XX
Свети град
Наше дуго путовање од Назарета до Јерусалима ближило се крају.
И поново је наш професор Грк показао према брду и рекао: „Ово је наш последњи успон. Оданде ћемо угледати Јерусалим”.
Многа друга места која смо видели уздигла су нас до великих духовних висина, али ово је било нешто другачије. Неки од нас су просто заплакали пред величанственим призором Светог града. За нас је то било скоро као:
„Мојсије кад с планине Навав
Обећану угледа земљу…“[1]
Хиљаде и хиљаде пре нас плакале су пред овим призором, и сигурно су још многе хиљаде плакале током двадесет година, колико је у међувремену прошло. Јер нигде никад на свету није се догодила трагедија слична овој која се одвила унутар зидова јерусалимских. Била је то трагедија која је променила живот на овом свету у самим његовим темељима.
Дуго смо стајали на брду, обухватајући погледом пуним свештеног трепета беле зидове Светог града. Наш вођа је био човек који обично има много шта да каже, и тешко да је био очаран призором као и ми, јер га је већ видео много пута. Ипак, мора бити да се саживео са нашим расположењем: стајао је пун поштовања, у тишини.
Након што смо се сити нагледали, једина наша жеља била је да што пре уђемо у Свети град. Та жеља ме је најпре снажно обузела, као и остале, међутим одједном сам ухватио себе у мисли:
„Зар не би било боље да се право са овог брда вратим у Русију, не дрзнувши се да својим грешним ногама згазим на јерусалимско тло?“
На крају сам ипак кренуо са осталима, мада сам касније чуо за једног благочестивог ходочасника који је заиста учинио оно што сам ја у тренутку само помислио: побожно се поклонио Јерусалиму и, не улазећи у град, вратио се у своју земљу.
Ближило се вече када смо коначно пришли Јерусалиму. Знали смо да се не смемо дуго задржавати на обронцима града Јерусалима, да не бисмо касније имали потешкоћа у проналажењу пута ка нашем одредишту. Улице су биле слабо осветљене, а зграда Палестинског друштва се налазила на супротном крају града од оног где смо ми ушли. Ипак, осећали смо неодољиву потребу да се макар на тренутак зауставимо испред високог зида који окружује Свети град. Ма какви били првобитни разлози због којих је овај град опојасан зидинама, чинило нам се да не може бити другог разлога осим да се његова места, бескрајно драга милионима хришћана, сачувају кроз векове. Осим тога, нисмо могли да се не осврнемо ка југу, према Витлејему. Тамо, лево од градских зидина, у удолини скривеној чемпресовим и маслиновим крошњама, лежи Гетсимански врт и тече поток Кедрон.[2]
Недалеко одатле, још мало лево, веома близу града уздиже се Маслинска гора, на којој Христос плакаше горко гледајући Јерусалим.[3]
Дужање сенки подсетило нас је да пожуримо.
МАСЛИНСКА ГОРА
један километар источно од Јерусалима на којој Се Христос молио заједно са Апостолима
и одакле Се вазнео на небо (Дап 1,11)
Без даљег одлагања ушли смо у Свети град.
Наредног дана посетили смо најпре, наравно, Свети гроб, главни циљ нашег ходочашћа. Пошто смо се тамо помолили и поклонили, сви скупа из све четири духовне академије имали смо сусрет са Дамјаном, Патријархом јерусалимским.
ДАМЈАН, Патријарх Јерусалима и целе Палестине (1897-1931)
Патријарх нас је примио седећи на катедри апостола Јакова, брата Господњег и првог Владике јерусалимског. Окружен члановима свог Светог синода, Патријарх Дамјан нам је упутио поздравни говор, у целости на руском. Његова пријатељска наклоност према Русији на коју је указивао поздравни говор дубоко нас је ганула.
„Осећајте се као код своје куће“, рекао нам је. „Јер све што ми имамо овде у Јерусалиму – наши домови, наше јавне зграде, наше светиње, све се то одржава и опстаје пре свега захваљујући дарежљивости руских верника“.
Наредних неколико дана протекло је у марљивом обилажењу свих знаменитости у Светом граду и околини – у Витлејему, Хеврону, на Јордану, а затим смо се скрасили у Јерусалиму, где су студенти духовних академија у свештеном чину преузели богослужбене чреде.
Служили смо у различитим црквама и храмовима, у мањим капелама, код Светог гроба, у Гетсиманском врту, на Маслинској гори и на Голготи.
Распоред према ком ћемо служити састављен је унапред, па сам неколико дана раније знао да ћу служити Свету Литургију на Голготи. Неколико пута сам био у искушењу да замолим за промену. Био сам веома разочаран. Моје срце је жудело да служим Свету Литургију код Светог гроба, највеће светиње у целом хришћанском свету.
To је, међутим, пало у удео оцу Михаилу, протојереју из Кијева. Знатно старији од мене и у Кијеву веома поштован, он је по природи ствари добио прилику да служи код Светог гроба. Најпре сам размишљао да га замолим за замену, али онда сам помислио да би га моја молба могла увредити. У томе што сам одређен да служим на Голготи увидео сам коначно вољу Божју и приклонио јој се.
Када је дошао дан и куцнуо час, био сам дубоко усхићен.
ЦРКВА ГРОБА ГОСПОДЊЕГ
у близини Јерусалима где је било положено тело Исуса Христа након Распећа
НАЈВЕЋА ХРИШЋАНСКА СВЕТИЊА
На омањем олтару постављеном поврх зида на Голготи, тачно изнад пукотине у коју је био углављен уздигнути Крст Господњи, започео сам Свету Литургију са великим надахнућем.
Тамо, на врху зида, у близини Свете трпезе, било је места тек за неколицину студената ходочасника. Остали су стајали доле, напоредо са хиљадама поклоника из многих земаља и народа.
Сунце је већ било изгрејало иза околних планина. Његови зраци допирали су до нас кроз високу куполу цркве, пробадајући попут светлосних стрела облаке дима миомирисног тамјана.
Владала је побожна тишина, таква тишина коју би нарушио и најопрезнији шапат. Уто је у цркву ушао руски генерални конзул. Његов улазак је покренуо талас узнемирујуће вести, која се ширила од уха до уха.
Нажалост, није било ничег чудног у томе што је ова новост нарушила богослужбену тишину. Био је то глас који је као камен погодио цео цивилизовани свет.
Проносећи се од уха до уха кроз цело сабрање, новост је стигла и до мене док сам читао Свето Јеванђеље.
Аустроугарска је објавила рат малој Србији и започела бомбардовање Београда преко Саве и Дунава.
Читао сам Свето Јеванђеље у ком се објављује мир свим народима земаљским, у тренутку када је педесетомилионска хришћанска земља напала тромилионски хришћански народ.
Сав сам дрхтао од узнемирености.
Стајао сам на Голготи, лицем према хиљадама људи, али сам, молећи се, духовним очима видео своју далеку земљу. Видео сам је како подиже свој тешки Крст и носи га на врх своје сопствене Голготе.
Ипак, обасјао ме је трачак наде: веровао сам да ће се Русија према аустријском нападу понети као према изазову који је упућен њој и да ће похитати у помоћ Србији.
Света Литургија је трајала још сат времена.
Током Херувимске песме споменуо сам имена руског цара и двојице краљева мог народа – српског Петра и црногорског Николе.
Са жаром сам се молио за њих и за словенске народе.
„Ако им је суђено“, молио сам се, „да приме мученичку смрт и да умру као што је Христос умро овде, на овом брду, онда Те молим, Господе, да поново устану, као што је Он устао из гроба у Његовом подножју. Да устану слободни, са новом надом која се рађа из њихових страдања“.
Сви смо ми у руци Божјој, али нису сви тога свесни онако како сам ја у том тренутку био. Међу свештеним лицима на ходочашћу било је много свештеника исте, православне вере, мада из различитих народа. Било ко од њих – Руса, Срба, Румуна, Бугара, Грка или Сиријаца – могао је бити одабран да служи на Голготи тог знаменитог дана. Зашто сам баш ја, Србин, одабран да служим Свету Литургију тог првог дана рата у мојој земљи, и то на Голготи, светом месту Христовог страдања и смрти на Крсту?
Осећао сам да то није пуки случај, већ пројава воље Самога Бога, који нас, знајући шта је пред нама, на сигуран начин води путевима који би за нас саме били пуни неизвесности.
Још док је служба трајала, а ја се молио да Русија пошаље помоћ Србији, осетио сам снажну жељу да пошаљем телеграм у Петербург са молбом за помоћ, и да га упутим Његовом величанству, цару лично.
Чим се Света Литургија завршила вратио сам се у своју собу у згради Палестинског друштва. Ушао сам и закључао врата, не желећи да ми било ко смета док предузимам тај важан корак. Убрзо је текст телеграма био спреман:
Његовом царском величанству, цару Николају II, Царско Село, Русија.
У овом судбоносном тренутку, када је Аустроугарска објава рата Србији ставила на коцку судбину целог словенског света, овога дана када немачки топови грме изнад српског Београда, ја, син српског народа, налазим се по милости Божјој у светом граду Јерусалиму. Овога дана, историјског дана за цело словенство, служио сам Свету Литургију на Голготи, узносећи молитве за три словенска монарха: за Ваше величанство, српског краља Петра и црногорског краља Николу. Молио сам Господа, који је овде пролио своју крв за спасење људског рода, да он својом божанском руком сачува овај словенски народ од немачког ропства, које би било још страшније него монголски или турски јарам, од ког су тек недавно ослобођени. Вас руска химна назива царем православним. Будите не само православни, него и словенски цар. Ваш незаборавни отац Александар III једном приликом је рекао да је Црна Гора једини верни пријатељ Русије. Ви се сада покажите као верни пријатељ словенства, чије су очи у овом одсудном тренутку уперене у вас. Ослободите их страха од овог новог туђинског јарма и учините да буду уједињени само са својом сопственом породицом слободних словенских племена.“
На путу према згради телеграфа постао сам свестан важности корака на који сам се одлучио. Након извесног времена одједном сам се зауставио и запитао: „А можда је боље да не шаљем овај телеграм?“ Одлучио сам да би заиста тако било боље и кренуо назад. Али након што сам начинио неколико корака у супротном правцу, поново сам се предомислио: „Да, послаћу“. Затим сам опет променио одлуку: „Ко сам ја да шаљем телеграм цару државе која заузима шести део насељеног дела земљине површине, да ја њему говорим шта му је чинити?“ Онда бих поново помислио: „Али прилике то од мене захтевају. Сама чињеница да сам управо ја Божјом вољом одређен да служим Свету Литургију на Голготи, овога дана над данима, на неки начин ме издваја. Уосталом, ја не шаљем телеграм из неког обичног града или обичне државе, него из Свете земље и Светог града шаљем телеграм цару који има моћ да заштити све Словене“. Па би ме поново обузеле супротне мисли: „Какво право имам ја да шаљем овај телеграм цару Русије у тренутку који је пресудан и за Русију колико за Србију, а нисам чак ни његов поданик?“
Тако су судбину телеграма коначно решили пуке спољашње чињенице. Нисам га послао. Ипак, нисам био задовољан одлуком. Мучила ме је. Осећао сам да нисам имао довољно храбрости, да сам подбацио у обављању дужности према словенству. Шта је то пред чим сам се уплашио? Пука формалност што нисам руски држављанин, што нисам поданик руског цара, иако сам Русији и њеном цару у срцу био оданији од многих правно гледано руских држављана.
НАПОМЕНЕ:
[1] 5 Мој 34, 1-4
[2] Јован 18, 1
[3] Лк 22, 39-41
