XXXVII
Сверуски црквени конгрес у Москви
Одмах након револуције, то јест у рано пролеће 1917. године, црквени кругови су почели да расправљају о потреби за сазивањем општецрквеног конгреса, на ком би били постављени темељи даљих реформи у Цркви. О могућим реформама се много разговарало и много писало, али никада није предузето било шта како би се спровеле у дело. Стотинама година читава машинерија промена у Цркви налазила се у застоју. Сада када је револуција, како су сви тврдили, Руској Цркви донела дуго жељену слободу, било је разумно што пре приступити неопходним променама.
Сматрам да је изузетно позитивна ствар то што су у предсаборним скуповима Првог Сверуског црквеног конгреса, учествовали не само Свети синод и поједини чланови владе, већ и група људи који нису били ни клирици нити државни чиновници. Позив свим епархијама на територији Русије да пошаљу своје делегације на конгрес који ће се одржати у Москви почев од 1. јуна 1917. упутила је група појединаца, истакнутих црквених и друштвених делатника из Москве.
Никада нисам ни помислио да бих могао учествовати у конгресу. Нисам ни сањао да ће некоме пасти на памет да ме предложи за делегата Владикавкаске епархије. У епархију сам дошао пре мање од шест месеци, и то не својом вољом, него протеран из Петрограда по наредби руске владе. Међу парохијанима је било много истакнутих личности као и међу свештенством, и свако од њих би радо прихватио позив да буде делегат на историјском Првом конгресу, јер би тако постао чувен у свом крају. Осим тога, током тих првих месеци револуције сви су желели да виде нову Москву, срце нове Русије, јер револуција је започела у Москви и Петрограду, и у овим градовима је почињао сваки њен следећи корак.
Било је још разлога због којих ми мисао да ће ме изабрати за представника није падала на ум. У том тренутку нисам живео у Владикавказу, па чак ни у неком мањем градићу, него у усамљеном планинском селу Ардону, у које ме је влада сместила по казни. Осим тога, нисам био ни руски држављанин нити клирик Руске Православне Цркве.
Међутим, на епархијском сабрању 27. априла 1917. свештеници и верници су ме једногласно одабрали за предводника представника на Сверуском црквеном конгресу у Москви, до ког је остајало нешто мало више од месец дана.[1]
Нећу крити чињеницу да сам ценио велику част коју ми је епархија указала и да је за мене то било велико задовољство. Овај потез надокнадио је сву патњу и сва понижења која су уследила након што је бирократски Петроград у мојим беседама, па чак и у мом наставничком раду, пронашао нешто довољно револуционарско да ме пошаље у усамљено село на Кавказу. Сада сам, вољом тог истог Кавказа, ишао у Москву.
Владикавкаска епархија је једна од најстаријих организованих епархија хришћанске Цркве. У овом делу Кавказа, познатом и као Осетија, у далекој прошлости налазила се Аланска митрополија. Калист и Петар, Владика овог трона, који је у то време био део независне Осетијске Цркве, били су представници на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године и тамо веома активно учествовали у разматрању свих црквених питања. Године 1917. Осетија је бројала око сто педесет парохијских цркава и око 350 000 парохијана.
Припремајући се за одлазак у Москву, потрудио сам се да школску годину приведем крају што сам боље могао. Моји ученици су похађали два последња разреда семинарије, пети и шести. За месец дана, колико сам имао на располагању, успео сам да завршим испитивање, које је по мишљењу испитне комисије протекло веома добро.
Никада нећу заборавити љубав и пажњу коју су ми пружили ученици на Кавказу. Они као да су осећали неправду којој је њихов наставник био изложен. Кад год су могли били су поред мене или у близини, и без иједне речи о томе чинили све што су могли да унесу радост у дане мог незавидног изгнанства. Увиђао сам то и увек им био захвалан за прећутну саосећајност.
Чак и сада, док сам се припремао за пут, они су били крај мене. Једном сам приметио сузе у очима неких од њих.
„Покушајте да не тугујете толико“, рекао сам им. „Неће ме бити свега неколико дана. Чим се конгрес заврши, вратићу се и остати међу вама“.
„Никада се ви нећете вратити“, рекао је један од њих. „Велики брод плови великим морима. Како ћете се вратити у ову дивљину, кад сте потребни целој Русији?“
У том тренутку заиста нисам имао намеру да напустим Кавказ и био сам искрен када сам им рекао да ћу се вратити. Али нисам знао шта ме чека у Москви. Предосећање мог ученика у овом случају показало се далеко тачније од мог.
Поподне 28. маја представници из различитих делова епархије сабрали су се у Ардону, да бисмо могли кренути сви заједно. Ученици су ми приредили дирљив испраћај и отпевали „Многаја љета“. Затим смо ушли у кочију која нас је одвезла до најближе железничке станице и укрцали се на воз за далеку Москву. Пут је трајао два дана.
Били смо изненађени када смо видели да у Москви све тече својим уобичајеним редом. На њеним прометним улицама није било ничега што би говорило да је то један од најважнијих дана у историји овог великог града.
Рано ујутро наредног дана упутили смо се у Епархијски дом и поднели своја веровна писма. Ми са Кавказа смо нестрпљиво очекивали да се конгрес отвори и почне са радом. Ипак, још пре почетка осећали смо да можда не треба гајити велика очекивања. На лицима представника видела се забринутост и потиштеност, уместо да сијају од радости и задовољства зато што се коначно појавила могућност спровођења тако дуго очекиваних промена. Некаква општа узнемиреност у њиховом понашању као да је изражавала делом обесхрабреност, делом незаинтересованост, као да питања због којих су дошли нису њихова ствар, већ нечија тамо.
Ни на отварању конгреса (предаборских састанака – прим. приређ.) није било ништа боље. Први говори, једнолики и безбојни, само су још више покварили средину која је ионако била неподношљиво тешка. Конгресу је недостајало живости и наде. Као да је повод била нечија сахрана.
Предложио сам нашим представницима да заузмемо задња седишта, иако смо дошли довољно рано да бисмо могли сести до говорнице. Лично нисам желео да узмем активног учешћа и саветовао сам нашим представницима да се не укључују у расправу. Наше је – осећао сам – да пажљиво слушамо образложења, да сачекамо исход конгреса и да се вратимо кући са новостима.
„Ми ништа не можемо да учинимо у овом нереду“, рекао сам осталима. „Поље рада на ком можемо постићи нешто налази се на нашем лепом Кавказу. Ми смо исувише безначајни за учену Москву и овај огромни конгрес“.
Пошто смо целог дана слушали безбројне говорнике, један парохијанин из моје групе рекао је: „Били сте у праву, оче Мардарије. Ово није место за нас. Али не могу да се отргнем утиску горког разочарења због разбијене самообмане о Москви и о историјском значају њене улоге у животу наше земље“.
„Да, пријатељу“, одговорио сам му, „наши давнашњи претходници, Калист и Петар, ишли су на Васељенски сабор у Никеју да утврде један од чланова Символа вере и јуначки су се изборили за своје мишљење о спорном питању, а ми, шеснаест векова касније, морамо да слушамо досадне и испразне говоре црквених вођа који не могу да се сложе не око једне тачке, него ни око чега“.
Тако смо преседели први дан конгреса, слушајући напамет научене изразе говорника чија су имена била добро позната целом богословском свету.
ТВЕРСКА улица
Отишао сам чим се седница завршила, не желећи да слушам више испразно разглабање, и повео два наша представника, свештенике Разумовског и Путјатина, тамо где бисмо могли пронаћи више живота и више смисла – две ствари које сам још увек очекивао од револуције. Хтели смо да што пре стигнемо у центар града, мислећи да ћемо тамо осетити праве откуцаје московског срца и можда угледати право лице руске револуције.
Корачајући улицом, унајмили смо прву кочију коју смо видели. Нисам још поштено ни сео, а већ сам узвикнуо: „Напред, брзо!“, на шта је изненађени кочијаш ошинуо свог расног коња. Кочије кренуше тако нагло да падох на седиште и замало повредих раме.
Када смо дошли до прве раскрснице, кочијаш је схватио да сам му рекао да пожури, али да му нисам рекао куда идемо. Окренуо се и питао: „Куда, оче?“
Помало сам познавао Москву, будући да сам приликом првог доласка у Русију у њој провео годину дана. Рекох: „У Тверску. Терај што брже можеш“.
Тверска је била главна московска улица. Те 1907. увек је била пуна људи, а мноштво њених пешака оличавало је градску средину. Мислио сам да ће исто тако бити и 1917. и очекивао сам да ћу у овој улици видети праву нову Москву и, уопште, нову Русију.
Видевши како се коњ зноји и пени због мог захтева да вожња буде брза, у тренутку хтедох да кажем кочијашу да успори, али ипак помислих: „Сигурно се у овом тренутку у Тверској одвијају важни догађаји, било би штета да их пропустимо“. Дозволио сам да ова мисао потисне сажаљење које сам осећао према коњу.
Убрзо смо били на тргу испред Страсног манастира – манастира страдања Христових. Препознао сам околину и сетио се да је Тверска повезана са тргом. „Стој!“, узвикнух кочијашу и брзо изађох из кочије, стављајући истовремено руку у џеп да извадим новац. Рука је извукла новчаницу од пет рубљи. Нисам желео да губим време тражећи ситнији новац. Згужвах је и гурнух у велику кочијашеву шаку, не тражећи остатак новца. Кочијашу је требало времена да схвати шта се десило, и ми смо већ били далеко када је разумео колико је напојница великодушна. Из даљине се зачуо његов храпав глас: „Хвала пуно, драги оче!“
Ујурио сам у збијене пролазнике и убрзо смо се пратиоци и ја изгубили у мору људи.
Најпре нисам приметио ништа другачије од онога што сам обично виђао у Тверској. Као и обично, народ је био безбрижан и лепо одевен. Додуше, већина мушкараца је носила војну униформу, али то се и могло очекивати у главном граду земље која учествује у рату. Раскошне продавнице су примале последње муштерије и одмах затим затварале врата. Ресторани су већ били пуни народа, и кад год бисмо прошли поред једног од њих циганска музика би на тренутак надјачала уличну вреву. Кретао сам се као и други, махинално се пробијајући као и сви, не застајкујући да замолим за опроштај. Пре него што ћемо пресећи попречну улицу, запазили смо како се приближава група демонстраната. Зауставили смо се да их пропустимо. Рекох својим пратиоцима:
„Ово је оно што желим. Од њих ћу чути шта Москва осећа и мисли, a у том смислу Москва је Русија“.
Одлучили смо да се придружимо народу који их је пратио. Нисмо морали да корачамо дуго. Убрзо се први редови демонстраната зауставише испред споменика који је Русија подигла генералу Скобељеву у знак захвалности за ослобођење Словена од турског јарма.
Средовечни човек са брадом попе се на постоље споменика. Уздигнутом десном руком позва народ да приђе ближе. Да бих се одазвао на његов позив морао сам да користим лактове, али сам на крају успео да се пробијем кроз народ, скоро до првих редова. Био сам срећан што тако брзо након приспећа у Москву учествујем у јавном скупу, а с обзиром на околности није ме гризла савест због примене силе у циљу приближавања говорнику. Заиста сам желео да га чујем и надао сам се да ће говорити целу ноћ. Овако нешто се ипак не догађа сваког дана.
Говор је започео готово истог тренутка. Први говорник је објавио разлог и циљ митинга. Разлог је била жеља да се скрати радни дан. Морам признати да ме је разлог помало разочарао. Рекао сам пријатељима: „Зар вам се не чини да су могли пронаћи неку занимљивију тему за расправу?“ Ипак, након неколико минута привукло ми је пажњу оно што је говорио.
„Таваришћи”, рекао је човек са брадом, „у време ужасног царског режима, крајње супротног нашим стремљењима, ми радници били смо, практично, робови страшне бирократије и свемоћног капитализма. Били смо присиљени да радимо десет часова дневно. Сада је Русија слободна, тако да радимо свега осам сати. Али, таваришћи, наша је дужност да наставимо борбу за своја права као радничка класа. Предлажем да захтевамо од Привремене владе увођење седмочасовног радног дана“.
„Тако је, тако је, у праву си. Живео седмочасовни радни дан!“, узвикивали су окупљени са свих страна.
Гладећи умишљено своју дугу браду, задовољан резултатом говора, први говорник је сишао, и док је народ још увек жагорио, размењујући утиске о првом говорнику, на постоље се попео други, млађи човек, тамнопут, у изношеном оделу.
„Таваришћи!“, проговорио је снажним гласом. „Са одушевљењем сте дочекали предлог да захтевамо седмочасовни радни дан. Ја имам за вас још бољи предлог, и надам се да ћете га једногласно прихватити. Предлажем да од Привремене владе захтевате не седмочасовни, него шесточасовни радни дан“.
Народ је поздравио другог говорника са још већим одушевљењем него предлог првог говорника.
Трећи говорник је био младић на основу чијег изгледа сам одмах закључио да није Рус, у шта сам се и уверио када је почео да говори. Његов изговор, нагласак, начин на који је градио реченицу и оскудан избор речи којима је располагао – све га је одавало као странца. Више је махао рукама него што је говорио. Видело се и осећало како недостатак руских речи покушава да надомести бројним покретима руку. У једној је држао новине а у другој шешир, којим је витлао као да јури невидљиве муве.
„Товариши!“, започео је пискавим гласом, искашљавајући се и пљујући на сваку другу реч. „Ми, радници Русије, напокон смо стекли слободу коју смо тако дуго чекали. Сада је наша дужност да до краја искористимо прилику која нам се пружила тек после дуге и тешке борбе. Зашто да досађујемо Привременој влади са седмочасовним или шесточасовним радним даном? За радничку класу то би била безначајна победа. Товариши, оно што свако од вас може да уради за шест сати, лако би могао, ако се потруди, да уради и за четири сата“. „Тако је, тако је, у праву си!“, зачуло се са свих страна. „Позивам вас“, наставио је говорник, „ вашу свест и одлучност радничке класе, да Привременој влади упутимо недвосмислен захтев за увођење четворочасовног радног дана. У супротном, нека уступе своју власт радничкој класи без непотребног проливања крви, па ћемо онда ми сами донети закон о четворочасовном радном дану“. „Браво, браво, живео четворочасовни радни дан!“, чуло се са свих страна.
За мене је то било довољно. Већ сам видео куда Москва иде, вукући за собом целу Русију. Близу мене стајао је човек у једноставној али чистој одећи, по изгледу радник. Слушао је тихо, без израза било слагања или неслагања. Када сам га питао ко су три говорника који су наступили, одговорио ми је:
„Прву двојицу нисам раније видео, а трећег слушам скоро сваког дана. Њега су нам послали из Петрограда“. Незнанац ми је затим рекао име трећег говорника. После толико времена више не могу да се сетим како је гласило, али се сећам да је мој утисак још једном потврђен, то јест да име није било руско.
„То значи да ви нисте из Москве, оче?“, питао је у жељи да ми се приближи.
Када сам му одговорио да сам колико јуче стигао са Кавказа, одједном је постао причљивији и са посебном пажњом ме упитао:
„Каква је ситуација на Кавказу после преврата?“
„Код нас на Кавказу све је тихо“, одговорио сам. „Нема никаквих протеста, сви раде као што су и пре радили, осам сати дневно. Овде, видим, људи желе да раде само четири сата“.
„Неки се питају“, коментарисао је радник, „како је могуће урадити за четири сата оно што се једва испуни и за осам сати“.
„Да, неки се питају…“, рекао сам за себе, понављајући искрене речи савесног радника, док су ми до ушију и даље допирали узвици радника и жена који су међу собом расправљали о предлозима тројице говорника. На постољу није било никога. Следећи знак да је окупљање завршено било је лагано разилажење људи. Али чак и када је трг остао готово празан, пратиоци и ја смо још неко време оклевали да кренемо, покушавајући да саберемо утиске са овог јавног окупљања, првог ком сам присуствовао.
На крају сам се и сам попео на споменик великом словенском јунаку, али не да бих говорио, него да седнем на хладно мермерно постоље и да размислим о свему. Стојећи поиздаље, пријатељи су испоштовали моје тренутно расположење. Док сам тако седео, у моје срце, потиштено тешким слутњама, почео је да се увлачи страх. По први пут у животу размишљао сам о будућности Русије са стрепњом. Обузимајући моје мисли, страх је надвладавао ону свету веру у велику Русију која је увек била једно од мојих највреднијих духовних блага.
Било је скоро десет сати. Готово нико више није пролазио поред споменика, али могло се видети да је Тверска улица још увек пуна пешака. Био је то уобичајено безбрижни део оног дела руског народа који није учествовао у уништењу Русије. Били су потпуно незаинтересовани за оно што се управо догодило код споменика Скобељеву. Њих није било брига да ли ће радни дан трајати осам, шест, четири или чак два сата. Њима би било свеједно чак и да Русија сасвим престане да ради.
Убрзо ме је напустила потреба за самоћом. Помислио сам да ће се моји утисци лакше искристалисати ако их поделим са пријатељима.
„Ето, већ у првим месецима револуције они заговарају кратак радни дан и беспосличарење“, рекао сам, „а овамо оптужују стару владу како ништа није радила. Да ли је истина да стара влада није радила? Ко је онда за тако кратко време организовао управу, изградио тако много дивних градова и лука, ко је целу државу покрио мрежом железничких пруга, са најдужом пругом на целом свету, преко читавог бескрајног Сибира, која повезује Европу и Тихи океан? Зар то све није остварио стари режим?
Рим и Атина, па чак и Лондон и Париз – сваки од ових градова гради се већ више од две хиљаде година. Да ли Москва заостаје за њима по лепоти, иако је много млађа од свих? Када је реч о градовима, сетимо се: као да је јуче било када је Петар Велики почео да исушује мочварну пустош и да гради Петроград, а сада се Петроград по лепоти може мерити са свим градовима света, по богатству музеја, уметничких галерија и свих других ствари које чине један културни центар.
Док стварају нову Русију, добро је што критикују све оно што је било лоше у старој, али требало би да пазе да заједно са лошим не сруше и оно добро, и тако допадну шака онима који мрзе Русију и све што је руско.
Малочас су са овог споменика захтевали нешто што би требало да одбију чак и кад би им влада сама понудила. Када је говорник то предложио, требало је да сви у један глас узвикну, тако да их цела Русија чује: “He желимо никакво скраћење радног времена док не изградимо Русију на коју ћемо бити поносни, земљу којом ћемо задужити цео људски род. He треба престајати са радом док год огромне просторе наше запуштене земље не претворимо у плодне њиве, док свако село не добије своју школу, док наше бројне реке не постану пловне, док не буду срушене све пиваре и дестилерије и на њиховом месту изграђена прихватилишта за децу, старе и оне који су из било ког разлога остали без дома, док све мочваре које су извор заразе не буду исушене, а пустиње наводњене. Док сва наша села не повежемо путевима, а наше сељаке хранитеље научимо како да на савремен и разуман начин обрађују земљу, док год у Русији постоји макар један сиромах. Речју, док од Русије не начинимо један величанствени мирисни врт и омогућимо јој да стане раме уз раме са најразвијенијим земљама света, а можда чак и на њихово чело. Тада, тек тада можемо тражити законско скраћење радног времена, када угледамо нову Русију, дело напорног рада наших руку!“
Међутим, откад је пре три месеца основана Привремена влада, они све ово време не раде ништа. Само јој упућују захтеве, а не нуде ништа заузврат. Уживају у беспосличарењу, мрзи их да раде. Заборавили су Толстојеве речи: “Ништа не оплемењује човека као рад. Без рада човек не може да сачува своје људско достојанство“.[2] Само захваљујући непрестаном раду један народ може бити слободан и новчано способан. Али ови људи не желе да раде. Они знају да се мора радити, па опет очекују да ће неко други радити уместо њих. Они заборављају да је свако кројач своје сопствене судбине…“
Код споменика је било веома тихо, међутим са Тверске је, иако су били касни сати, допирала бука. Било ми је помало хладно, али нисам био уморан. Сувише сам био узбуђен да бих осетио телесну исцрпљеност или потребу за сном. Устао сам са хладних степеница на којима сам седео и почео да корачам тамо-амо покрај споменика. Мисли су ми се на прагу свести ројиле као пчеле на узаном отвору кошнице. Пријатељи који су ме пажљиво слушали док сам говорио увидели су сада моју промену расположења, тако да смо сва тројица неко време ћутали.
„Ко је био онај говорник што је захтевао четворочасовни радни дан, са страним нагласком и изговором?“, питао сам се. „Више пута је поновио “ми, Руси“ и “ми, радници“, а очигледно је да није ни Рус ни радник“.
To ме је подсетило на једну причу. Претходног јутра на конгресу сусрео сам се са Митрополитом Платоном, ког нисам видео већ неколико година.
Митрополита Платона сам упознао у Кишињеву, непосредно након што се 1912. године вратио из Америке. У Кишињеву сам имао ту привилегију и част да уживам његову пријатељску наклоност. Током пет година Митрополит је био поглавар Руске Православне Цркве у Америци. Једном приликом је мени, Србину, са великим задовољством испричао следећу догодовштину из тамошњег живота.
Као Митрополит Сан Франциска, добио је позив од српске заједнице у суседном граду Џексону да у недељу посети њихову Цркву Светог Саве и да служи Свету Литургију.[3] Нажалост, у недељу је имао других обавеза, па је одлучио да у Џексон оде у петак. Међутим, ова одлука, коју није налазио за сходно да саопшти српским верницима, није се допала његовом архиђакону.
„Ваше високопреосвештенство“, рекао је архиђакон, „за Србе би то било јако незгодно. Ако не знају унапред време, неће моћи да вам приреде одговарајући дочек, a то би их могло увредити. Благословите да ја кренем неколико сати пре вас, да окупим Србе и да им помогнем у припреми добродошлице“.
„У реду, иди пре мене“, сложио се Митрополит.
Када је стигао у Џексон, архиђакон је схватио да је радни дан. Већина мушкараца је била по рудницима, а деца у школи. Код куће су остале само жене. Није имао куд. Одлучио да припреми што свечанији дочек, колико је то могуће са женама. Јурио је од куће до куће и молио их да одмах дођу у цркву, зато што ће Митрополит стићи сваког тренутка. Није му требало пуно времена да сакупи све парохијанке малог рударског градића. Убрзо су све стајале у строју испред цркве и чекале даља упутства у погледу митрополитовог дочека.
Није прошло много времена. Угледали су митрополитов ауто у пратњи неколико возила, што је био веома упечатљив призор у време када је моторизација у Америци тек почињала. Изненада, једна жена је потрчала према звонику у намери да звони. Архиђакон је појурио за њом, отео јој канап из руке и рекао да жене у цркви не могу да звоне. Он је био једини присутни мушкарац, дакле он је морао и да звони. Звонио је тако док се митрополитов ауто није сасвим приближио цркви. Сада се морао побринути за реч добродошлице. Оставио је канап и јурнуо кроз гомилу жена, да би Митрополиту упутио пригодну реч:
„Ваше високопреосвештенство! Овом радосном приликом, поводом посете Вашег преосвештенства, ми, православни Срби…“ Митрополит није могао да одоли свом смислу за веселу духовитост. Прекинуо га је речима: „Какав си ти па Србин?! Добро је да ниси рекао: “Ми, православне Српкиње..“.“ Архиђакон је био потпуно збуњен. Срећом, жене нису разумеле руски, па се потрудио да Митрополита што пре уведе у цркву.
„Ми, руски радници“, „Ми, Руси“ – рекао је мушкарац код споменика. Било би добро да га је прекинуо нечији смисао за духовитост – или смисао за трагедију – као што је Митрополит прекинуо свог архиђакона у прилици неупоредиво мање важној.
Била је скоро поноћ. Моји пријатељи су морали да се врате у хотел. Позвао сам кочијаша који је био у пролазу и сместио их у кочије. Нисам био спреман да напустим место где сам, на своје огромно жаљење, чуо шта Русија заиста мисли. Погледао сам још једном достојанствену и наочиту појаву генерала Скобељева и сетио се са каквом је марљивошћу он водио своје походе. Обратио сам му се у мислима: „Шта би било да си ти од Русије тражио четворочасовни радни дан?“
Чегрт кочија којима је управљао сањиви кочијаш прекинуо је моја размишљања. Одлучио сам да је доста и махнуо кочијашу. Скренуо је према мени, обузет нападом кашља. Рекао сам му да ме вози у Српско подворје. Климнуо је главом, промрмљао нешто што је вероватно била команда упућена коњу и сместио се удобније у своје седиште. Кренули смо. Клепет кочија уз пратњу бата коњских копита одјекивао је кроз ноћну тишину и одбијао се о зидове околних зграда, попут звука корака у празној манастирској цркви. Тверску улицу је испуњавала слабашна светлост електричних светала, и тек је понеки пешак журио кући у пратњи гласова пијанаца и ноћних стражара.
Кочијаш се поново закашљао, и као да се изненада сетио да има путника, два-три пута ошинуо коња. Као пробуђен из дубоког сна, коњ мало убрза кас.
„Успори, не жури, брате“, рекох, и помислих: „Што бих журио? Ако нико други у овој земљи не жури, зашто бих ја журио?“ „Вози полако“, додадох.
Кретали смо се брзином људског хода. Што смо се више удаљавали од центра, град је постајао тамнији, а улице мирније. Стубови са светиљкама стајали су на угловима, као неми али будни чувари малених кућа и огромних зграда у којима је, у богатим становима или скученим собичцима, уморна Москва спавала уобичајеним, свакодневним сном, очигледно несвесна буре која ће се ускоро проломити.
НАПОМЕНЕ:
[1] Конгрес је одржан од 1. до 12. јуна 1917. године. Сачинитељ није дочекао да учествује, као што ћемо то видети, на Сверуском конгресу свештенства и лаика (како је у историографији Конгрес остао упамћен), већ само на предсаборским скуповима и састанцима о којима овде и говори.
[2] Из религиозно-философског дела Лава Толстоја Круг читања (1910), мисли за 19. фебруар.
[3] Црква Свети Сава у Џексону, прва српска црква у Америци, подигнута 1894. године.
