XXVII
У Царском Селу
Још пре сукоба са Распућином неколико људи ми је рекло да је моје име познато у Царском Селу. Император и његова породица виђали су га у петроградским новинама, које су ме спомињале доста често. У сваком случају, моји пријатељи и познаници из кругова блиских двору су ми преносили кад год би ме цар или његова породица споменули поводом одржаног предавања, проповеди или неког другог јавног наступа.
Сходно томе, повремено сам добијао позив да служим у Царском Селу, у такозваном Феодоровском господаревом сабору или у Знаменској цркви, где су богослужењима присуствовали припадници двора.
ФЕОДОРОВСКИ господарев сабор у Царском Селу
Поред учешћа у богослужењима дворских цркава, често су ме позивали да богослужим у школама, болницама и војним логорима Царског Села.
Једном приликом, поводом војног празника, позван сам на вечеру у Јекатерински дворац, где је за дугим, богато постављеним столовима седео велики број војних официра. Када је дошло време да се испије здравица за руског цара и краљеве Србије и Црне Горе, како сам међу свима окупљенима ја био једини присутни Србин, нашао сам се у центру громогласних овација. Ова вечера је одржана убрзо након сукоба са Распућином који сам описао, па је у Петрограду, у влади и друштвеним круговима, овакво понашање официра према мени, случајном представнику своје нације на њиховој гозби, протумачено је као знак благонаклоности једног дела војних кругова према мени лично и према мојој борби против Распућина.
Унутрашњост Феодоровског господаревог сабора;
столице царске породице са десне стране
Добро се сећам свог првог богослужења у величанственом Феодоровском сабору.
Узимао сам време за проскомидију, на којој сам желео да се помолим за здравље својих живих рођака и за покој умрлих, да поменем пријатеље и друге људе који су ме замолили да се молим за њих, када сам приметио како мој саслужитељ ђакон мало-мало нервозно гледа на сат. У једном тренутку пришао је жртвенику и рекао:
„Молим вас, оче Мардарије, пожурите мало са проскомидијом. Цар и његова породица ће бити у цркви за око пет минута“.
На то сам узвратио како сам мислио да ће цар стићи средином или чак пред крај Свете Литургије.
„Не, не!“, рекао је ђакон. „Највероватније ће доћи пред сам почетак“.
Било је управо онако како је он предвидео.
У сабрању верних свако је стајао на свом утврђеном месту – дворани, војни и цивилни чиновници, господа и даме којима је ранг омогућавао приступ двору.
Ја сам стајао мирно у олтару, а ђакон с моје десне стране. Ипак, у жељи да видим цара када уђе, морао сам да с времена на време окрећем главу према главном улазу.
Благо комешање међу дворанима било је прво упозорење да се ближи царска породица. Затим смо начули звук корака у даљини. Цар и царица су се успињали каменим степеницама.
За њима су ишла деца њихових височанстава.
Када је ушао, владар је благим наклоном главе одговорио на поклоне знатног броја дворана који су се сабрали на богослужење.
Затим је стао на место које је увек било остављено за њега, у десном делу цркве. Близу њега, али не поред него на корак иза и у страну, стајала је царица. Њихове четири кћерке и наследник царевић стали су одмах иза њих, али приметио сам како је цар ставио руку на раме царевићу и померио га испред себе и царице.
Био сам изненађен њиховим раним доласком, као и чињеницом да је од тренутка уласка у цркву до самог краја Свете Литургије, која је трајала више од сат времена, цар стајао потпуно непомично, осим што се често крстио. Касније сам сазнао да је то његов уобичајени став у цркви.
Било је то моје прво тамошње богослужење. Једног од последњих пута имао сам прилику да видим колико је, заправо, он био погружен у Свету Литургију. Тик иза њега на земљу је пао некакав тежак предмет са страшним треском. Нисам успео да сазнам шта је то било. Сви у цркви су се окренули да виде шта се догодило, укључујући царицу и децу њихових величанстава. Али не и цар. Он је стајао као и пре, са погледом ка олтару, миран као и увек.
Једном сам био у прилици да служим у истом том Феодоровском сабору заједно са протојерејем Александром Васиљевим, духовником Њихових царских величанстава. Био је то изузетан човек у сваком погледу, али на један посебан начин изузетан када је служио. Дубоко верујући, по природи склон светотајинству, сав је горео док је стајао испред олтара. Његов молитвени занос веома често је постајао тако снажан да би читао наглас чак и оне молитве које свештеник током Свете Литургије изговара за себе. На свим богослужењима којима сам присуствовао или на којима сам служио у разним православним земљама, никад пре или касније нисам видео такву посвећеност.
Његов глас, који се чуо и кроз савршено појање дворског хора, проносио се целом црквом, додирујући срца свих присутних. Надахнуће његове вере као да је путем његовог гласа директно прелазило на вернике, као што се електрична струја преноси преко бакарне жице.
Причешћивање царске породице Светим Телом и Крвљу Христовом
Услови су били погодни за молитву, a моје молитвено стање несумњиво је досезало још већу висину током богослужења у Царском Селу на саму помисао да ја, син најмање државе у Европи, која се налази на самом рубу словенског света, богослужим у присуству владара највеће европске земље. Чак ни онога јутра на Ловћену, када сам одлучио да напустим Црну Гору и да се ставим у службу целом словенском свету, чак ни тада у својим дечачким сновима нисам могао да замислим да бих једнога дана могао богослужити у присуству руског цара.
Једном током Великог поста, саслужујући са протојерејем Васиљевим, имао сам прилику да посматрам цара како прима Свето Причешће после вишедневног поста. Стајао сам са стране поред Свете трпезе и могао јасно да видим његово лице пуно поштовања, од почетка до краја богослужења. Мало је ствари у животу имало моћ да тако оснажи моју веру. Утицај тог призора могу упоредити само са осећањима која је у мојој души будило ни са чим упоредиво благочешће оптинских стараца.
Током читавом богослужења царево лице је испољавало напету обузетост сопственим мислима, све до тренутка када је, након возгласа[1]: „Са вером и страхом Божјим приступите!“, свештеник изашао кроз Царске двери са Светим Даровима. У том тренутку руски цар је, праћен својом породицом, изашао пред свештеника, а за њима и остали.
Мирним гласом, јасно изговарајући сваку реч, цар је понављао молитву пред Свето причешће: „Верујем, Господе, и исповедам да си ти ваистину Христос, Син Бога живога… Још верујем да је ово само Пречисто Тело Твоје, и ово сама Часна Крв Твоја…“
Затим је, пошто се дубоко поклонио, неколико пута прекрстио и унакрст положио руке на груди, примио Свето Причешће са најдубљим страхопоштовањем.
Прекрстио се још једном и целивао Свети путир. Након што се поклонио и одступио, приметио сам промену на његовом лицу. Израз забринутости је нестао, уместо њега на лицу је синула радост.
He само док сам још био у Петрограду, него и током свих година које сам провео у Америци, често ми се враћао озарени лик руског цара као искрено преданог верника, онаквог каквог сам га видео на Светој Литургији током Великог поста у Царском Селу. И није било тих клевета нити оптужби злобника које би у мени могле да избришу или помраче овај лик. Сматрао сам да све те гласине треба приписати језуитском начелу „циљ оправдава средство“, у духу ког су и ширене.
Верујући чврсто, као што и сада верујем, у моралну чистоту цара Николаја II, увек сам га сматрао и данас да га сматрам невином жртвом, заточеником гвозденог прстена сплетки, окруженим са свих страна онима који су припремали издају, који су намеравали да издају њега, његову династију, Русију и словенско питање.
Људи који нису били одани Русији и словенству по природи ствари нису могли поштовати ни цара који је горео љубављу према њима. По њиховом убеђењу, Николај II је могао бити једино, да позајмимо стихове Љермонтова:
„Бескичмењак неморални, безбожни,
Самољубиви, злобни но слаби човек”.[2]
Али, морамо се сетити, противници руског друштвеног уређења дуго су радили на спровођењу следећег начела: не сме се дозволити да на руски трон седне снажни владар. Веома чест метод спровођења тог начела био је терор. Осврнимо се само зачас на убиства која су се догодила током претходног периода. Да је Николај II током четврт века закључно са 1917. годином испољио неке црте снажне личности, као што је то био случај са Николајем I или Александром III, мислим да би га врло брзо сустигао крвав крај.
Било какво испољавање отпора према лошим склоностима присутним у одређеним слојевима руског друштва никада није донело ништа друго осим пораза за самог изазивача, док је, напротив, кротост често била у стању да разоружа непријатеље. Једино је блага нарав Николаја II омогућила и њему и држави да опстану онолико колико су опстали. Мрачне силе су настављале да раде испод земље, али ни у једном тренутку нису избиле на површину, док год се сама површина није распукла под притиском Светског рата.
Тада је Николај II постао „овца коју воде на заклање“[3] и пролио своју мученичку крв као жртву искупљења, којом је задужио Русију и словенство за сва будућа времена.
Тертулијан, отац Цркве из трећег века, једном приликом је рекао: „Крв мученика семе је за нове хришћане“. Нека би крв мученички пострадалог руског цара и његове невине деце била семе за такву летину, која ће прекрити лице целе Русије.
Цар Николај II је отишао тамо одакле више не може да говори у своју одбрану. А ми, који морамо да идемо даље што боље можемо, сетимо се Пушкинових речи:
„Срамота нека прати људе
Што на сав гласу овај трен
Ускогрудошћу својом суде
Његову развенчану сен“.[4]
НАПОМЕНЕ:
[1] Возглас – наша реч којом се возглашава на крају завршне молитве на низу прозби (јектенији).
[2] Михаил Љермонтов, Маскарада (драма), редови 241-242.
[3] Ис 53, 7, Јер 11, 19, Дап 8, 32
[4] Из Пушкинове песме Наполеон (1821)
