I
На висинама Ловћена
Било je то трећег јуна године 1904. Имао сам четрнаест година, похађао гимназију у Црној Гори, на Цетињу.
Управник школе је сазвао збор и објавио да прва три дана идуће седмице нећемо имати часове. Потом нам је објаснио разлог овог неочекиваног распуста: нама ђацима ће се пружити прилика да заједно са наставницима одемо на излет, на планину Ловћен.
Ловћен је једна црна гора – monte negro, пo којој је наша земља и добила име. Њен главни врх овенчан је јасно оцртаним обликом круне, која прикладно украшава један од највеличанственијих планинских врхова у Европи. Ловћен је, такође, жижа нашег националног, историјског и књижевног предања. На његовим обронцима, после боја са Турцима на Косову 1389. године, потражили су прибежиште непотучени српски племићи. У једном од села на Ловћену изникла је црногорска династија. На највишем врху ове планине сахрањен је наш највећи песник.
Од најранијег детињства живео сам у Цетињској котлини. Знао сам да понекад сатима не скидам поглед са поноситих врхова Ловћена. Чинило ми се тада да само моћне птице, соколови и орлови, могу допрети до њих.
Стога је потпуно разумљиво узбуђење које сам осетио када сам чуо управникове речи. Ко би могао и помислити да ћемо већ следеће недеље ми, дечаци, раширити крила и из Цетињске котлине се винути ка неприступачним врховима кршевитог Ловћена!
Молили смо се Богу да нам у понедељак подари лепо време, да се на небеском плаветнилу не укаже ниједан облачак.
Као полазна тачка излета одређена је школа, одакле смо кренули у четири сата ујутро.
Каква је само била наша срећа кад смо се пробудили и видели да нас очекује дивно јутро! Ко не познаје црногорску климу тешко да може замислити колико дан у нашим планинама уме да буде леп. Тога јутра ваздух је треперио тананом јасноћом, прозиран и сјајан као стакло. И све остале околности тога дана биле су једнако савршене. Као да је васцела природа са пријатељском наклоношћу потпомогла наш подухват.
Стога се замало не отесмо наставницима у свом усхићењу. У почетку су нас они водили, но наше је узбуђење било толико да смо их убрзо оставили иза себе. За десетак минута прешли смо Цетињску котлину и кренули да попут дивокоза хитамо уз стрмине, хватајући се рукама за стење баш као четвороношци. Савлађивали смо камен за каменом, док су се наши професори трудили да нас стигну.
Сунце је, међутим, већ било високо, а топлина дана нас сустизала када смо стигли до врха првог гребена. Са овог узвишеног места видела се суседна котлина. На први поглед ништа необично: омања котлина окружена планинама, ту и тамо разасуте ониске камене кућице какве се често виђају по Црној Гори, и неколико цркава.
Наставници су нам објаснили шта је то што видимо: пред нама се простирало село Његуши, колевка породице Петровић-Његош, наше владарске династије. Ту је рођен Данило Петровић, наш први књаз-владика, верски вођа ком су се Црногорци обратили за помоћ кад их је њихов световни владар изневерио, те који је 1697. године добио право да изабере наследника и тако оснује нову династију. На овом месту рођена је већина његових наследника.
Само село се састојало од тридесетак до четрдесет кућа саграђених с обе стране широког пута.
Овај друм, по речима наставника, био је једина веза између Црне Горе и остатка света. Од Његуша пут је кривудао заобилазећи планину, па ивицом кањона све до Котора (на енглеским мапама често означеног као Катаро) и мора. Црна Гора, комад земље једва три пута већи од Роуд Ајланда,[1] једини је део Балканског полуострва који Турци никада нису успели да освоје. Црногорци нису градили друге путеве. Сматрали су да би путеви отворили земљу и омогућили лакши продор непријатеља.
Далеко пре но што ћемо ући у Његуше приметили смо на једној од кућа велики натпис. Натпис је гласио обећавајуће: Хотел Гранд. На улазу у село сусрели смо групу мештана на челу са сеоским старешином. После кратког поздрава, овај нас је позвао да будемо гости на вечери коју ће нам приредити мештани. Следећи његова упутства, кренули смо низ улицу која је водила право према хотелу Гранд. Међутим, када смо се обрели пред гостионицом схватили смо да је натпис скоро исте величине као и сама грађевина, довољно велики да је сруши при налету јачег ветра.
У хотел се улазило на омања врата. Хол у виду предсобља водио је у мали ходник са собама за госте, њих укупно две – соба број један са леве и соба број два са десне стране. Похитасмо у једине две собе које је нудило ово гостопримљиво коначиште. После дугог успињања били смо гладни као мали вукови.
Кућа се не цени по лепоти зидова него по гостопримству, вели стара изрека. А у овој кући је било телећег печења, пите са сиром, домаћих кобасица, сира и друге домаће сеоске хране у изобиљу, тако да одмах поседасмо за богату трпезу.
ГРАНД ХОТЕЛ – Grand hotel у Његушима 1915. године
Ускоро је, међутим, дошло време да наставимо пут. Опростили смо се са гостољубивим мештанима Његуша и кренули даље. Пут нам се сада чинио знатно краћи и лакши, пошто смо се окрепили одмором и храном. За мање од пола сата стигли смо до Крсца, места које посећују сви туристи.
До Крсца пут води скоро све време узбрдо, тако да онај ко се пење не види скоро ништа осим самог пута. А онда наједном, са последњим кораком који путника доводи на сам врх, пред очима се указује призор који одузима дах својим замахом и лепотом: неописив призор Которског залива или, како га странци називају, Боке которске (то јест „уста“ которских), и Јадрана.
Варош ЊЕГУШИ, трговачка четврт (пијаца) 1903. године
Хиљаде туриста из свих крајева света посећују Крстац сваке године и заслепљени, као и ми тада, неочекиваном лепотом не могу да одвоје поглед од призора. Тај тренутак им остаје у памћењу док су живи. Само је узвишени Творац могао да начини такву слику својом божанском руком.
Никада више на својим бројним и дугим путовањима нисам видео ништа слично величанственом погледу са Крсца. Ни обале Црног мора на суровом Кавказу, ни тиркизне воде насмејаног Крима, ни заслепљујућа лепота Азурне обале, ни Босфор са својим дивотама, ни живописни предели Швајцарске – ништа се није могло упоредити са тим видиком од кога застаје дах, висиком који се тога дана крилио пред мојим задивљеним очима.
Непосредно испод нас, хиљаду осамсто метара ниже, лежао је плави Которски залив са безброј малих увала које се попут норвешких фјордова[2] усецају дубоко у горостасне планине, по ободу украшен лепим градићима.
Са места на ком смо стајали залив закриљен планинама изгледао је тако пространо и мирно да сам помислио: ако би на мору одједном почела страшна бура, овај спокојни залив би могао послужити као уточиште за све морнарице и трговачке бродове света.
Величанствен ПОГЛЕД СА КРСЦА
„најлепши фјорд на свету“, како су многи назвали Которски залив
За то време, наши су наставници већ размишљали о повратку. Сматрали су да смо успоном до Крсца достигли крајњи циљ излета. По њиховом мишљењу, било је довољно утисака за један дан. Даље пењање би нас сасвим исцрпело, треба да кренемо кући, итд. итд.
Неки од нас, међутим, нису могли да се помире са таквом одлуком. Неколицина ученика, оних одлучнијих међу нама, одлучила је да настави пут до самог врха Ловћена. Уз дозволу вође излета, ова групица је у пратњи два-три наставника кренула ка врху.
Наше младалачке душе на овај подухват није подстакло само ишчекивање нових утисака, нити само жеља да откријемо још шири хоризонт. Врхови Ловћена су нас привлачили зато што се тамо гope налази гроб који је драг нашим словенским срцима, свети гроб Владике Петра II Његоша, књаза и Митрополита Црне Горе, највећег песника Јужних Словена.
Нимало не чуди самртна жеља владике Његоша да његово тело буде сахрањено на самом врху Ловћена, његове планине, одакле се данас његов споменик види надалеко, као чувар који вечно бди над прахом овог великог вође и мислиоца. Сасвим је примерено што овај човек, који је за живота позивао свој народ да се из долине материјалног живљења уздигне у висине духа, и сада, после смрти, позива њега и цело човечанство са једног од највиших врхова Европе. Јер као што и Ловћен, планину која господари над свим црногорским гребенима и котлинама, краси природни венац, тако је и дух обдареног песника Његоша овенчан бесмртношћу.
Поново смо убрзали корак, што из нестрпљења, што плашећи се да нам какав облак не заклони јарко Сунце, које је целога јутра било наш радосни пратилац.
Још само неколико корака и најзад смо на врху на који смо толико желели да доспемо. Пред нама је ширио онај хоризонт ком смо се надали. Ако бисмо напрегли очи, са врха Ловћена могли смо назрети магловите обрисе живописних предела богате Далмације све до Херцег Новог. Још само мало и можда бисмо ухватили обрис Дубровника.
У сећању ми оживеше јунаштва из наше древне и славне историје.
Иза Херцег Новог налази се Дубровник, у несловенским земљама по свом средњовековном имену можда познатији као Рагуза, вековно средиште српског богатства и српске културе, град-република који се такмичио са Венецијом. А онда је дошао Наполеон. Под зидинама Дубровника пао је у љутом боју мој предак, Станко Ускоковић, црногорски перјаник[3] чија су славна дела надахнула Његоша да их овековечи у својој Свободијади.
Беше то оне славне године када су се Црногорци раме уз раме са Русима борили против Француза за ослобођење Словена.
Пушкин, који је рођен 1799, био је у то време тек дечак, али је касније, задивљен јунаштвом ове борбе, написао сјајну поему Бонапарта и Црногорци, која је ушла у збирку Песме Западних Словена. Наш велики песник, Владика Петар II Његош, рођен је тек 1813, годину дана након што је Наполеон доживео пораз од Русије, али одјеци те велике битке живели су не само у његово доба – осећали су се снажно чак и у време мог дечаштва.
Овако моћне чињенице историјског сећања по природи ствари су допринели доживљају словенства као једне велике целине, која је вазда била присутна преда мном и мојим школским друговима у Црној Гори.
Жељно смо почели да испитујемо своје наставнике. Са које стране Ловћена се налази јуначка Србија? У ком правцу је велика Русија, моћна заштитница словенске pace? А друге словенске земље?
Већ смо близу гроба Владике Петра II. He Мештровићевог маузолеја који је 1930. подигао Александар I, први краљ уједињене Југославије, a који бисте данас видели ако се понете на Ловћен, већ његов првобитни, једноставни гроб.[4]
Скинуо сам капу и стао у трепетној тишини.
Обузеле су ме дубоке мисли.
Пожелео сам да могу поставити питање јасновидом словенском песнику који тамо почива:
„Како је твоје осећајно срце успело да поднесе бол што непријатељски расположени суседи стално смањују границе миле ти земље, границе које су сада толико смањене да се могу сагледати голим оком?“
Или:
„Зар није овде, сред ових голети, изникла снага којом си опевао своја словенска осећања? Није ли се та снага родила док си у својој замишљености са врха Ловћена слутио обрисе словенства на обзорју, и оног блиског – у Далмацији, Србији, Хрватској, Славонији, Босни, Херцеговини, Македонији, Бугарској, и оног удаљенијег – у Бохемији (Чешкој и Словачкој) и Пољској, и у физички још даљој, али духом тако блиској, тако братској свима њима, у моћној Русији?“
Одиста, нису ли врхови Ловћена, тог словенског Парнаса[5] надахнули Владику и поету да пева о словенским јунацима Суворову, Кутузову, Карађорђу и Јану Собјеском, који су дали све у борби за вољену им отаџбину, за избављење поробљених припадника словенске pace од туђинског јарма?
Неизбрисиви утисци тог јасног јутра на Ловћену, узбудљиве приче које су нам наставници испричали о пространим јужнословенским земљама и о моћној Русији, предели сурових, величанствених словенских планина, блиставо плаветнило Јадрана, символ слободе, поврх свега прах бесмртног песника словенства – све то скупа одредило је моју судбину.
Окренуо сам се ка Црној Гори, мени бескрајно драгој, иако тако мајушној и скромној да се њене крајње границе могу обухватити голим оком са Ловћена. Поново ми крила на ум падоше. Осетио сам како ми из рамена расту снажна, слободна, словенска крила.
Као да сам својој земљи говорио:
„Збогом!
Никада те нећу заборавити, земљо моја.
Земља си мога рода крвнога, мојих предака.
Усадила си у мене заувек дух словенски.
Никада неће уминути моја синовска ти захвалност.
Судбина је да те морам оставити и отпловити морем словенства на далек пут, јер дух ме зове.
Верно ћу служити словенству до последњег свога даха.
Напуштам те зарад тога, само зарад тога.
Вољена земљо, збогом!“
НАПОМЕНЕ:
[1] Роуд Ајланд (Rhode Island) – најмања држава САД. Напомена: оригинал машинописа на енглеском језику не садржи појашњења, слике и додатке, који сходно, не чине део оригиналног текста Мемоара.
[2] Фјорд (дан.) – дугачак, узак рукавац левкастог облика у поларним морским заливима у Норвешкој.
[3] Перјаник – онај који носи перјаницу (перјани украс) на капи, телесни стражар и извршни орган владара у Црној Гори.
[4] Владика Мардарије је чуо за првобитну идеју краља Александра да се наместо Његошеве заветне капеле коју је Његош себи подигао још за живота, подигне Његошев маузолеј, али је, очевидно био погрешно обавештен да га је краљ и подигао 1930. године. Види појашњење у додатку на крају књиге.
[5] Парнас (грч. Παρνασσός, лат. Parnasus) – брег посвећен богу Аполону и музама у чијем се подножју налазио град Делфи, седиште песника и царство песничке уметности.
