XXX
Немачка шпијунажа
Пошто сам обишао области реке Волге и Урала, горњег и доњег, упутио сам се ка унутрашњости Сибира.
Моје предавање у Иркутску окупило је велико мноштво људи, међу којима је био и Књазев, тамошњи генерал-губернатор. Сви аплаузи које сам добијао у европском делу Русије нису се могли упоредити са великим изливом одушевљења у Иркутску на сваки мој спомен светле будућности Русије и целог словенског света. Родољубиво одушевљење тих Руса у далеком Сибиру, куцање њихових срца у потпуном складу са срцима њихових сународника из европског дела Русије, било је довољно да човеку крену сузе на очи.
Пошто се предавање завршило, публика није одмах напустила салу. Велики број је пришао да ми се обрати лично, а још већи број стајао на другом крају сале, стрпљиво чекајући да сви који ми честитају заврше све што имају да кажу. Пошто сам коначно остао сам на говорници, они су ми сви као један пришли са другог краја сале, окружили ме и наставили да чекају, док један од њих, државни чиновник ког су, очигледно, одабрали да ми се обрати у име свих, није искорачио и упутио ми следећи кратак говор:
„Оче Мардарије! Саслушали смо ваше надахнуте речи о Русији и словенству са дубоким осећањем захвалности. Ганути смо до дубине срца и више не можемо обуздати искрену жељу да вам изразимо своју захвалност за то што сте у нашим душама разгорели пламен руско-словенске вере, који се у њима увек крио.
Желимо, исто тако, да вам захвалимо за још нешто. Чак и овде, у далеком Сибиру, изложени смо непријатељској шпијунажи, и зато смо вам нарочито захвални за то што сте нас храбро и темељно упозорили на ову свеопшту опасност од непријатеља, који је подједнако добро организовао шпијунажу као и своје борбене линије на фронту.
И ми…“
У том тренутку је ућутао. У салу је ушао човек који је изгледом подсећао на филмског детектива. Као да је упијао све што се дешава.
Никада нећу сазнати шта је говорник заиста намеравао да каже после тог „и ми“. У сваком случају, био је довољно сабран да заврши реченицу:
„И ми… Ми вам желимо срећан пут“.
Одмах затим група је нестала брзо, без речи.
Овај догађај ме је веома збунио, а како сам практично одмах морао напустити Иркутск и кренути за Владивосток, нисам имао прилике нити времена да потражим решење загонетке.
Заправо, чекале су ме нове загонетке.
Следећа, још озбиљнија недоумица дочекала ме је убрзо након поласка из Иркутска.
Маршрута Транссибирске железнице један део пута након Иркутска прати обалу језера Бајкал. Тамо, усред пустаре, у подножју високе планине, далеко од свих железничких станица, наш воз се изненада зауставио и тако стајао добрих десет сати. За све то време нисмо добили ни најмањи наговештај узрока застоја. Поставили смо брдо питања, али нико није био заинтересован да нам одговори. Тек касније сам сазнао да се на том месту осуо железнички насип. Када је воз коначно кренуо, оштећеним делом пруге кретали смо се брзином пужа.
Од језера Бајкал, мој пут је водио преко широких степа источног Сибира, све до обала Тихог океана.
У Владивостоку ме је сачекала трећа загонетка.
Станица је била закрчена. Теретни возови натоварени муницијом, која је почињала да пристиже из Јапана и Америке, стајали су на свим перонима, тако да је мој воз био задржан два сата на семафору, пре него што ће пристати на ослобођени перон железничке станице у Владивостоку.
Овога пута, после мале истраге, коначно сам дошао до одговора. Исто оно оштећење које нас је десет сати задржало на Бајкалу било је узрок закрчења на улазу у Владивосток. Насип се осуо већ поодавно, и све то време железницом је дневно могао ићи веома мали број возова.
Провео сам десет дана на обалама Тихог океана. Навршило се четири месеца, колико ми је било додељено за задатак. Укрцао сам се на директни воз за Петроград и кренуо назад.
На моје велико чуђење, чак ни после две недеље проблем оштећења код Бајкала није био решен. Воз је опет морао да сачека неколико сати на ред за пролазак. Распитао сам се где је насип оштећен и отишао да погледам како изгледа. Имао сам – да ли је потребно да наглашавам – сасвим довољно времена да га детаљно проучим, међутим није било трагова било каквих покушаја да се оштећење санира.
Додатно заморен чекањем на оштећеној деоници, одлучио сам да останем у Иркутску дан или два пре него што наставим пут. Била је то срећна околност, јер сам, у начелу, успео да разрешим све три загонетке. Када је онај државни чиновник чуо да сам поново у граду, он и група његових пријатеља дошли су ми у посету. У осами моје собе осећао се слободно, тако да сам коначно добио објашњење чудног начина на који је завршио своје обраћање оне вечери када сам одржао предавање.
Човек који је тада изненада ушао био је немачки шпијун, и та чињеница да је немачки шпијун ни за кога у Иркутску није била тајна.
„Али још увек не разумем због чега вас је његова појава толико збунила!“, узвикнуо сам зачуђено. „Било вас је доста, нисте имали разлога да плашите од њега једног“.
„На почетку рата“, одговорио ми је чиновник, „нисмо се плашили. И не само што се нисмо плашили, него смо, штавише, сматрали да је наша родољубска дужност да органима власти скренемо пажњу на сваки појединачни случај немачке шпијунаже. И власт се прописно побринула за све пријављене случајеве.
Међутим, неколико месеци касније почеле су да се дешавају чудне ствари. Свако ко је имао храбрости да пријави шпијунажу постајао је предмет загонетног и крајње непријатног прогањања, које је по свему изгледало као да је наређено и организовано из Петрограда“.
„Више се не осећамо као код куће у сопственој земљи“, прокоментарисао је други.
„Ма како несхватљиво звучало, ако смо обављали своју грађанску дужност, постајали смо предмет гоњења од стране силе са којом власт није могла изнаћи начина да изађе на крај“, додао је трећи.
Током даљег разговора са овом групом иркутских грађана сазнао сам много више о узроцима жалосног стања у ком се налазила железничка пруга на Бајкалу, оштећена читавом дужином због нагомилавања саобраћаја на том месту.
Да је задатак поверен довољно доброј екипи – а у то време људства није мањкало – штета изазвана осипањем могла је бити у потпуности санирана за два-три дана. Због чега је онда посао поверен шачици људи? Због чега је озбиљно поткопани насип којим се пружала главна железничка линија поправљан мало по мало?
Моји нови познаници из Иркутска дали су ми одговор. Надзорник радова био је немачки инжењер. Његови сарадници на саботажи били су добровољни домаћи издајници, јер не само у Иркутску, него и у целој Русији било је много Руса чија је оданост непријатељу изналазила различите начине да се оствари.
Дубоко огорчен, вратио сам се у Петроград што сам брже могао, не часећи да влади и јавности отворим очи за злокобне знакове који су претили да угрозе не само успешан исход рата, него и саму државу, јер сам осећао да ситуација на Бајкалу није опасна само као таква, већ и као симптом нечег много ширег.
Одмах по повратку почео сам да излажем стање словенским друштвима, најпре у погледу онога што ми је било поверено да испитам, то јест стања словенских ратних заробљеника у различитим логорима, а затим и у погледу стања чији сам очевидац случајно постао, то јест мреже немачке шпијунаже која се веома успешно распростирала Русијом.
Тада ми се догодило нешто што ме је запањило још више него догађаји после мог покушаја да на предавању о две Русије потегнем питање родољубља. И раније, посматрајући ситуацију у Русији, често сам се сећао речи Тјутчева, које су ми и сада пале на памет:
„Русија, уму недокучива…“[1]
У мени је горео жар словенске оданости, настојао сам да на сваки начин допринесем руској ствари, зато што је то била уједно словенска ствар. Било би ми, свакако, пријатно да видим како други цене моје напоре, али то није био мој циљ. Мој циљ је био да неко преузме материјал који сам сакупио и употреби га на најбољи могући начин.
Међутим, шта се догодило?
Одговор се може пронаћи у петроградским новинама које су објавиле моје говоре: било је мање штампаних речи него шупљина, које су указивале на избачене речи или читаве одломке. И то не само у новинама десног крила, него чак и у Сувориновом Новом времену (Новое время) и Вечерњем времену (Вечернее время). Извештаји новинара који су имали задатак да испрате моја предавања били су измењени до непрепознатљивости.
Уредништво Вечерњег времена од 20. новембра 1915. нашло је за сходно да моје недавно обраћање објави на једној од првих страница, и то скоро целој. Међутим, страница је до читалаца дошла препуна шупљина, а брисање целих одломака од стране војног цензора битно је изменило основни правац мојих мисли. Јер цензор је морао да избаци све оне делове који су се тицали немачког система шпијунаже и мојих покушаја да помоћу докумената и изјава сведока покажем у којој мери је тај систем разрађен.
Све то намеће питање које је за мене представљало највећу непознаницу: у чију корист је радила цензура штампе у Петрограду, руским или немачким? Како је уопште могуће да током прве године Светског рата, у време када је жеља за победом била на врхунцу, чиновник одељења за цензуру, макар и подмићен, са упутствима добијеним од непријатеља, смогне довољно дрскости да на један толико безочан начин служи непријатељу?
Али ма колико били чудни поступци цензуре, крајњи резултат мојих покушаја да разобличим немачки систем шпијунаже био је још чуднији.
Одмах након што се у Вечерњем времену појавила та страница, на којој је недостајао велики део чињеница, нашао сам се у положају колико лажираном, толико и нелагодном. Покушао сам да разобличим шпијунску мрежу, међутим запазио сам да се према мени самоме односе као према шпијуну. Три агента тајне полиције имали су наредбу да као пси прате сваки мој корак. С времена на време могао сам избројати чак и четворицу.
Ова смицалица за мене је била нешто ново, мада сам касније често био у прилици да се уверим да је то нешто сасвим уобичајено. Настојао сам да разоткријем немачки шпијунски систем, али који је смисао моје истраге ако су немачки шпијуни били способни да наведу народ на мишљење како сам, заправо, ја немачки шпијун? Мене је слушало много људи, али ако би их неко убедио да сам сумњив, сви би моментално престали да ме слушају. Био је то храбар потез, који ипак није могао успети на дуже стазе, захваљујући мојој дотадашњој беспрекорној оданости словенској ствари. Па опет, привремено су ме спречили у покушају да их разобличим и задали ми, свакако, немало проблема.
Четири месеца раније кренуо сам на задатак поверен ми од стране државних власти, носећи са собом препоруке од Министарства рата и Светог синода, који је на састанку одржаном 30. маја 1915. одлучио да „одобри“ моје путовање. Сада, на повратку, био сам увучен у сукоб са истом оном влашћу која ме је послала. Пре неколико месеци влада ми је, уз одобрење Генералштаба, чија је реч у таквим питањима старија, указала велико поверење. Сада ме прате људи у цивилној одећи. Најпре ми је једно министарство, Министарство рата, поверило важан и осетљив задатак, сада ме друго министарство, Министарство унутрашњих послова, држи на оку, зато што их је неко коме је тако погодовало навео да ме осумњиче као могућег немачког шпијуна.
Још док сам био у Сибиру пријатељи су ме упозорили да се нешто дешава, чак су ми рекли да се шире гласине како сам одобрење владе издејствовао да бих лакше могао шпијунирати за Аустрију и Немачку.
Али ја нисам имао појма да су те гласине нешто што мој повратак неће развејати.
Нити сам могао замислити како то изгледа када некога детективи све време прате. Док сам ходао ходали су и они, на извесној удаљености иза мене. Ако бих унајмио кочију, они би унајмили следећу. Ако бих стигао да уђем у трамвај тренутку када је полазио, они би потрчали и некако успели да ускоче чак и ако је трамвај ишао поприлично брзо, а када се попну вешто би се претварали како некуд журе. He би ме гледали чак ни ако сам и даље био у трамвају, а ако бих ја погледао у њих окретали су главе. Док сам био на састанцима чекали су ме напољу. Ако сам ишао на вечеру код некога кући и остајао до касно, чекали би код задњег улаза на супротној страни улице, а затим ме пратили до капије духовне академије. Мало је рећи да су ми ишли на живце. Али оно што је стварно било неподношљиво није њихово ходање по мојим нервима, него чињеница да ме представници самога цара излажу понижењу које ничим нисам заслужио.
Ипак, једна ствар је била још непријатнија: неки од мојих пријатеља су закључили да такав однос власти према мени мора имати разлога, па су ме избегавали на улици и скретали поглед кад се сусретнемо, а неки престали да ме позивају код себе кући.
„Како то, кнеже, да сте прошле недеље на вечеру позвали оца Мардарија?“, питала је једна дама кнеза Н. С. Обољенског.
„А зашто да га не позовем?“, одвратио је изненађени кнез.
„Па зар не знате да је он аустријски шпијун?“, одговорила је дама, као да у то нема ни најмање сумње.
Неки су веровали клеветама, неки су сумњали, неки су знали да је у питању лукава непријатељска подвала, а неки су мислили да сам ја тај који је лукаво играо улогу оданог словенофила, тако дуго и тако убедљиво.
Ништа не боли више него сусрет с неким ко се до јуче радовао да те види, а данас на сваки начин гледа да те избегне. Људи су ме на сусретима раније увек окруживали. Сада би се кад уђем у салу људи склањали, остављајући осетну празнину око мене. Било ми је јасно да им се морам обраћати са опрезом, зато што се могло десити да ми из страха не одговоре.
Једне вечери присуствовао сам добротворном концерту. Пажљиво сам ушао у салу. Видевши познанике, претварао сам се да их не примећујем. У једном тренутку запазио сам на другом крају сале породицу чије је пријатељство према мени, с обзиром на околности, могло бити угрожено. Колена су ми готово клецала од радости док сам корачао просторијом према њима, у нади да ће ми макар они показати наклоност. Међутим, чим сам се приближио, сво шесторо су ми одједном окренули леђа, истовременим, готово увежбаним покретом. Стотине очију посматрале су моје кретање с краја на крај просторије, радознале да виде шта ће даље бити, а када се догодило оно што се догодило осетио сам као да ми се под измакао испод ногу, као да је дошла пропаст света. Завртело ми се у глави, замало нисам пао у несвест. Хтео сам да викнем на ове људе, неспособне да разликују пријатеља од непријатеља, хтео сам да им кажем: „Сачекајте судњи дан! Тада ћете сазнати да ли сам био издајник или нисам“. Али више од свега желео сам да избегнем падање у несвест.
Осећао сам се као потпуни изгнаник из људског друштва, док сам се кретао ка излазу из огромне хале Дома војске и морнарице. Концерт је био у току. Изашао сам и ходао, ходао… Нисам обраћао пажњу куда идем. Када се догоди нешто што човек не може да поднесе, он тада хода без икаквог циља, зарад самог осећања кретања у простору. He зна где је нити куда иде. Улице и зграде изгледају му сасвим непознато, иако је можда ту пролазио стотинама пута. Као да дух привремено напушта тело, чије кретање постаје слично кретању месечара.
У том заносу препешачио сам неколико блокова дуж Литејног проспекта и зауставио се на насипу покрај реке Неве. Тек тада сам схватио да се не крећем према духовној академији, већ у сасвим супротном смеру.
Ноћ није била нимало топла. Невом су плутали велики комади леда које је вода донела са језера Ладога. А ја сам, стојећи на насипу, скинуо скуфију[2] да обришем зној са чела.
Плашио сам се да бих, ако се на неки начин не ослободим од црних мисли које су ме тиштиле, могао доживети нервни слом.
Нева ме је подсетила да је духовна академија у супротном смеру. Сабрао сам се толико да отидем до најближе трамвајске станице. Била је већ скоро поноћ, а усред једне тако хладне ноћи на улицама није било никога ко није имао нужду да изађе. Стајао сам тамо сам, напуштен, чинило ми се, од целога света. Нисам могао више да издржим, бризнуо сам у плач и горки јецај. У том тренутку на стајалишту се појавио још један човек. Поново сам се сабрао и успео да обришем сузе, али мушкарац је очигледно већ приметио моје грчевито јецање. Пришао ми је и упитао ме љубазним гласом:
„Зашто плачете, оче? Реците ми шта вас мучи, можда могу да вам помогнем“.
„Плачем за Русијом и руским народом!“, одговорио сам, изненађујуће гласно и снажно.
На моје речи, странац је у првом тренутку изгледао потпуно запањено, а затим га је савладала мисао да се у глуво доба на улици без живе душе нашао очи у очи са лудаком, и он се без речи брзим кораком удаљио од мене, одуставши од трамваја. После неколико корака на кратко би се осврнуо, затим наставио, и тако поново. Није му било свеједно док год се није нашао на безбедној удаљености.
Речи којима сам сасвим спонтано одговорио на његово питање биле су веома близу истине. Оно што је изазвало мој плач није била неприлика у којој сам се нашао, него значење целе те ситуације када је реч о Русији. Ако Русија није могла да разликује пријатеље од непријатеља, чему се онда могла надати? Огромна сенка, велика као руска земља, испречила се између ње и сунца, сенка Мефистолевске победе.
Зар се није могао појавити неки пророк, макар тада, у дванаести час, и рећи, гласом који би допро до њених ушију: „Куда идеш, Русијо?“
Русијо, недокучива Русијо!
Но, да се вратим мојим детективима. Ствар је дошла дотле да сам сам себе почињао да посматрам њиховим очима. Био сам на том и том састанку или посетио тог и тог пријатеља, упознао сам се са војном ситуацијом и потрудио да дознам војне тајне, а затим истог дана послао депешу у Аустрију и Немачку, путевима само мени знаним. Мислећи о себи на такав начин и знајући да управо тако други размишљају о мени, нисам имао душевног мира ни на трен.
Једнога дана требало је да служим у Царском Селу. Детективи су кренули истим возом као и ја и пратили ме до цркве. Нису, наравно, ушли, али су за сваки случај, уместо на станици, чекали испред цркве.
Чак ни у олтару нисам се могао ослободити од мрачних мисли. Чинило ми се да ме сви присутни у цркви, од царске породице и генерала до последњег дворана, посматрају и можда шапућу оном до себе: „Гле овог странца који се крије иза молитве да би сазнао војне тајне, а затим их продао непријатељу!“ О каквом молитвеном расположењу може бити речи када се свештеник налази у таквом једном стању?
Другом приликом велики кнез Сергеј Михајлович позвао ме је на вечеру. Детективи су ме пратили до улаза у његов дом. Мислио сам, наравно, да ће ме тамо оставити на миру, јер ко год да су моји саучесници, кнез Романов свакако не би требало да потпада под сумњу. Али не! Можете мислити како сам био изненађен и огорчен када сам око поноћи изашао и угледао “моје” детективе како корачају горе-доле, горе-доле на само око тридесетак метара.
Ни сама вечера није остала без одјека у “високом друштву”. Изгледа да су сви сазнали за њу, и то је постао предмет салонских говоркања као и одличан вишедневни трач за чајанке виђенијих дама. Млада баронеса би навратила са речима:
„Јесте ли чули најновију вест, драга?“
На то би шармантна домаћица одговорила, сипајући чај:
„Не, мислим да нисам. Реците ми, а затим пробајте један од ових најмањих колачића са вишњом на врху“.
„Па, како да вам кажем, синоћ је отац Мардарије био код великог кнеза Сергеја Михајловича, и остао до раног јутра. Немци су досад вероватно већ сазнали где се налази наша артиљерија и када се планира напад“.
„Да, мора бити да је то главни узрок свих ових пораза на фронту у последње време“, самозадовољно би се сложила домаћица, размишљајући како да што забавније подели гласине са својим наредним гошћама.
Такве гласине, које су пласирали моји непријатељи, без размишљања је гутала већина оних којима су сервиране. С обзиром на то да је велики кнез Сергеј Михајлович био генерални инспектор артиљерије руске армије, остатак приче је звучао сасвим могуће.
Затим би се коло обрнуло. Неко ко ми је јуче окретао леђа долазио је да ми се извини због свог понашања, да објасни како је испао глуп када је поверовао у оно што је чуо о мени, да ме замоли за опроштај и, на крају, да ме позове на вечеру.
Једној особи на високом положају која је неко време била против мене постављено је овакво питање:
„Како то да сада приређујете вечеру у част оца Мардарија, кад сте пре мање од недељу дана говорили да њега више нико не треба да прима?“
Одговор је гласио:
„То није тешко објаснити. Пре неко време чуо сам да је немачки шпијун. У међувремену сам имао прилике да испитам ствар, и сада сам сигуран да то није истина“.
У међувремену, моји непријатељи су настављали да сваку чињеницу која би им допадала шака тумаче на моју штету. Понекад су то била тумачења уназад. Сетили су се, рецимо, како сам се, током првог месеца повереног ми задатка да обиђем ратне заробљенике, једанпут вратио у Петроград, у кратку посету. С тим у вези тврдили су: „Видите, није издржао ни месец дана ван Петрограда. Мислио је да ће пронаћи нешто у затвореничким логорима, али схватио је да се мора вратити у Петроград да би дошао до свежих новости, па се одмах по повратку упутио у Царско Село“.
Стварни разлог моје посете било је нешто сасвим друго. Током првих недеља мог боравка на задатку обиласка војних затвореника, повереном ми од стране Министарства рата, у самом министарству је дошло до веома важне и веома потребне промене: 13. јула за министра рата постављен је генерал A. А. Поливанов. Његово постављење било је плод мудре цареве одлуке, коју је јавност поздравила са одушевљењем. Сви су осећали да се нешто мора учинити. Руска војска је узмицала не због недостатка храбрости, него због недостатка муниције. Није било ни довољно пушака, али све и да их је било довољно, то не би било од велике користи, јер се ионако није имало довољно муниције. Генерал Поливанов је био општепознат као велики стручњак за војне науке. Осим што је владао изврсним организаторским и чиновничким способностима, уживао је и велику популарност у Думи, војсци и јавности, a то је значило да ће имати снажну подршку у свему што предузме.
Када сам чуо за његово постављење, управо сам био завршио посету логорима у подручју Волге и на Кавказу, и помислио сам да би пре него што се запутим дубље у Сибир било добро да лично поднесем извештај новом министру рата. To је уједно била прилика да свом старом пријатељу честитам на високом постављењу.
У догледно време поднео сам извештај новом министру. Скицирао сам му ситуацију међу словенским затвореницима на основу дотадашњег посматрања и стечених увида. Предложио сам да се потпуно одвоје од Мађара и Немаца и да им се дају одређене повластице, не бисмо ли придобили њихово пријатељство за Русију, да би, пошто се врате у своје земље, постали нека врста амбасадора добре воље. Министар Поливанов се сложио са мојим предлогом и почео да ради на томе. Како ми је касније рекао, лично је цару поднео извештај о својим плановима и цар их је одобрио, као изврстан предлог у погледу унапређења пријатељских односа између Русије и осталих Словена.
А како сам доспео у Царско Село? На дан после мог доласка у Петроград, то јест 8. јула 1915, био је заказан свечани молебан за победу руске и савезничких војски, на тргу испред Феодоровског господаревог сабора.[3] Знало се да сам ја у граду, тако да сам добио позивницу и, сасвим природно, искористио прилику.
Молебан испред Феодорског Господаревог Сабора
Богослужењу су присуствовали цар, цела царска породица, чланови владе и војни заповедници. Са иконама и барјацима пристигле су литије из парохијских цркава Царског Села са великим бројем радника и припадника средње класе и испуниле огроман трг. Призор је будио најдубља осећања: цар се испред свога народа на коленима моли за успех подухвата за чију га је одбрану овај најмирољубивији монарх на свету позвао да се заузме.
Следећег дана отпутовао сам у обилазак Урала и Сибира.
Када сам се у јесен вратио, сви су ме већ сматрали за пунокрвног шпијуна.
Мој брат је стигао из Француске, где је живео као исељеник, отприлике када и ја из Сибира. Био је то његов први боравак у Русији, а када су чули за његов долазак, они пријатељи који су ми још били преостали позвали су га на вечеру. Један од њих био је кнез A. С. Обољенски, члан Државног савета.
На путу према његовој кући брат је приметио да нас прате.
„Мардарије, ко су ови сумњиви људи што нас прате све вријеме?“, питао је помало забринуто.
„Зар не видиш да је то моја “почасна гарда“?“, одвратио сам му спокојно.
Ипак, за мене је то био веома незгодан тренутак. Као Црногорац, мој брат је васпитан да је шпијунажа најсрамније занимање на свету. Част и образ се код нас цене веома високо, па би и само сазнање да сам оптужен као шпијун за њега било довољно велика срамота да га убије.
Да су моји непријатељи могли пронаћи нешто рђаво у мом приватном животу, вероватно би ме напали на том пољу, али им мој начин живота није остављао нимало простора. Неки су говорили о томе како сам, као монах, наочит, као да је то могло некако смањити поверење у мене, али из тога се није могла извести никаква озбиљнија оптужба.
Оно што сам чинио и што је привлачило пажњу није имало никакве везе са физичким изгледом. Било да сам проповедао радницима или аристократији, верујем да су ме слушали, зато што сам носио поруку и зато што сам изгарао њоме. Моја порука је постала моје ја, тако да сам увек проповедао, чак и на чајанкама. Та порука био је позив упућен појединцу најпре да рашири своја крила и да се вине колико год је то у његовој моћи, а затим да својим стваралачким снагама помогне Русији у остварењу њеног нарочитог послања у свету. Млади људи, младићи и девојке, оберучке су се одазивали на ову поруку. Имао сам бројне пријатеље и међу сликарима, вајарима и музичарима.
За једну ствар непријатељи ме нису оптужили чак ни на врхунцу своје клеветничке хајке: никада нису тврдили да обраћам пажњу на жене, чак ни на најлепше међу њима. Није ствар само у томе што сам озбиљно схватао своје монашке завете. Тих година био сам с једне стране потпуно погружен у молитву, а с друге потпуно обузет озбиљношћу текућих догађаја. Да сам у том тренутку био у прилици да образложим свој став, рекао бих да телесни грех не бих починио у сваком случају, али да га сматрам посебно неопростивим у време када је мој народ разапет на бојном пољу. To није било време за самоснисхођење него за молитву, за ишчекивање чуда. Када је реч о мени, небеса су се могла отворити у било ком тренутку. Моје мисли су биле окренуте ка Откровењу, сваког тренутка сам очекивао да чујем глас трубе арханђела која ће објавити долазак небеског Женика. Тада бисмо му сви ми чије су лампе биле пуне и упаљене изашли у сусрет.
Имао сам неку врсту светотајинског осећаја да би сваки грех који би у то време починио било ко, а нарочито пастир Цркве Божје, додатно отежао ионако тешко бреме људског рода.
Према томе, ма колико да је политичка оптужба против мене била апсурдна, свака лична оптужба била би још апсурднија, и непријатељи су схватали да ако мој углед није могуће пољуљати на један начин, онда морају учинити све што им је на располагању не би ли га пољуљали на други начин.
Али шта је од свега тога испало на крају? Иако оптужба против мене није била добронамерна, истрага коју је влада тим поводом спровела била је сасвим коректна, а када је свему дошао крај, ослобађајућа пресуда која ми је изречена могла се прочитати у целости, након што ју је 1925. године објавила бољшевичка власт.
Једна од првих ствари које су бољшевици учинили када су 1917. дошли на власт било је ископавање свих тајни царске владе из архива различитих министарстава и одељења, што и није био тако тежак задатак, јер чиновници више нису имали разлога да се плаше шта ће им се догодити ако обелодане тајне царске власти. Ова гомила историјских извора из датог периода сакупљена је и објављена у седам томова под насловом Пад царског режима. Стенографски извештаји о истрагама и исказима датим 1917. године у Ванредној истражној комисији Привремене владе. У овом капиталном делу, на страницама 308-309 тома IV, објављеног у Лењинграду 1925. године, може се прочитати следећа изјава С. П. Бељецког, помоћника министра унутрашњих послова, која се тиче мене:
„Док је Распућинов однос био такав према Владици Варнави, са којим је имао стару везу, дотле је према монаху Мардарију, васпитанику Петроградске духовне академије, Словену, био немилосрдан. Приликом једног сусрета A. А. Вирубова ме је молила да сакупим податке о том монаху, зато што га Распућин стално спомиње и Мардаријеви одласци у Царско Село му не дају мира.
Ја нисам познавао тог монаха. Сакупљајући о њему податке, поверио сам A. А. Кону да се упозна са њим и да ми га опише у битним цртама. А. А. Кон се зближио са оцем Мардаријем. Одушевљен њиме, почео је да ме убеђује како је то посебан човек, почев од спољашњости па све до начина размишљања и духовног погледа на свет. Моје лично искуство познанства са оцем Мардаријем и подаци до којих сам дошао мало су другачије приказивали портрет тог монаха, који је пажљиво промишљао сваки свој корак. Затим, знао сам да је отац Мардарије активно учествовао у кружоку грофице Игнатјеве и да је био прихваћен у многим другим салонима, те да је привлачио значајну пажњу. Такође, у том тренутку добио сам податке којима је располагао генералштаб, да низ обилазака логора ратних заробљеника од стране овог монаха наводи на опрез, имајући у виду разговоре које је отац Мардарије водио са њима, и да отац Мардарије можда служи непријатељској држави која је у рату са нама (у конкретном случају радило се о Аустрији). Те податке академији је саопштио оберпрокурор, затим смо их ја и оберпрокурор (Светог синода) саопштили Митрополиту (Питириму). Касније је за њих сазнао и отац Мардарије. Иако надзор и провера нису потврдили истинитост закључака генералштаба, ја сам ипак о томе обавестио A. А. Вирубову, Војејкова и Распућина, чиме сам Распућину пружио очигледно задовољство, будући да је отац Мардарије морао да прекине посете својим познаницима у Царском Селу. Затим се отац Мардарије, када сам ја већ био отишао, по идеји Кона, који је желео да помири Распућина и оца Мардарија, неколико пута са њим видео код Кона, али упркос свим напорима које је отац Мардарије предузимао не би ли се помирио са Распућином, овај не само што томе није изашао у сусрет, него је грубо (то се једном догодило у мом присуству), не стидећи се од осталих који су седели за столом, прекидао оца Мардарија, а затим мени поручио да ће, ако Кон не престане да позива оца Мардарија, он престати да иде код њега.
Потом, када је отац Мардарије завршио академију, не могући услед ратних војевања да се врати у своју земљу, а не желећи ни да раскида везе са Петроградом, пронашао посао вероучитеља у Словенској гимназији проф. Грибовског, Распућин је код Владике Питирима настојао на томе да се отац Мардарије пошаље на Кавказ, упркос свим молбама појединих Распућину блиских дама захтевао да отац Мардарије напусти Петроград, и смирио се тек када је отац Мардарије отишао из Петрограда, што сам му, не наводећи разлоге, саветовао да учини када је од мене затражио помоћ не би ли га Митрополит оставио у Петрограду“.
У тому VII, издатом у Лењинграду 1927, на страници 377 налази се још једна белешка о мени:
„Мардарије (Ускоковић), свештеносинђел Црногорске митрополије. Црногорац. После деветогодишњег школовања у световној школи примио је постриг 1905. у манастиру, у српској лаври Студеници. 1908. јеромонах, 1912. синђел, до 1912. похађао Кишињевску духовну семинарију и 1912-1916. Петроградску духовну академију. Магистар богословља (одговара звању Master of Divinity – прим. аут.). Наставник у Словенској гимназији професора Грибовског. Потпредседник Сверуског руско-црногорског добротворног друштва. 31. августа 1916. постављен за наставника Александровске духовне семинарије у Ардону, Теречка област, али најпре није хтео да иде него се уписао као гостујући студент на Петроградски универзитет. Пошто је убеђен, 10. јануара 1917. је приспео у станицу у Ардону и ступио на дужност. 3. јула 1917. упућен је у Америчку духовну мисију“.
Године 1929. имао сам ту радост да у Народној библиотеци у Београду прочитам свих седам томова Пада царског режима. Нећу затајити чињеницу да ми је било задовољство видети како су ми од седам томова посвећене чак две странице, што ме је учинило делом руске историје током њеног најтрагичнијег периода, и осим тога пружило ми морално задовољење да ће будућа покољења имати могућност да одлуче јесам ли био пријатељ или непријатељ режима. Такође ми је било драго што сам пронашао и званичну потврду за своје сумње да је моје протеривање из Петрограда било резултат удружених напора Распућина, Вирубове, Војејкова, Питирима и осталих. И ако су они били непријатељи Русије – а историја је показала да јесу – и уједно моји непријатељи, онда је моја невиност доказана, и тај доказ остаје сачуван за будуће нараштаје.
Срби имају две изреке којима је овде право место: „Свако дело изађе на видело“, и: „Заклела се земља рају да се све тајне знају“.
За стару Русију се често говори да је то била земља неограничених могућности. Била је то, уједно, земља великих противречности. Док је један министар, министар унутрашњих послова, сумњао да сам шпијун, други министар, министар рата, проводио је сате и сате у мојој келији на духовној академији, као и генерал A. А. Поливанов.
Могу само да поновим:
Русијо, недокучива Русијо!
НАПОМЕНЕ:
[1] Из кратке песме Тјутчева Умом Россию не понять… (1866).
[2] Скуфија – капа облика омање пирамиде, обично црне боје, део свакодневног облаченија (одежде) свештенослужитеља и монаха.
[3] Молебан – благодарствено богослужење на коме верници моле од Господа, Богородице или Светих да им ниспошље Божју помоћ, милост и благодарност за остварење доброг дела (скраћена варијанта јутарње службе).
