XXIV
О руском свештенству
Уопштено говорећи, руске Владике су веома ретко силазиле са свога трона у вреву свакодневице. Они не само што су избегавали дружење са обичним светом, они су се клонили чак и било каквог ближег контакта са нижим свештенством.[1]
Разлог којим су објашњавали такву своју уплашену резервисаност било је то да би претерано зближавање са народом и свештеницима поткопало њихов владичански углед, док га суздржан став може само ојачати.
Малобројни су и ретки били срећници у нижем клиру који би се повремено удостојили те „милости“ да их Владика позове за свој сто. Још мање је било оних који су имали слободу да се појављују у владичанским одајама и да тамо могу очекивати добродошлицу.
Начин на који се виши руски клир односио према мени био је, наравно, изузетак. Још увек се са захвалношћу сећам срдачности са којом сам дочекиван у дворовима појединих Владика, као и старешине Казањског сабора, протојереја Орнатског, философа и свештеника. Али што се тиче припадника руског клира мог ранга и положаја, прича је обично била сасвим другачија, што сам често имао прилике да видим током својих боравака у Русији.
Ипак, нема правила без изузетака, па је тако и између сто тридесет руских Владика било часних изузетака од правила помпезне изолованости о којој говорим. Заправо, вероватно је боље рећи овако: руске Владике су биле подељене на две групе. Прву, знатно већу групу чинили су они који су се држали суздржано и уживали беживотни углед заснован на сопственом самопоуздању, док се друга, мања група састојала од оних који се нису претерано бринули за своје достојанство, верујући у слободно духовно заједништво са народом, а обичне свештенике не посматрајући као своје запослене или подређене, већ као сараднике на задатку васпостављања Царства Божјег на земљи.
Припадници те друге, мање групе не само што нису подривали своје достојанство, већ су га, штавише, уздизали у очима свештенства и народа, градећи активан однос узајамне љубави и поштовања, уместо да навлаче оклоп хладне спољашности. Како су само далеко они први били од благог лика Спаситељевог, који је, носећи речи љубави на уснама, корачао житним пољима Галилеје са ученицима, који није сматрао за понижење да им опере стопала. Ништа осим узајамне љубави и оданости не може објаснити чињеницу да су касније Господњи ученици били спремни и вољни да умру за њега.
Сећам се, као упечатљивог примера ове прве, веће групе, једне сцене којој сам присуствовао у пријемној соби извесног јерарха.
Била је то велика округла сала. Према обичају министара и јавних чиновника, молиоци и обични посетиоци поређали су се дуж зида, чекајући да они важнији или они којима се морала најпре указати част изађу из владичине личне канцеларије.
После извесног времена појавио се Владика, у пратњи секретара са оловком и хартијом. Кренуо је редом. За њим је ишао секретар, бележећи Владици упућене молбе.
Владика је најпре био хладан, сув, формалан. Затим му се одједном нешто није допало код једног од свештеника са молбом, и Владика га је напао у свој жестини свога гнева. Молилац је био сувише збуњен и успаничен да би се могао сабрати и објаснити ситуацију, а ни Владика му то није дозволио.
Један од следећих на реду био је стари сеоски баћушка са дубоким браздама на подвижничком лицу. Изгледао је као оваплоћење неког од раних отаца Цркве, као да је Свети Антоније Велики, или Павле Тиваидски, или Пахомије Велики дошао чак из Египатске пустиње. У жуљавим рукама држао је молбу да његов унук буде рукоположен на његово место, да би се он могао повући у пензију.
Али, љутња Владике за њега је била прејака. Сав је дрхтао, и молба је испала из његове немоћне шаке, у стрепњи да је он следећи на кога ће се излити чаша гнева.
Са овог трагичног и недоличног призора скренуо сам поглед ка углу собе за пријеме и угледао блажену икону Спаситеља, бескрајно трпељивог чак и према онима који су много згрешили.
Иако се на зиду собе за пријеме налазила Христова икона, нисам видео ниједан доказ да овај љутити Владика громовник носи Христа у свом срцу.
Током боравка у Русији сусретао сам се са представницима обеју владичанских група, и не могу одолети искушењу да овде прикажем два портрета у међусобном одударању.
Једног Владике из прве групе сећам се посебно јасно, као свог колеге са студија.
Он се, као студент духовне академије, никада ни на који начин није истицао. Једине особине које су га издвајале од осталих биле су исполинска висина и громовити глас. У том смислу није му било равног међу нама.
Лишен неке нарочите духовности, штавише напротив, он је велику пажњу посвећивао свом строго свештеничком изгледу и појави. Ако би неко од наших колега, неки уистину духовни монах, надарен талентима и пастирским призивом, понекад скратио браду, наш будући Владика би га отворено прекорио. Његова брада је увек била разбарушена, то је за њега био неизоставни спољашњи знак трију особина које није имао – побожности, духовности и монашке сабраности.
Током студија и док је још био обичан монах, живео је у нади да га чека владичанство и о томе поприлично слободно говорио са свима осталима. Нас је то више забављало него што је остављало некакав озбиљан утисак. Али он је имао утицајне пријатеље, и чим је завршио духовну академију доспео је на врх јерархијске лествице за мање од пола уобичајеног времена. За свршеног студента са стварним талентима али без веза долазак на владичански трон био је пут у трајању од најмање десет година. Он га је прешао за четири. Врло брзо је постао викарни Владика, а није много чекао ни на добијање сопствене епархије.
Пре ступања на трон, сабрао је представнике свештенства своје будуће епархије у престоницу, да би им дао упутства како да организују церемонију његовог свечаног уласка у нови владичански двор. Све је испланирао, и свештеници су се вратили кућама са детаљним упутствима како ће га дочекати у општим цртама, али и како га имају дочекати на граници епархије.
Пре него што се укрцао на воз, делимично је изменио свој опис. Скромну црну монашку мантију заменио је пурпурном, а моћне груди окитио свим одликовањима која је имао.
Када је воз приспео у станицу, перон је био пун званичника који су чекали свог новог Владику. Његов лични вагон, украшен цвећем и гранчицама, зауставио се тик испред нарочите собе за пријеме. Из њега је свечаним кораком изашао Владика. Истог тренутка окружила га је народ, ком је речено да дође на дочек.
У унапред договорено време стигао је у Саборну цркву, где је требало да одржи свечано богослужење. Очекивао га је велики број верника и свештенства, као и цивилних и војних чиновника који су се истицали из народа. Угледавши његову исполинску појаву – овај горостас је уистину подсећао на богатира Илију Муромца, чувеног јунака руских легенди – и зачувши његов громовити глас, присутни су некако помислили да је пред њима не само телесни, него и духовни великан.
Али, тек их је чекало разочарење. Пред завршетак кратког богослужења, по устаљеном обичају, Владика се по први пут обратио народу. Његов глас одјекивао је далеко изван зидова цркве, али речи које је изговарао биле су уопштене фразе, празне мисли без икаквог духовног смисла.
Још веће разочарење очекивало је оне који су сутрадан присуствовали његовом пријему. Сви су се потрудили да их неко унапред представи, међутим испоставило се да ће и поред тога бити веома тешко удостојити се сусрета са новим Владиком. Истога дана проширио се глас, не само кроз град него и кроз целу епархију, да се између Владике и његовог стада налази гвоздена препрека у виду секретара и келијника. Ова двојица су све посетиоце проводила кроз чистилиште двоструког испитивања. Подносиоци молби по правилу нису примани, а оне који су долазили да затраже духовни савет нису хтели чак ни да саслушају. Само би кратко одбрусили: „Не смете досађивати Владици са таквим тричаријама!“
Ни Владика није показивао ништа веће гостопримство према другима који су покушавали да га посете – према Владикама околних епархија и својим исписницима, па чак ни према онима који су словили за чувене црквене беседнике.
Све такве посете Владика је тактично одбијао, и тако успевао да не само Саборну цркву, него и целу епархију лиши људи од истинске величине, обдарених и делотворних.
На тај начин постао је веома успешан Владика првог типа о ком сам говорио.
А сада портрет једног Владике друге врсте, човека који је на мене оставио доживотни утисак.
Многи свет, међу њима и ја, стајао је на топлом пролећном сунцу и очекивао да се појави његов воз. И овога пута Владику је чекало мноштво народа, али са једном разликом: нико није дошао према његовим упутствима, већ по својој сопственој вољи, зато што им се свиђало оно што су о њему чули.
Док смо тако стајали размењивали смо усхићене коментаре, а када је воз коначно пристао сви погледи су били уперени у њега. Појурили смо сви као један према последњем вагону, којим се обично возе достојанственици попут губернатора и Владика.
Чекали смо Владику да изађе. Прошао је минут, један, други. Постали смо нестрпљиви, међутим није било никога да закорачи на перон. Тада се један одлучан човек обратио спроводнику воза, а затим се окренуо и разгласио да је Владика стигао трећом класом, првим вагоном до локомотиве.
He часећи ни трена појурили смо напред, али већ је било касно. Владика је напустио станицу кроз бочни излаз, унајмио прве кочије које су му стале и запутио се према Саборној цркви.
Они који су чекали код Саборне цркве били су најпре збуњени његовом скромношћу и једноставношћу његове одоре. Али већ прве речи његове беседе на устоличењу објасниле су све. Он је у себи носио истински огањ, и срце оних који су га слушали „гораше у њима“. Некима су кренуле и сузе, Завршни део проповеди започео је речима Пастира над пастирима: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени[2], а завршио сличним позивом у своје име: „Можете бити сигурни да су врата мог владичанског дома увек отворена за све којима је потребна моја помоћ и поука“.
Верни народ који се вратио кући после овог првог сусрета са својим новим Владиком понео је топла осећања у срцу. Ширила се охрабрујућа новост:
„Благо нама са новим Владиком!“
Током првих месеци руске револуције у многим епархијама се догодило нешто наизглед запањујуће: свештеници су се придруживали народу не би ли искалили свој бес на Владикама. Био сам сведок неколико оваквих призора, који ме нимало нису изненадили. To се догађало у епархијама у којима између Владике и његове пастве није постојала духовна веза, и није било ничег чудног у њиховој жељи да Владику којим нису задовољни замене другим. Неке епархије су имале боље Владике и сви су то знали.
Током тих истих дана револуције присуствовао сам скупу у једној од епархија другог типа. Када је изговорено име тамошњег Владике, проломио се аплауз, иако се Владика налазио хиљаду врста далеко, у Петербургу, поводом некаквих епархијских обавеза.
И те овације чиниле су ми се сасвим разумљиве. Неколико година пре почетка револуције имао сам прилику да га пратим током канонске посете. Посећивао је сељаке у њиховим скромним сеоским домовима. Велики део времена проводио је са својим свештеницима, поучавајући их, посвећујући озбиљну пажњу њиховој деци и саветујући њихове супруге како да буду истински пријатељи својих мужева, њихове помоћнице у ношењу тешког бремена одговорности. Са посебном пажњом и разумевањем уживљавао се у њихове проблеме и истицао колико је њихов рад важан за добробит рускога народа.
Стога не чуди што су на почетку револуције свештеници и верници једногласно захтевали хитан повратак оваквих Владика, знајући да би се могли ослонити на њих у ванредним околностима.
Једном приликом водио сам изузетно непосредан разговор са двојицом истакнутих јерараха о стању у Руској Цркви. Један од њих био је Митрополит Владимир, други Архиепископ Тихон. Тихон је био Архиепископ Руске Цркве у Америци до 1907. године. У Новом свету се упознао са српским исељеницима и стекао благонаклоност према српском народу. Након револуције 1917. године и васпостављања патријаршије изабран је за Патријарха целе Русије, али наклоност коју је гајио према Србима није слабила, тако да ме је често звао да служим са њим, и у овој цркви и у Петрограду.
Нас тројица смо, дакле, седели за столом са врелим самоваром и читава три сата разговарали на тему потчињеног положаја Руске Цркве и мрачних сила, које су снажно контролисале њене делатности и утицале на управљање њоме. У једном тренутку покушао сам да пређем на стварну срж проблема.
„Ако ми ваша преосвештенства дозволе“, рекао сам, „желео бих вам рећи нешто што већ дуго имам на уму. Нека вам ваша срца кажу да ли треба да прихватите мој предлог или не.
Због чега се ви, Владике, не договорите и не дођете у Петроград, ако не свих сто тридесет, онда макар неколико десетина, барем представници различитих делова Русије? Ако вам државне власти не дају дозволу за званичан састанак, ви се ипак сакупите, а ако ништа друго не буде могуће, ви организујте литију од Петрограда до Царског Села. Замолите љубљеног цара да саслуша вапај Свете Цркве, да чује њен пророчки глас и спречи потпуну пропаст.
И сами знате да ситуација не може заувек остати оваква и да цар вероватно не схвата праву истину. Он је практично заробљеник својих дворана, али засигурно ће саслушати и послушати савет руског епископата.
Чак и ако покушај не уроди плодом, руска јерархија ће макар показати своје морално јунаштво и испунити своју моралну дужност. Црква није место за прљаве руке и нечисте радње, и ви бисте то ставили до знања онима који то треба да знају, започели бисте коначни обрачун са мрачним и неурачуњивим силама које су се уротиле против вас“.
Када сам завршио био сам мало узнемирен. Плашио сам се да је моје овако изречено мишљење могло зазвучати као израз непоштовања према овим високодостојницима које сам, заправо, изузетно ценио.
Наш домаћин, Митрополит, почео је нервозно да поправља најпре столњак, а затим и самовар, иако су и један и други били у најбољем реду. Архиепископ Тихон је изгледао дубоко замишљено.
После значајне паузе, Митрополит је рекао: „Не, драги мој оче Мардарије. Нема од тога ништа. Од свих сто тридесет Владика не бих могао да набројим ни двадесеторицу који би преузели такав ризик. Сви остали су исувише опседнути својим напретком у каријери, могућношћу премештаја на боље епархије или добијања виших одликовања и сличних украса“.
„Ако је тако са Владикама“, био сам упоран, “јесу ли ваша преосвештенства некада размишљала о томе како стоје ствари са сеоским свештенством? Речено ми је, на основу података до којих је дошла тајна полиција, да су међу седамдесет пет процената сеоског свештенства присутне револуционарне тенденције. Већина њих је свесна непостојања било какве везе са својим Владиком и често су, неко мање, неко више, бесни на њега што живи у раскоши, у великом граду, док су они остављени на милост и немилост својим сеоским парохијанима. И не само то, него још и сваки припадник полиције, од капетана до водника, једноставно осећа обавезу да на њима покаже своју надмоћ.
Док су још били у духовној семинарији, узвишени циљеви пастирског призива служио им је као теоретска идеја водиља. Касније су увидели да је сурова реалност сасвим другачија. Због чега би били на страни цара и Владика, који не чине ништа да ублаже беду њиховог животарења, иако би у најмању руку требало да створе услове у којима би свештеник могао да се посвети пастирском служењу, уместо да се пита одакле ће му се указати следећи комад хлеба?“
Тако сам говорио овој двојици црквених високодостојника 1915. године, јер ми је њихова љубав и доброта дозволила да говорим слободно. И сада, деветнаест година касније, на обалама језера Мичиген, понекад ухватим себе како размишљам о руском сеоском свештенику каквог сам познавао у семинарији и каквог сам познавао после рукоположења, послатог, можда, у неку руску забит.
Провео сам десет година у богословским школама и један део времена бавио се истим оним чиме су се бавили и они. Знам тачно чему су их учили када је реч о теорији и пракси свештеничког служења. Знам и то да су многи од њих не само храбро, него и радосно очекивали предстојећу мисију у неком селу.
Њихови први болни сукоби са реалношћу догађали су се када би почели да проповедају оно што су научили у семинарији. Један је, сећајући се гласовитости Јована Златоуста, почео да разобличава грехове земљопоседника и чиновника у својој парохији. Можда је заборавио да је и Свети Златоуст страдао због своје отворености, да је збачен са трона и изгнан из Константинопоља. Можда је, такође, заборавио судбину и Светог Јована Крститеља, или је мислио да се тако нешто не може догодити у двадесетом веку.
Шта се, дакле, дешавало са тим младим идеалистима, који су током прве године свог свештеничког служења почињали да називају ствари њиховим правим именима?
Бројни Ироди и Иродијаде[3] скочили би на ноге и повикали:
„Ко си ти да се мешаш у наш приватни живот?! Шта тебе брига за наше самољубље? Какве везе има са тобом ако ми злоупотребљавамо шачицу глупих сељака? Ти си поп, твој посао је да проповедаш у цркви. Показаћемо ти ми да са нама нема шале!“
Ти сироти младићи су прецењивали своје снаге. Мислили су да су заједно са Светом тајном свештенства од Бога добили моћ да свезују и разрешују, да разобличују и прекоревају, да иза њих стоји углед Владике који их је рукоположио, не знајући да су и саме Владике подложни власти оних који држе више до тела него до духа.
Зар је онда уопште чудно што је њихова вера била пољуљана већ на самом почетку, што су је многи губили? Нема жалоснијег призора од свештеника чија се бакља вере угасила. Такви свештеници – а на западу сам их видео исто толико колико и на истоку – могу више нашкодити хришћанству него сви безбожници заједно. Када размишљам о томе, сећам се ових речи српског песника:
“Веро моја, ко те уби реци.
Убише ме са олтара жреци!“
Јер за истински искреног човека свако наредно богослужење било је права трагедија. Како он може служити вери других кад је његова вера ишчезла? Међутим, ако би покушао да заради за живот на неки други начин, видео би да се пред свештеником бунтовником затварају сва врата.
Хтео или не хтео, морао је да ћути тамо где је. Лица неких од тих бродоломника, тих људи који су покушали да живе сходно својим узвишеним циљевима, а затим изгубили оно зарад чега су живели, била су довољно трагична за перо самог Дантеа.
Како би такав човек у васкрсној, недељној Светој Литургији могао видети нешто више од обичне службе других дана у недељи, кад му је одузета радост Васкрсења? Хоће ли Христос који је васкрсао из гроба за њега бити Бог живих или Бог мртвих? Како он може да звони у звоно које символизује нови почетак живота, када осећа да га је Христос напустио? Зар такав човек, изгнаник у својој сопственој земљи, неће заједно са Јеврејима у изгнанству узвикнути:
„Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој?”[4]
Ова уопштена размишљања у потпуности одговарају једном конкретном случају о ком сам се лично осведочио.
Млади свештеник лишен парохије, прогнан, скоро у ритама, дошао је код једног свог бившег професора, можда да затражи помоћ, али пре да поразговара са њим, да олакша душу. Док смо седели за самоваром, испричао нам је све. Његови наставници су слушали, а када је завршио оптужили су скрханог идеалисту како је својим верницима говорио превише истине.
Његов некадашњи наставник етике рекао је: „Али ми смо вам у семинарији говорили о Јовану Крститељу и Јовану Златоусту, о Филипу Московском и другим равноапостолним старцима и оцима Цркве који су управо тако пали у немилост. Због чега нисте водили више рачуна? Кад сте видели колико је моћно зло које вас окружује, због чега се нисте потрудили да се прилагодите околностима?“
Већ осамнаест година руском парохијском свештенику приписује се највећи део кривице за жалосне последице које Црква трпи од времена револуције. Међутим, ма шта говорио о вишем клиру, не могу се придружити онима који сваљују кривицу на обично свештенство.
Сеоски свештеник каквог сам ја познавао био је скроман и саосећајан. Чинио је све што је могао, упркос околностима које су надилазиле његове моћи.
У мојој земљи, једној од најмањих на свету, у време пре него што ће постати део Југославије, питање парохијског свештенства било је боље решено. Тамо је влада свештеницима исплаћивала плату из државне благајне. Тако свештеник није морао да се понижава, тражећи прилог од сељака, на шта су његова браћа свештеници у Русији била приморана. Није морао да испружи длан пред рођацима покојника ког је управо сахранио, пред људима скрханим болом, и да их тиме лиши можда великог дела прихода. Забадава сте добили, забадава и дајте[5] важило је за све службе које је обављала Црква. И тај систем је одговарао парохијама колико и свештеницима. Парохијани нису осећали терет издржавања свештеника, па су у њима могли видети истинске духовне оце, а не оне који пружају духовне услуге. Ни влада није била на губитку, зато што су свештеници за њу обављали посао који би у супротном захтевао упошљавање читавог низа додатних чиновника. Свештеници су водили књиге рођених, крштених, венчаних и умрлих, свако у својој парохији.
Када сам својим узвишеним саговорницима у току вечерњег разговора рекао да би овај систем требало испробати као решење проблема парохијског свештенства у Русији, Митрополит је одговорио да се њему лично то јако допада, али да би тако нешто било веома тешко спровести.
Изненађен, узвикнуо сам: „Али вас двојица бисте то и сами могли прогурати! Обратите се одговарајућим људима, изложите ситуацију, реците да проблем мора бити решен, да је то једино могуће решење, а ако ваш предлог не наиђе на разумевање власти, ви једноставно поднесите оставку и повуците се у манастир. Победа је у сваком случају ваша. Или ће изаћи у сусрет вашем захтеву, или, ако то не успе, ваша оставка ће бити јасан знак да је између свештенства и вишег клира коначно постигнута сагласност. To ће бити показатељ удружених снага које су довољно моћне да однесу све пред собом“.
У том тренутку видео сам, по томе како су ме гледали, да је било доста речи с моје стране.
Деветнаест година касније упоредио сам ова два истакнута руска јерарха са Гаврилом Дожићем, Митрополитом црногорским, који се јуначки залагао за своје свештенике и њихова права када је власт нове уједињене државе Југославије хтела да укине државне свештеничке плате. Борио се и победио је, или, боље речено, борио се до победе разума, што је на крају било на корист и државној власти и Цркви. Јер као и многи други Црногорци који су примили свештени чин, и он је био колико човек Цркве, толико и родољуб. И управо захваљујући томе што је подједнако дубоко разумео интересе обе стране могао је да делује довољно самоуверено и истрајно, док год министарство није увидело оправданост његових настојања, у тренутку када је било у искушењу да интересе партије стави испред јавне добробити.
Црногорски Митрополит је схватао оно што руске Владике нису имали храбрости да виде: генерал не може војевати без војске. У својим клирицима са пуним правом је видео своју војску. Да је довољан број Владика у Русији заузео овакав став, даља судбина Руске Цркве била би, можда, сасвим другачија.
Осећам извесну грижу савести када на овај начин оптужујем Владике Руске Православне Цркве, јер и ја сам Владика Православне Цркве, али то је чињеница коју сматрам да би било неправедно прећутати. Ипак, истини за вољу, морам рећи и то да су многи јерарси као појединци дизали глас против уплива страних утицаја у руковођење Црквом. Било је, међутим, потребно да се руска јерархија једногласно заузме за ствар. Али, да се ово поглавље не би завршило фаталном грешком руске јерархије као целине, одајмо почаст оним појединачним јуначким напорима који су тим пре били јуначки што их је било премало.
НАПОМЕНЕ:
[1] Устаљени називи “нижи” (ђакони и свештеници) и “виши клир” (од Владике до Патријарха) не односе се на нижу или вишу благодат већ на различите врсте благодатних дарова и свештенорадњи, у зависности на коме месту се свештенослужитељи налазе на богослужбеном скупу из кога искључиво проистичу све њихове обавезе и дужности (никако неке мање или веће привилегије у односу на остале чланове Цркве).
[2] Мт 11, 28
[3] Мт 14, 1-12, Мк.6, Лк З, 16
[4] Пс 136, 4
[5] Мт. 10, 8
