XL
Словенска идеја
Неке идеје су попут подземних планинских потока: најпре се виде изнад земље и слободно теку на површини, затим нестају, па се појављују на другом месту. Њихов ток је у одређеним деловима невидљив, али река, иако се то не види, и даље тече скривеним каналима.
Идеја свесловенског јединства у овом тренутку је можда стигла до једног од подземних делова свог тока, али уверен сам да је и даље на путу према мору.
Док је Русија цветала као главни представник словенског света, свесловенство је имало важну улогу у међународној политичкој игри. Услед помрчине која је завладала у Русији, словенска идеја је изгубила некадашњи политички значај, захваљујући ком је доспевала на насловне стране. Настао је период њене притајености. Али Словена има скоро исто онолико колико их је и раније било, и одређене црте их још увек спајају. Покушаћу да истакнем неке од ових црта које, узете заједно, чине духовну целину и придају словенском роду, ма колико био расејан и расцепкан, препознатљиву посебност.
Библија каже: „Укинућу разметање охолих, и понос силних оборићу“[1] и: „Блажени кротки, јер ће наследити земљу“.[2]
Кротост је особина која у великој мери краси словенство. Чак и у тренуцима ликовања, када је свет на коленима пред њиме, оно уме да сачува скромност и да задржи поштовање према остатку човечанства, и то веома високо. Ова скромност, коју је руски философ Хомјаков величао и као мислилац и као словенофил, није одлика и западног света.
Кротост прати милосрђе. Словенско срце куца саосећајношћу према целом људском роду. Примери словенског милосрђа могу се пронађи свуда, у недавној прошлости и дубокој старини. Марширајући преко непријатељских територија, руске трупе су делиле своју храну угроженом становништву ратом разорених подручја. Руски официри који су предводили казнене експедиције у побуњеним мађарским селима бацали су пуне шаке новца несрећним Мађарицама и њиховој деци.
За један случај испричао ми је велики кнез Сергеј Михајлович, генерал-инспектор руске артиљерије. За време Светског рата, током повлачења једне дивизије руске војске, народ оближњег села отворио је на њих ватру. Козачком одреду је одмах наређено да се врати и да спали село до земље. Пола сата касније над селом се није уздизао дим, а одред козака се вратио. Када је упитан који је узрок овог озбиљног одбијања послушности, козачки официр је збуњено рапортирао како су његови људи ушли у прву сеоску кућу и тамо затекли новорођенчад, тако малу и беспомоћну да га је то поколебало у извршењу изричите наредбе.
Који пруски официр је, пре него што ће болницу полити керозином, у свом срцу пронашао довољно милосрђа да одбије послушност окрутним законима рата?
Или да узмемо пример из мало даље прошлости. Призор изгнаних Пољака на путу за Сибир толико је дирнуо срца неких московских трговаца, да су притрчавали њиховим саоницама како би им дали нешто новца и одеће и са искреним сажаљењем пожелели срећан пут.
Толико о Русима. Ни други Словени се не разликују од њих.
После краха његове државе, пољски јунак Кошћушко, будући у изгнанству у Швајцарској, давао је из џепова, не више тако пуних, помоћ свим просјацима поред којих је пролазио. Његов коњ је то знао: носећи свог господара, заустављао би се поред сваког просјака на ког би наишли.
Међу Србима се догодио случај који сам лично имао прилике да видим. Десило се то на самом почетку рата, када је прва група заробљеника уведена у Ниш, привремену престоницу Србије, и у близини железничке станице чекала свој воз за унутрашњост. Док су тако чекали, са планина су сишле српске сељанке, носећи храну и делећи је заробљеним Немцима. Када су упитане због чега то чине – јер Немци су њихови непријатељи – одговориле су: „Можда и наше синове сад превозе у унутрашњост Немачке као затворенике. Желимо да верујемо да ће се и међу Немицама пронаћи мајке које ће нахранити наше синове, као што и ми хранимо њихове“.
Или узмимо скорији пример. Добро је познато са каквим су гостопримством и великодушношћу руске избеглице дочекане у Србији. Да су којим случајем околности биле другачије, па да су бољшевици били ти који су морали потражити уточиште у истој тој Србији, и они би са сигурношћу могли рачунати на једнако гостопримство као и они који су дошли 1919. и 1920. године.
Словенско гостопримство је пословично. Његов непосредни извор је словенска срдачност и љубазност. Гостопримство и срдачност вуку своје корене из давнина. У домовима старих Словена странци су увек били добродошли. За све лоше што би неко учинио госту домаћини су се светили као да је учињено њима самима. Врата су остављали широм отворена а на столу храну, да би уморни путник могао ући и одмах се окрепити.
Коначно, имали су обичај да ослобађају заробљенике после одређеног времена. Држали би их дуже само ако би се у међувремену с њима спријатељили.
Ови лепи словенски обичаји донекле су израз једне природне отворености, али и плод потпуне прожетости хришћанским узорима.
Није ли пољски краљ Јан Собјески крајем седамнаестог века избавио хришћанско становништво Беча од турске опсаде и тиме сачувао Аустрију од уништења?
Да, несебично служење хришћанским циљевима одувек је красило словенски свет, који је корачао путем духовно сасвим другачијим од западног. Запад је навикао да човека процењује по спољашњости, богатству и моћи, док словенски свет уме да процени срце. Запад је доживео дубоки раздор између Цркве и државе, док у словенском свету између њих никада није било борбе за превласт. Када је Запад почео да одустаје од борбе за заштиту хришћанства, коју је увек водио претежно војним путем, словенски свет је и даље натезао сваки живац не би ли некако вратио крст на Свету Софију.
Часни Крст је обасјао словенску доброту и био светлост словенским заједницама у њиховој борби против сиромаштва.
Сиромаштво је далеко мање присутно међу Словенима него на западу. У неким деловима словенског света, на пример у Црној Гори, просјака скоро да није било. Захваљујући чему? У томе је помагало најпре друштвено власништво над земљом, али је и породично власништво давало свој допринос. Када породична средства нису била довољна, у помоћ је прискакала друштвена заједница. Ово се одвијало практично спонтано, зато што је друштвена заједница по самој својој природи била схваћена управо као проширена породица.
Друга изразита црта словенства јесте поимање људских права и њихово законско отеловљење. А поуздано се може рећи да је развој правног система далеко доследнији у оним земљама у којима није дошло до његовог кварења услед додира са иностраним правним кодексима. На пример, према словенском начелу једнакости у наслеђивању, сви директни наследници имају једнака права на родитељску имовину, штавише најмлађи је пред законом у предности зато што је најслабији, што је управо супротно западном начелу првородства.
Исти тај осећај за правду испољио се и на другом пољу, у законима који се тичу кметства, и поново је ситуација чистија тамо где на словенске законе нису утицали западноевропски. Власништво на земљу у словенским земљама на почетку је било слободно. У оним земљама које су држале до себе кметство није ни постојало, или је пак врло брзо поклекнуло под притиском јавног мњења. У Црној Гори га никад није било. Козаци га такође нису познавали. У Србији је врло рано забрањено законом.
Кметство у Русији било је резултат снажног западног утицаја, али и тамо је толерисано само док су земљопоседници одржавали патријархалне односе са својим кметовима. Чим су се ови односи покварили, чим је владајући систем показао своје негативне стране, племићи су сами започели борбу за ослобођење сељака. Један од тих племића, Тургењев, указао је остатку аристократије на ону страну кметства коју, да није било његовог пера, велика већина не би можда ни приметила, а Александар II им убрзо након доласка на престо предочио да ће реформе одозго бити боље за све него чекати да невоља постане вапијућа и да реформе крену одоздо, саме од себе. Око четрдесет милиона сељака ослобођено је од кметства 1861. године, чиме је руска аристократија ограничила своју сопствену моћ, и тако учинила велику услугу не само Русији, него и целом словенству.
Из корена снажног осећаја за правду, када је реч о унутрашњим стварима нације, израсло је непоколебиво уверење у праведност свог националног питања, у тренуцима када га споља угрожавају други народи. Словени су увек били спремни да своје национално питање бране до последње капи крви.
Тридесетогодишњи рат у седамнаестом веку започео је бурном побуном Чехословачке или, како се у то време звала, Бохемије, која је тражила своја права. Када су се околности неизбежно окренуле против њих, чешки предводници су и даље одбијали да се одрекну од ставова за чију заштиту су се борили. Победници су им понудили голи живот у замену за признање да нису били у праву, али они су показали крајњу меру јунаштва: одбили су понуду.
Па онда јунаштво Срба који су устали против Мађара и ушли у борбу, надахнути својим Патријархом, мудрим Рајачићем, под вођством одлучнога Книћанина и ватрено храброг Стратимировића. Ништа није могло поколебати одлучност ових Срба, ни издаја нити крајња окрутност.
Уосталом, зар нису Словени ти који су сачували Европу од најезде туђина, и то не једном него више пута? Зар нису Словени потиснули Аваре у петом и шестом веку, затим од тринаестог века надаље били заштита од Монгола и Татара из Азије, и коначно у наше време вратили Турке назад у Азију?
Бојно поље није једино место где се прославило словенско име, које и само значи „слава“.
Чех Јан Хус спаљен је на ломачи 1415. године због својих верских идеја, које ће након сто година доживети процват у Мартину Лутеру и Реформацији.
Црна Гора, најмања од свих словенских земаља, прва је на подручју јужне и централне Европе пре 450 година добила штампарију, свега седам година након појаве прве штампарије у Лондону, а пре него што ће своје штампарије добити Оксфорд и Кембриџ. Чак је и Рим, центар западног хришћанства, добио своју прву штампарију петнаест година касније него Црна Гора.[3]
Пољак Коперник поставио је темеље савремене астрономије, доказавши да се Земља окреће око Сунца. Други Чех, Залузански, открио је полност код биљака и своје откриће саопштио ботаничару Линеу.
Шта би била савремена наука без достигнућа Мендељејева у области хемије, Мечњикова у области бактериологије, Павлова у области психологије?
Која је раса током последњих сто или двеста година дала већи допринос уметности од Словена? Иван Иванов, Федотов, Рјепин, Васњецов, Семирадски, Матејко и Муха у сликарству, Антоколски, Трубецкој и Мештровић у вајарству, Глинка,[4] Глазунов, Чајковски, Скрјабин, Шопен, Дворжак и Сметана у музици.
Новом свету Словени су подарили два највећа проналазача – Михајла Пупина, који се упокојио у марту 1935, и Николу Теслу.
Остаје нам да споменемо један алембик који дестилује и кондензује[5] саму суштину словенске даровитости – јединствени дар народне поезије. Хердер, Гете и Пушкин скренули су пажњу на овај дар. Национални дух Словена распламсава се у њиховим песмама, и обратно – њихове песме су моћна сила уједињења, јер изражавају онај однос према животу који је заједнички свим Словенима.
У њима словенство – онакво каквим смо га видели ми који смо се борили за њега – и даље живи својом неумирућом лепотом.
НАПОМЕНЕ:
[1] Иса 13, 11
[2] Мт 5, 5
[3] Сачинитељ нас подсећа на „… Ободску штампарија од које остаде прва књига Октоих започета 1493. године – завршена 4.јануара 1494.године…“ (са натписа на спомен плочи где се налазила штампарија).
[4] Михаил Иванович Глинка (1804-1857), творац руске националне музике, композитор прве руске националне опере (”Иван Сусанин”).
[5] Алембик који дестилује и кондензује – у овој помало необичној метафори реч је о алембику, средњовековном алхемијском казану који се користио за дестилацију хемикалија.
