен и учинио сам све што је до мене да одложим наш сусрет. Али није прошло ни онолико времена колико би ми требало да то изговорим, а већ су ме окружили. Један од њих питао ме је на невештом руском језику: „Имаш пape? Дај паре!“ Из неког разлога тог дана сам са собом понео целу плату. Одмах сам им дао све, да бих избегао претрес. Жудно су пребројали дневну „зараду“, која је вероватно била већа од свега што успеју да напабирче за годину дана, и од радости почели да играју, ту одмах, на пропланку на ком су ме сустигли. Ускоро ме је један од њих увукао у центар. Сели су и рекли ми да сада ја играм. Одговорио сам да никада у животу нисам играо и да не знам кораке њиховог плеса.
„Лако је“, рекао је један, „ми ћемо те научити“. Почели су да тапшу длановима у ритму једноставне песме, чије су речи гласиле:
„Шта хоћеш? Нећу ништа.
Шта желиш? He желим ништа“.
Када је најразузданији члан банде извукао нож из корица и прислонио ми га врхом уз ребра, схватио сам да са њима нема шале. Његове речи нису остављале ни најмању сумњу у погледу недвосмислености његове намере:
„Видиш ово? He играш – убијем“.
И тако, док су они тапшали и понављали речи: „Шта хоћеш? Нећу ништа“, покушавао сам да опонашам њихов плес, иако сам га видео по први пут.
„Одлично, драги мој“, рекао је вођа банде, „али ми ћемо те научити да играш још боље“.
Рекао сам им да ми за оно чиме се бавим не требају часови плеса. На то је вођа оштро одбрусио:
„Шта?! Нећеш да радиш како ја кажем? Сви ови се плаше и раде како ја кажем!“
Било ми је јасно да није навикао на непослушност, али и да сматра да и ја потпадам под његову безграничну власт. Вођин смркнути поглед који се са мене није скидао нешто је најружније што сам икада видео. Без оклевања, наставио сам да плешем уз пратњу њиховог пљескања.
Пошто је Сунце било веома ниско, скупио сам храброст и питао их да ме пусте, зато што је Ардон далеко, тако да у сваком случају нећу стићи да се вратим пре мрака.
„Добро, иди, али немој случајно некоме да испричаш шта ти се десило. Ако кажеш – зажалићеш!“, зарежао је вођа банде.
Нису морали да ми кажу двапут. Своје речи спровео сам у дело без одуговлачења. Док сам се брзим корацима удаљавао са места сусрета, мало-мало сам се освртао, проверавајући да се нису случајно предомислили и одлучили да ме прате. Када сам касно увече стигао у Ардон, планине су изгубиле сву чар којом су ме претходног јутра мамиле. Никада више нисам ни помислио да се запутим у још један планинарски излет по Кавказу.
НАПОМЕНЕ:
[1] Кавказ – планине Велики и Мали Кавказ са ширим околним подручјем између Црног мора и Каспијског језера, на размеђи Европе и Азије, раздвајају Русију и Блиски Исток, а у верском су погледу изразито исламске.
[2] Мт 5, 10
[3] Јн 1, 3
[4] Мт 17, 20
[5] Јк 5, 16
[6] Иса 8, 18
[7] Јк 4, 6
[8] Мт 23, 13-32
[9] О Закхеју у Лк 19. глава.
[10] Лк 22, 46
