XXXVI
Одјеци револуције на Кавказу
Крајем фебруара народном побуном започео је последњи чин драме царства, али то је био само увод у све веће редове гладног народа који ће чекати пред пекарама да купе црни хлеб. Немири су се ширили све више, да би коначно наступио преломни тренутак.
Председник Државне думе М. В. Родзјанко затражио је од цара кабинет који ће бити подређен директно Думи и слободан од утицаја неурачуњивих сила. Цар се у том тренутку налазио на фронту. Његов одговор Думи била је наредба да се питање одложи. Наредба је прекршена. Два члана Думе, Гучков и Шуљгин, упутили су се у Генералштаб да затраже од цара оставку у корист његовог младог сина.
Дана 26. фебруара (по јулијанском календару) премијер је упутио захтев Светом синоду да се штампи саопшти и по црквама прочита проглас: народ се мора повиновати влади и уздржати од учешћа у протестима, a они који не послушају биће одлучени од причешћа.
Кијевски Митрополит Владимир и остале Владике, сви изузев Питирима, гласали су да се овај захтев владе одбије.
За ово сам сазнао тек после револуције, када сам се вратио у Петроград. He изненађује што је револуција однела победу за свега два дана, с обзиром на овакав однос Цркве према влади. С друге стране, Римокатоличка црква је упозорила своје вернике да ће, ако узму учешћа у револуцији, бити одлучени од Светих тајни.
Затим је 2. марта у Пскову цар потписао оставку на свој положај и тиме напустио трон на ком се династија Романових налазила читава три века.[1] He желећи да се раздваја од сина, абдицирао је и у његово име, а у корист свог брата, великог кнеза Михаила Александровича. Овај се, пак, одрекао од права на престо. У међувремену око Думе се сакупио народ са трупама. Тако је револуција – бескрвна револуција, како је касније названа – постала чињеница. На чело Русије дошла је Привремена влада. Није било краја радости у Петрограду, Москви и широм земље. Народ је осећао да је слободан. Они који су до последњег тренутка веровали у неприкосновеност монархије постајали су револуционари.
Док се у Петрограду све ово одвијало, Ардон је спавао мирним сном, немајући појма шта се догађа. Новине су до нас долазиле много касније него до житеља било ког већег града. Наравно, на крају су вести ипак стигле.
Када су се наставници сакупили у зборници поводом пристиглих новости, прво питање је гласило: „Ко је сада оберпрокурор Светог синода?“ Ово питање урезало ми се у памћење. У исто време наставници у световним школама су се питали: „Ко је нови министар просвете?“ Нико се није пре свега питао шта ће сада бити са нашим учешћем у рату.
Као да су сви говорили:
„Бескрвна револуција, да, нема више цара. Али шта ћемо ми сада и како ћемо? Изгубљени смо! Нама треба неко ко ће бити изнад нас, нама треба газда“.
Тек два месеца касније Кавказ је у политичком смислу узео учешћа у револуцији: 25. априла у Владикавказу одржан је скуп свештенства и парохијана и скуп козака Теречке области.
Једногласно сам одабран за изасланика семинарије на епархијском сабрању. Први задатак је био избор председника. На моје изненађење, зачули су се гласови: „Оца Мардарија за председника!“
Привремени председник, најстарији представник, затражио је још кандидата, док нас није предложено двадесет. Тада је завршен одабир и започето гласање. За председника је одабран П. Путјатин. Ја сам био други по броју гласова, а пуковник Коваљенко трећи, тако да сам ја постао први заменик председника, а пуковник други.
Тада сам по први пут видео како револуционарно расположење народа обузима наше представнике. Викали су: „Доле Владика!“, „Доле конзисторија!“, па чак и: „Бирамо новог Владику!“, „Хоћемо све ново!“ Узвици су долазили са свих крајева просторије. Чинило ми се, ако би било који сплеткарош затражио од скупа да се запали владичански двор, да би то без одлагања било учињено. А ако то могу учинити свештеници и делегати из њихових парохија – помислио сам – шта ли се онда тек догађа у другим деловима Русије, у другим слојевима друштва! Народ се није обазирао на председников чекић. Дошапнуо сам му да бих можда ја могао да их умирим кратким говором.
Он ме је најавио, и изабрани представници, који су ме претходних пет пута бурно поздравили, стишали су се већ након мојих педесетак речи. Овако је гласио мој говор, који је истога дана објављен у владикавкаским новинама Терек:
„Без преседана у историји, руска револуција је положила темеље новог живота. Тај живот ће бити онакав каквим га ви учините. Почиње ново доба не само у Русији, него и за цео људски род. Човечанство чезне за свепрожимајућом братском љубављу. Руска револуција је ослободила од стеге највећи народ на свету. Дојучерашње кметове учинила је грађанима поносним на своју слободу, на своје данас и сутра. Међутим, браћо и грађани, морамо се сетити да револуција још није завршена. Дужност је свих грађана, а нарочито пастира, да уложе све напоре не би ли учврстили нашу нову слободу и заувек онемогућили да се на власт врате они (говорим о Петрограду) који су раније трговали имовином Русије, навелико је продавали и издавали. У потпуном јединству ми морамо изградити храм кроз чија ће врата моћи да уђу сви народи земаљски, деца Оца Који је на небесима, и заувек зауставити крвопролиће, које наш Спаситељ осуђује. Али стваралачка мисија руског народа се ту не завршава. Преостаје много посла на унутрашњем уређењу државе. У овим градилачким иако тешким настојањима пастири и верници Руске Цркве морају бити пример другим чиниоцима друштва који услед револуције могу лако постати плен својих рушилачких нагона.
Кажете да је већина чланова конзисторије подмићена. За такве имате израз: “Нема вожње док не подмажеш”. Овде, у овој сали управо су се зачули повици: “Доле Владике!“, “Доле конзисторија!” У реду. Слободно уништавајте. Уништите све што треба уништити. Али наместо тога изградите нешто ново.
Установе надзора над свештенством и конзисторије нису канонски неопходне. Њихово постојање није повезано ни са једним догматом Цркве. Ако нађете за сходно да их распустите и замените, епархијско сабрање има ту пуномоћ.
Али када је реч о реформама, по савести морам захтевати да се зауставите пред канонима Цркве.[2] Узмимо питање Владике. Кипријан, поглавар Цркве у Картагини, каже нам: “Нема Цркве без Владике нити Владике без Цркве”. Владика мора бити неприкосновен. Он мора бити слободан од брига свакодневног живота, које у супротном умањују његов апостолски углед. Изабрано епархијско сабрање мора сарађивати са њим по питањима управе. Он мора остати духовни челник, спроводник Божјег благослова и освећења нашег целокупног живота и рада. Ако се побринемо да тако заиста буде, Владика ће стећи углед већи но икад, од апостолских времена па до данас“.
На моју радост, скуп је поздравио говор раздраганим аплаузом. Касније ми је тамошњи Владика преко свог секретара захвалио за „изврстан говори и храбру одбрану светих темеља Цркве“. Градом су се проширили гласови о томе како сам утицао на скуп и допринео да се стишају рушилачке страсти.
Председник сабрања, свештеник Путјатин, постао је мој искрени пријатељ. Скоро сваког дана молио ме је да председавам и без трунке зависти се радовао мом утицају чак и када нисам био присутан. Остала су ми веома топла сећања на његово пријатељство.
Када је дошла на ред расправа о конзисторији, нисам имао посебног успеха као адвокат одбране, зато што су њени чланови заиста били поткупљени. Иако је то био свештенички суд који се бавио питањима развода, дисциплинским прекршајима свештеника и сл., судије су узимале мито и јавност је то добро знала. Над улазом у зграду Петроградског окружног суда по царевом наређењу биле су уклесане речи: „Нека правда и милост владају у судовима“. Али међу нашим црквеним судијама није владало ни једно ни друго, и сада је био ред да се њима суди. Сабрање их је истерало из канцеларије. Једино ми је било жао деце тих службеника, чији су се очеви нашли „на улици“.
Скупштина козака још је трајала, па је предложено да пошаљемо два представника са братским поздравима. Одабрани смо пуковник Коваљенко и ја, и 28. априла се запутили у зграду Театра Гигант у главној улици Владикавказа, где смо изведени на говорницу и представљени козацима следећим речима:
„Господо! Епархијско сабрање свештенства и парохијана послало је два делегата, оца Мардарија и пуковника Коваљенка, да пренесу поздраве Великој скупштини козака Теречке области. Молим вас, послушајте их. Први ће говорити отац Мардарије“.
Већ сама наша појава привукла је пажњу ових ратника и изазвала свеопште одобравање. Када сам проговорио завладала је потпуна тишина:
„Обласно епархијско сабрање, прво после хиљаду година, поверило ми је узвишени задатак да поздравим вашу скупштину. Слободна Црква поздравља слободне људе! Одрасла духом, Руска Црква, највећа на свету, поздравља преко вас свој народ и честита му нову слободу, а преко мене призива Божји благослов на рад који вам предстоји, да буде на добро ваше земље и у корист ваше рођене Цркве, која од вас, своје деце, очекује уједињене напоре на развоју живота друштва и живота Цркве.
Револуција је управо почела. Слобода великог руског народа не може бити утемељена на протестима са транспарентима чије поруке изражавају бес. Ова слобода има многе непријатеље. Они сада вероватно крију своје непријатељство, чекајући, међутим, тренутак да га обзнане. Када куцне час, они ће свим снагама настојати да униште ово драгоцено достигнуће и да нас врате у такво ропство какво није виђено од времена монголског јарма.
He дајте да вас купе празним речима, не дозволите да вас обузме дремеж, будите опрезни јер ви сте претходница великог руског народа и морате стражити пред њим чврсто, као гранитна стена усред узбурканог мора.
Очи целе Русије уперене су у вас. Вековима сте били градитељи Русије, будите и сада. Будите јој одани до последњег даха. Чувајте њену слободу, закон и ред у име братства свих народа који у њој живе“.
Козаци су дуго и одушевљено аплаудирали. Када је устао председавајући поново се проломио аплауз. Сви козаци су устали на ноге, узвикујући: „Живела слободна Pycиja!“, „Живела Србија, живело словенство!“
Коначно, председник је успео да саопшти: „Господо, послушајмо и другог представника епархијског сабрања, вама добро познатог. Наш пријатељ, пуковник Коваљенко!“
Пуковник је дочекан новим праском аплауза. Рекао је само:
„После говора оца Мардарија мени се грло стегло и не могу да говорим“.
Његове речи су дочекане новим аплаузом, који је прерастао у бурно одобравање када ми је пуковник пришао, загрлио ме и изљубио.
Сат и по касније били смо опет на нашем сабрању, чије је заседање још трајало. Када смо се појавили, делегати су затражили да им саопштимо како смо дочекани. Пуковник Коваљенко је устао и рекао:
„Сада могу да говорим, али пре пола сата на козачкој скупштини нисам могао“.
Изгледа да су ове речи забринуле делегате, јер, на крају крајева, нико није знао како ће се остали слојеви друштва понети према Цркви после револуције. Ипак, пуковник је наставио:
„Господо! Отац Мардарије је козацима представио наше сабрање са великим достојанством и изазвао такво одушевљење да су ми кренуле сузе на очи. Када је председавајући затим представио мене и замолио ме да кажем неколико речи, рекао сам им само да ми се после говора оца Мардарија стегло грло и да не могу да говорим“.
Михаил Александрович КАРАУЛОВ (†1917)
атаман теречких козака
Пресрећни чланови сабрања сјатили су се око стола председништва да нам честитају. Изгубио се сваки траг реду и поретку, и наредних сат времена све је више личило на разграјано свечарење него на званични састанак. Начин на који су нас дочекали козаци доживљен је као најрадоснији знак светле будућности Цркве у слободној Русији.
Избор нових чланова конзисторије одржан је сутрадан, пошто је Владика већ потврдио обуставу вршења дужности за већ бивше чланове. Први изабрани члан био сам ја. Морам рећи да ми није било драго. Конзисторија обавља послове административне и правне природе, за које нисам имао ни искуства ни знања. На моју примедбу да сам ја наставник у Ардону, сабрање је одговорило да ће у мом случају заобићи правило, то јест да нећу морати напустити Ардон, него да ће ми дозволити да једном недељно долазим у Владикавказ на заседање.
Митрополит Питирим је био изузетно незадовољан мојим избором. Револуционарна влада га је прогнала и сместила у манастир близу бањског града Пјатигорска, који је потпадао под надлежност владикавкаског Владике и епархијске конзисторије на чијем сам се челу налазио. Знајући да ме је Митрополит Питирим злостављао, настојник манастира је мислио да ће ми удовољити ако према њему буде претерано строг. Сместио га је у најмању једнокреветну собу у целом манастиру. Међутим, његов поступак ми није ласкао. Напротив, било ми га је жао, као човека који је дозволио себи да падне тако ниско. Поручио сам му: „Владика је Владика чак и у изгнанству, и ниједна власт, па ни револуционарна влада, не може му одузети чин. Старешини се налаже да митрополита смести у посебан стан до краја његовог боравка у манастиру, као и да му старешина и оци указују дужно поштовање, сходно његовом чину“.
Манастирски економ, који се неколико дана касније појавио у Владикавказу, поднео ми је следећи извештај:
„Митрополит Питирим вам срдачно захваљује за великодушност. Неколико пута је поновио: “Молићу се за њега. Нека му Господ подари снаге и благослови га. Хвала му, хвала му“!“
Уистину, величанствени су путеви Господњи. Господња рука нас води тамо куда никада нисмо ни помишљали да ћемо поћи. Тек тада се човек увери да су путеви Божји заиста чудни. Није прошло много времена откако је Митрополит Питирим узео учешћа у мом лишавању слободе, међутим сада се он налазио у притвору, а ја поново био на слободи и на добром гласу.
Четвртога дана сабрања изненада се у пратњи тројице козачких официра појавио атаман[3] теречких козака, члан државне думе М. А. Караулов. Његова појава је привукла огромну пажњу. Он је био вођа новог режима у овом делу Русије и својом посетом учинио нам је велику част. Обратио нам се следећим речима, сутрадан објављеним у листу Терек:
„Као члан Државне думе и њеног извршног комитета, комесар Думе за Теречку област и атаман козачке војске, желим да поздравим епархијско сабрање и да пожелим успех, у име Државне думе која је оборила царску владу и помогла руском народу да стекне дуго жељену слободу. Овлашћен сам, такође, од стране скупштине козака да вам пренесем њихове најлепше жеље као истинских синова Цркве. Епархијско сабрање је по оцу Мардарију пре неколико дана козачкој скупштини послало топле и дирљиве речи и поздраве. To је онај исти отац Мардарије који се у тешким годинама самодржавља и потлачености у Русији, када је свако ко је у очима владе био непожељан прогоњен у Сибир, борио у Петрограду за бољу будућност наше земље. Отац Мардарије је тада изјавио да ће ти дани проћи и да ће Русија ући у ново, стваралачко доба. Због тога су непријатељи покушали да баце љагу на његов рад и његову личност. Али он је оправдао указано му поверење. И тада сам га поштовао, као и сви који су га познавали. Он је истински син војводе Ускоковића, главнокомандујућег црногорске војске, син истих таквих горштака и јунака какви су и наши теречки козаци. Нека би отац Мардарије на нашој територији пронашао своју другу домовину (аплауз).
Свештенство има велике заслуге у историји наше државе, и држава сада од њега очекује стваралачко и ревносно деловање. Свештеници треба да изађу у народ са речима мира, братства и љубави. За поздрав и искрене жеље које нам је у име свештенства и верника пренео отац Мардарије скупштина козака вам срдачно захваљује“.
Пошто се поклонио свима скупа, атаман Караулов се опростио од нас. Отишао је пропраћен одушевљеним аплаузом. Затим су чланови нашег сабрања пришли да ми честитају на успеху међу козацима.
Можда управо захваљујући овоме, сабрање ме је на последњем заседању једногласно одабрало за представника Кавказа на Сверуском црквеном конгресу у Москви, заказаном за први јун.
НАПОМЕНЕ:
[1] Династија Романових – укупно 304. године (од 1613. до 1917), за које време се Московска држава преобразила у Руску империју.
[2] Канони Цркве – правила донесена на Васељенским саборима.
[3] Атаман – вођа козачких група, пара-војних јединица у царској Русији (бирао се гласањем), назив који, као што се види, козаци користе истовремено у значењу оружаних снага и одговарајуће територије.
