ПОЗИВ РУСКОМ НАРОДУ
изговорен у граду Житомиру, 28. септембра 1908. године
Православни руски народе! [1]
Српском православном народу Господ је послао тешко искушење. Гром ужасне казне грануо је изнад главе руском народу сродног и братског српског рода.
Из дубине потресене душе, у кобним околностима које су задесиле мој драги народ, позивам вишемилионску умну Русију, племенити руски народ који има осећања за братске недаће. Две највеће српске области, Босна и Херцеговина, присвојила је суседна Аустроугарска монархија.
Две братске, једнокрвне, једноплеменске и једноверне независне српске државе, Србија и Црна Гора, уздигле су свој глас протеста и спремне су да стану у заштиту своје поробљене браће. Српски народ у неослобођеним крајевима спреман је да се са оружјем у рукама придружи својој слободној браћи у Србији и Црној Гори. Српски род је осуђен на политичку смрт, он је изгубио две богате рођене сестре без капи крви, без иједног испаљеног зрна. Српски народ тешко подноси овај огромни и ненадокнадиви губитак, јер полаже свето историјско право на ове две области.
Српски народ је заузео западни део Балканског полуострва још пре 1500 година, у време када Исус Христос у Русији није био познат, него су се сви клањали идолима. Током Средњег века проширио је своје границе до Дунава и обала Јадранског мора и засновао снажно, моћно и славно царство, чији културни остаци су и данас предмет дивљења западних историчара, археолога и других научних прегалаца. Историја, тај вечни непристрасни судија, сведочи о великој мисији коју је током Средњег века одиграла српска држава, чија је моћ задржала бујицу азијских народа ка западној Европи. Само преко костију славно погинулих јунак српских, агарјанско племе је могло да крене даље на запад. А пре тога, колико је само крви српских синова проливено од стране лукавог западног света! Али српски је народ, упркос свим неуспесима и сталним крвавим борбама, успео да заштити и сачува своју православну веру и националност. Пролазећи кроз све те ужасе и препреке, он није испустио словенски барјак из својих руку. Целих пет векова стајао је на бранику свог крвљу натопљеног царства, док у тој неједнакој борби није јуначки пао и изгубио слободу, сачувавши међутим своје верске и националне идеале, упркос свим препрекама и прогонима, све док из крви и пепела није обновио две слободне државе. И ето, последњих неколико година, док су две братске државе Србија и Црна Гора маштале да поврате слободу својој поробљеној браћи, док су снаге азијског освајача слабиле, изнад српског рода надвио се претећи облак са запада, који угрожава његово самостално политичко постојање. Крвожедна рука „просвећеног отимача“ учинила је своје, одузела је српском народу две најбоље области. Православни српски народ обукао је црнину општенародне несреће. Српском народу прети неизбежни, ужасни, трагични крај ако просвећена и по вери му братска Русија не стане на браник погажене правде и правâ српског народа.
Уцвељени и увређени српски народ у својим душевним патњама још није сасвим напуштен. Наклоност просвећених човекољубивих синова свих земаља на његовој су страни. Он се нада да ће му и братска Русија пружити моралну подршку, јер тежак ударац који је задат целом српском народу уједно је и неизлечива рана за Русију, заштитницу и братску покровитељку своје браће, Јужних Словена. Српски народ се узда, нада и чврсто верује да ће братска Русија уздићи свој моћни глас против ужасног насртаја на права једнога народа славне историје каква је српска је српско племе, да ће устати против антихришћанског и нечовечног насиља јаког над слабим и поробљеним народом. Зар руски народ може равнодушно гледати неминовну пропаст једног братског народа?
Зар Русија, племенита Русија, вековна заштитница Јужних Словена, може допустити да на њене очи цело једно племе буде распето и збрисано са лица земље? Зар ће великодушни руски народ допустити да се на његовом светлом хоризонту појави једна тако мрачна, срамна и њега недостојна мрља, коју из историје човечанства неће избрисати ни векови?
Зар Русија која верује у Христа неће подсетити хришћанске вернике отимаче на заборављени Христов завет?
Зар неће подсетити просвећене отимаче на предстојећу казну Божију, која чека моћне мрзитеље слободног живота једног хришћанског народа? О, не, не, то не може бити! Русија ће рећи своју моћну реч.
Она ће услишити вапаје који допиру из дубине растрзаних, болних груди српског народа, она ће га спасити у овом критичном тренутку када се решава његова судбина, пружиће му братску руку помоћи, ободриће га и спасити од неминовне пропасти. Верујем да у Русима куца братско словенско срце. Морална је обавеза Русије да помогне српском народу у неравноправној борби. Српски народ не тражи да се пролије руска крв, он само моли за заштитнички глас руске узвишене величине.
Србија и Црна Гора се држе обавеза међународног права као светиње. И једна и друга су се обратиле свим просвећеним земљама, позивајући на међународну савест.
Разлог због ког се оне држе обавеза међународног права није страх од надмоћнијег непријатеља, јер Србија и Црна Гора су се вековима бориле увек против надмоћнијег. Разлог је управо то што међународна права сматрају за светињу. Али ако Европа и братска Русија остану глуве за вапијући глас српскога народа, онда ће, упркос свим напорима српске и црногорске владе, бити тешко смирити увређену част народа и уздржати га од крвопролића, а тада ће се сва кривица свалити на моћне чуваре светског мира. На свим просторима које насељава српски род у ваздуху се чују громогласни усклици негодовања, посвуда влада задивљујуће усхићење.
Српски народ је спреман да жртвује све што има, не би ли са мачем у рукама заштитио слободу рођене браће од несавесног непријатеља. Српски народ ће се упустити у неравноправну битку, само да би заштитио своје достојанство и част. Он верује у светлу будућност словенства и његово чврсто јединство. Унутрашњи и спољашњи непријатељи који су успели да заваде две сродне слободне државе, Србију и Црну Гору, сада су у очима народа издајице, а државне су вође, краљ Србије Петар I, унук јунака и ослободиоца Србије Карађорђа, и даровити песник и цар над јунацима, кнез Црне Горе Никола I, по речима блаженопочившег императора Александра III „једини и верни пријатељ Русије“, та два српска владара сада један другом пружају братске руке и високо уздижу најсветије благо српског племена – барјак вере, националности и уједињења, под чијим је окриљем створено славно српско царство, и уздижу свој глас против заклетог непријатеља. Милиони и милиони српских очију уперени су у ова два народна сина.
Зар заиста Европа неће обратити ни најмању пажњу на наде и праведне захтеве српског народа?
Зар ће братска Русија у овом тешком тренутку заборавити рођену браћу Србе? Зар неће изаћи у помоћ јединој вековима верној савезници Црној Гори и њеном славном вођи, великом и даровитом Словену, „једином верном пријатељу Русије“, Николи I?
Српски народ ће се ујединити, предвођен својим двама господарима, раздраган и надахнут вером православном и својим знојем и крвљу, и макар на рушевинама својих погинулих синова изградити слободу поробљеној и уцвељеној браћи својој. Српски народ, носилац вере православне још у време када су милиони других Словена пливали у идолским обманама, носилац просвећења у време када су се друга словенска племена мучила у мраку незнања, народ који је за више од хиљаду година своје историје изградио посебан дух, усвојио нарочита предања, стекао свој дивни језик, који је кроз векове створио своју књижевност, свој понос и славу – такав народ се не дâ лако поробити. Само преко мртвих лешева српских синова непријатељ ће проћи српском земљом. А када јуначких синова више не буде, у одбрану ће изаћи старци, жене и деца.
Православни руски народе!
Српски народ ти вапије за помоћ, оно ти не тражи да проливаш крв, њему је довољан глас твоје братске заштите. Ти си снажан духом а телом још снажнији, и једна твоја реч заштите спасиће стотине и хиљаде српских синова спремних да иду у бој.
Једна од главних и најтужнијих грешака савременог човечанства, и то човечанства просвећеног хришћанством, јесте његов заборав узвишених Христових примера љубави и мира. А груби чин који је извршен над двема српским областима сведочи само о томе да венама освајача тече варварска крв, нетакнута хришћанским упливом. У име животне важности мог сиротог, драгоценог, бесконачно вољеног и напаћеног народа молим те, православни руски народе, устани у заштиту браће своје.
У име вере православне заклињем те, благочестиви христоношче, руски народе, устани у заштиту рођеног православља. Српски народ ће поћи у неравноправну битку, бориће се снажном борбом, али нека буде јасно целој Европи и целоме свету да су га на то приморали непријатељи његове слободе, да та борба није циљ, већ средство за одбрану своје вере и нације. О, како бих само волео, као верни проповедник Јеванђеља Христовог, да засија светиња мира у свом бљеску правде своје, обасјавајући умове, сагревајући срца, водећи људе хришћанском јединству и мирном благостању! Али нека клетва праведног Судије падне на виновнике који су нарушили мир и љубав.
Нека онога ко је нарушио миран животни склад и мирно благостање двеју српских држава, цементом љубави и солидарности спојених у једну органску целину, у једну душу испуњену светињом и светлошћу, сустигне заслужена казна.
Ако не данас или сутра, ако не за годину или две, свакако ће доћи свети тренутак када ће српски народ рећи своју националну реч, ту свету реч коју су Срби одавно написали на свом барјаку, коју ће високо уздићи и кренути у заштиту своје браће.
Српски народ свој национално биће сматра светињом, као и право на националност свих других народности. Он је узнемирен дрским нехришћанским поступком хришћанске државе. Спасење српског народа је у чврстом јединству свих његових верних синова који га воле, који се свесно клањају пред светињом своје националне вере и слободе. Али, осим тога, српски род рачуна на братску подршку своје браће, руског народа, чија је крв неколико пута заливала балканске планине и клисуре за добро и слободу рођене браће. Руски народе! И у овом критичном тренутку за твога брата, за српски народ, објави основе општехришћанске и општечовечанске правде у свој њеној духовној узвишености и красоти, у свом лучезарном сјају њене светиње, подсети одступника од Христових завета на највише циљеве које је заборавио и свете законе које је погазио. Кроз вас, драга браћо Руси, ја видим целу вишемилионску Русију. Захваљујем вам од све своје напаћене душе за ваше саосећање са невољом мога народа. Пријавило ми се већ неколико стотина добровољаца које желе да крену у заштиту браће своје. Ми ћемо се, читав један одред, упутити са Црвеним крстом, да тешимо рањену своју браћу. Житељи удаљених села и заселака шаљу изасланике, моле да их упишемо у добровољце. Племенитост руског сељака дубоко ме је тронула и ганула. У редовима нашег одреда видим све слојеве, али што ме више од свега погађа до суза, то су ове млађане јуноше, спремне да оставе своју школу и да похитају у помоћ браћи својој. Уистину, са таквим родољубивим и верним нараштајем, словенство може слободно гледати ка својој светлој будућности. Устани, рођени руски народе, устани, подигни се и залечи љуту рану на организму поробљеног брата твог. Он те чека, он те преклиње, он те довикује.
Помолимо се Господу Богу да он благослови многострадални српски народ и да га изведе из тешког положаја на пут слободе, мира и благостања. Амин!
НАПОМЕНЕ:
[1] Наслов изворника: Иеромонах Мардарий Ускокович, Завет русскому народу, издание Братолюбивого общества, Одесса, 1912. Напомена: будући да је у време боравка Светог Мардарија (Ускоковића) у Русији коришћен искључиво јулијански календар, сви датуми у беседи наводе се по старом.
