XIX
У Христовој постојбини
Ходочасници обично пристају у Јафи[1] и иду одмах у Јерусалим. Међутим, вођа нашег ходочашћа одабрао је луку Хајфа, за шта је имао одличан разлог. Наиме, Хајфа се налази знатно северније од Јафе, тако да се из Хајфе иде најпре у Назарет. На тај начин бисмо пришли Јерусалиму онако како му се и Сам Христос приближавао, посетивши најпре места у којима је Он провео детињство.
Док смо дуж обале Палестине пловили ка Хајфи, показана су нам места древних библијских градова Тира и Сидона.
Чим смо закорачили на обалу били смо потпуно свесни да се налазимо у Светој земљи. Све око нас говорило нам је то на многе начине: архитектура грађевина, топли предели, људи које смо сусретали на улицама. Повремено бисмо набасали на групу Бедуина који су лутајући свратили у град. Свуда смо видели мале дућане, испред којих су седели безбрижни власници. Сва роба коју је имао тешко да је вредела колико једно европско одело, али власник је ту чучао, пушио своју дугуљасту лулу и предавао се источњачком уживању, не мислећи, не кујући планове, не созерцавајући, већ само чекајући.
Ту и тамо угледали бисмо источњачку одећу каква је ношена у време Христа, или лица која оживљавају библијске ликове, онакве како су нам их приказали уметници.
Све што смо видели продубљивало је нашу свест да смо у Палестини, и убрзо је духовна озареност постала толико снажна да нас не би изненадио чак ни призор Самога Христа како у пратњи Својих ученика лагано хода брдима. Ипак, радост боравка у Светој земљи за мене се наједном помрачила. Сетио сам се тужне приче о руском сликару Иванову сачинитељу чувеног платна Јављање Христа народу. Немајући новца да оде у Палестину, рад на свом делу врло велике вредности Иванов је засновао на позадинским скицама. Радећи на слици, све време се надао да ће отпутовати у Свету земљу кад дође време за завршне потезе.
Авај, сан му се није остварио.
Ноћ смо провели у Хајфи. Околности су нас опет подсетиле на библијска времена: кревети на којима смо спавали налазили су се на крову зграде, ако се уопште може рећи да смо спавали, јер док смо се наслађивали тамноплавим, баршунастим јужним небом и његовим многобројним звездама нисмо могли да се натерамо да затворимо очи. Нигде, ни пре ни после, нисам видео тако много звезда колико нам је невиђено прозрачни палестински ваздух допустио да видимо.
Док сам тако лежао, са погледом упереним у небо, пред очима ми је попут свечане поворке прошло цело Свето Писмо, Стари и Нови завет. Најупечатљивија је била једна слика: Никодимов разговор са Христом. Јер нису ли и тада били ситни сати једне исто тако звездане ноћи, није ли на истом таквом равном крову, крај исте ове обале Средоземног мора, побожни Никодим разговарао са Христом, збуњено Га питајући како се то човек може родити поново?
Фарисеј Никодим, тајни ученик Христов, разговара ноћу (први дан Пасхе) са Христом у Јерусалиму
(историјски догађај описан код Јеванђелисте Јована [3,1-21])
ПРВА од свих Христових беседа и по садржају ЈЕДНА ОД НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ
Следећег јутра устали смо рано и упутили се пешке према Назарету. Повремено смо се освртали ка мору, као да се опраштамо од њега, јер нас је правац нашег ходочашћа даље водио у унутрашњост. Повремено смо се груписали и накратко разговарали о озбиљним питањима, али све време наше мисли су биле испред нас, уперене ка Назарету.
У једном тренутку приметили смо водича наше групе, ког смо претходно оставили далеко иза себе, како трчи не би ли нас стигао, и са оно мало даха што му је преостало виче:
„Кад се попнете на врх тог следећег брега угледаћете Назарет“.
Није нам требало много да савладамо успон. У подножју са супротне стране лежао је Назарет, као што је водич и рекао. Град се распростирао попут оазе усред земље која је, заправо, пустиња. Распоред кућа посматран са брда остављао је веома занимљив утисак. Биле су тако набацане, тако неуредно груписане, као какве пљоснате беле кутије просуте из џака.
Иако смо дуго ходали под врелим Сунцем, ипак смо некако успели да савладамо исцрпљеност и да остатак дана проведемо у разгледању. У Назарету се налазе многи храмови и друге знаменитости, али место које је највише привукло нашу пажњу, које смо разгледали у највећој тишини, са највећим поштовањем, била је посве једноставна кућа у којој је Христос, како су нам рекли, радио као столар.
Увече смо се ушушкали у пространим и добро чуваним одајама Палестинског друштва, где смо се сместили преконоћ, да бисмо рано ујутро почели да се успињемо на врх Таворске гope.[2]
Једно од здања Руске духовне мисије у Јерусалиму крајем 19. века
У Палестини смо провели укупно око три недеље. Скоро све време држало нас је расположење усредсређености и побожног поштовања.
Сергијево подворје у Јерусалиму 1889. године
Једини изузетак било је то јутро када смо се успињали на гopy Тавор.
Ка врху је водила узана вијугава стаза, а као превозно средство служили су магарци. Нико од нас раније није путовао на такав начин нити је јахао магарца. Знали смо да остављамо утисак једног забавног и шаљивог призора, па смо одлучили да се и сами нашалимо на свој рачун. Нико није био сигуран куд да дене ноге. Неки су их остављали да се вуку по земљи, други су се упињали да их држе уздигнуте, али с времена на време би ударали у избочине на стенама. Ова смешна поворка била је толико дуга да, када је чело доспело на врх планине, зачеље се налазило тек на пола пута.
Када смо стигли на врх дочекао нас је величанствени видик. Цела Палестина лежи у подножју гope Тавор, а поглед се пружа све до Јерусалима – два дана пута. На северу се уздиже снегом крунисани Ливан, на западу пружа Средоземно море, на југу види Јерусалим, а на истоку Трансјорданија, у то време мало позната и једва проходна.
ГОРА ТАВОР у Галилеји (9 km југоисточно од Назарета)
на којој Се Господ преобразио (Лк 9, 28-36, Мт 17, 1-13, Мк 9, 1-9)
при чему се Његовим ученицима, Светим апостолима,
указала Таворска светлост Преображења Христовог која траје и данас
Осматрајући око себе надалеко и нашироко, размишљали смо о значају чињенице да је Христос управо ово место одабрао за догађај Преображења у присуству Својих апостола.[3]
Следећег јутра исто тако рано кренули смо на излет, овога пута на Галилејско језеро.
Језеро се налази у дубокој удолини окруженој високим брдима. Толико је мало да се из било које тачке без упињања може обухватити погледом. Посматрајући га по први пут, схватајући колико је мајушно и како је тесно окружено планином, сетио сам се питања које је у мом присуству поставио један предавач Религиозно-философског друштва у Петрограду, питања које ме је тада збунило и касније наставило да ме мучи.
Предавач је говорио о Христовим чудима са извесном дозом скептицизма. Као најбољи пример њихове недоследности навео је догађај са апостолима на Галилејском језеру.[4] Како је – питао се он – могуће да се подигне опасна олуја на језеру које је толико заштићено брдима да до њега не може допрети ни поветарац, и тако мало да човек са једне његове стране безмало види човека на супротној обали?
Од тада се над мојом вером надвијала блага сумња, коју није развејао ни први поглед на Галилејско језеро, управо онакво како га је предавач описао.
Нисам ни помишљао да ће моја сумња потпуно нестати чим кренем у пловидбу глатком површином његових вода.
Према плану, узаним древним улицама Тиверијаде стигли смо до луке и укрцали се на пароброд за Капернаум. Када смо испловили језеро је било мирно, међутим чим смо прошли поред Магдале, родног места Марије Магдалине, почео је да дува снажан поветарац. Поветарац се претворио у ветар, а ветар у праву олују, тако да су за неколико минута таласи достигли величину морских таласа, са којима је малени пароброд имао озбиљних потешкоћа да се избори. Неки од студената су преплашено молили капетана да окрене брод према обали.
Био је то прави тренутак да друговима испричам о својој развејаној сумњи у вези са Галилејским језером која ме је тако дуго пратила и тиме прекратим време пловидбе ка рушевинама Капернаума.
Приметио сам да ако олуја на Галилејском језеру представља толики проблем за пароброд ове величине, онда је заиста морала бити права опасност за апостоле, којима је угрозила животе.[5] Било би ми драго да сам се могао обратити верницима који су неповерљиви у погледу Христових чуда. У том случају рекао бих:
„Протрљајте очи и погледајте око себе.
Ако угледате право чудо Божје, немојте га приписивати случају.
He заборавите дубоке речи маршала Суворова: “Данас случај, сутра случај – кад ћe бити Бог?
Ви не видите чуда зато што су ваше очи сувише обузете светом да би их виделе. Али чуда се дешавају на све стране.
Нема ниједног човека на земљи да у свом животу не може пронаћи макар једну околност која би се у пуном смислу речи могла назвати правим чудом.
Али ви имате очи а не видите, имате уши а не чујете оно што вам сам Бог шаље за ваше просветљење.“
Дубоко су истините речи Достојевског: „Кад престане да верује у чуда, човек ћe престати да верује и у Бога“.
СВЕТОТРОЈИЦКИ САБОР у Јерусалиму крајем 19. века
НАПОМЕНЕ:
[1] Јафа или Јопа, два начина писања и изговора за исти град.
[2] Императорско православно палестинско друштво, “руска Палестина”, основано 1882. ради смештаја и бриге о руским ходочасницима. Временом прерасло у Руску Духовну Мисију која се данас простире на знатној површини, обухватајући бројне цркве и разноврсне установе.
[3] Мт 17, 1 -2, Мк 9, 2-4 и Лк 9, 28-32
[4] Мт 8, 23-27
[5] Мт 8, 23-25, Мт 14, 24, 30-32, Мк 4, 36-38
