XXXIV
Две Русије
Добро је позната чињеница да је цар Николај II, осим тога што се целога живота бавио руском историјом, био и њен велики познавалац. Такође је познато да је имао јасне ставове о томе шта му се у њој допада, а шта не.
Николај Иванович КОСТОМАРОВ
(Николай Иванович Костомаров, †1885, Санкт-Петербург)
руски историчар који је у Кијеву и Харкову окупио око себе заступнике идеје
словенског јединства заснованог на начелима заједничког порекла и језика,
једне вере и једне хришћанске Цркве
Историјска личност према којој је неговао посебну наклоност био је његов велики предак, цар Алексеј Михајлович, који је столовао у Москви у седамнаестом веку, када Петроград још није постојао, свету можда најбоље познат као отац Петра Великог.
Николајева љубав према цару Алексеју, који је живео две стотине педесет година пре њега, била је тако велика, да је свом царевићу дао име по њему.
Које је то његове особине Николај II имао у виду када је одлучио да се на њега угледа? Била је то, на првом месту, његова „тихост“, затим његова исто тако блага нарав и, коначно, жеља да га у животу прати срећа, коју је тако добро описао руски историчар Николај Иванович Костомаров у свом изванредном приказу личности овог московског цара.
Нешто изузетно био је тај осећај блискости који је Николај II гајио према свом претку, његова свест о постојању оне духовне, а често и телесне сличности, која у старим породицама понекад прескаче читаве векове, а затим се испољава на један тако упечатљив начин, као да је иста особа обукла одећу каснијег доба.
Осим тога, он као да је био свестан да ће се на његовом животном путу у основним цртама поновити лична судбина Алексеја Михајловича.
Николај II је, баш као и његов предак, био ,,најтиши“,[1] било када је реч о личној нарави, било да говоримо о његовој жељи да завлада мир, која се, на пример, огледа у његовом учешћу у оснивању Хашког суда за решавање међународних спорова.[2]
Николаја II је, као и цара Алексеја, красила блага нарав. У свему се уздао у вољу Божју. Кад год би искрснуо неки проблем, он се трудио да превазиђе своју вољу и решење препусти вољи Божјој.
Коначно, као и „најтиши“ монарх, Николај II је такође био несрећан владар. Његову владавину је од самог почетка обележила трагедија на Ходинском пољу, када су се срушиле трибине. После овог ужасног догађаја уследили су први покушаји револуције и два застрашујућа рата, у која је увучен против своје воље.
Међутим, нема сумње да је у његовој животној судбини најтрагичније нешто што наши савременици често не увиђају.
Када је земљом могуће владати као једном чврстом целином, онда владајући монарх зна шта да очекује. Међутим, када постоји расцеп, и када је тај расцеп са годинама све шири, све што владар може учинити јесте да чека и да посматра колико ће времена требати док се све коначно не распадне. У Русији се и пре револуције јасно осећала неслога између различитих друштвених слојева око различитих питања политичке и интелектуалне природе.
Царева трагедија, по мом мишљењу, које је засновано на дугогодишњем пажљивом посматрању руског живота и његових начела, није узрокована нечим што се иоле налазило под његовом контролом, већ управо чињеницом да су током његове владавине постојале две Русије.
„Две Русије“ – тако је гласио назив предавања које сам одржао током Светског рата, када се руска војска налазила у још тежем положају од осталих, зато што подршка коју је уживала није била неподељена. Сматрао сам да ово треба разјаснити што пре, док још има времена да се по том питању нешто учини.
Предавање је најављено у новинама и на огласним таблама. Чинило се да нема потребе скривати догађај. Међутим, на моје изненађење, власт у Петрограду је забранила предавање. Нисам добио дозволу да га одржим на дан када је било заказано. Ипак, умешали су се моји пријатељи, а и ја сам лично повукао неке потезе, тако да је на крају начелник полиције прихватио моје обећање да се нећу дотицати опасних тема и одобрио ми да одржим предавање нешто касније.
Одабрао сам једну од највећих сала у престоници – велики аудиторијум Градске думе Петрограда, који је, како су наредног јутра писале новине, испунила једна од најразноврснијих публика икад запамћених. Били су ту чланови Државне думе, градских власти, представници позоришта и уопште уметничког света, студенти универзитета и ученици виших школа, као и редовни посетиоци свих словенских манифестација, на челу са A. В. Васиљевим, генералом А. П. Скугаревским, професором Палмовим и Александром Гижицким.
„Сећамо се“, гласио је осврт у једним новинама, „многих предавања у већим аудиторијумима Петрограда, у сали Тенишевског училишта, у сали Дома војске и морнарице и др., која су одржали истакнути руски писци и друге запажене личности. Али ниједно од њих није привукло ни пети део публике која је дошла на предавање оца Мардарија“.
Најпре сам на основу очигледних чињеница показао да постоје две Русије. Првим делом предавања био сам задовољан. Прешао сам на главни део излагања.
Почео сам описом призора прве Русије, која смртно крвари на фронту дужем од свих савезничких фронтова заједно. Описао сам њену борбу и умирање за словенску идеју. Затим сам се осврнуо на другу Русију, ону Русију која се понаша као издајник.
Док је прва Русија сабирала способне снаге земље и трудила се да их уједини, друга Русија их је расипала. Расипала? He, она је на велико и на мало продавала блага која је прва Русија сакупљала током хиљаду година. Најпре је ова срамна трговина обављана потајно, прикривено, али касније су сви престали да се праве невини и ствар је постала сасвим јавна.
У том тренутку прекинуо ме је пуковник жандармерије, ког је на предавање послао министар унутрашњих послова. Захтевао је да припазим како се изражавам.
Међутим, ја се нисам обазирао на упозорење државног службеника. Преда мном је била публика од две хиљаде људи која се – осећао сам – слагала са мном.
Стојећи пред њима, подстакнут пажњом тако бројног скупа, био сам свестан и осталих сто осамдесет милиона и њиховог вође, руског цара, чији предстојећи „Via Dolorosa”[3] као да сам у том тренутку унапред видео.
Позивао сам, даље, на осећај дужности код оног дела руске јавности који припада другој Русији. Покушао сам да их убедим да учине све што је у њиховој моћи како би се рашчистио хаос и неред који праве малодушни, без вере у успех и победу на челу са лажним старцем, Григоријем Распућином.
У том тренутку уследило је друго упозорење од пуковника жандармерије, да ће моје предавање бити прекинуто ако истог тренутка не променим начин говора.
Из данашње тачке посматрања звучи невероватно да у том пресудном тренутку за руску државу, док су руској јавности непосредно предочаване подвале оних који су желели да поткопају углед државе и престола, чиновник исте те државе иступа са намером да прекине моје родољубиво излагање.
„Уједините се, сви ви који заиста волите Русију“, наставио сам, „збијте своје редове и повуците сложно, да бисмо кочије руске државе извукли из опасног издајничког блата у ком су њени точкови већ заглибили. Довољно је да једном сложно повучемо, и већ смо их извукли из муља; још једном, и оне ће опет кренути ка планинским висинама народне славе.
Сачувајте своју државу и словенство ће бити спашено“.
Након што сам се одважио да се поново осврнем на питање због чијег ми је потезања током сибирских говора влада приговорила, пуковник жандармерије је изашао на бину и објавио публици да се моје предавање има сматрати завршеним. Захтевао је да напустим бину.
Пре него што сам се склонио, упутио сам одговор њему и свима који су могли да ме чују:
„Ако волите Русију, пуковниче – а не бисте били пуковник жандармерије да је не волите – заштитите њу и њено добробитије од Протопопова, министра унутрашњих послова. Нема никаквог разлога да је браните од мене, оданог Словена. Ја сам посвећен Русији колико и словенском питању у целини“.
Након тога напустио сам бину, као што је пуковник и захтевао. Какво је само било моје изненађење када ми је следећег јутра исти тај пуковник покуцао на врата и у своје лично име поклонио своју фотографију, потписану следећим речима:
„Ватреном и одлучном пријатељу Русије и словенства, дубоко поштованом оцу Мардарију, у знак дивљења за његово храбро и непоколебиво обраћање, од приврженог му следбеника, сина личног ађутанта генерала Скобељева који се борио на Балкану за слободу Словена“.
Гласом уздрхталим, пуним осећања, рекао је:
„Јуче ме је службена дужност приморала да послушам наређење, због чега сам се према вама опходио без поштовања. Али данас осећам моралну дужност да вам кажем: ви сте јуче тако снажно узбудили моја родољубива осећања, да ми се неколико пута током предавања замало истргао узвик одобравања у погледу свега што мислите и говорите. Једино због чега сам се уздржао била је мисао да бих због непажње могао изгубити посао и тиме могућност да прехраним своју жену и децу“. Након што је пуковник жандармерије отишао, помислио сам да његово понашање само говори у прилог истинитости моје тезе о две Русије.
Две Русије бориле су се у његовој души. Посао га је приморавао да буде на страни Распућина и његовог рада на урушавању руске државе, док је у себи пуковник био истински родољуб, искрени русофил и словенофил.
У Русији је у то време било много оваквих збуњених пуковника. Заправо, било је збуњених државних чиновника свих рангова и статуса. И сваки од њих могао за себе да каже, речима Апостола Павла:
„Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним“.[4]
НАПОМЕНЕ:
[1] Цар Алексеј Михајлович био је прозван Алексеј Најтиши.
[2] „Хашки суд за решавање међународних спорова“ – то није овај данашњи Хашки трибунал у Хагу основан у Холандији 1991. са задатком да суди ратним злочинцима на подручју бивше Југославије.
[3] Via Dolorosa (Пут суза), улица у Јерусалиму која обележава пут Исуса Христа до врха брда Голгота где Је разапет на Крсту.
[4] Рим 7, 15
