XVIII
На Истоку
У пролеће 1914. четири руске духовне академије – Петербуршка, Московска, Казањска и Кијевска – договориле су се да организују поклоничко путовање у Свету земљу или, боље рећи, једно ходочасничко путовање.[1]
Руски ходочасници на пристаништу у Одеси
одакле је било уобичајено полазити из Русије према Светој земљи
Одмах по завршетку јунског испитног рока, наша, петербуршка група упутила се у Одесу, где су нас чекали студенти три остале академије.
Брзи воз превезао нас је с краја на крај Русије, од Балтичког до Црног мора, где смо се укрцали на велики, луксузни пароброд у власништву Руског друштва за паробродарство и трговину. Наше прво одредиште био је Цариград, премда смо упловили у луку и код Севастопоља, града најблиставије белине посматрано са бродске палубе.
На путовању су нас пратили дивни летњи дани. Милујућа топлина југа ширила се ваздухом, на мору је владао непрекинути мир. Ни даха поветарца, ниједног таласа, само мрешкање воде, ниједног звука осим једноличног хујања прамца док просеца пут кроз морску плавет. Цела творевина као да је тонула у плавичасту измаглицу јунских јутара, поднева и сутона, док је ноћу изгревала једнако дражесна месечина.
Студенти четири духовне академије по чреди су обављали богослужења на отвореној палуби брода. Путници, припадници свих народа под сунцем и свих класа на броду, излазили су на палубу и учествовали у овим богослужењима, показујући све знаке снажног верског узбуђења. Службе на броду, који је под ведрим небом брзо пловио отвореним морем, наше псалме који су се у буквалном смислу уздизали право на небо – било је то јединствено и непоновљиво искуство за све учеснике. А међународна природа сабрања учинила је ово искуство још упечатљивијим за оне којима се пружила прилика да проповедају.
Прво одредиште, град Цариград, за нас је, као за свештенике Православне Цркве, било предмет посебне важности. За друге је Цариград раскошна престоница некадашњег Византијског царства, ривал града Рима, један од два темеља савремене историје. За нас је Константинопољ био престоница коју је изградио Константин након проглашења хришћанства за државну веру, а Константин – човек који је сазвао Први васељенски сабор.[2]
Знали смо да се ближимо Босфору, али смо знали и да ћемо га видети тек наредног јутра: Сунце је на западном хоризонту већ расипало своје руменило. Стајали смо на палуби и посматрали нашу пратњу – делфине који су се играли и радовали у тамној морској води, баш као у класичној грчкој легенди. Сунце је бивало све ниже, тонуло је у море, ишчезавало иза видика. Опраштајући се коначно од нас, обод сунчевог круга као да је на тренутак поново бљеснуо, обасјавши зеленом светлошћу цео небески свод. Убрзо се појавио месец. Почела је још једна светла јужна ноћ. To последње вече скоро сви смо провели на палуби, разговарајући, уживајући у месечини, чекајући рујну зору да нам пружи први поглед на морски канал који раздваја Европу и Азију.
Наравно, већ у првим јутарњим зрацима назирала се обала, и ускоро је наш брод упловио у морски канал – једину природну границу између два од пет земаљских континената.
ХРАМ СВЕТЕ СОФИЈЕ – Божје Премудрости
Брод је пловио доста споро, па смо могли да разгледамо обе обале и на њима обрисе дивних кућа и вила међу тамним крошњама чемпреса, тако високих да су нас њихови врхови подсећали на речи из псалма: “Слава на висини Богу“. Вртови који су нам се указивали били су величанствени као и куће које су окруживали.
Приметили смо мале чамце како брзо плове са обале на обалу.
Након што је уз тутњаву сидра наш брод пристао, било је време да се искрцамо и да осмотримо град изблиза.
Најпре смо се сви запутили ка Светој Софији, сада џамији, а некада највеличанственијој Христовој цркви на целом свету. Света Софија, њена архитектура и детаљи и данас својом моћи усхићују уметнике и архитекте. Има ли потребе наглашавати да смо и ми били задивљени овим храмом славне хришћанске прошлости Истока?
Ходајући трговима и улицама Константинопоља или – како су нас учили да га зовемо – Цариграда, чинило нам се, нарочито у старијим деловима града, да корачамо тамо где су колико јуче пролазили Оци Васељенских сабора, окупљени изблиза и издалека; да ћемо на ћошку улице угледати Светог Јована Златоустог како без страха кори раскалашне хришћане Цариграда, говорећи им, као што су старозаветни пророци говорили јерусалимским Јеврејима, да ће им Господ одузети град ако се не покају.[3] Авај, није прошло много времена пре него што су се његова пророчанства и остварила.
Док смо корачали, судбина Цариграда у мојим мислима уобличила се у кратку беседу:
„Велика је била твоја изабраничка судбина, о, Цариграде! Постао си други Рим, али притом ниси схватио поуку судбине првог Рима. Због тога Бог ти је одузео царство и предао га твојим непријатељима из Азије.
Заборавио си завет Божји, заборавио си речи Светог Писма да Бог може начинити децу Аврааму и од песка морскога“.[4]
Након пола дана проведеног у Цариграду наставили смо путовање.
Сутрадан рано ујутро прошли смо кроз Мраморно море и Дарданеле и упловили у Егејско море. Поново смо били нестрпљиви, упињући се да видимо прве обрисе Свете Горе, о којој смо од малих ногу слушали приче. Коначно, у даљини се указало брдовито полуострво. Са велике удаљености могли смо да опазимо беле тачке ту и тамо међу стењем, знајући да су то светогорски манастири, свијени тамо као каква гнезда.
Пароброд се приближавао копну. На стотинак метара од обале описао је полукруг око подножја стрме, готово вертикалне стене. Посматрајући стену, уочили смо да је дубоко у њој усечена пећина. На улазу у пећину налазила су се ониска врата, на која се није могло ући другачије до згуривши се. Неколико мањих отвора представљали су вероватно прозоре.
Срећом, водич ходочашћа је био предавач грчког језика на Кијевској духовној академији, по националности Грк, који је добро познавао сваки кутак Свете Горе, али и целог православног Истока. Он нам је испричао причу о овој пећини.
Прича је за нас била посебно занимљива, зато што је потицала из времена пре не више од двадесетак година и што се тицала једног Руса.
Пред тим Русом отварала се блистава академска каријера, међутим он је изненада одлучио да започне монашки живот. Овог наочитог Руса у цвету младости, обдареног многим талентима и окруженог мноштвом пријатеља, неодољиво је привлачио монашки позив, тако да ни славна будућност која му се смешила, нити било шта од свега онога што му је нудио спољашњи свет, није било довољно да га задржи.
Напустио је све и из бучне руске престонице дошао чак на усамљену Свету Гору. Али ни подвижнички живот светогорског братства није му био довољан. Његова душа је жудела за ваистину великим подвигом. Са благословом прота и управе Свете Горе[5] одабрао је ову напуштену пећину, спустио се у њу помоћу ужета и започео живот у вечитој осами.
Већ двадесет година боравио је ту, не видећи ништа, не чујући ништа, пребивајући у непрестаном посту и непрекидној ватреној молитви.
Оно мало хране што му је требало допремано му је чамцем из оближњег манастира, а пустињак би спустио уже и повукао га назад. Управо то се одвијало док је наш брод заобилазио стену, међутим тајновити отшелник је за нас остао невидљив.
Остављајући стену иза себе, и даље смо размишљали о овом човеку који се предао Богу, који двадесет година није видео никога нити је чуо било чији разговор, о човеку који је целих двадесет година провео у потпуној тишини.
Полуострво Атос је самостална држава, монашка земља са манастирима уместо градова и села. Чини је низ манастира различитих народа – Руса, Бугара, Грка и Румуна, свих православне вере.
По природи ствари, учесници нашег поклоничког путовања желели су пре свега да виде руски манастир, тако да смо време на копну провели у манастиру посвећеном Светом Пантелејмону. Крочили смо на тло које већ хиљаду година није дотакла женска нога.
Манастир Светог Пантелејмона је прави мали град, добро организован, са свим предностима било ког савременог града. Његове уредне грађевине указале су се нам из даљине као бела, попут полијелеја,[6] на обалама Егејског мора, у самом подножју планине. Живело је ту две хиљаде руских отаца. Далеко од Русије, две хиљаде њених одабраних подвижника радило је, постило и молило се за своје спасење и спасење своје земље.
Пет часова, колико нам је план пловидбе брода допустио да проведемо тамо, било је премало.
Затим смо поново кренули на пут. На пут за Солун, колевку словенског просветљења, родно место наших првих учитеља, Светих Ћирила и Методија, преводилаца Светог Писма на словенски језик. На пут за Атину, о чијим философима и Акропољу смо слушали у школи. Коначно, на пут према правом циљу овог побожног ходочашћа – земљи Палестини.
Руски манастир СВЕТИ ПАНТЕЛЕЈМОН на Светој Гори (познат и као Русикон)
подигнут из темеља крајем 18. и почетком 19. века,
смештен крај мора и пре него што се уплови у луку Дафни на западној обали Свете Горе,
најупечатљивије светогорско манастирско здање
НАПОМЕНЕ:
[1] Приређивач Мемоара Светог Владике Мардарија изражава своју захвалност уреднику сајта http://palomnic.оrg/gallery/v/19-vek/ за дозволу коришћења слика из Свете земље.
[2] Свети Константин Велики, Први васељенски сабор одржан у првој пол. 4. века у Никеји (данас Изник у Турској).
[3] Ам 2, 4-5, Мих 3, 11-12, Ис 64, 11
[4] Лк. 3, 8, позивање на речи из Старог завета (Књига Постања 12, 2-3)
[5] Прот и управе Свете Горе – Светогорска свештена општина, највиша управна власт на Светој Гори коју из градића Кареје предводи Светогорски прот.
[6] Полијелеј – велики вишесвећњак на средини храма који се спушта од куполе.
