XXIX
Са словенским ратним заробљеницима
Током првих месеци рата ни руска влада нити руска јавност нису обраћале никакву посебну пажњу на ратне заробљенике словенског порекла.
To је узроковало двоструку штету. Као прво, материјалне трошкове. Њихов број се веома брзо приближавао милиону, и то мноштво је смештано у затворске логоре, у којима су живели на рачун државе, не дајући никакву корист, премда су се стотине хиљада руку могле одлично искористити за рад на пољима и у фабрикама.
И као друго, никада никоме на власти нити у друштву није пало на памет да би бреме словенских затвореника требало олакшати, да би требало нешто учинити како би се одржао њихов словенски дух. Случајеви корисног залагања неколицине појединаца били су веома ретки. Јавне личности готово да нису посећивале затворенике Словене, не би ли се с њима боље упознали. A то је за словенофиле била животна шанса. Тамо, на руској земљи, налазио се огроман број словенских ратних заробљеника, спремних да буду васпитани у љубави према Русији и у начелима свесловенства.
Касније, када сам их и сам посећивао, говорили су ми како су често цели одреди, па чак и читави пукови, једва чекали прилику да се предају Русима.
Тако је та прва јесен улудо протраћена, али већ у зиму 1914. ми, словенофили, били смо дубоко свесни какву шансу пропуштамо. Обраћали смо се влади да словенским затвореницима треба посветити већу пажњу.
Нешто касније основано је Друштво за заштиту словенских ратних заробљеника. Његови чланови једногласно су одабрали мене као особу која је најподеснија за теренски обилазак затвореничких логора.
Нисам могао да кренем у обилазак пре почетка летњег распуста 1915, зато што сам још увек био студент духовне академије, али када сам коначно кренуо, Министарство рата обезбедило ми је писмену препоруку, која је била моја улазница за све затвореничке логоре на целој територији и азијског и европског дела Русије. Осим писма, влада ми је обезбедила превоз и средства неопходна за остварење повереног ми задатка. По завршетку обиласка имао сам поднети детаљан извештај о свему што сам видео и запазио у логорима са већим бројем словенских затвореника.
Мој први сусрет са затвореницима догодио се у областима реке Волге и планине Урала. Овај део мог путовања имао је двоструки циљ. Требало је, као прво, да се сусретнем са заробљеницима, и као друго, да у градовима кроз које пролазим организујем сусрете где ћу се обратити окупљенима. Тако бих се упознао са самим затвореницима, учинио све што је у мојој моћи да их ободрим, и у исто време покушао да задобијем наклоност споља.
Затвореници су радо долазили на састанке које сам организовао за њих. Ти састанци су несумњиво били једини догађај у њиховим једноличним животима.
Овако је то обично изгледало на Уралу. Зачула би се труба, позивајући затворенике којима је већ био најављен мој долазак да се окупе на унапред одређено место. Шта год да су у том тренутку радили, све би остављали, изненађујућом брзином се окупили са свих крајева логора, стали око мене у један збијени прстен и пажљиво слушали да не пропусте ниједну реч.
Како је мој говор текао, постепено сам међу слушаоцима могао да разлучим оне који су Словени и оне који нису.
Циљ свих мојих говора био је, наравно, да ојачам свест о словенској припадности код затвореника словенског порекла. Посматрајући како моје речи утичу на затворенике преда мном, могао сам без грешке рећи ко је Словен, а ко Мађар или Немац, већ по самом изразу лица. Позивао сам их да не буду обесхрабрени него да имају вере, јер ће, када се ово бурно време заврши, наступити светло доба за њихов народ и за читаво словенство. Било је изузетно занимљиво посматрати како овај позив делује као пробни камен на Словене, Мађаре и Немце. Очи словена би заискриле, а Немци и Мађари мрзовољно покуњили главе и можда мало устукнули, тако да сам јасно могао разликовати одушевљење на словенској страни и клонуле духове Мађара и Немаца.
Моје путовање је имало једну занимљиву практичну последицу у самим логорима. Пре моје посете старешине барака су били обично Немци или Мађари.
Касније су Словени обично имали довољно полета да се организују и заинтересују за изборе, тако да су њихови људи побеђивали, а ја сам за собом остављао низ логора у којима су новоизабрани представници затвореника били Словени.
Присуство мојим говорима за затворенике било је, наравно, бесплатно, али је и на моје наступе у градовима улаз био слободан, тако да су унапред заказане сале понекад биле премале да приме све који су желели да ме чују.
Публику су већином чинили припадници радничке и средње класе, али понекад је међу слушаоцима било и представника високих кругова. У Уфи су, на пример, мом предавању присуствовали Владика Андреј (књаз Ухтомски) и тамошњи губернатор.
На горњем Уралу сам позван да се у чувеним фабрикама у Верхњем и Нижњем Тагилу обратим радницима који су управо започели штрајк. Напунили су једну од највећих фабричких хала. Никада ме није могло збунити ни мноштво народа, нити потреба да кажем људима истину у лице, па се нисам устручавао ни да се обратим штрајкачима, следећим речима:
“Док мрачне силе на челу са Распућином у Петрограду подривају темеље руске државе, док ваша браћа проливају крв и дају животе на бојном пољу, док ваше сестре губе очеве, мужеве, синове, док се војни заповедници сурово кажњавају за сваки протраћени метак, а војници су често приморани да се боре голим рукама, ви, уместо да до краја напрегнете своје производне снаге, не бисте ли допринели победи Русије и словенске идеје, ви допуштате погубним утицајима да ометају рад ове фабрике.
Самим тим ви своју земљу подвргавате опасности од туђинског јарма, који би се могао показати много тежи чак и од монголског.
У име хиљаду година, колико је требало да се изгради Русија, и огромне количине утрошене делатности, у име двадесет милиона браће Словена једне вере и крви који вам пружају своје руке, а преко вас и целом руском народу, преклињући вас за помоћ у ослобађању од тешке пете аустроугарске чизме, у име свештеног надахнућа које је ранија поколења подстицало на велика дела, у име славне будућности Русије и словенства, позивам вас сада:
Пријатељи, вратите се на посао без одлагања. Ваш рад овде подједнако је важан за вашу државу као и све што ваша браћа чине на фронту. Ово је тренутак када би свако од нас требало да обавља своју дужност као што ју је обављао и раније“.
Када сам завршио говор догодило се нешто што ми се раније никада није догађало. Уместо аплауза није се зачуо ни један једини пљесак. Можда сам био размажен тиме што су слушаоци обично спремно одобравали моје речи, али ова тишина ми је звучала некако претеће. Кроз главу ми је пролетела мисао да би се ово море људских бића могло окомити на мене.
Затим сам приметио благо комешање међу људима у првим редовима, а онда је неколико њих почело да се дошаптава. To су, како сам касније схватио, били предводници.
Коначно, један од њих је иступио и рекао сувопарним гласом:
„Таваришћи,[1] чули смо речи и молбу овог Србина и Словена. Хајде да се вратимо својим машинама, хајде да радимо до завршетка рата. А ти, словенски брате“ – мислећи на мене – „поручи онима гope у Петрограду да ће руска радничка класа чим се рат заврши подићи први споменик свом најбољем пријатељу и савезнику…и говор је завршио именом које му је остало у глави када сам ја говорио – „Свом најбољем пријатељу и савезнику, Григорију Распућину“.
Било како било, сутрадан у зору две хиљаде парова руку у тој фабрици било је поново за својим машинама.
НАПОМЕНЕ:
[1] Тавариш (товарищ), у оригиналу машинописа “comrade” (од фр. camarade), више комунистички него социјалистички израз за црквенословенску реч „друг” која код Руса и код Срба нема исто значење. Код Руса, који се чврсто држе свог богослужбеног црквенословенског језика, реч „друг” задржала је своје врло облагодаћено и прелепо хришћанско значење – веома близак однос међу људима (Сам Христос када се обраћа апостолима назива их „Ви друзии моии есте“, Јн. 15, 14-15, зачало 51). Другим речима, код Руса „друг” је остао „друг, близак пријатељ” а реч товарищ је доласком комунизма ушла у руски речник у смислу у коме се код нас Срба користи(ла) реч „друг” (у изгубљеном хришћанском значењу).
