XXXII
Несугласице са владом
Убрзо пошто сам се вратио из обиласка сибирских логора за војне затворенике, средином октобра добио сам позив из канцеларије новог оберпрокурора Светог синода, A. Н. Волгина.[1]
Или сам већ био добро познат захваљујући популарности у новинама, или су ме позвали због нечег важног, јер пре него што сам успео да пронађем столицу у чекаоници службеник ми је пришао и понизно ме упитао јесам ли ја отац Мардарије. Рекао ми је да ме оберпрокурор већ чека и одмах ме увео код њега.
Чим сам ушао, оберпрокурор је чиновнику натовареном документима за потписивање рекао да иде и да ће га примити пошто ја одем. Устао је, руковао се са мном и узвикнуо:
„Али ја сам мислио да сте ви средовечан човек! Па ви немате више од двадесет пет година, а већ је цела Русија чула за вас“.
„Русија слуша и о вама, екселенцијо“, узвратио сам, „све време током ових последњих неколико недеља, откако сте, вољом цара, постали оберпрокурор Светог синода“.
„Али ја имам скоро шездесет година, ви бисте ми могли бити унук“, одговорио је.
Међутим, пријатељска размена речи није потрајала. Убрзо је оберпрокурор затражио да му објасним поједине одломке из предавања која сам одржао у затвореничким логорима. Моје речи о не само спољашњим, него и унутрашњим непријатељима Русије, као и моја тврдња да постоје две Русије, једна која иде ка победи, друга која уништава плодове победе и води династију у пропаст, њему су пренете као речи једног издајника.
Жустро сам се заузео за своје изјаве:
„Зар сам рекао било шта што и сами не бисте рекли да сте ви ишли у овај обилазак? Какво то објашњење својих речи треба да дам? Зар моје речи, поред хиљада појединаца, нису чуле и Владике, генерал-губернатори, губернатори и други високи државни службеници? Зар нису сви аплаудирали мојим осећањима? Због чега ми постављате питања о мојим закључцима? Због чега не питате оне који су ме слушали? Ви сте члан владе, они су вама подређени. Они ће са радошћу развејати ваше могуће сумње у погледу свега што сам рекао“.
Оберпрокурор ми је показао писмени извештај на свом столу и питао ме:
„Због чега сте у сваком говору позивали народ да рашчисти тежак смрад који се надвио над Петроградом и да извуче кола суверене Русије из муља корупције и издаје на широки пут чистоте и животодавних циљева?“
Тајна полиција је очито извештавала о мојим предавањима.
Наставио је: „Каква гомила помпезних, празних речи без икаквог значења, само да бисте ласкали својим слушаоцима!“
„Да ли је то све?“, питао сам. Уследила је дуга пауза.
Оберпрокурор је коначно наставио:
„Зар то није довољно? Или ви мислите да руска влада већ нема довољно проблема да би се замајавала предавањима младића ком је његова изненадна популарност у народу помутила разум? Наређује вам се да ћутите и да се држите своје келије и школе! У супротном бисте могли зажалити“.
Оберпрокурор је већ сасвим изгубио пријатељски тон. Заправо, викао је, вероватно у намери да ме уплаши и натера да се одмах покорим. Међутим, ја сам му одговорио подједнако гласно:
„Шта се догодило са вама, екселенцијо? На какав ово дочек наилазим у мојој вољеној словенској Русији? Зар влада не треба, напротив, да подржава мене и моје следбенике у овом одсудном часу? Зар на предавањима нисам говорио истину? Зар није истина да политички ваздух у Петрограду заудара толико да се не може дисати? Зар се пред вашим очима не одвија продаја руске вековне имовине? Нико вас, правог Руса без иједне капи туђинске крви у венама, не оптужује за недостатак љубави и оданости према Русији. Али ваша екселенција, као ни многи други Руси, нажалост, не види стварну слику владајућег стања. Јер кад бисте видели, ви не бисте били толико уверени у безбедност Русије и незаинтересовани за оно што се догађа. Напротив, плакали бисте тако да би вас чуо не само Петроград, него и цела Русија. Позвали бисте народ да устане усред ноћи, опаше се и заштити своју земљу и свога цара, зато што су, уверавам вас, обоје у великој опасности.
Говорим искрено из дубине душе зато што сам сопственим очима видео шта се дешава и зато што бескрајно волим Русију, њеног цара и словенство. Та љубав ми даје право и обавезује ме да говорим, штавише да вичем, тако да ме сви чују.
Ако ви као члан владе не сматрате да је ово што говорим истина, ваша је дужност да ме предате судској власти. Када је реч о вама и влади, трагична ствар – трагична, нажалост, за цело словенство – је то што ви подозревате, чак осећате да су моје оптужбе истините, иако горке. Зато ме овако пажљиво слушате“.
Нисам скретао поглед са његовог лица. Видео сам како се његов израз мења. Слушао је са великом пажњом, што ме је охрабрило да наставим:
„Зато вас молим да омекшате своје срце, озлојеђено због неразумевања стања, и да са благошћу истинског хришћанина прихватите моје речи, пренесете их својим сарадницима, да представите моја размишљања, ако желите, као своја, и да не одустајете од спасавања Русије пре него што је касно. Говорим вам истину, познајем опште прилике у практично свим деловима земље, пропутовао сам педесет хиљада километара за последња четири месеца. А на пут нисам кренуо својом вољом, него вољом владе, која је моју мисију видела као корисну, обезбедила ми све потребне папире и пропуснице и затражила од локалних власти да ми у свим возовима обезбеде путовање првом класом. Ако је влада имала толико обзира према мени, то значи да ми је веровала, и то пре свега пола године. A сада је променила став, али зашто? Само зато што моји поступци и моја открића не одговарају заклетим и љутим непријатељима цара, Русије и словенства. Волео бих да вашим колегама из владе поставим питање, и то у пуном смислу речи:
Ко влада Русијом? Петроград или Беч и Берлин?
На мени нема никакве кривице. У свему што сам рекао и учинио мени је савест чиста.
Ја не тражим да ми се изађе у сусрет нити да ми се укаже милост. Ако желите, спроведите своје претње, протерајте ме из престонице. О тој претњи бруји цео град, о томе пишу и новине, које су, узгред, на мојој страни. Тим пре сматрам да се не морам извињавати због било чега што сам рекао, јер моје речи нису биле спонтани изливи, него ствар мојих најдубљих уверења, мог другог Символа вере од ког се не бих одрекао чак ни под претњом смрћу. Све што вас молим јесте да кажете својим колегама следеће: могу да ме ухапсе ако желе, могу покушати да ме истерају из Русије, али нека не срамоте моје име тако што ће ме даноноћно пратити детективи, као да сам некакав криминалац или издајник, ометајући оно што покушавам да учиним у корист Русије и словенства“.
Посматрати у том тренутку лице оберпрокурора значило је осећати жаљење према владином чиновнику који ме позвао да ме укори, а онда сам примио мој укор. Та замена улога догодила се не зато што сам ја био јак, него зато што је влада била слаба. Ја сам макар јасно видео будућност, а влада није знала чак ни шта ће се сутра догодити. Да ли је ико икад постигао успех без вере да ће га постићи? Да ли је неки генерал некада победио без вере у победу? Да ли је народ икада остварио свој задатак, не верујући да је за њега предодређен? Може ли птица летети без крила? Влада није имала вере у себе и била је свесна тога, тако да је губила време улазећи у сукобе са људима попут мене.
Неки други противник владе би се можда обрадовао одношењу овакве моралне победе над једним од њених чланова какву сам ја управо био однео. Али ја се нисам радовао. Напротив, надао сам се, иако није било никакве наде, да је влада можда у праву, а да сам ја тај који греши, макар и по цену да ме због тога ухапсе и протерају.
Са оваквим мислима напустио сам канцеларију Светог синода. Било ми је потребно да се смирим после разговора који ме је узрујао, па сам сео на клупу, на тргу прекопута зграде. Погледао сам гоpe: преда мном се уздизала јуначка бронзана статуа Петра Великог коју је по налогу Катарине II начинио Фалконе.
Статуа једноставних облика, без икаквих барељефа на постољу који би скретали пажњу са јуначке фигуре, приказује Петра јахача како на ивици литице повлачи свог коња уназад. Кратак и јасан натпис, „Катарина Петру“, уклапа се у једноставност дела.
Намера скулптора била је у складу са мојим расположењем. Зар тај устукнути, нагло обуздани коњ не представља управо Русију? Пре две стотине година Петар је нагло обуздао свој народ да се не би стропоштао у провалију. Катарина је ценила оно што је учинио њен претходник и на овај начин то овековечила.
Није ли се Русија опет налазила на ивици амбиса? Да ли ју је тадашњи цар могао нагло зауздати пре него што се стропошта у провалију?
Као што сам рекао оберпрокурору, новине су величале моју борбу са владом и све биле на мојој страни, али не из једнаких разлога. Једна група ме је бранила због своје искрене оданости Русији, сматрајући да су моја уверења добро утемељена; друга група је била против режима и подржавала ме само зато што им се чинило да сви проблеми владе иду њима у прилог. Ове друге није занимала морална страна мог случаја, они су само посматрали борбу једног усамљеног монаха против владе, као да је у питању некакав спортски догађај: „Ко ће победити?“
Прошло је неко време после описаног разговора, када ме је Митрополит Владимир позвао на вечеру и открио ми шта се затим догодило. Између осталог казао ми је следеће:
„Синоћ после састанка Светог синода оберпрокурор ми је рекао да сте оставили снажан утисак на њега у октобру, и да вас је укорио не зато што је он то желео, него зато што је поступао по наређењу “виших сила”.“
НАПОМЕНЕ:
[1] Оберпрокурор (Обер-прокурор) Светог синода: Петар I је 1722. године укинуо Руску Патријаршију у намери да Руску Цркву потпуно потчини императорској власти. Уместо Патријарха поставио је оберпрокурора, високог државног чиновника, једног од министара царске Русије који је руководио Светим Синодом Руске Цркве.
