V
Семинарија
Осам месеци мога боравка у Српском подворју на Сољанки у Москви прошло је брзо. Током тог времена често сам у свом ђаконском чину служио у цркви подворја, a пo позиву и у другим црквама и манастирима широм Москве.
Моје служење на Српском подворју – које је било нека врста “црквеног представништва” Српске Православне Цркве – за мене је у једном погледу било од великог значаја. Мисију су често посећивали државници и јавни званичници, људи високог звања благонаклони према словенофилству. Међу његовим бројним поклоницима били су Самарин, Гучков и Челноков. Временом сам постао знан свима њима. Наш заједнички циљ оснажио је личну наклоност коју су могли имати према мени.
Од тих осам месеци, дан који ми изгледа посебно важан када се осврнем јесте 14. јануар, Савиндан. Тога дана буквално сва словенска Москва сјатила се унутар зидова Српског подворја. На једнакој нози са мојим српским сународницима стајали су ту руски архиепископи, високи световни званичници, генерали, грађани, истакнути свесловенски делатник, како би сједињени прославили српског Светитеља.
Тако су ми пролазили дани све до августа 1907. године. Тог месеца добио сам допис од Светог синода којим ме обавештавају да сам распоређен у Волинску духовну семинарију у Житомиру, главном граду Волинске губерније. Кренуо сам одмах, пун одушевљења и радости што ће се мој дуго прижељкивани сан о стицању богословског образовања у Русији коначно остварити.
Стигао сам у Житомир и представио се ректору семинарије.[1] Какво је само било моје изненађење када ме је ректор одвео у старије, богословско одељење и насред часа ме представио наставнику и ученицима, некако превише свечано.
Остао сам до краја првог предавања, пажљиво слушајући, а онда отрчао назад до ректора и рекао му да сам крајње изненађен што су ме одмах распоредили у пети разред. Објаснио сам му да желим да стекнем темељно богословско образовање, а не брзо и површно какво би ме чекало ако бих се одмах уписао у више разреде и тиме прескочио прва четири.
Истина је да сам код куће већ завршио девет разреда световне школе. Међутим, желео сам да пређем све теме које се обрађују у семинарији, и то на руском језику, како бих имао што више користи од наставе философије и психологије у трећем и четвртом разреду. Наравно, јужнословенски ученици су се обично школовали по делимичном програму, али ја сам желео да се образујем онако како су се образовали руски ђаци, не бих ли се што потпуније припремио за редовни пријемни испит на духовној академији.
Да бих у кратким цртама назначио колико градива је требало изнова да пређем, појаснићу да су четири разреда семинарије била једнака као осам разреда гимназије, с тим што је гимназија била комбинација последња четири разреда основне школе и средње школе. После њих, као и после гимназије, ученик је добијао сведочанство са којим се могао уписати или на универзитет, или на више богословске разреде саме семинарије. Пети и шести разред чинили су ученици који су или похађали само делимични програм, са намером да уђу у свештенство, или они који су завршили и претходна четири разреда, да би након семинарије могли постати и свештеници и наставници богословља.
На моју хитну молбу ректор се обратио Светом синоду и убрзо добио одговор да ме, с обзиром на моје године и јерођаконски чин, Свети синод не прима у први разред, али ми допушта да се упишем у трећи уместо у пети. Још једном сам инсистирао, изневши своја образложења на најубедљивији могући начин, тако да су на крају направили посебан изузетак и допустили ми да се, иако сам имао већ седамнаест година, упишем у први разред, за који је старосна граница била између дванаест и четрнаест година.
Коначно сам осетио да сам на правом путу и почео да марљиво и са задовољством поново учим граматику и Петокњижје Мојсијево. Јер поврх моје жеље да што боље научим руски језик, још нешто ме је одржало у упорности пред Светим синодом. Желео сам да што дуже усвајам духовну културу Русије, како би ми то знање касније послужило за успешније служење својој земљи.
Сада када је све било уређено, посветио сам се свакодневици школског живота. И премда сам учио основне предмете које сам већ познавао, ниједног тренутка ми није било једнолико нити досадно.
Изузетно ми је пријао начин на који су се други студенти опходили према мени. И трећи и пети разред, са којима сам похађао часове по неколико дана, изразили су жаљење што остају без мене, а ученици првог разреда су ме прихватили широке руке и са нарочитим поштовањем. Знали су за преписку са Светим синодом поводом мог случаја и били очарани не само мојим узрастом, него и решеношћу да се добро припремим за предстојеће духовно поприште.
Антоније ХРАПОВИЦКИ
Архиепископ Волиније и Житомира (1863-1936, Сремски Карловци)
први се отворено залагао, посебно у највишим руским круговима, за реформу руског школства,
то јест удаљавање од западног схоластичког система школовања и враћања академског богословља
у манастире – аутентичне школе православног богословља
Моја зрелост је понекад необично утицала и на саме наставнике. Док су објашњавали основне појмове неке теме, често сам у њиховим очима могао запазити извињење, поглед који је говорио: „Ово је, наравно, за остале ученике“. Они су ме, заправо, посматрали не толико као ученика, колико као њима равног слушаоца. Ван часова су ме редовно поздрављали пријатељским стиском руке, било да смо се сретали у ходницима семинарије или на улици. Чак су ме и позивали у своје домове, што није било уобичајено када је реч о ученицима.
Све је то моју свакодневицу чинило пријатном. Један њен прекид остао ми је међу најдирљивијим животним искуствима.
Док сам био ученик у Житомиру, један сељак, у својству изасланика своје сеоске заједнице, позвао ме је као јеромонаха да служим у њиховом селу удаљеном од града тридесет врста, то јест тридесетак километара.
Имао сам правило да прихватам овакве позиве без обзира на могуће потешкоће, штавише сматрао сам да би био грех одбити их. И касније, када сам обилазио фабрике на периферији Санкт-Петербурга, често сам добијао позив да проповедам или да служим, на шта сам се без изузетка одазивао.
Кренули смо на пут. Било је то средином зиме. Лед је пуцкетао. Наше коње је прекривало иње. Копита су им ударала о белу површину пута уз тако оштар звук као да ударају о челик, а не о снег.
Једно за другим, пролазили смо успутна села и засеоке. На њиховим улицама није било живе душе. Изнад димњака уздизали су се правилни бели стубови дима, нестајући високо гope, на плавом зимском небу.
Љута хладноћа пробијала се испод крзненог прекривача на саоницама, од чега су трнула ионако хладна стопала. Студ се шуњала уз рукаве па низ леђа испод тешког крзненог капута који ми је недавно пре тога поклонио Антоније Храповицки, Архиепископ Волиније и Житомира, срдачни пријатељ српског народа.
Током вожње покушавао сам да замислим шта ме чека у том удаљеном селу према ком смо се кретали. Замислио сам дуго богослужење у хладној и – још гope – празној цркви. Но, могу ли се кривити људи што по таквом једном дану нису дошли у цркву, него су остали код куће, покрај топлих пећи у чврсто забрављеним домовима? Како се може очекивати да неко у пуној мери постигне узвишено молитвено расположење у леденом храму?
Генерал Михаил ЧЕРЊАЈЕВ
(Михаил Григорвевич Черниев, †1898, у родном селу Тјубишки, данас држава Белорусија)
чувен руски генерал и словенофил, један од вођа српске војске у Српско-турском рату (1876-1878)
Служити у сеоској цркви нешто је најлепше на свету, али у рано пролеће, када кроз прозоре допире мирис расцветалих воћки и цвркут птица.
Ове мисли су ми помогле да прекратим наизглед бескрајну вожњу, док коначно нисмо стигли у родно село мог водича. Осетио сам како ме изнова и изнова прожима језа на саму помисао да ми предстоји дуго и тешко богослужење у студеној цркви.
Стигли смо и до саме цркве. Изашао сам, устрчао уз степенице, отворио врата и завирио унутра. Нисам могао да поверујем рођеним очима.
Црква је била крцата. Толико крцата да је народ стајао раме уз раме. Једва сам се провукао до олтара кроз гомилу верника. Сељани су се окупили давно пре мог доласка и стајали у тишини ишчекујући ме. Нестао је сваки траг моје кукавичке бојазни од хладноће. Истог трена када сам ушао у цркву осетио сам како ме милује топлина даха стотина молитвеника, топлина која се преносила чак и на хладне зидове цркве. Обукао сам одежде, размишљајући гануто о верницима који су стајали преда мном. Њихов долазак овамо – а многи од њих су дошли из села и заселака удаљених и по неколико километара – долазак на понизну молитву по суровом времену које им је ледило крв у жилама – био је то чин истинске побожности. Како би ово поучан пример био за градско живље, тако често немарно према богослужењима у пространим здањима снабдевеним грејањем и свим благодетним угодностима. Уосталом, то није једина поука коју би им могао дати овај смерни и побожни сеоски свет.
Био је то значајан дан за мене. Обраћао сам се сељацима по први пут у животу. Мој први додир са њима прерастао је у једно снажно духовно искуство. Прожимање наше узајамне вере као да је текло ка мени и назад ка њима, сједињујући нас у молитвеном јединству. А када је дошло време за проповед, осетио сам да говорим у истинском пламену верског надахнућа, слушаоцима који непомично и бешумно стоје и упијају сваку моју реч. Било их је тако много, стајали су тако згуснуто као да су једно, и чинило ми се да се преко њих притом обраћам целом руском народу, милионима а не стотинама.
Између осталог, рекао сам им да сам Србин, да долазим из земље географски удаљене од њих, али духовно веома блиске, земље коју са њиховом вежу две снажне карике: наша заједничка словенска крв и вера православна. Касније, када сам изашао из цркве, наишао сам на парохијанина који ме је стрпљиво чекао по хладноћи да би ми рекао како је пре тридесет година био у Србији, борећи се у армији генерала Черњајева.
Док се сада присећам те службе у волинском селу, те благочестиве заједнице, једне од стотина хиљада једнако скромних и побожних, спремних да без обзира на временске услове не пропусте прилику да приме духовну поуку – одбијање садашњих вођа Русије да признају хришћанску веру као једну велику силу изгледа ми као ружан сан, као нешто што неће дуго потрајати. Вера у Бога те сеоске заједнице и свих других сеоских заједница није умрла нити ће умрети. У то сам чврсто уверен. Другим речима, како то Достојевски једном каза: “Ко не верује у Бога, тај неће поверовати ни у народ Божји“.[2]
Можда је суђено да се из ових времена изнедри велики духовни препород који ће преобразити цео свет. У словенским земљама неће бити потребно много да се још увек жива искра распламса.
Древној легенди о Светој Софији[3] околности двадесетог века дају једно ново значење. Легенда каже да су приликом разарања Цариграда неверници провалили у Свету Софију у тренутку када су свештеници узносили анафору. Али Бог није дозволио да се светиња оскрнави. Камени зидови су се раздвојили, и кроз све ове векове свештеници са Светим Даровима остали су скривени унутар њих. Када крст победи полумесец и поново заузме своје место на куполи Свете Софије – каже даље легенда – зидови ће се отворити, а свештеници, скривени током свих ових година, изаћи и изнети Свете Дарове.
Изаћи ће, причестити народ и довршити прекинуту Свету Литургију.
Исто је и са вером руског народа. Она почива безбедно сакривена унутар зидова њихових срдаца, спремна да изађе у свом пуном сјају када ова времена мину. А мислим да на тај догађај нећемо чекати шест столећа.
НАПОМЕНЕ:
[1] Ректор – управник семинарије то јест припремне школе интернатског типа за будуће свештенике и учитеље на универзитетима.
[2] Браћа Карамазови, књига шеста, глава друга.
[3] Света Софија – храм посвећен Светој Софији, Божијој Премудрости – Христу као Мудрости Божијој, а не Светитељки са именом Софија.
