XXII
Заштитници словенства
На почетку Светског рата све присталице словенства одушевљено су се заузеле у склопу неког од словенских друштава. Највећи мислиоци међу руским словенофилима непрестано су држали говоре и јавна предавања.
Старо петербуршко Словенско добротворно друштво са просторијама у Звенигородској улици остало је верно својем великом историјском предању, а његови чланови не само што су подстицали словенски дух у круговима руског друштва, него су помагали и у управљању курсом руско-словенске политике. Друштво није штедело снаге сакупљајући новац за помоћ словенству, конкретно Србији, која је на то имала пуно право као предводница војске словенског ослобођења.
Руководиоци овог друштва били су већином припадници старијег покољења, непоколебиви у чврстини својих убеђења, која су изражавали кроз трезвене, нимало надмене или празне говоре. Из њихових говора млађе словенске вође могли су научити много тога.
Увек ми се чинило да у погледу удружења тих млађих покољења старо Словенско добротворно друштво има улогу коректора њихових идеја и делатности, као што је Државни савет проверавао Државну думу у Русији, као што у Енглеској Дом лордова врши контролу над Домом комуна, или у Америци Сенат над Представничким домом.
У просторијама друштва сваке недеље сте могли сусрести истакнуте словенске вође, као што су генерал А. П. Скугаревски, A. А. Башмаков, Д. Н. Вергун, И. С. Палмов и A. В. Васиљев.
Друштво је издавало часопис Словенски весник, који је кружио не само по Русији, него и међу Словенима широм света.
Ову старију организацију допуњавала је млађа – Друштво словенске узајамности са просторијама у Симеоновској улици.
На састанцима овог друштва, осим вишегодишњих чланова старијег друштва, сакупљала су се и многа нова имена, мени дотад непозната. Преко њих проширио сам круг својих словенских пријатеља, у који су ушли A. Н. Брјанчанинов, И. В. Никаноров, гроф В. А. Бобрински, А. Ф. Кони, гроф Перовски-Петрово-Соловово, гроф Олсуфјев, као и чланови Државног већа и Државне думе.
Да ли је у питању млађа крв или избор тема о којима се расправљало, углавном састанци овог друштва обично су били живљи од састанака Словенског добротворног друштва. Старије друштво је нагињало академским круговима, док је млађе друштво било борбенијег духа и реалистичнијих друштвено-политичких ставова. Међу његовим члановима био је, такође, више Пољака, Чеха, Галичана, Руса, Срба и других словенских народа него у старом друштву.
На једном од састанака изразио сам мишљење да ако Русија заиста учествује у овом рату у циљу ослобођења словенства од туђинског јарма – а веровали смо да је тако – онда би она за добро целога света требало да објави да носи слободу оним Словенима који су се својевремено налазили под њеним скиптром. Додао сам да би то било од изузетно великог значаја као морална подршка милионима Пољака, не само онима на територији Русије, него и мноштву расејаном ван њених граница.
Касније ми је речено да се део мог обраћања није допао одређеним круговима власти. На то сам одговорио да се будуће словенско јединство мора заснивати на искрености, на одрицању од дипломатског сплеткарења и таласања између истине и полуистине, између слободе и полуслободе.
Док је састанцима Словенског добротворног друштва обично присуствовао велики број активних чланова, а састанцима Друштва словенске узајамности поред редовних чланова и знатан број људи споља, дотле су такозване Словенске трпезе привлачиле тако велико мноштво људи, да су и највеће сале Петербурга биле препуне.
Ови догађаји – вечере пропраћене говорима – били су резултат ратних дана у Петербургу, и као нешто сасвим ново привлачили све оне огранке петербуршке интелигенције који су се најмање занимали за словенско питање. Гости су седели за дугим столовима, хиљаду и по до две хиљаде особа. За председника друштва и говорнике био је издвојен посебан сто на уздигнутој трибини. Тамо се с времена на време налазило и моје место.
Столови су били постављени, храна укусна, а послуга изврсна, увек без одуговлачења. Штавише, помало се чинило да конобари журе, не би ли обраћање што пре започело. На овим вечерама није било алкохолних пића и нико се због тога није жалио.
Свакога је на првом месту занимало када ће почети званични програм. Говори су обично обухватали преглед политичке ситуације и стање ствари на фронту. Често су поступци дипломатије и владиних органа оштро критиковани.
Расправљало се о новим распрострањеним покретима и новим теоријама. Често ми се чинило да су ови скупови нека врста незваничне народне скупштине Русије.
Понекад су се на састанцима по први пут чуле вести са фронта. Вести, како оне добре тако и оне лоше, увек су дочекиване бурним одзивом, зато што је публика јасно увиђала њихову пресудну важност за ствар блиску њеном срцу.
Ова ствар је уједињавала дотад потпуне странце. Људи на трпезама не само што су разговарали као стари познаници, него би већ после првог сусрета постајали прави пријатељи.
Увек се унапред одређивало ко ће говорити, али би присутни представници јавности често тражили говорнике који нису били на програму. Међу онима који су често позивани на говорницу били су A. Н. Брјанчанинов, Д. Н. Вергун и гроф Бобрински.
Јасно се сећам једне Словенске трпезе. Била је најављена дуго унапред, као званична вечера у част представника савезничких народа.
Била је то свечана прилика, не само споља гледано – салу је красила застава, а сви гости били званично одевени – него и због тога што су гости били озбиљно заинтересовани да чују шта савезничке државе имају рећи преко својих изасланика. После уводног говора председника друштва, председавајући трпезе почео је да позива представнике, не по реду дипломатског значаја, већ очито насумично. Од свакога се очекивало да каже своју реч.
Сви су дочекани одушевљеним аплаузом. Наједном, после говора белгијског представника, председавајући је на моје изненађење рекао:
„А сада, у име најмањег од свих наших савезника, али и најхрабријег – нашим срцима драге Црне Горе, чијег је краља Александар III назвао јединим верним пријатељем Русије, у одсуству њеног званичног представника позивам њеног сина, свима нама добро познатог оца Мардарија“.
Пропраћен срдачним аплаузом, устао сам и рекао:
“Част да говори у име Црне Горе, као и у име Србије, поверена је једној истој особи, једном Србину. Србин може да говори у име ове две земље, зато што оне чине један народ. Тај народ је против своје воље подељен после Боја на Косову, са трагичним последицама по Српску краљевину. Али пре две године, у рату за ослобођење, два дела једног народа осветила су се за Косово и поново се ујединила, као два дуго раздвојена брата. И сада нема те силе, ни спољашње нити унутрашње, која би могла да повуче границу поделе између Србије и Црне Горе.
Међу нама је заступник министра спољних послова, представник Србије, др Мирослав Спалајковић, и ја инсистирам да вам се он обрати у име Србије и Црне Горе“.
Моје речи су дочекане усхићеним аплаузом.
Када је реч о руским словенофилима, упечатљива и незаборавна личност је, свакако, A. В. Васиљев, који је до самог краја свог дугог животног века неизоставно узимао учешћа у свим словенским подухватима.
Четрдесет година пре овде описаних догађаја, године 1875, путовао је испред Словенског добротворног друштва, делећи новац, одећу и храну словенским јунацима који су се борили за своју слободу.
У Херцеговини није било нити једног града или села да га он није посетио. Личним напорима спасао је буквално на хиљаде Срба од сигурне смрти.
Последњих десет година живота провео је у изгнанству, у Београду. Био је окружен синовима и унуцима у препуном, иако доста скромном стану. Његова појава на улицама у руском кафтану и високим чизмама, дуге косе и густе браде, увек је дочекивана са изразима поштовања и љубави.
Са истим осећањима дочекиван је и док је живео у Петербургу. Тада је, иако већ у озбиљним годинама, неуморно ишао са једног састанка на други, са младалачким жаром проповедајући словенске узоре.
А. В. Васиљев је био човек благог срца, примерне скромности, али и непоколебиве природе коју је често показивао. На пример, 1908. године приређен је званични банкет у част словенских вођа Крамара, Хрибара и Глебовицког, ком је између осталих присуствовао представник Пољског кола и члан Думе, Роман Дмовски.
После здравице за руског цара, испијене са одушевљењем, из тактичких разлога изговорена је здравица и за цара Франца Јозефа. Сви сакупљени су устали, осим једног изузетка: Васиљев је мирно седео, не желећи да лицемерно ода част Аустрији, тлачитељу Словена.
Каснијих година, кад год бих се из Америке вратио у Београд, A. В. Васиљев је настојао да одржим предавање о словенским питањима на местима попут Руско-српског клуба или друштва „Уједињена Русија“ чији је оснивач био.
Неколико година након тога, у скромној руској цркви на Новом гробљу у Београду, одслужено је опело за човека кога су многи већ заборавили. Ипак, невелика група његових поштовалаца окупила се око ковчега А. В. Васиљева. Неочекивано, пред сам почетак опела, на изненађење свих присутних ушао је краљ Александар. Желео је да у своје име и у име Југославије ода почаст великом словенском вођи који је остао веран својим највишим циљевима до саме смрти.
Био је то племенити гест једног великог словенског краља вредан памћења.
