XXVI
Религиозни Петроград
У својој прошлости Петроград је више пута био обузет снажним верским кретањима, али никада раније у историји верско одушевљење није досегло такве висине као током година које су непосредно претходиле рату. Са почетком војевања наступио је врхунац. Ни у једном великом граду света није превладао тако велики верски значај као у Петрограду.
Таласи верског одушевљења увек су били својствени за живот Русије. Још у доба владавине Александра I, пре више од сто година, Петроград је у целини био познат као место живог боготражитељства. И тада су се, као и у наше време, бројни и разноврсни кругови бавили искључиво тиме што су расправљали о верским темама. На тим састанцима преовладавао је мистицизам. И сам цар Александар I био је познат као мистик, и то веома истакнути, тако да управо ова чињеница представља могући извор легенде о његовој лажној смрти, гласине да он заправо није умро него напустио престо и почео да лута Русијом уздуж и попреко, кријући се под ликом старца Фјодора Кузмича. Ова легенда, ма колико остатку света звучала чудно, сасвим је у складу са руском природом. Александар, владар једне шестине планетарног копна, који је победио Наполеона и гонио га од Москве до Париза, који је диктирао услове мира и одредио границе европских држава, ког су милиони поданика прозвали „Благословени“, сасвим сходно њиховом доживљају овог владара – тај, дакле, Александар, уместо да се скраси и да ужива њихово дубоко поштовање и плодове своје победе, просто је морао да напусти свој двор и да лута широким равницама Русије као путујући боготражитељ, са штапом у руци и врећом на рамену, све до своје праве смрти у сибирском граду Томску.
Тако гласи легенда, и вредно пажње је приметити да постоје извесне чињенице које јој говоре у прилог. Околности изненадне смрти Александра I у Таганрогу и сахране толико су необичне да остављају места за сумњу да ли је он тада, 1825. године, заиста умро, док би с друге стране неке познате чињенице о старцу Фјодору Кузмичу могле указивати ако не на његово царско порекло, онда свакако на веома блиску везу са двором Александра I током једног периода његовог живота. А легенда је последњих година добила нешто што би свако ко жели да верује њу могао узети као потврду. Наиме, када су бољшевици у потрази за драгуљима одлучили да отворе ковчеге руских царева у маузолеју Петропавловске тврђаве у Петрограду, ковчег Александра I је био празан. У царском маузолеју није било тела Александра Благословеног.
Ипак, ја немам намеру да се овде бавим питањем да ли је легенда истинита или није. Желим само да истакнем ту црту својствену Александру I, која је иначе укорењена у руској души (упечатљива руска одлика уопште). Можда је Фјодор Кузмич заиста био Александар I, можда и није, али руски народ је био спреман да верује у ову легенду управо зато што им је такав један чин изгледао сасвим природно. Њима се свиђало да размишљају о томе како један Рус на врхунцу славе, богатства и моћи узвикује целом свету: “Не живи човек о самом хлебу!“[1]
Уосталом, зар гроф Толстој није 1910. учинио практично исту ствар? Осећајући да му се ближи смрт, напустио је своје имање, Јасну Пољану, не говорећи жени ни деци куда иде, и упутио са у потрагу за Богом. Пронађен је у Оптиној пустињи, где је неколико пута покушао да разговара са тамошњим старцима, желећи да се помири са Црквом и да званично изглади давнашњи спор. Међутим, у жељи да намере спроведе у дело на путу су му се испречили његови следбеници и ученици предвођени Чертковим. Из Оптине пустиње Толстој се запутио у Шамордински манастир, у ком је његова сестра живела као обична монахиња. Намеравао је да лута и даље, али није успео да одмакне далеко: добио је упалу плућа и умро на железничкој станици у Астапову.
Заиста, ако пажљиво читате руску књижевност, склоност ка боготражитељству пронаћи ћете не само у делима Хомјакова, Аксакова, Леонтјева, Соловјова и браће Кирејевских, већ и код савремених писаца као што су Булгаков, Берђајев, Розанов и Мерешковски, да и не спомињем многобројне књиге чији су сачинитељи Владике, свештеници и богослови, који пишу искључиво о трагању за Богом и чија дела као таква чине целу једну засебну књижевност.
Када сам први пут дошао у Петроград да се упишем на духовну академију, затекао сам град у пуном јеку боготражитељства. Нећу говорити о безбројним сусретима по црквама, фабрикама и јавним салама, којима су сви могли присуствовати, или за веома малу своту новца или сасвим бесплатно, са хиљадама посетилаца жељних да чују предавања на верске и философске теме. Али оно што је на мене оставило највећи утисак, то је приватна страна овог покрета: кружоци који су се једном недељно окупљали у приватним кућама, искључиво на позив домаћина, што их је чинило можда најексклузивнијим догађајима у граду.
Споменућу само једно или два таква места, салоне у којима сам био гост и које сам често посећивао. А како и не бих, када се тамо окупљало најодабраније друштво не само из читавог Петрограда, него и из целе Русије? Јер чим би се појавио неко из „провинције“ – а под „провинцијом“ се подразумевало свако место удаљено од Петрограда више од четрдесет врста – био то Владика, племић, губернатор или писац, он би за себе одмах покушавао да издејствује позивницу, било преко познанства са вођом неког кружока, било по препоруци једног од гостију.
Људе из провинција бих препознавао кад год их је било. Сусрети су обично започињали обраћањем у трајању од четрдесет до педесет минута, после чега је следио позив на чај и пауза од око пола сата пре дискусије. Житељи престонице су пажљиво слушали обраћање, док су посетиоци из других места са нестрпљењем чекали паузу и прилику да их неко представи утицајним дамама и високим чиновницима. Многи су са великим успехом користили ту прилику. Чим би домаћица или њена кћер позвала госте на чај, они би брже-боље сатерали своју „жртву“ у ћошак. С друге стране, многе лакомислене кћерке и нећаке средовечних редовних гошћи на овим сусретима показивале су озбиљно занимање за веру и убудуће своје слободно време користиле посећујући цркве, болнице и сиротишта, постајући тако корисне чланице друштва.
Један од најважнијих кружока овог типа био је кружок Ј. Г. Шварца у Звенигородској улици. У пространом салону његовог дома окупљао се „цео Петроград“. Тамо сте могли сусрести свакога, од Митрополита престонице и премијера до кандидата за владичански трон и новопеченог дипломате. И премда је кућа била заиста велика, није увек било довољно места за све госте.
Бити позван на састанак једног од ових кружока уопште није значило постати одмах његов члан. Морало се проћи кроз озбиљно испитивање да би неко постао редовни члан кружока. Ако би после једног или два позива тражилац чланства посумњао да трећи позив није стигао грешком поштара, хладан и уздржан однос са којим би га дочекали био би јасан наговештај. Ако особа не би била довољно осећајна да то схвати, једна реч заједничког пријатеља била је довољна да разбије све наде. Виђао сам често како се такве ствари догађају током пет година мог боравка у Петрограду, и понекад сам са болом посматрао то испољавање неједнакости пред Богом, јер су, на крају крајева, ови сусрети одржавани у Његово име.
Ипак, нисам изражавао негодовање, јер не би било по правилима лепог понашања, а у неку руку сам и разумео искључивост домаћица, јер оне су своје госте, који су долазили са високих званичних положаја да разговарају о вери, морале да заштите од појединаца који су сусрет са њима видели као прилику да их искористе на различите начине.
Касније, када је породица Шварц према мени почела да се односи као према свом члану, заузео сам се за неколико душа вредних тога, жудних просветљења, и обезбедио им сталне позивнице.
Кружок A. Н. Брјанчанинова и његове жене (Марије – прим. приређ.), по рођењу кнегиње Горчакове, био је на гласу не само као друштвено најпробранији, већ и по изразитој критичности предавања и разговора. Тамо је позивана само одабрана неколицина. Њихова кућа је била типичан племићки дом, што се могло приметити чим уђете. Између осталих, овде је чест гост био композитор Скрјабин. Домаћин је изгледао као Наполеон, али је имао једноставне манире и благу нарав. Био је то интелигентан човек и изврстан говорник. Док сам га слушао често сам се питао због чега се он и други попут њега не кандидују за Думу, док се бројни људи осредњих способности одабирају на места која би могла бити њихова. Штавише, управо због тога што се они нису налазили на тим местима, неспособни су водили народ у пропаст.
Разговори код Брјанчанинових су били чак и вреднији пажње него на Религиозно-философским скуповима којима је председавао Мерешковски. Изношене су аутентичне идеје, и премда је тачка гледишта обично била мистичка, ипак се расправа водила у оквирима једног здравог мистицизма.[2]
Само једном током свих тих година сећам се како је говорила домаћица. Очито у налету мистичких осећања, устала је без најаве и одржала кратак и леп говор о свеопштем миру на земљи. Њена теза је гласила како би цело човечанство требало да се посвети ширењу мира, који више не би био само ствар државне власти, већ идеја присутна у сваком дому, што би пре свега подразумевало нарочите свакодневне молитве за мир широм света, молитве које би биле узношене истовремено у свим домовима и свим црквама света, те како би остварење овог узвишеног циља допринело завршетку војевања много брже него све конференције заједно.
Њен говор је изврстан пример колико је једноставна мисао изречена са одушевљењем моћнија од излагања дугих и запетљаних доказивања. Видело се да су њене речи искрени, срдачни излив нечега што је дуго сазревало у њеној души.
Када је завршила лице јој је било зајапурено, а очи као да су виделе остварење царства свеопштег мира. Да је Рафаело био тамо, имао би прилику да на платну овековечи слику људске лепоте надахнуте најплеменитијим осећањима за која је човек способан.
Уследила је тишина, да ли због тога што су речи биле сасвим неочекиване, или зато што нико није сматрао да би већ реченом могао додати било шта.
Протојереј Константин Агејев и ја били смо једина присутна свештена лица. Овај веома учени и културни свештеник, ког су пријатељи често назвали Константин Философ, седео је поред мене. Дошапнуо сам му:
„Један од нас двојице мора да одговори домаћици“.
„Говорите боље прво ви, ви сте млађи, па ћу онда ја“, одговорио је.
Устао сам и рекао:
„Наша драга домаћица се дотакла теме која је ближа свештенству него свима осталима. Њена дивна мисао је мисао хришћанске Цркве. Ми се на свакој Светој Литургији молимо за мир свега света. Каква би то срећа била за људски род кад би предлог наше домаћице могли прихватити сви народи света! Тада би заиста настало Царство Божје на земљи. Велики Гете, чији идеали немају ничег заједничког са данашњим идеалима његове земље, рекао је: “Када би свако чистио испред својих врата, свет би био чист”.[3]
Предлог наше домаћице упућен свим људима света да се у исто време моле за мир најпре би прихватили сви Руси и уопште Словени. Међутим, да ли би се Немачка придружила остатку света? Напротив, Немци би овај гест усмерен ка успостављању мира схватили као повољан тренутак за свој “Drang nach Osten“, за освајање читавог Истока без много напора и губитака. Тада би дошао крај целом словенском свету и слободи за мале и угњетене народе. Према томе, без борбе, Русија и словенски свет би предали свој историјски положај пред јуришом тријумфалног немачког милитаризма. А овде, у овим речима В. Зомбарта, одличног познаваоца немачке душе, имамо слику тог милитаризма:
“Милитаризам је душа Немачке. Милитаризам је израз немачког јунаштва. Милитаризам је дух јунаштва који је постао дух рата. To су Потсдам и Вајмар у њиховом најузвишенијем споју. To су Фауст и Заратустра и Бетовенове партитуре. Јер чак ни увертира „Егмонта“ није ништа друго до прави милитаризам. Само због тога што се јунаштво које оплемењује милитаризам у пуној мери материјализује у војевању, ми, испуњени духом милитаризма, сматрамо војевање за нешто свештено, за најсветију ствар на овој земљи“ (часопис Утро России – Јутро Русије, бр. 104, 1915).
Словенски народи, по самом устројству своје душе, предодређени су за идеју мира, и ако међу њих убаците слоган мира не смете бити изненађени када за њим слепо крену и отворе пут немачком продирању. Тада би свет могао рећи да је немачки историчар Трајчке био у праву када је рекао да су Словени ништа више до “ђубриво за немачку њиву“.[4] Од свег срца подржао бих предлог наше драге домаћице, али тек када више не би било ниједне словенске колибе под туђинским јармом.“
На моје изненађење, домаћин је истог тренутка устао са речима:
„Пријатељи, ја се у потпуности слажем са оцем Мардаријем. Мишљење моје супруге је ваздашњи одраз душе словенске жене, али не и немачке жене. Ми се не боримо против немачког народа, ми се боримо само против јункера који својим милитаризмом угрожавају слободу свих народа.
Пре неки дан члан Државне думе истакао је у дворани тог тела песму “Шумски цар”, у којој је следећим речима споменуо нашег драгог оца Мардарија:
“А храбри Мардарије о војевању пева“.
Пријатељи, сви ми знамо оца Мардарија и сви га волимо, и као што видите, он не изгледа као војник. Напротив, то је један тих и скроман младић, али он изгара у својој љубави за српски народ, и цела Русија осећа топлину његовог пламена. Кроз њега говоре напаћени словенски народи. Тврдње оца Мардарија су сасвим на месту. Заузећемо се за мир целог света када та слобода, вековима прижељкивана, сване у сваком словенском кутку“.
Упркос утемељености мојих образложења, осећао сам да су те вечери даме биле против мене. Па ипак, госпођа Брјанчанинова ме је позвала код себе кући и учинила да се осећам као члан њене породице. Пријатељство тог дома никада нећу заборавити.
Упркос мојим прословенским и антигерманским ставовима, међу мојим најбољим пријатељима у Петрограду било је и неколико породица немачког порекла: Шварц, Фон Мек, Таубе, Бистром, Хајден и Корф.
Од две сестре Корф, једна је била удата за кнеза Ширинског-Шихматова, брата оберпрокурора Светог синода, а друга неудата. Са њима сам се спријатељио убрзо по доласку у Петроград.
Круг њихових пријатеља је почео да се шири и макар једном недељно одржавани су редовни састанци слични онима које сам управо описао.
Ипак, ни у једном од ових кругова није било много свештенства. Стицао се утисак да цело друштво улогу свештенства сматра чисто церемонијалном, да је свештенство некако скрајнуто и сведено на обављање богослужења, крштења, венчања и сахрана. На вечерама сам сусретао војна лица, научнике, писце, трговце, дипломате, уметнике, али ретко свештенике. Онда када је међу члановима круга било свештенослужитеља, њихово чланство је било тај неопходан мост између Цркве и друштва. Да је такве мостове било могуће изградити широм Русије, целокупна структура руског друштва била би другачија, од чега би корист свакако била огромна.
Јер руска јавност је, колико сам могао видети, била сасвим спремна да послуша глас било ког духовног пастира. Лаици као да су говорили: „Ево, потпуно сам збуњен, не могу да разрешим тајне живота, можда зато што ме спутавају сопствени греси. Као што се утопљеник хвата за сламку, тако ја прибегавам вама, часни оци. Водите ме путем спасења, изведите моју душу из таме незнања на светлост Божјег Сунца и Истине!“
Само ако схватимо да је овај вапај био својствен свим Русима, биће нам јасно како је могуће да су са свих крајева земље трагаоци за истином пешачили, не би ли видели Јована Кронштатског и друге подвижнике попут њега. Са врећом на рамену, прост сељак је понекад табанао недељама, па чак и месецима, да затражи благослов и поуку неког од манастирских стараца. На том путу, заједно са обичним и скромним светом, могли су се сусрести и чланови највиших класа, подстакнути истом намером: да чују поуку ових великих учитеља.
На бескрајним главним путевима и сеоским путељцима могли сте наићи на појединце или на групе тих тихих руских ходочасника, који су увек путовали пешке. На ваше питање: „Куда, брате? Куда, мајко?“, одговарали би: „У Кијев, баћушка“, или: „У Сергијеву лавру“, „У Саров“, „У Оптину“, и одредиште би веома често било удаљено хиљадама врста.
Пошто би се после неколико недеља или месеци вратили кући, ови ходочасници су постајали драмски казивачи свега што су чули и видели. He само цело њихово село, него и суседна села долазила су да чују ове „људе Божје“. Јер тако се гледало чак и на оне који су пре ходочашћа били коњокрадице. Сматрало се да ова напорна путовања искупљују од свих грехова. Чак су приписивали себи и одређени степен “просветљења”, понекад чак и “прозорљивости”. У очима својих суседа израстали су у зналце духовних питања од угледа и, у многим случајевима у неку врсту супарника сеоском свештенику. Често су ходочасници после повратка са путовања називани старцима у значењу људи искусних у духовним стварима. Њихова слава неретко је се ширила губернијом. To је умело да исквари неке од њих, који су прижељкивали да глас о њима допре све до престонице.
Наравно, ови напрасни старци нису имали ништа заједничко са истинским људима Божјим који су обитавали у манастирима и скитовима. Али, са својом стварном или тобожњом светошћу, они су се допадали духовно жедним широким народним слојевима, тако да се њихова слава понекад ширила све до Петрограда.
А престоница је још више доприносила њиховој слави, поклањајући им велику пажњу у салонима у којима се расправљало о питањима вере. Међутим, истинска философија и богословље захтевају доследну мисао, вежбање самог себе, способност разложног мишљења, а представници високог друштва често нису имали времена за све то.
Али, овакве расправе су биле у моди, а шта може бити лакше него засновати их на откровењима једног од тих и таквих „људи Божјих“? Тако се заобилазила читава проблематика разложног, а о томе колико је ова нова забава била занимљива да и не говоримо. Што једноставнији старац, то боље. Што су његове речи неразумљивије, то више звуче као откровење. Што је скромнијег друштвеног статуса, то је било некако природније да је баш он стекао дар предсказивања. Што сумњивија прошлост, то је већи подвиг морао бити остварен на путу ка светости. Чинило се неприродно да човек који је богат или образован добије дар прозорљивости, чак и после посете некој од светиња. Шта год да каже, нико му није веровао. Стање сиромаштва је, дакле, било скоро неопходан предуслов.
Понекад су ти салонски пророци били особе са којима се судбина сурово поиграла, људи безазлене природе који нису чак ни знали шта њихови богати покровитељи од њих желе.
Али пророци су били на цени и нису се устручавали да дођу. Наравно, никада их није било у кружоцима Шварца, Корфа или Брјанчанинова, али су им салони многих друштвених људи били отворени. Постојала је чак и нека врста надметања – ко ће дуже задржати старца или ко ће набавити занимљивијег. Хвалисава домаћица је представљала своје најновије откриће као најсветлију звезду на небеском своду Петрограда. Имао сам прилику да се упознам са неколико њих и био сам запрепашћен, али не њима, него тачком гледишта друштвених особа које су их искоришћавале.
Најневероватнији од свих био је Митја Куљаба, дошљак из малог града Козељска у Калушкој губернији. Митја не само што је био најобичнији сељак, неписмен и необразован, он чак није био способан ни да говори како треба, па је био познат и као Митја Муцавко. Овај очигледни недостатак постао је његова највећа предност. Окружен поштоваоцима из највиших друштвених кругова, издавао је нељудске крике и сав се увијао, упињући се да изрази неку једноставну мисао. Била је туга посматрати га како напреже све своје телесне снаге да би изговорио једну једину реч. Да заврши просту, кратку реченицу требало му је десет минута. Млатарао је рукама, кривио лице и рикао као звер. Из те мешавине речи, полуречи и животињских звукова гости су састављали значење које су сматрали откровењем воље Божје. Нисам знао да ли да им се смејем или да их жалим, док сам у ствари истовремено чинио и једно и друго.
И Митја је био смешан колико и јадан, док је тако мукао и увијао се, a када се у звуцима које је издавао више ништа није могло разазнати, чинило се да његов израз лица говори: „Да, ви сте глупи људи. Ако не можете да схватите значење мојих речи и звукова, онда пажљиво посматрајте моје лице и на њему прочитајте вољу Божју коју вам објављујем“. Публика је била чак и комичнија него сам Митја. Слушали су са напетом пажњом, а када би поток мудрости наилазио на непробојну брану, неко од гостију би покушао да му помогне тако што га је узимао за руку или тапшао по рамену, говорећи: „Хајде, хајде, Митја, изговори ту реч поново, али јасно, да разумемо. Хајде, драги наш, реци нам шта је“.
Тако се Митја годинама налазио у центру пажње престоничких салона, и можда би се налазио до краја, да се није појавио неизбежни узрок свих проблема – жена. Девојка из друштва, несвршена студенткиња престижног Смолног института благородних девојака, силно се заљубила у њега. Била је то, наравно, неразумна девојачка страст, а друштво је са знатижељом чекало да види како ће свети човек изаћи на крај са заводницом. Митји је било четрдесет а девојци осамнаест. Она је била племкиња а он сељак, што би, чак и да није био исувише свет да размишља о земаљским стварима као што је телесна љубав, представљало несавладиву препреку за брак.
Митја је, међутим, имао своје виђење проблема. Заправо, имао је идеју, коју је првом приликом спровео у дело. Оженио је девојку. Друштво је било не само шокирано, него и разочарано. Митјина звезда је одмах почела да се гаси. Људи нису хтели да се сећају онога што су доживели као издају.
Годинама касније, када је Митја био већ заборављен, а уместо њега сијале нове „звезде“, на путу за Оптину пустињу прошао сам кроз Козељск. Свратио сам до Митје, желећи да видим како пророк живи у својој постојбини. Било је лето. Старац је седео на трему своје скромне кућице. Чим ме је угледао почео је да издаје нераспознатљиве звуке добродошлице. У Козељску нико није обраћао пажњу на њега, и његова мала дашчара није се разликовала од других сиротињских домова. Попео сам се на трем и почео да „разговарам“ са њим, ако се тако може рећи. Било је очигледно да се веома радује што ме види. Кроз отворена врата угледао сам бившу студенткињу Смолног института како риба под. Чувши како њен супруг издаје неартикулисане гласове, обрисала је руке и изашла да ми пожели добродошлицу. Он јој је рекао да припреми самовар и нас троје смо сели да пијемо чај. За столом, видећи да га не разумем, Митја ми се обраћао преко своје жене. Она је научила његов немушти језик и разумела га у потпуности.
„Митја се“, рекла ми је, „веома радује што вас види, и каже да се увек радује када му из новина читам о вашем супротстављању Распућину. Моли вас да не одустајете, зато што је Распућин непријатељ цара и Русије“.
Сунце је било на заласку, па сам морао да пожурим не бих ли на време стигао до Оптине пустиње, удаљене четири врсте, преко реке Жиздре. Отишао сам нимало изненађен што житељи малог провинцијског града имају више здравог разума него друштвени људи Петрограда, тако да не обраћају пажњу на Митју, али ипак поприлично изненађен тиме што бивша студенткиња Смолног задовољно риба под, и што је научила Митјин језик мукања и завијања много боље него што је у школи научила француски.
Заиста је срце руске жене недокучиво разуму, као и душа саме Русије.
НАПОМЕНЕ:
[1] Мт 4, 4
[2] Здрави мистицизам – хришћанска мистика тражи делатан хришћански живот целог човека путем благодати крштења и Евхаристије и води оживљавању црквеног искуства светотајинског живота целокупног људског бића у његовом боговиђењу (“мистицизам” се у овом случају никако не односи се на неку индивидуалну и субјективну мистику којом је, на пример, деловао Распућин).
[3] Ј. В. Гете (Johann Wolfgang von Goethe, 1749-1832, Вајмар), немачки песник и утемељивач немачке књижевности који се одрекао се хришћанства зарад обоготворења природе.
[4] Сачинитељ наводи речи X. Трајчкеа (Heinrich Gotthardt von Treitschke, †1896, Берлин) које приличе тако истакнутом мрзитељу Словена (премда му је отац био Чех).
