III
На путу
Али, вратимо ce Студеници. Од самог почетка, моја су искуства у овом манастиру била необична и сваки је дан остављао свој печат на мом младом срцу.
У средишту мојих најдражих успомена налази се мој старац Андреј и дуги сати које сам проводио са њим у ноћној тишини, тишини која духу пружа благословени мир.
Андреј је био један од оних најстрожих подвижника. И сам је био изузетан, па тако и његова прича о доласку у манастир. Потицао је из сељачке породице и одрастао у оближњем селу. Када је напунио двадесет година, родитељи су одлучили да му је време за женидбу и према тадашњим обичајима почели да му траже невесту. У суседном селу нашли су добру девојку и уговорили свадбу. Међутим, свега неколико недеља пре дана одређеног за свадбу догодила се страшна несрећа: Андреј је изгубио очињи вид. Покушавали су све, но ништа није помогло да му се вид врати. Ова несрећа га је духовно толико потресла да је напустио родитељски дом и настанио се у Студеници.
Када сам 1906. ступио у манастир, он се ту подвизавао већ четрдесет година. Сматран је за старца. Иако је био књишки неписмен, поседовао је изузетну мудрост. Андреј је такође био музикалан и у томе самоук. Присуствујући јутарњим и вечерњим богослужењима у манастирској цркви, сваког дана, из године у годину, и пажљиво пратећи појање, Андреј, који није знао ноте, до савршенства је научио све напеве и знао богослужбени типик за свих 365 дана у години.
Манастирска црква се налазила у средишту, окружена са свих страна конацима са братским келијама, на удаљености од око две стотине метара. Овакав распоред је остао из далеких, опасних времена, када је чврсти зид манастирских конака могао послужити као одбрамбени бедем. Унутар тог затвореног круга налазио се воћњак, чије су крошње у пролеће љупко цветале, а у лето пружале пријатан хлад од Сунца које је често пекло. У овом воћњаку није било стаза ни путељака, вероватно зато што монаси, идући у цркву или из ње, нису пролазили увек истим путем. Ипак, отац Андреј је, прелазећи пуних четрдесет година пут од келије до цркве и обратно, утабао своју стазу. Празничним данима, када је црквену порту испуњавао народ, он би сигурним кораком пролазио кроз гомилу, улазио у цркву и заузимао своје место за певницом.
Слепило није доживљавао као Божју казну, већ га је прихватао као „послушање“, као пут којим га је Господ позвао на спасење.
Оци су га поштовали, а народ надалеко сматрао прозорљивим.
Привукао ми је пажњу већ првог дана. Пробудио је моју радозналост, желео сам да сазнам какав је то човек и какав живот води. Рекли су ми да непрестано пости и моли се. Од тада сам пожелео да будно пратим његов начин живота и подвига. Једне ноћи, док је цео манастир спавао, изашао сам из своје келије и најтише што сам могао дошао до његове келије на супротној страни конака. Стао сам пред његовим вратима. Испод врата се није видела никаква светлост, јер њему светлост није била потребна. Ослушкивао сам. У тишини су звецкала зрнца његове ћилибарске бројанице, једно по једно. Чуо сам га како опет и опет понавља молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног. У размацима од по минут или два, не више, пао би тешко на колена и начинио земни поклон. Чули су се тупи ударци чела о дрвени под.
Обично није никога примао у келију. Ипак, једном после богослужења пришао сам му у цркви и замолио га за помоћ и духовни савет. Драге воље је пристао да ми помогне и дозволио да га посећујем у келији и да му читам Житија Светих, која је знао напамет. Успут ми је тумачио одломке из Светог Писма. He само једно вече – многе и многе вечери провели смо заједно у његовој келији, настављајући разговор дуго након што би остали чланови заједнице заспали. Уз трепераву светлост свеће читали бисмо и пречитавали ту пребогату ризницу људског духа, читали о делима и опитима, о животима Светих, прекидајући често читање ради молитве и земних поклона. Понекад смо толико били узнети духом и погружени у молитву да смо усред љутих зимских ноћи заборављали да у лимену пећ убацимо кукурузно кочање, па се ватра изненада гасила.
Посматрајући његову постељу са простирком од грубе коњске длаке, први пут сам непосредно видео занос који је својствен духовном подвигу. Постеља је, заправо, била обична клупа, десетак центиметара краћа од њега кад би легао, тако да су му стопала висила без потпоре, и толико узана да је могао лежати само на боку, а ако би желео да се окрене на другу страну морао је најпре да устане.
Надахнут његовим примером, затражио сам благослов да и ја себи начиним сличну постељу. Он ми је дао не само дозволу, него и благослов. Убрзо сам схватио да је и најобичнија тврда клупа подједнако добра за одмор као и најмекша и најудобнија постеља.
Манастир СТУДЕНИЦА
најстарија архимандрија Српске Православне Цркве (1190),
ктитор Преподобни Симеон Мироточиви
(Стефан Немања, †1200, Хиландар, прославља се 13/26. феб)
Оцу Андреју никада није била потребна било чија помоћ. Толико се навикао на околину, на распоред предмета и на раздаљину између њих, да се кретао са прецизношћу и спретношћу која би за старца његових година била зачуђујућа чак и ако занемаримо његово слепило. Прелазио би пут од своје келије до ходника без пипања или штапа и доносио дрва или, чешће, кукурузно кочање и стављао га право у пећ, без иједног сувишног корака, не сударајући се са предметима који су га окруживали. Ко би га први пут видео не би ни помислио да је слеп.
Два пута дневно могли смо видети оца Андреја како са својим посуђем иде у кухињу по ручак, а затим по вечеру. Када би га оци видели да носи храну у келију (никада није јео са осталима) знали би да је време за трпезарију. И заиста, тек што је отац Андреј стизао до врата своје келије зачуло би се звонце, позивајући монахе у трпезарију. Тако је отац Андреј увек тачно знао, без помоћи часовника било које врсте, када је време за обед, за службу или за било шта што га се тицало.
Манастир се снабдевао водом са извора ван зидина, из ког је увек текла хладна и свежа планинска вода. Испред извора се, међутим, налазила повећа јама за воду преко које је било стављено камење да би се могло доћи до самог извора. Но то камење је било неједнаке величине и неравно, са недовољно места за стопало. Често сам гледао оца Андреја како излази за својим земљаним крчагом да захвати воде. Плашио сам се да ће се оклизнути или саплести о камен и угазити у бару, што се другим монасима повремено догађало. Нисам могао да схватим како слеп човек прелази преко тог камења са крчагом у руци, али Андреј је корачао сигурно, као да хода по равном тлу. Мирно би напунио крчаг водом и са једнаком сигурношћу, иако можда мало спорије, вратио се у своју келију као да је обавио најједноставнији могући задатак.
Оцу Андреју је памћење служило уместо очију. He само што је напамет знао све напеве, цео пасхални циклус, поредак свих богослужења – питања у којима би и свештеник, дипломирани богослов, могао понекад да погреши – него је, слушајући дневна читања из Апостола и Јеванђеља, научио напамет цело Свето Писмо, од речи до речи. Једини случај из било које земље да је унеколико сличан његовом, колико је мени познато, јесте случај Хелен Келер. Његов случај, иако различит, по упечатљивости се донекле може упоредити са њеним.[1]
Био сам млад и пријемчив за утиске, а отац Андреј као да ми је својим примером непрестано говорио:
„Ако сам ја овако неписмен, слеп и стар успео да досегнем савршенство у обуздавању својих телесних чула, толики степен развоја својих природних талената, замисли тек какве се све могућности отварају пред тобом који имаш очињи вид, а завршио си и средњу школу“.
Духовна проницљивост оца Андреја подсећала ме је на епиграм немачког песника Лесинга:
“Премда сам слеп,
Ја даље могу видети,
Надмноштва других, слепих као и ја“.[2]
Моје искуство у Студеници имало је и другу страну. Црква у чијем олтару сам посвећен за служење Господу у чину ђакона била је древна црква од историјског значаја. Преживела је осам векова бурне историје нашег народа. Њени су величанствени сводови чували владаре мог народа, међу њима и два наша највећа краља. Пламен родољубивих осећања подстакнут мислима о нашој славној прошлости још више су разбуктавале приче монаха о догађајима чији су безмало савременици били. Многи монаси су памтили учеснике последњих битака за ослобођење Србије од турског јарма. Живот у Студеници је учинио да још дубље спознам своју припадност српству.
Владика Жички САВА ДЕЧАНАЦ (Бараћ) (†1913, Чачак)
значајан национални делатник, завршио Кијевску духовну академију (1871)
Никада нећу заборавити ни сате проведене у библиотеци, чија су књижевна блага умногоме допринела да се духовно припремим за широко поље делатности на које ћу ускоро бити призван.
Мој боравак у манастиру трајао је годину и по. Завршио се онога дана кад ми је отац игуман, архимандрит Серафим, уручио одлуку Сабора српских Владика.
Према одлуци, предстојало ми је путовање у Москву, у братство Српског подворја, да бих тамо наставо богословске студије у једној од руских школа.
Био је то за мене још један тужан растанак. Оци су ме свечано и са љубављу отпратили до манастирске капије и послали у свет. Тај тренутак је био пун туге, али и дубоке захвалности за све поуке побожности и смиреног подвига које сам од њих добио, као и за нова сазнања и спознаје до којих сам дошао, проширивши уз њихову помоћ своје духовне видике.
Но упркос свечаности тренутка и узбуђењу због одласка под овако необичним околностима, наш растанак није прошао без ведрог расположења. Неки монаси су ми прећутно давали до знања да није у реду што напуштам манастир, да ли зато што су се бојали да ћу им недостајати, или што су мислили да је мој боравак у манастиру од свега годину и по дана прекратак да бих отплатио одежде које су за мене купљене средствима из заједничке благајне када сам рукоположен – није ми познато. Тек, када је куцнуо час растанка, отац Митрофан старији (било их је двојица са истим именом) није издржао да ми помало подсмешљиво не каже шта има на уму:
„Значи, Мардарије, напушташ нас? Одлазиш у Русију да учиш? Хоћеш да постанеш Владика? Упамти шта ти кажем: никада од тебе Владика неће бити. Ако се вратиш овамо као Владика, можеш да ми се попнеш на леђа и да ме јашеш као магарца свуд по манастиру“.
На то је Симеон казао нешто што вероватно ни сам није очекивао. Симеон, који је замонашен кад и ја, и ког сам сматрао својим духовним братом, имао је више разлога од осталих да негодује због мог одласка. Имали смо заједничко послушање да сваког дана служимо у цркви. Увек смо служили наизменично – он једне седмице, ја следеће, а сада ће све то он морати сам. Било како било, тек што је отац Митрофан изустио ове речи, Симеон се као из топа огласи: „И мене!“
Настао је тренутак мог одласка. Док сам се удаљавао, много пута сам се окренуо да још једном видим чувени манастир у коме сам провео толико срећних и душекорисних дана. Што сам даље одмицао, све ми се више чинило да благословена средина мира која ме је тамо окруживала полако нестаје. Предосетио сам буре и олује у предстојећим данима, и то можда већ у скорој будућности.
Има једна реченица у Светом Писму која тачно описује стање мога ума у тим данима: Не знаш шта ће дан донети.[3] Отишао сам, односећи са собом манастирски мир, у срцу које само није имало мира.
Одлука да оставим манастир и пуноћу његовог мира није била моја.
Ишао сам куд ме је водила сила којој се преслаба људска воља не може одупрети.
Ишао сам онако како ми је Божја рука показивала пут.
На путу за Београд посетио сам Владику Саву Дечанца у владичанском двору – старешину древне Жичке епархије који ме је рукоположио.
Седамдесетогодишњи Владика био је веома љубазан према шеснаестогодишњем ђакону који му је дошао у посету. Желео сам да затражим благослов за дуго путешествије које је тек почињало. Међутим, Владика се није зауставио на томе. Очински је, дуго и непосредно разговарао са мном. Његове поуке никада нећу заборавити.
„Бог нека те поспеши на твом дугом путу“, рекао ми је стари Владика замишљено. „Надам се, као и ти, да ћеш у Русији стећи неопходно знање за служење својој Цркви и народу.
Упамти занавек, као прво и као последње, да ти не одлазиш у страну земљу. Русија је словенска земља, као што смо и ми, тесно повезана са нама крвљу и вером.
Као ти данас, и ја сам се пре много година упутио у Русију како бих се припремио за служење својој Цркви и земљи. Завршио сам духовну академију, чему и ти тежиш.
Говорим ти из личног искуства. Заволећеш и земљу и народ, а они ће ти заузврат широм отворити врата свог гостољубља. Никада се нећеш осећати као да си међу туђинцима, а и Руси ће већ на први поглед знати да си ти Словен, њихов брат.
Учи марљиво, образуј ум свој, чистим и умереним животом постани пример за угледање другима.
Надасве, налазећи се на непресушном извору словенских узора, на самом кључу животодавног потока словенског надахнућа – упијај. Упијај да би, када и сам одрастеш и постанеш зрео човек“ – овде је са метафоре о води прешао на метафору о ватри – „могао да у пламену огња пренесеш сјај словенског духа народима чији учитељ и пастир ти је суђено да постанеш.
Иди сада у свој нови живот, и нека те прати Божји благослов“.
Из Београда и Србије отишао сам сутрадан, у цик зоре.
Након што је воз изашао из станице у Београду, само неколико стотина метара нас је – макар теоретски – делило од Аустроугарске. Толика је била раздаљина од станице до железничког моста преко Саве, која је тада била граница између Србије и њеног моћног суседа.
Сасвим природно, очекивао сам да са друге стране моста сретнем туђинце који говоре страним језиком. Али не, на моје изненађење људи са северне стране обале реке Саве били су Срби, као и током наредних часова путовања. Становништво је већином било српско, све док се нисмо приближили Будимпешти на четири сата вожње.
Могу да наведем многобројне упечатљиве примере тога шта је граница између Србије и Аустроугарске значила 1907. године, онаква каква је била када сам је по први пут прешао. Сремски Карловци су један од тих примера.
Након сат и по вожње кроз Аустроугарску угледали смо њихову знамениту Саборну цркву и величанствени двор тамошњег патријарха. Од старијих сам чуо за Сремске Карловце као за српски Сион.[4] Сада сам их, док је воз стајао, стицајем околности посматрао сопственим очима.
Зграда Патријаршије и Саборна црква у Сремским Карловцима – „ српски Сион” –
од 1848. када је обновљено достојанство Патријарха, постаје седиште поглавара Српске Православне Цркве
Овде су два века боравили патријарси једног дела српског народа, оног дела некада поробљеног српског народа чије је претке Патријарх Арсеније Чарнојевић преселио овамо (1690. Године – прим. приређ.), у Аустроугарску, из старе Србије, са све марвом, покућством и свиме што се могло понети, не би ли их спасао од турског насиља.
Ближили смо се Будимпешти.
Затекао сам се у области у којој је преовладавао мени непознат и недокучив језик. Овај језик ће ме пратити до следеће словенске земље, Закарпатске Русије, са којом ћу се сусрести по први пут.
„Да ли смо близу руске границе?“, упитао сам случајног сапутника који је управо ушао у воз и изгледао као да је из тог дела државе.
„Ма не“, одговорио је, уверавајући ме да нећу пропустити своју станицу. „Имате још неколико сати вожње“.
За мене се, међутим, у овим једноставним речима крила трагедија. Наједном сам схватио њихово право значење. Русија није била даље но што сам ја претпостављао, а мој сапутник је опет био у праву када је реч о граници.
Како је то могуће?
Околности су ме истог тренутка навеле на одговор: нису само неки мањи словенски народи или њихови делови били под страним непријатељским туђинским јармом. Чак и делови Русије, моћне Русије, налазили су се под страном влашћу, премда је и овај део Русије, као и други словенски народи, полагао сва права да постоји као независна држава и да развија сопствену културу.
АЛЕКСАНДАР I БЛАГОСЛОВЕНИ (†1825)
руски император из династије Романов, краљ Пољске и велики кнез Финске (1801-1825),
улази у освојени Париз
Након што сам с болом у души дошао до одговора на прво питање, уследио је низ нових, која су ме одвела две стотине година руске историје уназад.
Где је био Петар Велики, који је силом свог оружја и решености победио Карла XII Шведског у дугом двобоју за упориште на Балтику? Где је био када је Пољска подељена а Галиција и Закарпатска Русија препуштене Аустроугарској, када су ова подручја пала у срамно ропство и била отргнута од заштите своје матичне земље?
Где је био Александар Благословени док су ови Словени били изложени прогонима, Александар који је након Наполеоновог марша на Москву успео да га потисне назад, све до Париза?
Да ли је могуће да су руски монарси Петар I и Александар I толико дубоко били заокупљени својим империјалним плановима, да су заборавили на Галицију[5] и Закарпатску Русију, области окрутно отргнуте од породице руских народа?
Зар је могуће да Александар Благословени, који је након Наполеоновог пораза код Лајпцига и оставке на свој положај био одлучујући чинилац преуређења, који је у историји остао запамћен као давалац националних слобода европским народима – зар је могуће да он није могао пронаћи начина да превазиђе све потешкоће и поврати отуђене области?
Пролазио сам кроз земље које су од памтивека биле руске, најстарије од свих словенских земаља, кроз земље које се сматрају колевком словенске pace. Слушао сам људе у возу и на перонима како говоре руски, виђао упечатљиво руска лица, читао руске називе станица. Моје прво осећање била је огорченост тиме што овим људима законом није дата могућност самоопредељења, могућност да се политички изјасне као Словени, што су по крви и били. Уместо тога, били су приморани да остану поданици туђинске и непријатељске силе.
Али, мало помало, осећање јаког негодовања пред оваквом неправдом сменило осећање трагичности што од свих словенских предела управо ова област, ова равница у којој се словенска раса зачела, одакле се ширила и множила док бројчано није надмашила све остале европске pace, грца под иностраним јармом.
Божићни празници су се управо завршавали док сам пролазио кроз Закарпатску Русију. Време је било хладно чак и за руски децембар, и поред тога олујно. Са обе стране пруге лежали су високи сметови снега, и мада је пруга морала бити релативно чиста чим смо се кретали, локомотиви није било лако.
Док сам гледао кроз прозор, пала ми је на ум мисао коју би Пушкин, да је живео у време парних машина, могао преточити у узбудљиву националну поему.
Ова локомотива, помислио сам, умногоме личи на словенску расу, способно снажну и брзу. Освануће дан када ће словенство, као наша ледом покривена локомотива, пронаћи свој излаз између наноса туђинске надмоћи, покидати њене ледене и студене окове и похитати на јарку сунчеву светлост своје судбине.
У вагону је било хладно, а напољу почињало да се смркава. Ипак, у души сам осетио топлину и светлину. Помисао на величину словенства, на тежак али не и неостварив задатак у чијем средишту се налази мој род, загрејала ми је срце. Светлост остварења коју сам се, будући млад, могао надати да дочекам, већ је сијала у мојим очима.
Спустила се ноћ. Успављујући ударци точкова почели су да узимају данак мојим сапутницима. За мене, међутим, није било сна.
Узбуђеност у ишчекивању била је све већа и већа.
Најзад, ушао је пратилац воза. Најавио је станицу за коју сам знао да је последње стајалиште на аустроугарској територији. Још само једна станица и бићемо у Русији.
Срећа, чиста срећа као у детета када га врате мајци, заиграла ми је у срцу.
Жељно сам бројао телеграфске стубове. Радовао сам се сваком пређеном, јер то је значило да сам још ближи руској граници.
Посматрао сам јеле и брезе прекривене ињем, покушавајући да погодим која ће бити прва на руској земљи.
Воз је успорио, а затим се постепено зауставио.
Ван себе од узбуђења, јурнуо сам кроз врата, скочио са степеница вагона.
Бацио сам се ничице на земљу и целивао Русију, руску земљу. Упутио сам јој поздрав какав Јеврејима за време Мојсија није било дозвољено да упуте својој обећаној земљи.[6]
Одмах затим, полетео сам усхићено у загрљај првом Русу ког сам угледао – станичном жандарму одважног изгледа, и на његово запрепашћење изљубио га као давно изгубљеног брата.
Био сам у Русији.
НАПОМЕНЕ:
[1] Хелен Келер (Helen Adams Keller, 1880-1968), славна америчка књижевница и предавач. Најпознатија по томе што је, премда слепа и глува готово од рођења, постала једна од најобразованијих жена света, стекавши универзитетску диплому у 24. години живота.
[2] Г. Е. Лесинг (Gotthold Ephraim Lessing, †1781) – цитирани епиграм није са споменика овог немачког писца и философа већ из једне од његових књига епиграма.
[3] Приче Соломонове 27, 1
[4] Сион – Божји град, символ спасења.
[5] Галиција – област на истоку средње Европе подножју Карпата, данас подељена између Пољске и Украјине.
[6] 5 Мој [Поновљени закони] 34 ,4
