II
Београд
Утисци и осећања која сам доживео на висинама Ловћена нису били нешто пролазно. Мисао о одласку из Црне Горе која се тамо родила није ме напуштала.
Док сам силазио низ ловћенске стране ка Цетињској котлини, био сам удубљен у планове за остварење те идеје. А остварење ми се чинило посве једноставно: отићи ћу краљу Николи и замолити га да ме пошаље у Русију на наставак школовања.
И отишао сам, рано ујутро следећег дана по повратку са Ловћена. Дошао сам пред краљев двор, стао преко пута, на око педесет метара од улаза, и чекао да се појави краљ. Годинама сам посматрао ритуал његовог изласка. Сваког јутра, ако је време било лепо, излазио би пред палату и седео испред, окружен својом свитом. Ту су му, без икаквог протокола и званичне најаве, могли прићи Црногорци и изнети своје молбе или жалбе.
Петар (Перо) УСКОКОВИЋ – отац потоњег Светог Владике Мардарија,
уважени началник и племенски капетан из најугледније породице у Љешанској нахији
Чекао сам сат времена, не померивши се с места. Краљ је коначно уперио поглед у мене и тихим гласом се обратио једном од својих дворјана. Дворјанин крену према мени, али само до пола улице, а онда стаде мирно и повика тако гласно да га је цела улица чула: „Хеј, дјечаче, дођи овамо! Његово височанство жели с тобом да разговара“.
Чврсто држећи под руком своје књиге, брзо пређох улицу и приђох краљу, који ми даде да му пољубим руку, па ме упита:
„Чији си ти, дјечаче?“
Али и пре него што сам успео да изустим одговор, министар рата, генерал Јанко Вукотић, који је често посећивао мог оца, проговори уместо мене:
„Господару, ово је син капетана Љешанске нахије,[1] Петра Војеводиног Ускоковића“.
„Аха, знам, знам“, рече краљ и, посматрајући ме с пажњом, упита: „Шта хоћеш?“
„Хоћу да идем у Русију на наставак школовања. Ја бих, господару, да ме препоручиш за стипендију у једној од руских богословија“.
„А је ли? И шта још? Е, вала, нема Русија друга посла него да школује Љешањане!“, рече и окрете главу од мене, пропративши своје речи саркастичним смехом.
He поклонивши се, окренух му леђа и пођох ка школи. Закаснио сам читав сат на часове. Као да ми се земља под ногама измакла. Био сам не само горко разочаран, него и дубоко повређен. У том тренутку сетио сам се да краљ од целе Црне Горе најмање воли Љешанску нахију. Колико јуче, силазећи низ Ловћен, био сам уверен да ће краљ услишити моју молбу, јер су моји преци верно служили њему и његовој династији. Како сам само био наиван! Тог тренутка сам свечано одлучио да ћу се, ако не будем имао краљеву помоћ, снаћи и без ње.
Месец дана касније већ сам остварио намеру да напустим Црну Гору. Кренуо сам пут Београда. Родитељи су одлучили да ме пусте да живим код рођака и да искористим могућност бољег школовања у већој престоници.
Отац није могао да остави службу, али мајка је била упорна у намери да ме испрати на првом делу пута, до Котора. Тамо бих се укрцао на велики брод до Ријеке. У оно време путовање од Цетиња до Београда није било нимало једноставно. На мапи удаљеност између ова два града износи неких пет стотина километара, али због планина није постојао директан пут. Из Котора се пловило неких хиљаду километара на североисток до Ријеке, а онда исто тако хиљаду километара возом на југоисток, до Београда.
Остало ми је веома живо сећање на спуштање низ кривудаве стрмине Ловћена ка Котору. Док смо се возили тим окомитим путем, усмерио сам мисао ка Богу и молио Га да мој животни пут буде прав и раван, а не тако кривудав и окомит.
Тешко је било опростити се од мајке.[2] Са нежношћу сам гледао њено мило лице и једва уздржавао сузе, читајући поново у изразу њеног лица завет који је покушавала да искаже речима.
Говорила је:
„Сине мој, не бих ти дозволила да ме напустиш овако млад кад би ти срце жудело за каријером, материјалним или чак чисто световним циљевима.
Али пошто те ван уских граница Црне Горе води жеља да на један шири начин послужиш духовним узорима нашег рода, покушаћу да не мислим више на бол који осећам, растајући се с тобом. He пуштам те, но те шаљем, са благословом из дубине срца“.
Док смо стајали у снажном опроштајном загрљају, разлеже се други звиждук. Уз оштар бол отргох јој се из наручја и потрчах уз бродске степенице.
Као стена која се одрања од Ловћена, наш пароброд се полако одвајао од луке, остављајући између нас и Црне Горе све шире водено пространство.
Брод је био крцат путницима разних народности, међу којима много туриста. Говорили су на језицима које нисам разумео. Као странац за све, осећао сам се веома усамљено у тој бучној гомили.
Споро и господствено клизећи глатким, планинама окруженим пролазом Которског залива, брод се отиснуо на Јадран.
Са палубе сам посматрао како се постепено смањује ловћенски масив. Овога пута самом Ловћену упутио сам свечане речи опроштаја:
„Здраво ми остај и хвала ти, света планино. Ти си била та која ми је прва предочила нове видике. На твом поносном врху у мени се пробудила жеља која ме сада води далеко од твојих славних и поноситих кршева. Ти си та која ми је усадила ову жељу и дала ми снаге да је следим и да похитам у сусрет животу потпуно одвојеном од тебе и од моје земље.
Збогом, Ловћене!
Од свих славних планина најславнији си ти, Ловћене. Одвајкада си стражио над вековном слободом мога народа. На својој седој глави ти љубоморно чуваш највеће благо наше – прах словенског песника, највећег међу највећима.
Збогом!
He напуштам те. Земља у коју сам кренуо, Србија, није нам туђа“.
Сунце се налазило ниско на обзорју, полако тонући у зеленкасте воде Јадрана. Надолазећа тама постепено ми је одузимала последњи поглед на родну земљу.
Спуштала се ноћ.
За мене је то било предвечерје новог живота.
Два дана касније, у ране јутарње сате, воз је пристигао у Београд.
Ужурбано сам упоредио Београд са нашим маленим Цетињем. Чинило ми се да је Београд, који је тада имао мање од сто хиљада становника, засигурно један од највећих градова на свету.
Београд. Откад памтим, то ми је име драго колико и Цетиње. Српски је то град, престоница Срба, мог народа. И пре но што се Црна Гора политички ујединила са Србијом и постала део Краљевине Југославије, ми Црногорци смо увек осећали да смо једно са Србијом.
Да, то је био управо онај Београд о чијој историји сам слушао од најранијих школских дана.
Коначно ћу сопственим очима обухватити диван видик са Калемегданске тврђаве, која се поносито уздиже над пределом где се спајају две реке, Сава и Дунав. Испод мене простирало се плаветно језеро настало од речних струја које су се на том месту сливале.
Још у давна времена, три стотине година пре доласка Римског царства, ово место је било од кључне важности. Од Средњег века па скоро до наших дана, бела Калемегданска тврђава по којој је Београд добио име била је сведок безброј важних битака између хришћанског запада и муслиманског истока. Пет векова турски јарам је столовао у Београду или се надвијао над њим, но град је кроз све то стајао чврсто као светионик и символ спасења за поробљене Србе.
Београд. Први пут у животу налазио сам се у великој престоници. Чак и ако историју оставимо по страни, савремени Београд је био град некакве посебне господствености и раздраганости. Посетиоци су знали да кажу како је Београд Париз у малом, захваљујући многим позориштима, кафанама, модним продавницама, дивним широким улицама и парковима, а делом и због сличног стила градње. Међутим, све те градске чари Београда нису ме мамиле.
Напротив, усред градске вреве жудео сам за миром и самоћом, за окружењем у коме бих могао да размишљам.
Схватио сам да се моја животна стаза не простире живим улицама престонице. Осетио сам призив изнутра да следим повучен монашки пут.
Још док сам као дечак одрастао у Црној Гори, нејасне мисли о монаштву понекад су избијале на површину мог ума. Сада су те мисли почеле да добијају све јаснији облик чврсте намере.
Био сам потпуно препуштен себи самоме. Нико ми није говорио да морам ово или оно. Никога није било да прати моје одласке и доласке и да вага моје намере. Да сам се тада предао блиставим светлима, забави и весељу по ресторанима на угловима и кафанама на трговима, вртлогу ноћног живота и свирци циганских музиканата – никог то не би занимало осим мене. Али мени су ове и друге уобичајене радости градског живота изгледале туђе и испразно.
Другачије, посве другачије ствари неодољиво су привлачиле моје младалачко срце.
Свакога јутра на путу за школу и сваке вечери на повратку свраћао сам у цркву (Саборну цркву у Београду – прим. приређ.).
Тамо бих сву своју свест погрузио у дубоко молитвено созерцање.
Већ тада сам се по навици свим срцем молио Богу да благослови моје посвећено и одано служење Њему.
Њему и словенству, тако драгом мом срцу.
Мало помало ова духовна жеља јачала је у мени и на крају прерасла у неодољиву жудњу да се повучем у манастир.
Да ли је неки спољашњи чинилац допринео да се учврстим у својој одлуци?
Јесте. Црквеност је увек имала веома важну улогу у нашем народном предању, још од дванаестог века.
Увек присутан у мом памћењу било је пример узвишене жртве Светог Саве, најмлађег сина Стефана Немање, пример који нам је дат на самом почетку постојања Србије као нације. Премда сам није носио титулу краља, Стефан је био оснивач српске краљевине. Године 1159. он је својом владавином ујединио све српске земље изузев Босне и основао династију која је након њега владала Србијом још две стотине година. Но његов најмлађи син се без оклевања одрекне од владарске моћи и пригрли част духовног служења своме роду. Уместо сјаја очеве палате одабрао је голу келију светогорског манастира, а касније постао први српски Архиепископ. Свети Сава се памти као човек велике светости. Слави се такође као покровитељ школства и као један од највећих државника које је Србија икад имала.
Ту су и светли примери наших црногорских кнежева. Данило Петровић је до 1697. године био Митрополит, а онда је на себе преузео и световну бригу за наш народ. Од тада његови наследници носе црквени чин Митрополита.
Монаштво је било уобичајени облик служења српском роду. Поред тога што је био предањски, овај начин служења је био и најделотворнији.
О томе сам размишљао, идући бучним београдским улицама. Био сам окружен свим искушењима великога града и слободан као птица да им се препустим ако пожелим. Могао сам да сачекам повољну прилику и да за неколико година склопим добар брак. Но, ја сам толико био удубљен у живот српскога народа и његове духовне потребе, да је све ово пролазило мимо мене као да и не постоји.
Из Београда, српске престонице, са њене тврђаве Калемегдана окретао сам се у мислима ка Студеници, манастиру Стефана Немање, Раваници Светог мученика Лазара, Високим Дечанима краља Стефана и многим другим манастирима широм Србије.
Срце би ми се испунило трепетом док сам размишљао о овим упориштима духовне културе и врхунске црквене уметности које су током дугих векова турског јарма пружале уточиште српском народу, које су очувале дух народа и соколиле га да не посустаје у борби за слободу.
Били су то светионици који су зрачили својом вековном прошлошћу и без сенке сумње указивали ми пут којим треба да пођем.
Као добри васпитачи дозивали су ме:
„Ходи к нама! Међу нашим древним зидинама стећи ћеш пуноћу знања и снаге која ти је потребна ако желиш да служиш своме роду. Јер наша сила и мудрост су неисцрпна ризница. Ако је сада пригрлиш, задобићеш наклоност Божју за цео животни век који је пред тобом. Знај зацело да благослов наших зидина долази из Путира, непресушног извора благодати за сва времена и све народе“.
Јерођакон МАРДАРИЈЕ
Решен, уз Божју помоћ и благослов, да закорачим монашким путем, кренуо сам пешке од Београда ка манастиру Студеници у западној Србији за који сам одређен, манастиру који је саградио Стефан Немања, отац Светог Саве, и у ком је сам Свети Сава осам година био игуман.
Гребен по гребен прелазио сам балканске планине. Час сам се пењао узбрдо уз окомите стране, час се спуштао низбрдо ка котлинама. Док сам пешачио, дешавало се да сатима не сретнем живу душу. Део пута сам газио снег до колена на планинским превојима. Стигавши тако после напорног пута у манастир, закорачио сам преко његовог прага, свестан да ме следећи корак води у нови живот.
Година беше 1905, празник Ваведења Пресвете Богородице (4.нов/21. дец – прим-приређ.) један дан пре мог рођендана.
Тамо сам 19. марта 1906 обукао монашку ризу и променио име Иван у монашко име Мардарије.
Свом душом сам уронио у бистре струје монашког живота. Срце ми је било испуњено духовном насладом. Мислио сам како никада нећу пожелети да напустим зидине овог манастира. Намеравао сам да остатак живота проведем у њему.
Но Бог је одредио другачије.
Очи високих представника српске црквене јерархије, у лику њених Владика, биле су уперене у мене.
Одлучено је да ми се пружи прилика за стицање вишег богословског образовања. У том циљу послаће ме чак у Русију.
Тако сам се затекао не само пред новим раздобљем свог живота у Господу, него и пред остварењем својих словенских нада и најдражих мојих стремљења.
НАПОМЕНЕ:
[1] Љешанска нахија – једна од четири области (нахија) у Црној Гори.
[2] Мајка Јела, рођ. Божовић.
