XI
Петербург
До руске границе дошао сам директним возом из Београда. Пут до престонице, коју дотад нисам видео, још једном ме је провео кроз Русију. Желећи да видим Петербург и да се упишем на духовну академију, поново сам био испуњен радошћу и узбуђењем које сам, уосталом, осећао на прагу сваког новог искуства.
Петербург сам већ сматрао својим градом. Једва сам чекао могућност да истражим места од историјског значаја, да посетим његове велике цркве и чувене музеје, да макар издалека видим палате у којима је живео моћни руски цар, да се попнем на највише градско здање и као на длану угледам цео град Петра Великог, обновитеља Русије.
Споменик Петру Великом (1689-1725) у Петрограду
„прозор Русије према Европи“
Стигао сам на своје одредиште. Уистину сам стајао пред величанственим спомеником Петра Великог. Чинило ми се како споменик почиње да оживљава. Замишљао сам цара Петра који из Прута пише писмо у моју Црну Гору. Причу о том догађају ускоро ћу поново чути из уста једног од најчувенијих међу мојим новим учитељима.
Потом сам похитао ка Неви. Шетао сам дуж њених масивних насипа, загледан у глатку површину воде, која је одражавала лепоту грађевина крај својих обала.
Након тога посетио сам музеј Ермитаж који је основао Александар III. Сатима сам ишао од платна до платна, од скулптуре до скулптуре, дивећи се делима највећих светских уметника. Чинило ми се да се налазим у граду у ком владају срећа и напредак, граду пред којим је славна будућност. Молио сам се да овај град никада не постане други Вавилон, попут оног старог у ком су Јевреји неутешно плакали.[1]
Генерал СУВОРОВ
(Александр Васильевич Суворов, †1800, Петербург; сахрањен у Александровсконевској лаври)
један од најмилијих јунака руског народа – војсковођа који није изгубио ни једну битку
У престоници Русије предстојало ми је да живим и студирам четири године, проводећи дане и ноћи у највећем руском светилишту науке, Петроградској духовној академији смештеној у манастиру Александра Невског. Манастир се налази на обалама реке Неве, а изградио га је Петар Велики на месту где је кнез Александар Невски 1241. године победио Швеђане и Тевтонске витезове. У склопу великог манастирског здања налази се дванаест цркава, затим двор петроградског Митрополита односно Архиепископа, духовна семинарија и духовна академија. У главној, Саборној цркви Свете Тројице налази се ћивот Светог Александра Невског. У цркви Благовештења сахрањен је знаменити руски војник који је своју победничку војску превео преко Алпа. На његовом надгробном споменику стоји кратки епитаф: „Овде почива Суворов“.
Главна артерија Петрограда, Невски проспект,[2] величанствено се завршава на капијама манастира Александра Невског.
Ово су неки од мојих првих, на брзину стечених, површних утисака у упознавању Петербурга.
Међутим, ближио се тренутак када сам морао преузети терет одговорности. Почињао је пријемни испит за духовну академију. Први испит је био усмени и њега сам успешно положио. Али тек је предстојало право искушење – писмени испит. По својој природи, као и по околностима у којима се кандидат са њим суочавао, био је то заиста велики напор.
Упутили су ме у празну собу у којој су били само сто, столица и писаћи прибор. Док сам тамо стајао, прегледали су све претинце, како би се уверили да нема скривених белешки или уџбеника. Затим ми је професор Зарин, инспектор академије, дао неколико листова папира. Рекао ми је да ће се вратити за три сата да преузме оно што будем написао. Након тога је изашао и закључао за собом врата. Остао сам потпуно сам.
Седео сам тамо као затвореник међу четири гола и нема зида. Никада у животу, ни пре ни касније, нисам радио под толиким стресом. Дао сам све од себе да на испитним папирима напишем оно најбоље што сам носио у себи. Почео сам да се осећам као да ме мучи инквизиција, као да сам остављен на милост немилосрдним људима. Осећао сам да ми може помоћи само сила Божја удружена са мојим снагама.
Када сам четири године касније постао наставник у том истом Петербургу, подстакнут управо овим искуством, својим ученицима нисам држао само теоријска предавања. Осим тога, учио сам их да се припреме за живот тако да се увек могу ослонити на Бога и себе, да науче да се без људске помоћи суочавају са потешкоћама, сећајући се увек речи Јеванђеља: Не уздајте се у кнезове, у моћнике овога света.[3]
Седео сам тако, питајући се хоћу ли својом слабашном снагом успети да прокрчим пут до светилишта науке, који ми је у том тренутку изгледао сасвим непроходно. Сетио сам се и да су на полагање пријемног испита дошли најбољи исписници педесет руских духовних семинарија и да, по правилу, многи од њих неће проћи.
Било како било, тешко искушење је прошло и ускоро сам сазнао да сам примљен. Честитао сам самоме себи на пређашњем настојању да школовање у семинарији започнем од нижих, а не од виших разреда. Управо свеобухватна припрема, као и изузетан напор који сам усмерио на темељно савладавање руског језика, били су одлучујући приликом полагања овог тешког испита. Чак и тема која ми је задата, заснована на Кантовој Критици чистог ума, била ми је лака захваљујући чињеници да сам Канта изучавао у склопу философије, предмета који бих пропустио да сам послушао савет Светог синода.
Страх и узбуђење приликом полагања пријемног испита заменила је свакодневица школског живота. Најпре у једној, затим у другој слушаоници седели смо пред професорима који су нас очаравали колико својом личношћу, толико и својом ученошћу. Истраживања Глубоковског, на пример, била су позната не само у Русији, него и широм света, а његове књиге превођене на многе језике. Палмов је, поред своје учености, зрачио искреношћу која је допирала до срца његових студената. Једном приликом, насред предавања из историје, бризнуо је у плач.
Потпуковник Михаило МИЛОРАДОВИЋ
Догодило се то док је излагао причу које сам се и сам недавно пре тога присетио, загледан у споменик Петра Великог. Прича је говорила о молби Петра Великог упућеној мајушној Црној Гори (Владици Данилу Петровићу – прим. приређ.) током рата против Турака. Петар је послао свог представника Милорадовића са молбом да Црна Гора објави рат Турској. Напуштен од свих, велики цар је са далеких обала реке Прут у источној Румунији (лева притока Дунава – прим. приређ.) молио за помоћ мали народ на другом крају словенског света, једини словенски народ који је осим Руса сачувао своју државну независност.
Времешни професор је наставио своје излагање о томе како је Петар након пораза код Прута послао другу поруку Црној Гори – овога пута, нажалост, захтев да његови савезници обуставе рат и склопе примирје с Турцима. Ова молба је стигла у Црну Гору управо у тренутку успешног напада. Међутим, Црногорци су толико поштовали Петра да су, имајући у виду његов пораз, испунили молбу и потписали примирје.
У овом тренутку приче о примирју, чије су последице биле трагичне по цело словенство, професор је пред својим слушаоцима, уверен у њихову саосећајност, без стида бризнуо у плач.
Оваква дубока осећања, искреност и способност да се пренесу – све то гради чврсту везу између учитеља и ученика. Много година касније, након што сам отишао из Русије, сазнао сам да је професор Палмов стекао високо признање за свој научни рад, будући изабран за члана Академије наука (1916. Године – прим. приређ.). Радовао сам његовом у потпуности заслуженом одликовању.
Митрополит Пољске ГЕОРГИЈЕ
(Георгий Ярошевский, †1923, Варшава)
Од првих дана у духовној академији уживао сам наклоност овог светог човека, који је у самоћи водио свој подвижнички живот. Био сам чест гост у његовој кући, где бисмо проводили читаве вечери у разговору о словенским проблемима.
Поред ова два професора, Палмова и Глубоковског (узгред, овај други сада живи у Софији), Владика Георгије, ректор академије током две године колико сам тамо провео, живо се издваја у мом сећању. Након бољшевичке револуције, Владика Георгије, тада већ Митрополит целе Пољске, почаствовао ме је понудом да постанем његов викарни Владика. Ја сам тада, као млади архимандрит, био у потпуности прожет стремљењима Српске Православне Цркве. Међутим, он није прихватио моје прво одбијање, желећи, како ми је објаснио, да буде окружен Владикама који су његови бивши студенти и у које би, сходно томе, могао имати потпуно поверење. Ја нисам могао да прихватим његову понуду, али тројица мојих колега и доживотних пријатеља са духовне академије, такође Митрополитови бивши студенти, Александар, Алексеј и Антоније, постали су његове викарне Владике.
Три године касније и ја сам постао архијереј, када ме је Сабор српских Владика у Југославији хиротонисао за Владику српске епархије у Северној Америци, којом сам практично већ администрирао од 1917. године.
НАПОМЕНЕ:
[1] Вавилон – древни град у Месопотамији, символ богобораца царства антихриста (Пс 137, 1)
[2] Проспект – широка и права улица.
[3] Нису речи Јеванђеља. Види Пс 145, 3
