Глава I – ДОДАТАК
ЊЕГОШЕВА ЗАВЕТНА КАПЕЛА
посвећена његовом славном стрицу Митрополиту Црногорском – Светом Петру Цетињском
(†1830, прославља се 18/31. окт)
Првобитни изглед унутрашњости Његошеве капеле
ЈАНКО ВУКОТИЋ, Р. Тајишић и М. Мартиновић испред Његошеве капеле
Краљ Александар је 1925. године Његошеве посмртне остатке вратио на врх Ловћена (Језерски врх) из Цетињског манастира у коме су биле склоњене 1916, као што је те исте 1925. обновио цркву Светог Петра I на Ловћену, коју су током Првог светског рата аустријске снаге бомбардовале. Послератна црногорска власт је донела одлуку 1952. године да се на месту Његошеве капеле, премда проглашене спомеником културе под заштитом државе, изгради Његошев маузолеј (према нацртима скулптора И. Мештровића), који се ту, на нашу жалост, и данас налази. Капела је 1974. срушена до темеља, Његошева последња жеља и завет погажени a његови посмртни остаци и гроб у првом храму посвећеном Светом Петру Цетињском, оскрнављени. Документарни филм о рушењу Његошеве заветне капеле 1974. године однедавно није више забрањен и доступан је на: https://www.youtube.com/watch?v=bpval mTd5-w&feature=youtu.be.
Одбор за прославу враћања Његошевих костију на Ловћен 1925. године.
На слици: седе (с лева на десно): генерал Војислав Крупежевић, војвода Божо Петровић, Митрополит ГАВРИЛО (Дожић),
жупан Милован ЏАКОВИЋ и Вуко Вулетић.
Стоје: Милан Рамадановић, Алекса В. Мартиновић, Душан Д. Вуксан, Томо Милошевић и Гл. Вукотић
ДУБРОВНИК, 17. век
Од времена пресудног таласа свога покрштавања у IX веку, трудом Светих Седмочисленика, Св. Ћирила и Методија и њихових ученика, Срби на Приморју живели су неколико векова подељени између Рима и Цариграда, односно њихових јадранских дијецеза, с почетка између латинске Сплитске архиепископије, потоње Сплитске надбискупије, и гркофоне Драчке митрополије Новог Епира. Спасавајући душу и богодану самобитност свога рода коме је претило да нестане у вртлозима латинског и грчког политичког и црквено-политичког хегемонизма, супротставио се Свети Сава, први Архиепископ аутокефалне Српске Цркве, оснивањем двеју српскојезичних епископија – Зетске и Стонске, које под новијим земљописним именима Захумско-херцеговачке и Црногорско-приморске (и Скендеријске) наше помесне светосавске Цркве делују и данас на подручју северне Арбаније, Црне Горе, Херцеговине, старог Захумља.
Владика Петар II Петровић ЊЕГОШ – Владика Раде (1813 -1851)
локално се помиње као Свети у Митрополији Црногорско-приморској,
у исти дан када и Свети Петар Цетињски Митрополит Црногорски (прославља се 18/31.окт)
Стихови из Његошевог ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА
који се односе на поменуте словенске јунаке СУВОРОВА, КУТУЗОВА и КАРАЂОРЂА
Стихови из Његошевог епског сп(ј)ева СВОБОДИЈАДА (Песма о слободи, 1854)
у којима је опевао Ивановог прадеду, војводу Црне Горе СТАНКА (СТАНО) УСКОКОВИЋА (†1813),
чувеног јунака за време владе Петра I Петровића-Његоша,
команданта црногорске војске у савезничкој одбрани са Русијом против француских освајача под Наполеоном,
који су кренули да покоре малу Црну Гору, верну савезницу Русије.
Војвода Станко (Стано) погинуо је у страшној бици код Дубровника (средњовековни назив – Рагаса).
Рат који је Русија тада водила против Наполеона описан је и у Толстојевом Рату u миру, једном од најбољих светских романа.
Министар рата, Јанко ВУКОТИЋ
(село Чево, Црна Гора, 1866 -1927, Београд, сахрањен у Алеји великана на Новом гробљу, поред Николе Пашића)
У сродству са краљевском династијом Петровић-Његош.
Сердар и Армијски генерал у Првом и Другом Балканском и Првом светском рату,
један од највећих војсковођа Књажевине и Краљевине Црне Горе.
Најближи сарадник у ратним окршајима била му је кћерка јединица Василија.
Лично сведочанство Василије Вукотић записано је у књизи Антонија Ђурића Жене Солунци говоре.
Њ.В.Краљ НИКОЛА I Петровић Његош
(Његуши, 1840/1-1921, Антиб поред Нице, Француска)
владајући кнез Црне Горе (1860-1910)
краљ Црне Горе (1910-1918)
Био у браку са Миленом Вукотић (тетком Јанка Вукотића)
Њихова кћерка Анастасија била удата за Великог кнеза Николаја Николајевича – види главу двадесет пету)
