XII
Балкански рат
Моја посвећеност академским трагањима нагло је прекинута. Прошло је свега шест месеци прве године мојих студија када је свет уздрмала објава рата Турској, најпре од стране Црне Горе (26.септембра 1912. Године – прим. приређ.), а затим и Србије, Бугарске и Грчке.
Била је то борба за ослобођење оних Словена и Грка чије је вратове још увек притискао тешки турски јарам, и поред тога што су Берлинским споразумом 1878. ослобођени значајни делови територије. Обрадовао сам се новостима, а још више томе како је те новости дочекао Петербург. Макар једном град је показао своје словенско лице.
Чим је муњевита новост да су се балкански хришћани коначно ујединили доспела до северне престонице, чим је њено становништво чуло да је објављен рат против Турске, град који је обично био уздржан спонтано је поздравио догађај чији значај нема потребе посебно објашњавати. Сви смо осетили откуцаје дамара историје.
Реке народа, без икаквог позива, сигнала или унапред припремљеног плана, текле су ка главној градској артерији, Невском проспекту, на ком се, захваљујући сасвим нагонском кретању народа, убрзо окупило више хиљада људи. Као неким чудом, из гомиле су ту и тамо изронили транспаренти са родољубивим натписима и слоганима.
Народ је бивао све бројнији, из хиљада грла ширио се гласан жагор. Изгубљен у гомили, уздрхтао сам од радости пред тим одјеком. Овакав свеопшти занос никада раније нисам видео. Осетио сам да појединац више није важан, да прераста у део нечег већег од њега самог. У том тренутку нисам ни сањао шта ће се догодити нешто касније истога дана.
Изненада, кроз народ се зачуло довикивање. У једном тренутку успео сам да разазнам речи: „Где је Мардарије?“, „Јесте ли видели Мардарија?“, „Тражите га“.
Одазвао сам се и напрегнуо да схватим одакле узвици допиру. Особа која је покушавала да се прогура до мене био је ни мање ни више до истакнути државник, A. В. Васиљев, добро познат широм словенског света. Сматрао је да би било добро када бих ја, као један од неколико верских представника хришћанских народа који су објавили рат, одржао свечано богослужење и молебан за победу братског словенског оружја у управо започетом рату. Без мог знања или било каквог учешћа у јавним дешавањима, “коцка је пала” тако да сам практично преко ноћи постао познат у јавности.
КАЗАЊСКИ САБОРНИ ХРАМ у Петрограду
Да није било одушевљења изазваног објавом рата и да од мене није затражено да одржим свечано богослужење у Казањском сабору, могао сам завршити студије у миру и тишини, знан само уском кругу својих наставника, њихових породица и других студената, и свакако не бих постао толико познат широм Русије, новине не би тако често писале о мени, понекад у добром, понекад у лошем светлу, нити бих био споменут чак са говорнице Државне думе.
Кренули смо према цркви. Мањи део мноштва успео је да уђе, испунивши је до самих врата, док су хиљаде остале на околним улицама. Кроз масу сам се једва пробио до олтара. Затекао сам свештенство које ме је чекало. Већ пола сата очекивали су мој долазак. Народ ме је упијао радозналим погледима. Чинило ми се да ме посматрају сумњичаво, као да размишљају:
„Овај монах нема више од двадесет две године, али мора бити да га они који су га извели пред нас сматрају способним да у наше име изрази ово расположење и одушевљење, ову наду која сада испуњава словенске груди“.
Обукао сам богослужбене одежде што сам брже могао.
Свештенство је отпочело богослужење.
Приближио се тренутак да изађем из олтара и одржим беседу. Стајао сам непомично за Светим Престолом, леђима према сабрању, и три пута заредом брзо изговорио молитву „Царе небески…“. Молио сам се као никад пре. Срце ми је било усредсређено на саму срж молитве, снажно сам осећао узвишеност тренутка. Обратио сам се затим Богу у мислима, без речи, без молитве:
„Пред народ не излазим својом вољом, већ Твојом. Ја сам само Твоје послушно оруђе. Нећу проповедати од себе, него од Тебе. Знам да нећеш дозволити да посрнем, јер онај ко се узда у Бога не посрће. Нека, дакле, све што сада кажем буде на Твоју славу и на благостање словенског света, тако драгог мом срцу“.
Михаил Дмитриевич СКОБЕЉЕВ
(Михаил Дмитриевич Скόбелев, †1882, Москва)
генерал руске пешадије која га је назвала “Белим генералом”,
јер је јахао белог коња у белом оделу и са белом капом,
представљајући тако одличну мету за противника
У том тренутку осетио сам тишину уобичајену за крај богослужења, када народ помно ишчекује како не би пропустио прве речи проповеди. Брзим покретом окренуо сам се лицем према народу. Пошто сам позамашну раздаљину између олтара и амвона[1] прешао као на невидљивим крилима, почео сам:
„Благословен час у који су тамо, на далеким балканским планинама, хришћански народи одлучно и храбро збацили тешке ланце хиљадугодишњег робовања!
Сви који сте овде, који се молите у овом храму, као и огромно мноштво људи напољу, сви ви делите заједничка осећања са осталих сто осамдесет милиона Руса.
Управо овога тренутка ток велике реке словенске историје мења свој правац. Почиње ново доба.
Ако је хиљаду година трајало римског доба, а затим још хиљаду година германско доба, сада почиње нови миленијум, словенство уздиже заставу своје коначне победе.
Верујемо да се заједно са вама, напоредо са овим мноштвом које броји можда и сто хиљада душа, са многим милионима данашњих Руса, у Духу радују и поколења која су већ напустила овоземаљски живот.
У овом свечаном тренутку осећам да су међу нама невидљиво присутне душе руских императора, оних који су сањали о ослобођењу словенства од турског јарма. Они су сањали, али су током својих живота били спречени да своје снове претворе у стварност. Кримски рат се завршио Париским миром,[2] ослободилачки рат Берлинским конгресом.[3] Време још није било сазрело. Данас су и они са нама. И они виде да је и тај дан коначно дошао, и они се невидљиво радују савезу четири балканске државе. И не само они, него и Скобељев, Черњајев и друге славне и најбоље групе многих других словенских предводника, мудрих људи и идејних вођа, сада на ономе свету, благосиљају балканске Словене који су устали у име велике, историјске, свете ствари.
И ви, Руси, додајте ваш благослов на њихов, благослов за вашу словенску браћу која су устала на борбу. Молите се ватрено, не би ли на њиховом небу, помраченом петовековним облацима ропства, бљеснуло победоносно сунце слободе.
И нека Крст Господњи, који ће одана словенска рука уздићи на куполу Свете Софије, замени полумесец, насилно постављен на њу пре пет векова.
Нека овај дан буде светли почетак ослобођења, не само балканских Словена, него и Словена у целоме свету.
Нека се уједине у једну најприснију братску породицу, предвођену моћном Русијом.
Али нека се то не оствари у духу освајања, који је стран словенској души. He тако, него нека би се, пошто задобију своју дуго жељену слободу, дуго ускраћену могућност да дишу свој сопствени слободни ваздух, Словени попели на високу гopy Сион.
He би ли тамо, у духу тог светог места, остварили своју историјску мисију, те опет спојили полупане и разбацане таблице закона на којима је уклесан позив на свеопште братство, љубав и слободу“.
Тиме сам завршио проповед.
Снажни изрази одобравања које су моје речи појачале проширило се са верног народа унутар храма на оне напољу. У цркви се проломило појање хора:
„Слава Теби, Господе!“
НЕВСКИ ПРОСПЕКТ
Никада нисам сазнао да ли је то било планирано или случајно, јер после беседе на богослужењу какво смо служили није предвиђено. Али, иако није било по типику, било је сасвим у духу тога дана, као израз одушевљења широких народних слојева.[4] У том појању било је нечег, рекао бих, пророчког. Црквени хор је певао од свег срца, као да благодари Вишњем за већ предодређене словенске победе. Готово да се могло осетити ликовање поводом исхода рата који још није честито ни почео.
Др Димитрије Николајевич ВЕРГУН
(Дмитрий Николаевич Вергун, 1951, Хјустон, Тексас)
Карпато-руски писац
Затим смо напустили цркву, пробијајући се са напором кроз народ. A. В. Васиљев ме је узео за руку и рекао да пожурим према тргу. Одређен сам – казао је – да заједно са истакнутим Русом из Галиције, Д. Н. Вергуном, и још некима предводим митинг који ће се одржати на Невском проспекту.
Силазећи низ степенице храма, зауставили смо се на тренутак. Никада нећу заборавити величанственост призора који нам се тада указао. Невероватно велики број људи стајао је непомично, очекујући наш излазак. У односу на почетак богослужења знатно је порастао. Невски проспект и улица уз Јекатерински канал били су пуни света, све до Цркве Спаса на Крви, изграђене на месту где је убијен Александар II, ослободилац сељаштва.
Али то бескрајно море глава није било узбуркано. Сви су чували најбољи ред. Свечани тренуци били су прожети поштовањем и достојанством.
Изнети су портрети цара и транспаренти са натписима: „Слобода словенским народима“, „Крст на Свету Софију“. Народ их је поздравио моћним руским „Ура!“, срца су нам трептала од радости и узбуђења. Могло се готово видети како ваздух подрхтава од силине хиљада гласова.
Кренули смо напред. Словенска химна „Хеј, Словени”[5] орила се народом. Гласови су певали без пратње било какве групе или оркестра, али им није била потребна пратња да буду подједнако хармонични и слаткогласни колико и моћни.
Са транспарентима и портретима приближили смо се првим редовима оних који су се припремали за учешће у митингу.
Међутим, тек из улице Јекатеринског канала изађосмо на Невски проспект, одједном се, јурећи из бочних улица, на моћним, тешким коњима појавише козаци и жандарми. Следећег тренутка схватисмо да су наши транспаренти предмет њиховог напада.
Црква СПАСА НА КРВИ
посвећена успомени на место убиства цара Александра II
најлепши храм у Петербургу који није сличан ниједном другом у целом свету
Није могло бити грешке: наређено им је да разбију наше окупљање. Били смо запањени. Чинило нам се да за то нема никаквих разлога. Због чега се тако нешто догађа овде, у главном граду великога Петра? Постојало је само једно могуће објашњење: примена насиља била је, једноставно, начин да се Русија извини германофилским елементима у нашем дипломатском животу за излив прословенског заноса у Петрограду.
Нема сумње да је на првом месту требало умирити Аустроугарску чија би владајућа класа желела да види словенство као мртво питање, а словенске наде покопане у гробу. Изгледало је то као да се наша влада обраћа аустроугарској:
„Потпуно сте у праву у погледу својих захтева, и ми ћемо, да бисмо вам удовољили, бајонетима растерати овај моћни скуп, иако се на њему не певају револуционарне песме, већ родољубива химна “Хеј, Словени“.“
Осећали смо како велика Русија понижава саму себе, и то пред киме? Пред једном државом која носи углед старог циничног представника Метернихове школе.[6]
НАПОМЕНЕ:
[1] Амвон – узвишен простор испред олтара и иконостаса.
[2] Кримски рат (1853-1856) између Русије и Турске, након неколико омањих сукоба локализован је на Криму. У току рата је умро Никола I а његов наследник Александар II је предложио (након пада Севастопоља) мир савезницима који је закључен на Париском конгресу 1856.
[3] Берлински конгрес је сазван 1878. године после Руско-турског рата (1877-1878), a на предлог великих сила: Немачке, Русије, Енглеске, Француске, Аустрије, Италије и Турске. Председавао немачки канцелар Бисмарк.
[4] Сачинитељ је свестан два литургијска противуречја црквеном типику (уставу). Прво, да се проповед не произноси на крају Свете Литургије већ одмах након прочитаног Светог Јеванђеља. Али Руси, као уосталом и Срби, веома често произносе тумачење Светог Писма тек након отпуста из практичних разлога (кашњења народа на богослужење). Друго, појање хора или било каква друга служба у цркви (молебан, панихида и слично), након свршетка Свете Литургије, суштински нема богословског смисла и чак је противна богослужбеном духу јер је све већ садржано и свршено у Светој Литургији. Митрополит Антоније (Храповицки, види главу пету и девету), на пример, осуђивао је такву праксу и никада није обављао никакве врсте богослужења након свршетка Свете Литургије.
[5] Свесловенска химна „Хеј, Словени” – изворно пољска песма (речи и мелодија) коју су касније преузели комунисти.
[6] Метернихов систем или школа – политичко-апсолутистички назадни режим који гуши сваки национални ослободилачки покрет. Добио назив по озлоглашеном аустријском државнику (канцелару) К. Метерниху (Klemens Wenzel Lothar von Metternich, †1859).
