XXXVIII
Црквени скуп се наставља
Сутрадан рано ујутро, далеко пре но што ће почети друго заседање црквеног скупа, налазио сам се у Епархијском дому. Хтео сам да разменим неколико речи са изасланицима из Петрограда, Кијева, Одесе и других градова, зато што сам претходног дана видео бројне пријатеље и познанике са којима сам стигао само да се поздравим. Неколико тренутака разговора било ми је довољно да увидим: сви су били изузетно забринути за будућност Русије. Избегавали су да говоре о недавним дешавањима као што рођаци тешко болесне особе избегавају да говоре о смрти.
Секретари црквеног скупа са ручним звонцима ишли су од просторије до просторије, од зграде до зграде, сазивајући представнике на заседање. Било је потребно скоро пола сата да се сви сакупе.
Тог другог дана заседање је отворио заменик председника црквеног скупа, човек веома добро познат не само у Москви него и широм Русије, кнез J. Н. Трубецкој. Било ми је изузетно драго што један тако познати лаик узима активно учешће у пословима Руске Православне Цркве. Каква би срећа била за цео народ кад би се интелигенција више занимала за Цркву, нарочито имајући у виду да је на том пољу било посла за све. Ухватио сам себе у потајној нади да људи попут кнеза Трубецкоја нису закаснили међу редове црквених делатника, да би њихово присуство некако могло бити први знак повратка дотад незаинтересоване интелигенције активном учешћу у црквеним питањима.
Чланови Првог Сверуског предконгресног сабрања
Одељење за питање народног образовања
Већ првог дана сазив црквеног скупа је одредио неколико комитета, којима је поверио рад на конкретним проблемима. Комитети су састављали предлоге и излагали их пред свима, а затим је конгрес доносио коначне одлуке. Рад ових комитета био је веома плодотворан, тако да је конгрес увек имао и више него довољно материјала за рад на седницама. Говорници су један другог смењивали неутврђеним редом. После Архиепископа излазио је лаик професор, после професора сеоски учитељ, после учитеља генерал у пензији, после генерала свештеник чију парохију огромна већина не би могла пронаћи на карти Русије и који можда никада раније није видео Москву. У Русији су, по први пут после вишевековног периода, питања Руске Цркве разматрана на јавном скупу.
Једнога дана током заседања скренула нам је пажњу бука са улице. Била је све гласнија. Устао сам са столице и пробио се кроз неколико редова учесника конгреса до прозора. Други су следили мој пример.
Улицом су се издалека приближавали демонстранти са црвеним транспарентима и плакатима које је било тешко прочитати са те удаљености. Следећег дана новине су јавиле да је на протестима учествовало око пет хиљада људи. Како су се приближавали, све се јасније чуло да певају Интернационалу.[1] Када су се транспаренти приближили, могле су се прочитати пароле: „Доле рат!“, „Мир без припајања и одштете!“, „Земља и слобода!“, „Сва власт радницима и војницима!“, и друге којих се не сећам. Кроз мелодију Интернационале чули су се узвици: „Доле Керенски и Миљуков!“, „Доле буржоаска влада!“, „Живела совјетска република!“ На моје запрепашћење, неколико мушкараца и жена који су корачали заједно из све снаге су узвикивали: „Живела Немачка!“
„Нисам очекивао ово од Москве“, чуо сам себе како изговарам.
Александар Федорович КЕРЕНСКИ
(Александр Фёдорович Керенский,1881-1970, Њујорк
председник Привремене владе
Док су демонстранти пролазили поред прозора Епархијског дома, намах сам препознао странца који је беседио код споменика Скобељеву. Предводио је поворку. Лево и десно од њега ишао је по један радник. Иза њих тројице корачао је шпалир радника, који су се држали за руке тако да формирају баријеру, бринући се за безбедну удаљеност прве тројице од осталих демонстраната. Било ми је јасно да је мој странац важан бољшевички вођа, а с обзиром на оно што сам од раније знао о немачкој шпијунажи, сасвим ми је било јасно да је он, заправо, немачки шпијун који је искористио прилику да револуционарне немире окрене у корист Немачке.
Бољшевички демонстранти су прошли. Говорник који је добио реч пре него што га је прекинула бука наставио је као да се ништа није догодило. Зауставио се само док је поред прозора пролазила најбучнија група демонстраната. Чим је опет могао да чује свој сопствени глас, закључио је да га могу чути и остали чланови конгреса и без оклевања продужио.
Међутим, с обзиром на околности, бољшевичке демонстрације су оставиле снажнији утисак него његов говор. Имајући у виду јавна окупљања, као и вести са фронта да мушкарци под утицајем бољшевичке пропаганде напуштају ровове и у великом броју се враћају у своја села, док се преостали братиме са Немцима, један изасланик је предложио председништву да конгрес војсци упути проглас, у ком би се захтевало да се зарад општег благостања државе настави борба.
Председништво је објавило гласање о овом предлогу, који је прихваћен већином гласова. Затим је кнез Трубецкој рекао: „Ја ћу саопштити овај предлог посебном комитету и поверити му састављање текста прогласа руској војсци. Чим текст буде готов, изнећу га свима на коначно одобрење“.
Павле Николаевич МИЉУКОВ
(Павел МИЛЮКОВ Николаевич, †1943)
Представници који су седели поред мене упорно су покушавали да ме наговоре да узмем учешћа у разговору о неком од питања, на шта сам им одговарао: „Причао сам доста док сам био у Петрограду. Целих пет година само сам то и радио. Сада је време да слушам друге“. И заиста, нисам имао ни најмање жеље да говорим на било коју тему. Уосталом, све и да јесам, чинило ми се да није паметно истицати се на конгресу на ком Митрополити, Архиепископи, Владике, старији свештеници, професори и други учени људи пишу нове странице историје.
Али, упркос мојој решености, није било суђено да ћутим до краја.
На вечерњем заседању затражио сам дозволу да говорим. Било је то овако.
Пошто је размотрено неколико важних питања, између осталог питање обнове Руске патријаршије коју је 1700. године укинуо Петар Велики, кнез Трубецкој се у својству председавајућег обратио члановима конгреса следећим речима:
„А сада молим скуп да саслуша текст прогласа руској војсци који је комитет припремио за овај састанак“.
„Да чујемо, да чујемо!“, повикали су изасланици.
Срце је закуцало брже. Док је секретар читао проглас, слушао сам с пуном пажњом. Надао сам се да ће се зачути глас праве Русије.
Конгрес је тврдио да је Русија ушла у рат против своје воље, да се Русија не води никаквом империјалистичком политиком, да сада, када је стекла унутрашњу слободу, са стрепњом и болом слуша како храбри војници напуштају ровове и фронт и остављају непријатељу могућност да уђе у Русију и да јој одузме ту слободу. Први слободни сверуски црквени конгрес шаље честитке и благослов својим драгим војницима и моли победничке пукове да остану у рововима.
То је било све.
„Ово није довољно“, рекао сам себи, надајући се, наравно, да ће уследити расправа, како би се прогласу придао одређенији израз и одлучнији тон. Међутим, варао сам се. Након што је проглас прочитан, кнез Трубецкој није тражио расправу, већ је текст као такав одмах ставио на гласање.
„Да ли конгрес прихвата овај проглас?“, питао је.
„Да, прихватамо, прихватамо!“, зачуло се готово једногласно. Није се могло запазити било чије неслагање.
Док су узвици одобравања још одјекивали салом, устао сам са столице као да ме је натерала некаква спољашња сила, подигао руку довољно високо да ме председавајући мора уочити и викнуо пуним плућима:
„Молим вас, дајте ми реч“.
„Реч о чему, оче Мардарије?“, питао ме је кнез Трубецкој.
Кнез ме је дуго знао и очигледно ме није изгубио из вида. Када ми се обратио по имену, приметио сам да су се представници са свих крајева сале окренули да ме виде. Моје име је привукло свеопшту знатижељу, зато што се често могло прочитати у новинама. Да није изговорено са бине, велика већина учесника можда никада не би ни сазнала да сам био присутан на конгресу. У парном возу није био истакнут списак путника. Када смо стигли представили смо се секретарима, рекли смо своја имена, поднели веровна писма, добили посебне пропуснице за салу, и то је било то. Осим ако су се учесници конгреса међусобно већ познавали, није било начина да се сазна ко је све присутан.
Мој одговор на кнежево питање гласио је:
„Желео бих да говорим о прогласу који је управо прочитан“.
„То није могуће, оче Мардарије. Проглас је већ прихваћен, оче Мардарије“.
„Тражим реч по тачки дневног реда!“, узвикнуо сам узбуђено. „Ставили сте питање на гласање, а да претходно нисте затражили расправу“.
„Не могу вам дозволити да говорите, оче Мардарије. Питање прогласа је решено. He, нећу вам дозволити да говорите“, изјавио је кнез категорично и ударио чекићем о сто. Затим је погледао на свој сат, промрмљао нешто Митрополиту Платону који је седео поред њега, и објавио:
„Конгрес сада прекида рад. Пауза десет минута“.
Током паузе окружили су ме бројни учесници конгреса. Чак је и један број присутних сишао са галерије – неки зато што су ме познавали, неки зато што нису. Свима сам упутио снажан израз негодовања због тога што ми кнез Трубецкој није дао реч.
Стари Московљанин, A. А. Сидоров, бивши председник Московског комитета за питања штампе, са којим сам се упознао 1908. у Кијеву, пришао ми је и тихо питао:
„Шта вам се није допало у прогласу?“
„Све, од почетка до краја“, одговорио сам љутито. „Зар јутрос нисте видели бољшевичке демонстранте како захтевају немогуће? Ако Москва, прва престоница, показује незаинтересованост за овакве ствари, бољшевици ће одвести Русију у пропаст“.
Нисам све ни рекао, када је мој пријатељ Сидоров меланхолично процедио кроз зубе: „Ничево…“ Ту реч, „ничево” – „ништа страшно“, убрзо би научио сваки странац након кратког боравка у Русији. Једва сам се суздржао да му кажем шта мислим о том његовом „ничево“.
Чланови конгреса су ми прилазили све време, у све већем броју. Новине су три године преносиле вести и телеграме о мени, а уредници ме у својим чланцима час нападали, час величали, па претпостављам да су учесници желели да ме виде сопственим очима.
Један генерал ми је пришао са речима: „Дозволите ми да вам се представим, да се упознам са чувеним оцем Мардаријем“. Други учесник, професор са југа Русије, руковао се са мном уз речи: „Био сам убеђен да имате најмање педесет година“.
Ипак, то није био тренутак да се бавим склапањем нових познанстава. Људи су ми говорили своја имена, једно за другим, али било их је тако много да нисам могао запамтити ниједно. Туђе руке, хладне, знојаве, топле, меке, руковале су се са мном док се моја рука није укочила од руковања и док је нисам једноставно пустио да иде од особе до особе, у мислима потпуно одсутан. Хватала ме је језа од саме помисли да је тај проглас прихваћен онакав какав је прочитан. И даље сам покушавао да изнађем начина како бих убедио учеснике да промене тај покорно написани документ који је, уместо да подигне морал међу војницима и да руској војсци пружи преко потребну храброст, звучао као уздах обезнађеног инвалида.
Рекао сам свима око себе да ћу, чим се заседање настави, поново затражити реч. Неки од њих су се сами понудили да ми пруже подршку.
„О чему желите да говорите?“, питао ме је један свештеник.
„О много чему“, одговорио сам му. „Почећу од бољшевичке пропаганде, а завршити захтевом да војска крене у напад. Мој народ је поробљен. Тражићу његово ослобођење“.
„Показаћете да сте прави српски јунак ако будете имали храбрости да се огласите против бољшевика“, рекао је свештеник. „Зар се не плашите да би се могли обрачунати са вама на свој начин?“
„Да сам којим случајем на фронту, циљ би ми свакако био да постанем јунак“, одговорио сам. „Али пошто сам далеко иза борбених редова, од тога нема ништа. Осим тога, јунак је онај ко се суочава са смрћу, свестан да се одриче нечег овоземаљског што заиста вреди чувати, јунак је човек који има шта да изгуби. To не важи за мене, јер ја немам шта да изгубим. Моја два највећа блага одувек су биле Русија и Србија. Ова друга више не постоји, а ако је и прва на истом путу ка амбису, мени је онда свеједно хоћу ли живети или умрети“, завршио сам узбуђено.
Зачуло се звонце за крај паузе. Учесници су још једном заузели своја места. Тог тренутка моје узбуђење је достигло врхунац. „У следећа дватри минута све ће бити решено“, одлучио сам, бесан и непоколебив. „Моја судбина, судбина Русије, исход Светског рата“.
Чим је кнез ударио чекићем и објавио да се заседање наставља, устао сам, високо подигао руку и, плашећи се да би могли прећи на следеће питање дневног реда пре него што се ја убацим, узвикнуо из све снаге:
„Кнеже, молим за реч! Доказаћу вам да проглас није прописно стављен на гласање“.
„Оче Мардарије, молим вас да не прекидате седницу. Ток вечерашњег заседања не може се зауставити на тој тачки.
„Ваша екселенцијо, ако ми ви не дајете реч, затражићу дозволу од чланова конгреса“, рекао сам и одмах своје речи спровео у дело. Одвојио сам поглед од бине и осврнуо се око себе, посматрајући лица која су ме гледала.
„Слушамо, слушамо“, чуло се са свих крајева просторије.
Кнез је очигледно био веома незадовољан што сам затражио реч на конгресу и тиме нарушио уобичајени ток дискусије. Учинио је једино што је могао: своје незадовољство изразио је гестом.
„Ко је за то да отац Мардарије говори нека подигне десну руку“.
Неколико стотина руку било је у ваздуху.
Немајући куд, кнез је одобрио мој захтев:
„Оче Мардарије, дајем вам пет минута. Изађите на говорницу“.
Знао сам шта у таквим случајевима значи пет минута. Веома лако се могло догодити да три минута од пет протекне у пробијању из задњих редова до бине. Кретао сам се што сам брже могао, свестан стотина парова очију које ме посматрају, али мислећи само на Русију и њену судбину.
Тачније, када сам устао са свог места мислио сам само на Русију а онда сам се сетио свог поробљеног народа: „Ако нисам могао да те браним на обалама Дунава, Саве и Дрине када си био нападнут, онда ћу се, уз дозволу руског народа који је вољан да ме саслуша, сада борити за тебе речима, и моје речи ће јуришати право ка циљу, као метак испаљен из пушке. Када закорачим на бину Првог сверуског конгреса рећи ћу им истину, јасно ћу им ставити до знања како стоје ствари. He плаши се, мој народе, Русија је још увек на твојој страни!“
Док сам се кретао према бини, учесници су шапатом водили веома жив разговор. Чим сам се попео и заузео место за столом, истог тренутка завладала је потпуна тишина. Најпре ми је сопствени глас зазвучао некако високо и уплашено:
„Поштована господо! Изгубили смо претходна два дана уверавајући себе како смо ми први слободан конгрес који се састао у Русији после вишевековног периода. Међутим, управо смо се понели више као робови. Изразили смо сагласност са прогласом који је намењен војсци на фронту, иако тај проглас избегава да спомене оно што нас највише тишти у овом тренутку, оно због чега смо уплашени када је реч о будућности Русије.
Русија нас овде није сазвала да бисмо доносили половичне мере и изговарали празне и бесплодне речи. Она очекује од овог конгреса да говори гласом који ће одјекивати широм земље попут труба јерихонских. Очекује се ваше мишљење о многим темама. Како се усуђујете да ћутите о зверствима која је у Кронштату починила бољшевичка руља, међу чијим жртвама су и уважени руски официри, о зверствима која су оскрнавила руску револуцију?!“
У том тренутку кнез Трубецкој је подигао свој чекић и тако снажно ударио о сто да се чаша која се на њему налазила преврнула:
„Оче Мардарије! Захтевам да замолите конгрес да ту реч сматра неизговореном, и да се убудуће уздржите од употребе таквог и сличних израза“.
„Оскрнавила!“, поновио сам још гласније, а учесници почели да ми аплаудирају.
Осећао сам да су чланови конгреса на мојој страни и да је прави тренутак да захтевам нови проглас:
„Сви сте јутрос видели…“, почео сам, а затим се за тренутак зауставио. Отворила су се главна врата сале, на која је ушла група од око десет особа. Новопридошли су пожурили у предњи део сале, где су неки учесници устали и уступили им места у првом реду. Сачекао сам да се удобно сместе, а затим наставио:
„… ону гомилу демонстраната који су носили пароле са натписима: “Доле рат!“, “Мир без припајања и одштете!”, па чак и отишли тако далеко да вичу: “Живела Немачка!“
Знате ли ви шта значи реч “Немачка”? Немачка и Аустрија себе сматрају носиоцима културе. Послушајте како њихово ношење културе изгледа на Балкану. Када су, након пружања јуначког отпора на Дунаву, Сави и Дрини, ваша српска браћа била приморана да се повуку у унутрашњост Србије, њихов знатно бројнији непријатељ ушао је у земљу и починио такве срамне злочине, такав непотребан и нечувен покољ, пред којим би се постиделе чак и паганске хорде Атиле Хунског и Џингис-кана. Читава северна Србија, такозвани Мачвански округ, укључујући и град Шабац са око 15 000 становника и стотинак забачених села – све је то претворено у рушевине. Немци су на улицама убијали ненаоружане цивиле, жене и децу. To је шумско подручје, али њима није било довољно грађе за вешала да обесе све старце, жене и децу. Уместо тога, у шабачку Саборну цркву закључали су две стотине истакнутих Срба и изложили их мукама глади и жеђи. Ови мушкарци су били престари да се боре. Њихов једини грех против Немаца био је тај што су Срби. А како су ови мученици умрли? Да би угасили жеђ, иако река Сава тече свега тридесетак метара од цркве у којој су били закључани, попили су све до последње капи уља из кандила окачених пред иконама, а када уља више није било они су се, са оно мало снаге што им је преостало, успињали са пода и лизали зидове, на којима је било неколико капи кондензоване влаге од њиховог дисања и телесних испарења. To се догодило у Шапцу. У оближњем развијеном селу Прњавору закључали су стотинак жена и деце у сеоску школу, а затим је запалили. Све се ово догодило не у мрачно доба Средњег века, него у двадесетом веку, током рата који још увек траје.[2]
Да ли је то култура коју Европа носи Истоку? Да ли су то мерила морала који намерава да уведе овде? Да ли је то тумачење Христовог учења чију напредност “културна“ Европа жели да пружи “непросвећеној” Азији?
У име живога Бога и Христа распетога, о, Русијо, питам те да ли ти као слободна земља желиш да склопиш мир са Немцима на овај начин? Ако желиш, онда ја морам признати да овде, у Москви, која је увек била оличење руског духа, видим Русију коју не препознајем“.
Што сам дуже говорио, глас ми је постајао све снажнији. Пустио сам га да одзвања из грла као звук звона искованог од најфинијег метала. Никада раније моје речи нису изражавале такав спој одушевљења, бола, љубави и страха. Чувства која сам осећао и која сам се трудио да осете и чланови конгреса досегла је тачку на којој готово нисам могао да је поднесем. На тренутке ми се чинило да ће нешто у мени изгорети и да ћу заридати. Када сам говорио о својим земљацима који су завршили живот мученичком смрћу у Саборној цркви у Шапцу, осетио сам сузе на очним капцима. Грло је било готово да се стегне и онемогући ми да говорим.
Чаша коју је оборио чекић кнеза Трубецкоја у међувремену је напуњена. Испио сам је до последње капи пре него што сам наставио:
„Схватите једном заувек, Руси, да не можете бити пријатељи са народима који не разумеју шта значи хришћанско милосрђе. Ваш пут и њихови путеви раздвојени су хиљадама година. Ако сада покушате да уједините снаге, неће они кренути вашим путем, него ви њиховим. Ово кажем као Словен и као свештеник. Сада послушајте шта је један други Словен и свештеник, хрватски римокатолик Јурај Крижанић, рекао још у време цара Алексеја Михајловича:
“Највећа опасност за Словене је могућност да их покоре Германи или Латини. To би било много гope него ропство под Турцима, који су поробљавали само тело. Германи или Латини би продрли у душу, убијајући словенске највише циљеве, веру и осећања“.
Овако је римокатолички свештеник дубоких словенских убеђења упозоравао православну Русију пре скоро три стотине година. Ни данас Немачка не представља ништа мању претњу.
Молим вас зато речима вашег сународника, Владимира Соловјова:
“Русијо, наум твој је висок,
Чекаш будућност да заблиста;
Који се звати желиш исток:
Да л ‘исток Ксеркса или Христа“?[3]
Савремени Ксеркс, Вилхелм II, започео је овај рат са намером да оствари стари немачки сан о царству које би се простирало од Северног мора до Багдада. Уништење Србије био је само први корак. Русија и остале словенске земље су такође део немачког програма, и ако Немачкој дозволите да спроведе тај свој програм, биће то крај не само руске међународне политике, него и њене слободе. А заједно са њеном слободом пете пруских јункера прегазиће и слободу целе Европе“.
У том тренутку кнез Трубецкој ме је прекинуо, објавивши да је моје време истекло, међутим учесници су повикали: „Нека говори!“ и своје речи подржали аплаузом.
Док сам говорио, приметио сам како један свештеник преводи или препричава мој говор људима који су дошли накнадно и којима су уступљена места у првом реду. Видео сам да га они пажљиво слушају. Схватио сам да то мора бити некаква важна страна делегација, али сам био превише удубљен у оно што сам говорио да бих нагађао коју земљу представљају.
„Председавајући каже да ми је време истекло“, наставио сам. „Прошле године лажне цареве слуге протерале су ме из Петрограда на Кавказ. Сада молим вас, као представнике целе Русије, да ме отерате не само са ове бине и из Москве, него и из саме Русије, ако оно што ћу рећи није у складу са најважнијом добробити Русије данас, као и са читавим током руске историје. Говорим овако одважно, боље рећи плачем и ридам, зато што осећам да кроз мене говоре и прошлост и будућност Русије. Садашњост у свом очају није способна да здраво расуђује.
Ипак, надам се да ћу у вама пронаћи представнике јучерашње и сутрашње Русије, и молим вас да будете судије и порота. Говорићу онако како ми заповеда савест. На вама је да прихватите оно са чиме се слажете и да одбаците остало.
Пре три месеца почела је револуција, револуција која нам, како ствари стоје, не доноси трајну слободу, већ коначно поробљење од стране Немаца. Три године ја сам дизао узбуну против немачке шпијунаже и против руских снага које су биле у савезу са њом, све док се није испоставило да је тај спој много јачи од мене, док ме нису прогнали на Кавказ. Ја нисам руски држављанин нити руски клирик, али сам пријатељ Русије. Народ Кавказа је показао да ми верује тиме што ме је послао као свог представника на овај конгрес. О томе је на козачкој скупштини дуго говорио М. А. Караулов, козачки атаман Теречке области и члан Државне думе. Морам вас замолити за опроштај што се задржавам на оваквим подробностима, али желим да вас уверим у своју поузданост. Желим да знате да нисам био непријатељ монархистичке Русије, да нисам непријатељ ни републиканске Русије, али да сам увек био и да ћу увек бити непријатељ неруске Русије.
Пажња не само Русије него и целог света усредсређена је на овај конгрес свештенства и верника. Стога је наша дужност да саставимо проглас који ће не само војсци, него и целом свету гласно и јасно објавити чврстину и решеност слободне Русије. Ако и само ако проглас буде звучао тако да војска осети сигурне руке у којима се налази судбина Русије, војници ће наставити да нас бране као пре. Тако и једино тако имаће довољно духа да се сложе око циља зарад ког вреди водити борбе и односити победе.
Данас је наша војска обесхрабљена непријатељском пропагандом. Наше војнике позивају да склапају братске односе са силом која исмева и саму идеју братства међу народима, сањајући једино о томе да завлада целим светом сама, без икакве браће.
Ви, Руси, не можете волети Немце којима сте жртвовали своју млађу браћу – Србе, Хрвате, Чехе, Пољаке и остале Словене, учеснике овог рата. Само кроз љубав према својима може се доћи до љубави према туђинима, кроз љубав према словенству до љубави према целом људском роду, кроз словенско братство до братства целог човечанства. Сваки другачији пут, ма како лепо звучао у тврдњама бољшевика, погрешан је. Чак и ако Русија привремено скрене са правог пута, имам вере да ће се на њега вратити. Али вратиће се уморна и истрошена, лутање ће је скупо коштати. Управо зато морате учинити све што је у вашој моћи да то спречите, док још има времена.
Стога, потпуно свестан одговорности коју на себе преузимам, позивам вас да својом узвишеном величином подсетите племениту војску на њену дужност, која више није у рововима, него на површини, напред ка Берлину и Бечу, да скрше Хоенцолерне и Хабзбурге и да ослободе четрдесет пет милиона Словена. Захтевам да конгрес гласа за допуну прогласа“.
На крају мог говора присутни су устали и повикали:
„Прихвата се, прихвата се! Живела руска војска! Живела Русија! Живела Србија и сви савезници!“ A. В. Васиљев, „патријарх“ свих словенофила, који се ту налазио у својству представника из Петрограда, попео се на бину и пољубио ме пред целим скупом. Затим су почели да ми прилазе и други учесници и да ми лично честитају.
Једина мисао кнеза Трубецкоја као председавајућег била је, наравно, да поново успостави ред и да настави прекинути програм. Али ма колико да је покушавао, дуго му није успевало. Учесници су се упорно гомилали око бине, желећи да ми на неки начин изразе своје честитке, па макар то био само стисак руке. Захваљујући њима осетио сам успех свог одлучног покушаја да испуним дужност према Русији. Оправдао сам се тиме што сам успео да изађем за говорницу, учинивши најхрабрију ствар у животу.
Говор који сам у добробит Русије упутио скупу био је срећа у несрећи за сам конгрес. Пробудио је учеснике, што је иначе требало учинити на самом почетку, а нарочито откад су тог јутра протести бољшевика под притиском свеопште обесхрабрености додале страх и узнемиреност. По речима самих учесника, ја сам им пружио нову наду и оживео њихово родољубље. Рекли су ми и да им је драго што је страна делегација ушла управо током мог говора.
НАПОМЕНЕ:
[1] Интернационала – химна међународног револуционарног социјализма и комунизма. Оригинално химна француских социјалиста (од 1899.) који су позивали на рушење власти. Руска верзија Интернационале била је химна Совјетског Савеза од 1917. до 1944. године (у бившој Југославији Интернационала је дуго времена била одјавна песма Радио Београда).
[2] Аустроугарска је објавила рат Србији 28. јула 1914 године, тачно месец дана од дана погибије надвојводе Франца Фердинанда у Сарајеву. Сачинитељ описује њихова зверства у Мачви, посебно она у Шапцу и околини, када су у шабачкој црквеној порти прикупили, потом искасапили и запалили тела свих преосталих Срба.
[3] Из песме Владимира Соловјова Ex oriente lux (1890).
